недеља, 26. јун 2016.

П А Д Е Ж


Претпостављам да ће се многи бавити темом која је, ових дана, планетарна вест, тако да сам сасвим сигуран да одлука већине Британаца није тема за мене. Уместо тога, а у складу са називом овог Блога (Србија ван Београда), одлучио сам да напишем текст који, макар на први поглед, са поменутом темом нема никакве везе. Јер, ако имамо у виду да су Енглези, по свему судећи, поново пожелели да се "праве Енглези", што може још више да убрза националне процесе на Старом континенту, јасно је да ћемо и ми (у блиској или даљој будућности), све више морати да се "окрећемо себи". Уосталом (ако ме утисак не вара?), код нас је то "процес који траје".  На то указује и чињеница (уколико је нисам погрешно протумачио) да је интересовање већинског дела српских медија, за разлику од већине светских (а поготову оних у региону), којима је Брегзит био на првом месту, тог истог дана, било усмерено на активности бившег, садашњег и будућег премијера и његов историјски пут за Њујорк. На који премијер Вучић, из "оправданих разлога", није отишао, због чега је пропустио прилику живота да предводи групу "елитних путника", што је домаћим медијима, такође било екстремно важно. Можда и због тога што су, изгледа, због тог отказивања премијеровог историјског лета за Америку, више патили неки путници него наш неуморни премијер. Који је, веома брзо, пронашао начин да поентира на "домаћем терену" (не обазирући се на већинску одлуку Енглеза), обећавши широким народним масама да са "европског пута" скретања бити неће, осим ако га и када, заговорници другачије будућности, "победе на изборима". Што је, како сам ја закључио, одговор на изјаву доскорашњег хашког затвореника и некадашњег Вучићевог "великог учитеља", који је (ако сам добро приметио), први, на себи својствен начин, реаговао на најновија дешавања у Европској унији.
Осим тога, претпостављам да ће премијеру на том убрзаном путу у Европску унију помоћи и грађани, који ће, већ од 8. јула, имати прилику да дођу код њега, на чашицу "јутарњих разговора", од пола шест до пола девет. Једино што није саопштено да ли ће грађани, том приликом, добијати и доручак (бурек и јогурт би били сасвим примерени), али по скупштинским ценама.
У сваком случају, мислим да тај "европски курс" (са кога нећемо да скренемо), није у супротности са потребом да, као и све нације које држе до себе (на крајње позитиван начин), почнемо да мислимо о својим националним интересима. А да би у томе, у потпуности успели ваљало би да се (између осталог), више него до сада, посветимо и сопственом језику. Који смо, по свему судећи, почели да заборављамо (ако смо га, уопште, и знали!?). Уколико, у духу свеопштег економског и политичког тренда, не стигне декрет о потреби учења неког (или неколико) језика са овог нашег, евроазијског, континента.
Сигуран сам да нећу бити усамљен у мишљењу да познавање званичног, већинског језика државе у којој живимо (са подразумевајућом граматиком), није баш јача страна већини, како већинског тако и мањинских народа. Тај ниво знања у директној је сразмери са наступајућим технологијама, које, како изгледа, "инсистирају" само на информатичкој, али не и на језичкој писмености. Пошто овде износим лични став, а у нади да то неће звучати као хвалисање, морам да констатујем да све што напишем буде језички (граматички) коректно. На неки начин то је и "обавеза" проистекла из чињенице да се (ничим изазван) бавим писањем које је изложено суду (очима) јавности.
Управо због таквог личног става, није редак случај да своје текстове "дотерујем" и након објављивања уколико приметим да сам начинио неку граматичку или језикословну грешку. То је оно што ја зовем "дуг према читалачкој публици". Мотивисан ставом да није срамота признати грешку, коју у складу са тим треба и кориговати. Због таквог става према сопственим текстовима, мислим да имам право да то исто тражим и од других. Поготову ако се ради о текстовима чији су аутори "професионалци", односно људи који писањем зарађују хлеб. 
При томе, мислим да овде не постоји само проблем са класичном језичком (граматичком) писменошћу већ (у већој мери), о својеврсном немару и некој врсто језичке "запуштености". Али, на велику жалост, осим ње, постоји и технича "запуштеност". Односно, да људи који имају задатак да се баве техничким делом медија мисле да је довољно само "објавити" информацију. Без обзира како је она "упакована".
www.negotin.rs
Као пример, узећу (недавно) графички редизајнирану насловну страницу неготинског, општинског веб-сајта, на којој, међу понуђених девет нових фотографија, које представљају знамените и знаменитости Неготинске Крајине, из некох разлога, није било места за чувеног Неготинца - Ђорђа Станојевића. Или је. можда, требало да напишем Ђорђе Станојевића? У духу онога како је написано име певача  који, како изгледа, има више заслуга па се, више од месец дана, "шепури" на насловној страни неготинскг веб-сајта. Одакле се, једним кликом, отвара читава галерија фотографија са недавног, неготинског,  концерта једног од новокомпонованих идола широких народних маса.   И то све под насловом, како је главни језикословац општинског сајта то формулисао: "Концерт Ацо Пејовића". 
И, управо на овом месту, чини ми се да је згодна прилика за једну дигресију. Са малим закашњењем. Али, судећи по општинском веб-сајту, још увек актуелном. 
Наиме, није ми јасно по чему је један певач који се зове Ацо (или прецизније, Александар) Пејовић, заслужио да у Неготину има "тезгу", а поводом Мајских свечаности, односно, Дана општине Неготин? Лично, о овом певачу мислим исто што и о армији новокомпонованих забављача широкох народних маса, са чијим "уметничким радом" сам се први пут суочио пре десетак година, у јавном превозу, на релацији Неготин - Београд, када је неуморно и безброј пута (очигледно је возач аутобуса био његов обожавалац),  запомагао да би дао "литар крви, обе руке", само да му (она) дође и спаси од туге. Тада нисам имао појма ко је "незнани јунак" који има за бацање литар крви и (чак!) две руке. Али, уколико се ради о тако добром певачу, који има толико публике,  која је у Неготину, "упркос невремену и јакој киши уживала у његовој музици" (како је то на општинском веб-сајту, написао главни језикословац), због чега поменути певач, није, тим поводом, одржао концерт на стадиону, уз улазнице које би се наплаћивале?  А да је, уместо овог "поклона", Неготинцима бесплатно понуђена позоришна представа "Клаустрофобична комедија", која је била на програму у понедељак, 16. маја, ове године. За коју су љубитељи позоришта морали да плате улазницу од 600 динара.
Али, то је прича за неку другу прилику, у којој би главна реч била популизам.
У овом случају, више ме интересује како је било могуће да се на општинском веб-сајту, у вези са именом поменутог певача појави једна оваква грешка? А касније, да ту и остане. У првом падежу. Номинативу. А поготову дволичност и лицемерје свих оних који су ово, сигурно, већ уочили пре мене, али, "нису хтели да се мешају".
Подсећања ради, падежи су различити облици једне речи којима се означава њихов однос према другим речима у реченици. Промена речи по падежима назива се деклинација. Именице, заменице, придеви и променљиви бројеви мењају се по падежима којих у српском језику има седам (у једнини и множини).
А како "каже" Правопис српског језика, код мушких имена, по падежима се мењају и име и презиме, док се код женских (осим у неким случајевима) мења само име. 
Конкретно, мушко име Ацо, може се мењати по првој врсти - Ацо, Аца, Ацу, Аца, Ацо, Ацом, Ацу, или по трећој - Аца. Присвојни придев је Ацов и Ацин.
Извор : Политика
А можда је кривица само до поменутог певача. Јер да је остао код свог крштеног имена Александар, претпостављам да би главни језкословац општинског веб-сајта лакше "погодио" падеж при писању наслова вести за његов концерт у Неготину.
Међутим, како сам већ у првом делу овог текста писао, грешака, на различитим веб-сајтовима, је много. Само је разлика у томе да неке од њих буду и кориговане.
Какав је случај, недавно, био у "најстаријем дневном листу на Балкану". Наиме, пре неколико дана, дневни лист "Политика", објавила је наслов: "Мирославу Мишковићу пет године затвора због утаје пореза" . Пошто је, након неколико сати (можда и након читавог дана), неко примето грешку, она је исправљена. 
А можда до ње не би ни дошло да је неко мало више водио рачуна о томе шта се објављује, а мало мање се хвалисао на тему једна и једина "Политика". А тај неко, ако није устројена другачија организација, мора да буде главни уредник. Односно, у овом случају, главна уредница - Љиљана Смајловић. Међутим, као што се могло приметити, она је имала  преча посла. Писала је похвале на "задату" тему. За мање од седам дана, написала је (чак!) два таква хвалоспева: Мека моћ "Политике" и Трг "Политика".
Дакле, "Политика" је своју грешку, релативно, брзо кориговала. А да ли ће и када неготински веб-сајт? Уосталом, можда су моја очекивања превелика. И не треба један локални веб-сајт поредити са најстаријим дневним листом на Балкану, који је почео да излази, далеке, 1904. године. Мада, остаје горак укус да су овакве грешке могуће чак и код највећих и најстаријих.


уторак, 14. јун 2016.

ЈАГЊЕ НА ДРЖАВНОМ ПУТУ


Фото: Ж. Р. Драгишић
Уверен сам да би, сваки становник Србије који, макар повремено, негде путује, био у стању да искаже свој суд о квалитету наших путева, односно о "путној мрежи Србије", како се то званично каже. А уколико, у таквим случајевима, тај имагинарни житељ ове државе, користи сопствени ауто, тај "утисак о квалитету путне мреже" ће, вероватно, садржати живописне описе, зачињене веома богатим сегментима нашег народног језика, које обично називамо псовкама.
Мада смо сви сведоци (захваљујући добошарењу чија се бука не може избећи) да се у овој области "гради онолико", односно, као "никад у досадашњој историји", али и да се већ изграђени путеви ("по први пут у историји"), одржавају много боље него у државама које су од Србије далеко богатије (мада, руку на срце, овдашњи народ, са искуством, то зове онако како и приличи - крпљење).
Наравно, када се говори о путној мрежи у држави Србији, мисли се на државне путеве, чија је
Фото: Ж. Р. Драгишић
укупна дужина нешто већа од 15 хиљада километара и који су категорисани у две категорије првог и две категорије другог реда. При томе, најмање је оних који носе ознаку "I A" (првог А) реда, односно ауто-путева, којих има, свега, 669 километара. Док је највише оних који су сврстани у категорију која носи званични назив "II A" (другог А) реда, у дужини од 7.057 километара. 
Управо на делу једног од тих 7.057 километара, затекао сам се у раним поподневним сатима, претходног викенда,  у Свету Недељу, 12. јуна Лета Господњег, 2016. године. Прецизније речено, возио сам се државним путем "II А" реда, број 221, који (како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева), повезује Књажевац и Димитровград (пролазећи кроз места: Кална, Темска, Пирот, Височка Ржана и Мојинци). Кажем, возио сам се, све док нисам био принуђен, да, без икаквог претходног упозорења, зауставим ауто на око двадесетак километара од Пирота у правцу Књажевца, између села Темска и Церова, у општини Пирот.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Имајући у виду да већ неколико деценија пролазим овим делом Србије и да се добро сећам времена када је велики број деоница пута на релацији Књажевац - Пирот (или обрнуто), био неасфалтиран, односно макадам, нисам био посебно изненађен када сам на наведеној деоници наишао на механизацију и раднике који су радили на пресвлачењу постојећег, новим, асфалтним слојем. Али (ако изузмемо податак да су се радови одвијали баш у Свету Недељу), био сам у потпуном шоку када сам установио да сам на ову деоницу, на којој су се одвијали радови, и буквално, налетео! Без икаквог претходног упозорења, које би указивало да возачи морају да прилагоде вожњу и смање брзину због извођења радова на путу. 
Пошто сам се кретао из правца Пирота ка Књажевцу, својом (треба ли то напоменути!?), десном страном коловоза, у тренутку сам (на већ поменутом месту) видео да је, у левој коловозној траци (такође у смеру ка Књажевцу), паркирано десетак аутомобила, на чијем је зачељу, на одређеном одстојању, био камион мање носивости. Када сам већ дошао до почетка ове колоне, схватио сам да, због радова на деоници пута испред мене, не могу да наставим даље, због чега сам се вратио назад и паркирао свој ауто на зачеље поменуте колоне. Морам да признам да ми је све ово било јако чудно имајући у виду да се ради о застоју због радова на путу,  о чему није било никаквог упозорења на делу пута којим сам прошао. Неко време сам седео у аутомобилу и покушавао да проценим "новонасталу ситуацију".
Фото: Ж. Р. Драгишић
На око стотинак метара од места где сам се налазио, на благој кривини, назирали су се неки камиони веће носивости и машина за асфалтирање. Поред паркиране колоне аутомобила (у левој коловозној траци), као на корзоу, пролазили су неки радници обучени у наранџаста радна одела, док су њих двојица, развлачила канап по ивици десне стране пута и постављали неко камење, као маркере. Након десетак минута, видевши да је возач аутомобила испред мене изашао и нешто питао једног од радника који су се шеткали тек асфалтираним делом пута, пришао сам му и питао о чему се ради. Момак ми је одговорио да је у току асфалтирање, да треба да се испразне два камиона и да је он, претходног дана, када је ишао из правца Књажевца ка Пироту, морао да чека неколико сати.
bisnode.rs
Наздравље! Било је очигледно да фирма која је изводила радове, осим што није означила зону радова на путу, није имала ни адекватну механизацију. Јер, уместо да је асфалтирана наизменично једна па друга коловозна трака (што би уз мање застоје, ипак, омогућило несметан саобраћај), они су асфалтирали читаву ширину коловоза, јер је машина за аасфалтирање имала толики радни ход. Доносећи тај закључак, схватио сам да ће застој, заиста, потрајати. Међутим, ипак сам решио да то проверим, код једног од "присутних представника извођача радова". Пошто није имао наранџасто радно одело, већ "цивилну" гардеробу, претпоставио сам да се ради о "неком шефу", што ми се учинило правом адресом за моје питање. Али ме је одговор оборио с ногу: "Два -три сата", био је његов одговор на постављено питање о претпоставњеној дужини застоја. И све то уз осмех. Његов. Пошто мени, уопште, није било до смеха. Ја сам у том тренутку мислио о томе колико је ова држава, у информативном смислу, заостала. И да ја, заједно са возачима и путницима десетак аутомобила са ове и, претпостављам, исто толико са оне стране "радне барикаде" плаћамо данак информативној неукости. Јер, у двадест и првом веку (који многи зову и веком информација), нисмо имали информацију која би нам омогућила да све ово избегнемо.
www.mgsi.gov.rs
Али, сам размишљао и о министарки грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (у техничком мандату), која се нада да ће ту и остати, "да заврши посао"  Замишљао сам је како се смешка са званичног сајта Владе Србије, задовољна што је, 24. новембра 2014. године, потписала Правилник о начину регулисања саобраћаја на путевима у зони радова, који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије,  11. децембра исте године. И питао се да ли зна због чега извођач радова у једном од делова Србије ван Београда не примењује овај обавезујући правни акт, који у 22 члана, до у детаље, предвиђа како мора да се понаша уколико изводи радове на путу. Посебну пажњу ми је привукао члан 15 овог Правилника који гласи: "Ако се саобраћај у зони радова не може регулисати ни једним од претходно наведених начина, врши се потпуно затварање пута и преусмеравање саобраћаја на други пут."
www.srbija.gov.rs/vesti/
www.amss.org.rs/

Очигледно је било да "папир трпи све" и да је писање једно а да је живот нешто друго. Поготову ако се тај живот одвија јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда. Да парадокс буде већи, само дан раније, 11. јуна, на званичном сајту Владе Србије, објављен је "Апел возачима да поштују саобраћајне прописе", који је, свим учесницима у саобраћају, упутила Управа саобраћајне полиције  Министарства унутрашњих послова Владе Србије,  а у коме се, између осталог каже и:  "да ради своје и безбедности других вожњу прилагоде условима пута и постављеној саобраћајној сигнализацији."
А сигнализације нигде ни од корова! Као што је није било ни на мапи путева коју је на свом сајту објавио Ауто-мото савез Србије, о евентуалним радовима на деоници државног пута "II A" реда, број 221. Таквог обавештења није било ни на званичном сајту ЈП "Путеви Србије". 
Али је обавештење објављено на ТВ Пирот! Тако бар рече један од радника "вишег ранга", одговарајући на моје питање због чега јавност није обавештена о извођењу радова на овој деоници државног пута. Тачније, рекао ми је да су им "руководиоци тако рекли". Нисам могао да верујем да је некоме пало на ум да једну такву информацију саопштава на некој локалној телевизији, као да су у питању радови на неком атарском а не на државном путу. Претпостављам да је то био додатни ралог да му "саспем у лице" све пропусте које су овде начинили, а чиме су угрозили како безбедност учесника у саобраћају, тако и сопствених радника. И као што обично бива у таквим ситуацијама, у расправу су се укључили и остали, којима је, очигледно дојадило чекање "без краја". Једна госпођа је са места сувозача у једном од возила у колони искористила прилику и питала: "А ко ће мени да плати јагње које ће се поквариту на овој температури?". "Питај Вучића!" - гласио је одговор једног од представника извођача радова, коме је очигледно било доста и "наших и њихових".
По свему судећи, изгледа да је то додатно комешање уродило плодом, пошто је неко, ко је о томе могао да одлучује, решио да мало помери механизацију како би колона возила из правца Пирота наставила пут даље. У исто време, појавили су се и аутомобили са друге стране "радне барикаде", што је уаказивало на то да је, извођач радова, поново, направио пропст јер није имао прописану семафорску сигнализацију, нити је одредио раднике који ће усмеравати саобраћај, у складу са већ поменутим Правилником. Напуштајући зону радова, тек тада сам, по први пут, на десној страни пута, из правца Књажевца видео знак који обавештава о радовима на путу. Због којих сам, без преке потребе, провео више од сат времена на државном путу "II A" реда, број 221. 
То улудо утрошено време улажем у наду да ће, једног дана, ресорна министарка, погледати и јужно од Бубањ потока и распитати се који све извођачи вршљају по друмовима Србије. 
Уједно, не очекујем да ћу, икада, добити одговор на бар два питања: да ли је јагње "издржало" радове на државном путу и, уколико није, да ли је госпођа "питала Вучића" ко ће јој надокнадити штету.