петак, 29. новембар 2013.

ТОК СВЕСТИ



Они који имају дуже памћење, знају да је 29. новембар, у некадашњој држави, која се звала Социјалистичка (па још и федеративна) република Југославија, био велики празник. Који је, осим два, подразумевајућа, нерадна, дана, готово по правилу, са собом носио и нека спајања, тако да је празновање знало да потраје и читаву седмицу.
Саставни део свечарске атмосфере били су и „ударнички“ резултати производње, отварање нових фабрика, или, макар, нових погона у већ постојећим фабрикама.
Изгледа да се тај „рецепт“, у нешто другачијем облику, одржао до данашњих дана. Само што таква „ударничка“ атмосфера траје читаве године, тако да се стиче утисак да је ова држава у непрекидној предизборној кампањи. Што и није далеко од истине, будући да се свако мало, на неком од нивоа власти, организују неки избори, који су проузроковани многобројним „прекомпоновањима“ власти. У том П(редизборном) П(ропагандном) П(рограму), какав је и ред, трку воде представници владајућих странака, мада, у, очигледно, наметнутој утакмици, учествују и они, малобројни, који, још увек, „бране“ бледе боје опозиције.
Мене то подсећа на чувену мисао ЈБТ, која се радо употребљавала диљем бивше Југе,  а која би, прилагођена садашњем тренутку, могла да гласи: „Радимо као да избора више никада неће бити, а припремамо се као да ће их бити већ сутра“. При томе, владајућа гарнитура (у чему предњачи онај напредњачки део), још увек, најрадије прича о пропустима бивше власти. Заборављајући (вероватно свесно), да, већ годину и по дана, имају апсолутну власт у држави. Те да је, увелико дошло време да се сумирају резултати њихове политике. И да, јасно, кажу шта је урађено, у односу на обећано. Без обзира на све краће памћење овог народа, то је подразумевајућа обавеза за одговорне људе.
Уместо тога, народу се, готово свакодневно, као „главно јело“, сервира политички рат на релацији садашња владајућа гарнитура (напредњачки део), против бивше владајуће гарнитуре (демократски део), „без рукавица“ и без бирања речи. При томе се, ни мало, не води рачуна о чињеници да је добар део садашње владајуће гарнитуре био и део претходне владајуће гарнитуре. Те да, без обзира да ли су они у тадашњој влади „изигравали фикусе“, или су били „вредне пчеле радилице“, морају сносити део политичке одговорности.
Када се у "П П П" ради варијанта „обогаћеног маркетингшког менија“, на столу се, обавезно, нађе и неколико приведених, (или оних чије је „привођење у току“!), под сумњом да су „оштетили ову државу за толико и толико“. Претпостављам да је онда, сасвим логично да се, уз овако богат ручак сервира и неки десерт. У те сврхе се, свако мало, отвори по нека фабрика и упосли по неколико стотина, ако не и цела хиљадарка радника. Вероватно само они који пласирају такве информације, могу, на неки логичан начин, да објасне како то онда да у Србији има све више незапослених, те да им се, укупна, бројка, опасно, приближава милиончету. Као и да, чак и они који имају посао, живе све горе. Наравно, није ми намера да тврдим како је ово "специјалитет" само ове власти. Било је тога...
Али, управо представници ове власти су говорили (и говоре!) да неће личити на оне претходне, те да им је циљ „да народу буде боље“. А то "боље" никако да дође. Или, прецизније речено, нешто се отегло. За то време, фабрике се отварају као конзерве, а све у циљу „покретања привреде“. Наравно, ни то није "од јуче". Али, све ми се чини да се "нова власт", некако најбрже, снашла у „отварању нових производних капацитета“. То се може видети чак и на основу површног "листања" Интернета на ову тему. 
У марту ове године, у Јагодини је отворена италијанска фабрика за производњу аутомобилских церада, која би требало да запошљава 550 радника. Мада је било најављено да ће фабрику отворити тројац наше Владе, тамо се појавио само двојац, без кормилара.
А у мају је, Председник свих грађана, у Инђији, отворио фабрику пумпи данске фирме "Грундфос".  У фабрику је уложено 50 милиона евра, а од почетних 150 запослених, до краја 2014. године, у њој треба да нађе посао 350 радника.
У јуну ове године, отворена је и фабрика "Континентал" у Суботици. Најављено отварање, у септембру претходне године није успело, па фабрику нису отворили Први и Други човек владе већ Млађан Динкић, тадашњи министар финансија и привреде, чије је министарство, за 250 запослених радника издвојило по 4.000 евра.  
Да се нису сви бавили отварањем говори и пример Сремске Митровице, где је министар 
полиције и председник владе, Дачић, у јулу ове године, положио камен темељац за фабрику аутомобилских заптивних система "Купер стандард".  Уз камен темељац, Дачић је поручио да "садашњом стопом незапослености систем није одржив", а пошто се на потписивању уговора није појавио министар финансија и привреде Динкић, било је јасно да већ "делује" препорука да "Влада настави даље без УРС-а и Млађана Динкића".
Председник Владе је, такође у јулу, отворио још једну фабрику.  И то, заједно са министром финансија и привреде, Млађаном Динкићем, коме није сметало да, иако већ на одласку из Владе, заједно са својим бившим шефом, пресече црврну врпцу фабрике "Горење" у Ваљеву. У ову другу словеначку фабрику, која је декларисана као највећа фабрика фрижидера у региону, уложено је 20 милиона евра, а посао добило 700 радника.
Након летњег затишја, претпостављам због коришћења годишњих одмора, Председник свих грађана је и у септембру, ове године био запослен отварањем. Отворио је текстилну фабрику у Зрењанину, која упошљава 168 радника, а која би у 2017. години требало да упосли, чак, 1.500 радника.
Да се није баш много бирало, говори и пример да је први човек полиције и Владе, у Власотинцу, у септембру, ове године, уместо фабрике, отворио погон. Нови погон за производњу електро материјала, упослио је 60, поред већ постојећих 400 радника.
Такође у септембру, али на другом крају Србије, у Вршцу, Први потпредседник Владе, присуствовао је почетку градње нове немачке фармацеутске фабрике која ће се бавити произвпдњом потрошног материјала за хемодијализу.
А почетком октобра, у Оџацима су два љута политичка противника, Први човек војвођанске владе и Први потпредседник Владе Србије, заједно, отворили фабрику "Магна ситинг"која ће се бавити израдом делова за ауто седишта,  у којој ће радити 314 радника.
Након малог одмора, први човек српске полиције и Владе, обрео се, у новембру, ове године у Брзану, код Баточине, да би утврдио како теку радови на изградњи италијанске фабрике Морето . Констатујући да ће ова фабрика упошљавати стотину радника, премијер је истакао да је "отварање сваког радног места херојски чин".                                                       
У отварању фабрика није било застоја ни током празника. Тако су, на велики православни празник, Аранђеловдан, ове године, Председник свих грађана и Први потпредседник Владе, отворили свако по једну фабрику. Први потпредседник Владе је, у Алексинцу, у пратњи бившег министра финансија и привреде, неизбежног, Млађана Динкића, отворио нови производни погон немачке фирме „Грамер“где ће бити упослено 520 људи, од којих, тренутно, већ ради њих 120, чија је радна места Влада Србије субвенционисала са по 7.000 евра.
Истог дана, Председник свих грађана отворио је, у Брусу, фабрику "РИЗ" за производњу
пелета. Изградњу ове фабрике, која ће упошљавати педесетак радника, финансирала су два наша бизнисмена из Русије. Занимљиво је да је на овој свечаности Председник свих грађана истакао да је ова фабрика једнако важна као и Јужни ток. На тај начин је, Председник свих грађана најавио највећу овогодишњу "привредну представу", која је организована 24. новемра, када су заварене прве две цеви Јужног токаТа импозантна представа је организована по узору на ону коју су приредили "браћа Руси". Уз директан телевизијски пренос, праћена су два догађаја - у Палати Србија и у Шајкашу. Оно што
би мене интересовало, да се бавим новинарством, је да утврдим шта се то радило наредних дана на „Јужном току“ у Шајкашу. Односно, да ли су заварене још неке цеви, или је, за ову годину, то све. Но, то је нека друга прича. Док ова, о овогодишњем отварању радова на „Јужном току“, полако, одлази са насловних страна штампаних и из хедова електронских медија. Но, то не значи да се, ускоро, неће појавити
неко са идејом да се 24. новембар 2013. године, прогласи важним историјским датумом, са предлогом да се тај дан, у наредним годинама, слави и као државни празник. Који би се звао Дан гасовода. А можда ће и речи "Дуго сте чекали, почните", које је, на отварању радова на изградњи „Јужног тока“, изговорио Председник свих грађана, ући у беседеничке читанке. Никада се не зна, када ће неко предложити да се, под тим називом, одржавају трибене, где би, уважени доктори наука и академици, објашњавали нацији шта је Председник свих грађана, заиста, хтео да поручи том једноставном, али  садржајном реченицом. 

П.С.
Надам се да ћу, у скорије време, укапирати због чега је на цевима у Шајкашу, на којима су биле руска и српска застава, назив чувеног братског, руског, гасовода био исписан само на српском (ћирилична варијанта) и енглеском језику. Да ли је то био пропуст, или је порука била да је натпис на српском исто што и натпис на руском, па га није требало дуплирати?

понедељак, 11. новембар 2013.

Р А М О Н Д А


И није нам требало тако много времена. Навикосмо се ми на овај нови државни празник, а славимо га тек другу годину. Вероватно и то говори да се, од свих новотарија, најлакше навикнемо на неки нови државни празник. Мени лично, прослава 11. новембра, ни ове, као ни претходне године, није никаква новина. Из личних разлога славим тај датум већ 36 година. Али, за велики број држављана Србије то је нешто ново. Тај датум (11. новембар), ушао је у њихове животе изненада. Онако, с неба па у ребра. Али, имајући у виду да је тај датум проглашен за нерадани дан (што је ове године обезбедило продужени викенд), нико није нешто нарочито ни постављао питања "који је сад па то празник"?
Међутим, они који нису те среће да раде у фирмама које су у "директној вези са државом", више је него очигледно да су и овај дан провели радно, односно, као и до сада. Због тога ми се и чини да би држава Србија, морала јасно да се одреди према својим државним празницима. Односно, држава Србија, преко својих представника, мора јасно да саопшти грађанима на који начин треба да славе државни празник. Као и да ли "радно" прослављање државних празника значи непоштовање државе? Или, такви треба да буду додатно стимулисани?
У сваком случају, пошто се медији нису баш превише потрудили да нам, благовремено, објасне шта данас славимо и због чега славимо, мислим да није наодмет подсетити како је овај празник "у минут до дванаест", прошле године, закуцао на наша врата.
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада,
запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима
да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 
Истини за вољу, треба рећи да је свему овоме претходила одлука републичког Парламента, крајем 2011. године (дакле, у време претходне владајуће већине), изгласавањем Закона о државним празницима, када је Дан примирја, практично, враћен у календар најважнијих догађаја Србије. И то са разлогом. У прилог томе говоре и подаци који следе.
У железничком вагону у Компјењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. године овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник -"Дан примирја". Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компјењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору, према неким подацима, изгубила око 26 одсто становништва и половину радно способних мушкараца. А од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.
И поред бројки које сам навео у претходном пасусу текста, морам да признам да, када је реч о званичним подацима у вези са жртвама државе Србије у Првом светском рату, без обзира што је од његовог завршетка прошло 95 година, то је још увек непознаница. Претпостављам да те недоумице неће разрешити ни данашњи, ауторски, текст Председника свих грађана, који је објавила Политика. Напротив, мислим да смо, осим сазнања да је Председник свих грађана и писац и историчар, добили нове податке са којима ће, они историчари којима је то струка, у наредном периоду поприлично полемисати.
А оно што је сасвим извесно је податак да је, у наше животе, од прошле године, уз Дан
примирја,  ушла и рамонда. Истини за вољу, то је учињено на индиректан, а не на директан начин. Преко наших посредника. Рамонду смо могли да видимо на реверима Председника свих грађана, премијера и некимх министара, али и на реверима новинара и водитеља телевизијских емисија. Мада је, прошле године, обећано да ће, ове године рамонда бити дељена и широким народним масама, изгледа да се то није догодило. Или ја не спадам у категорију "широких народних маса", или се нисам кретао тим стазама где је овај симбол данашњег празника дељен. У сваком случају, изгледа да је и ове године (сада вероватно због штедње), што се тиче украса на реверу, народ остао кратких рукава. Осим тога, како изгледа, ту још многе ствари нису баш јасно дефинисане. Јер, како прошле, тако и ове године, ја нисам нешто приметио да се Први потпредседник појавио у јавности са овим украсом на реверу (ако ме, са закашњењем, не демантује његово гостовање у Утиску недеље, који је, само за ову прилику, премештен у уторак). Осим тога, приметио сам да су и ове године, сви званичници (укључујући и Председника свих грађана), своју рамонду, носили на левој страни, док је председник Владе носио на десној. Због чега је то тако, остала је мала тајна. Једини разлог који би ми изгледао разложан је премијерова значка коју, стално, носи на левој страни. Али, то би само био разлог више због чега би било потребно изгласати посебну Уредбу о томе где и како ће се носити рамонда. А да до тада треба сачекати са њеном масовном употребом.

уторак, 05. новембар 2013.

БИТКА ЗА КОСОВО



Очигледно је да ће још много воде протећи и Ибром и Ситницом и Лабом и Бистрицом и Белим Дримом и Биначком Моравом и другим знаним и незнамим рекама Косова (и Метохије), пре но што држава Србија, јасно, дефинише политику у вези са својом јужном покрајином. И док Србија лута (а то стање се сада већ мери деценијама), Косово (и Метохија), полако али сигурно, за своју "ствар" придобија све већи број присталица - до сада je, укупно, 106 држава (укључујући и Либију, која је то учинила крајем октобра), признало Косово (без помињања Метохије), као независну и суверену државу. И то је чињеница коју, како изгледа, у Србији, многи занемарују. А било би добро да се, управо у Београду, направи јасна стратегија стварног и могућег за Косово (и Метохију). А то стварно и могуће, свакако није оно што би желео, углавном, сваки политичар и, скоро,  већина Срба, упркос чињеници да - према једном истраживању - више од две трећине грађана Србије никада није ни крочила ногом на територију Косова (и Метохије).
То стварно и могуће, треба и мора да буде максимална заштита права грађана Косова (и Метохије), пре свега српске националности (јер ми се чини да о оним другима - укључујући и Албанце - има ко да брине), заштиту споменика културе и цркава и манастира који припадају Српској православној цркви. Наравно, ту спада и заштита приватне и друге својине, али и заштита гробова оних који су на Косову (и Метохији), током претходних векова, сахрањени. (Да ли је нормално да, у 21. веку, само косовски Срби не могу у миру и достојанствено да запале свеће на гробовима својих мртвих?).
Ту спада и право грађана Косова (и Метохије), српске националности, да раде и живе од свог
рада. А ако раде и живе од свог рада, онда је недопустиво да их, ма ко, па био он и Први потпредседник  уцењује, промовишући само једну од преко тридесет „српских листа“ на локалним косовским изборима: "Не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да се изађе на изборе, како бисте добили и међународну верификацију, то јест потврду за постојање Заједнице српских општина", поручио је Вучић на завршном скупу Грађанске иницијативе "Српска" у Грачаници. Јер уколико грађани Косова (и Метохије) примају плате и пензије, надам се да је то сасвим легално и утемељено на законима, а не због тога да би држава Србија на КиМ имала "плаћене Србе". Ако је то тако, онда те људе не треба уцењивати, а уколико није, онда нешто треба из корена променити. Осим тога, претпостављам да је интерес државе Србије био да што већи број косовских Срба изађе на овогодишње локалне изборе, а не да их дели на оне које подржава садашња Влада и оне који „нису по њеној вољи“ (односно, вољи појединих странака). Не може бити подобних и неподобних грађана. Па чак они били и за бојкот избора. Јер је бојкот, сасвим легитиман вид политичке борбе. А што, уједно, значи да држава Србија, очигледно, није довољно „припремила“ Србе на Косову (и Метохији) за ове изборе, па се поставља питање какав је учинак остварио министар Вулин (Че Гевара), коме је то био посао а не да игра жмурке са Тачијевом полицијом. Такође, непримерено је, било које грађане Косова (и Метохије), називати „Тачијевим Србима“. Заборављајући да српски премијер и Први потпредседник, свако мало, у Бриселу, састанче са тим истим и „мрским“ Тачијем. Један од тих састанака, планиран је за сутра. Где ће покушати да Ештонову, а поготову Тачија да убеде у неопходност поништења избора и то на северу Косова и Метохије!?
Зато би било добро да, држава Србија, престане да води политику која, најблаже речено, има два колосека. Један је онај према свету, а други је за домаће потребе. И док на оном колосеку према свету, већ дуже време, власти праве разноразне уступке (углавном брзоплете и неретко под притисцима), на оном колосеку „за домаћу употребу“, Косово (све чешће без Метохије), тврдокорно, дефинишемо као саставни део територије Србије (како пише и у Уставу). Мада је већ и врапцима јасно да се питање Косова (и Метохије), одавно не решева ни у Београду ни у Приштини, већ у главном граду Европске уније.
При чему треба имати у виду да се политика не води срецем, већ главом. Ако је могуће хладном. Што нама често, није полазило за руком. Да јесте, вероватно не би ни било чувене реченице „Нико не сме да вас бије“. Нити би обележавање 600 година од Боја на Косову служило за промоцију претендента на титулу Вожда сербског“. Као што, вероватно, не би било ни, десет година касније, бомби које су наши „Нато пријатељи“ бацали по Србији. А велико је питање да ли би, још петнаестак година наког тога, било потребе да Први потпредседник Владе, у ноћи локалних избора на Косову (и Метохији), затражи од међународне заједнице да „српска полиција заведе ред“!?
Уосталом, уколико Први потпредседник сматра да Србија има могућности да заведе ред на биралиштима Косова (и Метохије), због чега, најпре, не заведе ред на нашим стадионима, на улицама и, што је још важније, у школама?
Зашто би грађани Косова (и Метохије) били привилеговани па да их српска полиција штити од екстремиста, а да та иста полиција не може да заштити грађане у остатку Србије од сличних екстремиста и насилника? Свих узраста.
Нисмо ли, како се чини, испустили конце из руку? Да ли у уређеној држави треба да се види она слика која је у свет отишла са стадиона Маракана, током 145. „вечитог дербија“? Да ли је то фудбал, или директан пренос насиља? Које нам се, онда, у свим облицима, појављује у школским двориштима и на улицама. Да ли модел понашања са стадиона и „фарми“ постаје доминантни модел понашања међу нашом децом? И куда то онда иде „наша будућност“?