недеља, 23. новембар 2014.

ТОПЛОТНИ УДАР


Не сећам се да је некада (а дуго памтим) грејна сезона у Неготину почела нормално. Без траума за кориснике. Онако како би то било очекивано на крају 20. и почетком 21. века. Ако се сложимо у вези са тим да је колективно грејање, у стамбеним блоковима, уз адекватну материјалну надиокнаду, једна од цивилизацијских тековина.
Оно што је, ове године, "запржило чорбу" корисницима централног грејања је цена. Која је, судећи према рачуну за пола месеца октобра, астрономска. И велико је питање да ли ће и колики проценат људи, који користе овакав вид услуга, моћи да их измирују. А да и не говоримо о томе што смо дошли у једну, заиста, апсурдну ситуацију да је, овакав вид грејања животног простора далеко најскупљи. Јер, уколико као основицу за ову, оријентациону рачуницу, узмемо неку просечну квадратуру стана, испада да ће власник за грејање, на годишњем нивоу, морати да плати (што за фиксни, што за варијабилни део) око 100 хиљада динара, што у чврстој европској валути (која код нас има дугоузлазни карактер), износи око 830 евра. Ако би за тај новац купили дрва (под условом да у оваквим градским срединама имамо где да их ускладиштимо и да зграда поседује димњак), располгали би са, најмање, 25 просторних метара овог огрева. И то, уколико би дрва куповали кад имамо пара а не кад је то најповољније. Добри познаваоци дрва као огрева, тврде да је за загревање куће од, преко,100 метара квадратних, током једне просечно хладне зиме, могуће потрошти око 20 метара дрва. Дакле, ова рачуница показује да би, у овом случају, располагали са неким вишковима: и дрва и грејне површине. Како то онда, да корисници колективног грејања у Неготину, већ годинама, ову услугу плаћају као једну од најскупљих у држави?
Као што је познато, град Неготин има седам-осам, што мањих што већих топлана. Оне две највеће, као гориво користе мазут и то је посебна прича. Као и што, свих ових година нико није озбиљно радио на томе да укрупни системе за грејање, ако ни због чега другог а оно због екологије, која ће кад-тад доћи на ред. А то укрупњавање би, неминовно, довело и до тога да се разговара о најповољнијем енергенту. О стању топлодалековода, претпостављам да и није потребно трошити речи, јер готово да није почела ни једна грејна сезона а да се нешто није откопавало и крпило.А кад завеје снег, види се и колики су топлотни губици, само на том делу. Пошто се траса топлодалековода јасно уцрта, тако да ако и не постоји пројекат треба га урадити зими, када је најједноставније утврдити куда пролази. У читаву ту причу, од ове године је укључен и Закон о енергетској ефикасности, односно Закон о ефикасном коришћењу енергије, како је његов званични назив. Мада је широј јавности, мало познато да је овај Закон усвојен још у марту 2013. године. Али се, у комплету, није примењивао без обзира што је било предвиђено да се само неки од његових чланова примењују од почетка ове године. Закон је предвидео да се у овој, 2014. година формира и посебан буџетски фонд, о чему ја или ништа нисам чуо или није ни формиран. Међутим, пошто у Неготину (а ту нема разлике ни када ситуацију упоредимо са осталим градовима у држави), нису створени основни предуслови за примену овог Закона, сви су изгледи да га није требало примењивати ни ове године. Пошто ће, судећи по примеру Неготина овде бити свега а најмање "ефикасног коришћења енергије". А као основ за ову тврдњу треба узети неколико параметара, односно мера које се предузимају у циљу повећања енергетске ефикасности: замена необновљивих енергената обновљивим, замена енергетски неефикасних потрошача ефикасним, изолација простора који се греје или хлади, замена дотрајале столарије у просторима који се греју или хладе, уградња мерних и регулационих уређаја за потрошаче енергије, увођење тарифних система од стране дистрибутера који ће подстицати штедњу енергије, као и контрола уласка сунчеве светлости и топлоте у простор.
Пажљивом анализом претходних елемената јасно се може уочити да је код нас Закон о енергетској ефикасности уведен без стварања елементарних услова за његову примену. Па и не изненађује појава његовог кршења у Неготину (а не верујем да је ово усамљен случај). Већ и летимичним читањем види се да је локална самоуправа прекршила члан 47, а ЈКП "Бадњево" као пружалац услуга, члан 48. И наравно, има тога још, али би ме то одвукло на другу страну, а то ми није намера. Јер, по мом личном суду, Закон је донет под притисцима Европске уније, или неког тамошњег јаког лобија који је имао интерес да прода велику количину такозваних калориометара и других термотехничких елемената, а да нису створени одређени предуслови за његову примену. А да ли ћемо ми да побољшамо енергетску ефикасност, очигледно је, никога и није брига. Јер, да није тако, вероватно би неко размишљао о томе да је неопходно, најпре, изнаћи начин да се изврши изолација објеката, као и замена дотрајале столарије. Али и оспособљавање и замена секундарне грејне инсталације по становима. При томе не мислим да то треба свалити на "леђа државе", већ да то, под одређеним условима, то треба да ураде сами власници станова. Уосталом, још пре годину дана наша штампа је брујала о неким огромним међународним фондовима који би, у виду кредитних линија, били доступни (осим грађанима у региону) и нашим грађанима у ове сврхе. Уопште, некако се о енергетској ефикасности много више говорило и писало 2013. и ранијих година, па је та тема била и једна од главних тадашњој министарки енергетике, Зорани Михајловић. Колико је, садашњој Влади Србије тема енергетске ефикасности постала неважна, можда најбоље говори и податак да ја нисам имао прилике да чујем садашњег министра енергетике, Александра Антића, да о томе прича, осим што је о томе говорио у време када је био кандидат Коалиције СПС-ПУПС-ЈС за градоначелника Београда.
А све ми се чини да се ситуација у вези са енергетском ефикасношћу у Србији није много променила од 2010. године, када је тадашњи министар рударства и енергетике, Петар Шкундрић (СПС), говорећи на Међународном форуму о енергетском менаџменту на локалном нивоу, одржаном средином септембра 2010. године у Нишу, најављивао доношење закона о енергетској ефикасности. На скупу на коме је констатовано да је Србија, по енергетској ефикасности на последњем месту у Европи. Уосталом, то потврђују и неки написи у дневној штампи, две године касније, међу којима и неке тврдње тадашњег министра животне средине, рударства и просторног планирања, Оливера Дулића.
Дакле, очигледно је да се током неколико последњих година, и поред промена неколико владајућих гарнитура у држави (укључујући и промену министара), готово ништа није променило у домену енергетске ефикасности. Осим што сада имамо Закон. Али, ја бих то упоредио са, рецимо, стављањем парфема на "штрокаво" тело.
Посебна је прича што пружалац услуга грејања (бар у Неготину), по мом личном уверењу, крши Устав ове државе јер не дозвољава да неко буде искључен са система грејања. Осим тога, мислим да би било неопходно уложити доста пара у грејну инсталација у становима, која је рађена за неко друго време, како би је прилагодили садашњем систему ефикасног мерења утрошене топлотне енергије. А да и не помињемо начин на који су надлежни из ЈКП "Бадњево" у претходном периоду (у завршници увођења примене мерења испоручене топлотне енергије), комуницирали са корисницима услуга грејања. Шаљући им непотписане и неоверене дописе, које је, руку на срце, могао да напише било ко. По мом дубоком уверењу, врхунац ове преписке представља обавештење власницима станова и пословног простора да "...до краја октобра ЈКП "Бадњеву" у писаном облику доставе деловодник трошкова-грејну површину у  м²." као и упозорење да "...сви раније искључени (корисници) дужни су да се поново прикључе на систем централног грејања, ради правичне расподеле утрошене топлотне енергије..."
Мени је и тужно и смешно да пружалац услуга грејања нема сигурнији систем и начин да утврди ко од корисника има колику грејну површину и да ли је вратио у пређашње стање, осим сопствене "часне речи". Већ и летимичним погледом на многе зграде у Неготину, уочљиво је да су станови, током година, претрпели многе измене и доградње. А самим тим, дошло је и до промене грејне површине. Дакле, грејање тог, додатног, простора треба и мора да плати онај ко га користи, а не сви солидарно. А да би се то десило, неко те кориснике мора да "убеди са мало више аргумената". Јер (мени бар), није ништа спорно да је неопходно платити све оно што потрошиш, те да топлотна и електрична енергија, као и вода не могу бити социјална већ економска категорија.
Као и да је ова држава већ увелико постала капиталистичка, мада партије, и даље, потенцијалним гласачим причају бајке да ће социјала бити основ њиховог делања.
Али, то је она већ уобичајена жалопојка када је у питању грејање у Неготину. Оно, по чему се ова сезона разликује од свих претходних је један преседан. А имајући у виду и дубоко укорењени паланачки менталитет, то још више добија на значају. Бар за сада. Наиме, чим су испоручени рачуни за грејање, за првих 15 дана грејне сезоне (при чему треба имати у виду да нам је Бог подарио релативно топло време за ово доба године), корисници услуга грејања били у благом шоку. И са неверицом су гледали пристигле рачуне, који су, мада мало превише замрљани тамо где се налазе бројке које указују колики намет треба платити, ипак, јасно упућивали да су цифре огромне. И како то бива, чак и у уснулој неготинској паланци, ова прича се, веома брзо преселила на странице друштвених мрежа. А одатле у редове опозиционих одборника ЛДП, у име којих је локални и регионални лидер, Радмила Геров, на недавно одржаној седници Скупштине, јасно предочила да ЈКП "Бадњево" за цене по којима је обрачунала грејање, нема благослов локалног парламента. Она је затражила да Скупштина донесе закључак којим се од ЈКП "Бадњево" захтева повлачење издатих рачуна и израда нових, по старим ценама за које постоји сагласност. За дивно чудо, такав предлог је прихваћен.
Међутим, по мом скромном суду, ту није крај. Јер, као прво, ја не примећујем да су се ови из ЈКП нешто потресли, или да су прионули на посао. Или ми се чини? У сваком случају, пошто нема "бесплатног ручка", остаје нејасно питање ко ће то и на који начин да плати?  Ако се претпостави да трошкови које је приказало ЈКП "Бадњево" нису измишљени. Што значи да ћемо ми то, ипак, морати да платимо, по систему ако не ма мосту, а оно на ћуприји сигурно.
Мени је много проблематичније то што је, на званичном општинском сајту, ова информација дата у реченици која није стављена ни у посебан пасус, па самим тим није ни чудо да нема ближег објашњења како ће се овај проблем решити. Све ми се чини да надлежни у локалној самоуправи занемарују значај информисања на општинском сајту, као једином гласилу које постоји. Јер, то што је из општинске касе неким телевизијама плаћено да информишу грађане општине Неготин не мора да значи да су оне и реално грађанима доступне. Осим тога, неким грађанима (у које убрајам и себе), тај ниво аматеризма, кича и шунда је ипак превелик, због чега је нереално очекивати да грађани све то морају "прогутају", е да би могли да добију и неку информацију која има, иоле, употребну вредност. Зашто то и чему, што би рекао песник? Ако већ постоји званични општински сајт, који (претпостављам) , постоји да би се (између осталих) и грађани општине Неготин информисали, онда не видим ни један разлог да то и не буде тако. Полазећи од чињенице да је у овом сегменту локалне самоуправе упошљено мноштво врсних познаваоца области информисања. Иако се то, на први поглед,  не може закључити.

недеља, 02. новембар 2014.

ГАС ДО ДАСКЕ


По старом добром (српском) обичају, нас нешто увек изненади. Тако нас је сада изненадио податак да су нам браћа Руси (драги наш Путин!), за нешто више од једне четвртине, заврнули славину за гас, јер смо им за коришћење овог производа у претходном периоду (случајно или намерно), остали дужни нешто више од четврт милијарде долара. Био је то добар разлог да, још једном, утврдимо да је, некада, на овим просторима, живео народ који је, у слободно време, у доколици, измозгао стару, српску, изреку:  "Можда смо ми браћа, али нам кесе нису сестре". Међутим, ово није поента у причи о гасу. За мене, овде је крај приче о томе. И ту где је крај ове, почињу неке друге приче. А једна од њих је и прича о слободи медија (или слободним медијима), у Србији. Јер, по свему судећи, прича о гасу би остала у неком "државном трезору тајни", да се у дневном листу "Данас" (чији је тираж, отприлике, толики да може да подмири читаву једну стамбену зграду у Кини), није појавила вест на ову тему. Е, ту вест су, потом, преузели и неки други, тако да је доспела и до "Јавног сервиса европске Србије", који је, у паузама "ширења дневне дозе оптимизма", о томе обавестио и широке народне масе. А онда је клупко почело да се одмотава, па су широке народне масе биле у прилици да сазнају да проблем није од јуче.
Уједно, грађани Србије су открили да имају и министра енергетике (Александар Антић, СПС), који је признао да рестрикције у снабдевању руским гасом трају већ недељу дана, али је, вероватно у духу "дневне дозе оптимизма", народу поручио да је "енергетски систем Србије стабилан и да имамо довољно гаса".
"Дневну дозу оптимизма", народу (народе мој!), чак из Прага (где га је затекла непријатна вест да је "државни трезор тајни" бушан), посредством "Јавног сервиса европске Србије",  послао је и први човек Владе Србије. На самом крају ове видео поруке, била је и поента: "Неће бити проблема, грађани Србије не морају да брину". Истини за вољу, чини ми се да народ нешто и није бринуо. Али, онако, више себи у браду, почео је да поставља нека питања. Између осталих и питања на тему кречења. По систему: "Изгледа да смо џаба кречили!?" Мислећи на недавну посету највећег сина руског народа. Коме смо, уз све државне и братске почасти (Председник свих грађана доделио му је и највеће признање са којим располаже), приредили и величанствену војну параду , какву, у духу напредњачке владавине преобраћених радикала, овај свет није видео, готово, пуних тридесет година.
Претпостављам да је народ, ипак, малчице затечен овим изненадним сазнањем да треба платити руски гас, само две недеље након што смо угостили Великог Владимира Владимировича Путина. Јер је народ очекивао да ће то бити подмирено братском љубављу и подршком коју Србија даје Русији. Која није мала, имајући у виду да тиме ризикујемо своју сигурну европску будућност и улазак у пуноправно чланство ЕУ тамо негде око 2030. године. Осим тога, није Србија тамо нека Украјина, па да нам се тражи да платимо сваки кубни метар гаса. Стављање на дневни ред теме измирења заосталог дуга за "руски гас", управо сада, може се, по мом скромном мишљењу, сагледати и из једног другог угла. Односно да се искористи прилика за политичку дискредитацију још неких људи из корпуса који се још може назвати опозицијом у Србији. Имајући у виду да владајућа напредњачка гарнитура, још увек, за све своје неуспехе криви бивши режим (мада, заиста није јасно ко представља тај бивши режим и који је од њих у питању). Осим тога, пошто је очигледно да владајућој гарнитури, опозиција не прија ни "у траговима", можда сматра да је ово згодна тема да се "прозове" актуелни Шеф посланичке групе у републичком Парламенту и потпредседник Демократске странке, Борислав Стефановић.
Јер, не треба заборавити да је, средином августа ове године у медијима објављена информација да је министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, "формирао специјални истражни тим који ће испитати све чињенице и околности везане за приватизацију Нафтне индустрије Србије". При чему треба имати у виду да је Борислав Стефановић био на челу тима Србије који је са руском страном преговарао о продаји НИС-а. Ипак, чињеница је да то напредњацима може помоћи да се политички обрачунавају са опозицијом, али не може решити проблем. Јер, и након тог, потенцијалног, обрачуна, треба наћи тих двеста и кусур милиона долара.
У буџету чија је рупа толика да је није могао закрпити ни ребаланс који је, пре само неколико дана изгласао српски Парламент. Ребаланс чијих се детаља, вероватно, сада, неколико дана од усвајања, не сећа ни свих 188 (од укупно 200 присутних) посланика који су за њега гласали. Али ће остати записано да је њиме предвиђено повећање дефицита на 224,7 милијарди динара, односно, за додатних 42 милијарде динара. Претпостављам да је амнезија наступила из простог разлога што се о овом ребалансу, претходних дана, говорило, углавном, из угла смањења плата и пензија. Због чега је и премијер позвао грађане да "стисну зубе", а ресорни министар их замолио да "поднесу жртву". Остало је само нејасно до када ће овај народ бити принуђен да приноси (или подноси) жртву својим владајућим божнствима, имајући у виду да је владајућа, напредњачка већина у скупштини Србије усвојила сопствени амандман и из предлога Закона о смањењу плата и пензија избрисала одредницу до када ће ове мере трајати.
Тако, сада испада да су нас само питали да ли могу да нам ставе руку у џеп, али се подразумева да ће она ту остати док то њима одговара. При чему треба имати у виду да већ скоро годину дана Први човек напредњака, као Први потпредседник Владе Србије понавља да се Србија налази пред банкротом.  Као и да су, средином јула, ове године, неки медији драматично закључили да је Србија "за длаку избегла банкрот", најављујући реформске подухвате Владе. Све то је, у великој мери, бар за сада, пасивизирало реакције јавности на онај део реформи које, директно, завлаче руку у џеп грађана Србије, пошто је било потпуно јасно да скупштинску подршку није било тешко обезбедити имајући у виду огромну већину напредно мислећих посланика и оних који, из практичних разлога, припадају владајућој већини. Поготову што је, уочи изгласавања ребаланса буџета, министар финансија, посланицима саопштио да, применом најављених мера,  Србији не прети банкрот.  

Но, како невоља никада не долази сама, јасно је било да ће нас још нешто задесити. А то није требало дуго чекати. Манифестовало се у виду реакције Фискалног савета, који је народу обзнанио да предвиђене мере нису довољне. И, на мала врата, увео причу о потреби продаје државног "сребра и злата" (Телекома и Електропривреде Србије). Јер, истини за вољу, народ ће лакше прихватити да се то "сребро и злато" прода него да му се, додатно, гура рука у џеп.
Са друге стране, чланови Фискалног савета, својом реакцијом, бацили су тамну сенку на, досадашње, идиличне односе које је ово тело имало са гувернерком Народне банке Србије (иначе замрзнутом заменицом председника напредњака). Гувернерка је искористила прилику да народу објасни да губитак НБС за 2013. годину (и поред тога што су многи тврдили да се то догађа први пут у историји), није стварни него књиговодствени (!?), као и да он не износи 44,3, него 43, 6 милијарди динара (!?). По свему судећи, чланови Фискалног савета јако су изнервирали гувернерку, јер је, након тога, запосела све телевизијске канале како би објаснила народу да је она у праву, преобраћајући се у ону стару, добру, радикалску Јоргованку. Тврдећи да "овде и даље систем само на речима функционише тако да су сви једнаки, а да у ствари постоје они који су једнакији". Као да је у најмању руку лидер неке опозиционе странке.
Захваљујући гувернеркином разрачунавању са Фискалним саветом, народ је био у прилици да сазна и да су проблеми са наплатом пореза од најбогатијих људи наслеђени, а да "велику препреку представљају софтверска решења у Пореској управи, који иду на руку највећим дужницима"(!?). У духу некадашње радикалске реторике, гувернерка је изнела и прогнозу да ће у Србији бити боље када се "успостави америчко правило да су само смрт и порез сигурни". А, како то обично бива, гувернерка је била тотално "необавештена" о наводном захтеву Међународног монетарног фонда (чији се долазак у Београд очекује већ за два дана), да се из државне управе Србије отпусти 95 хиљада људи. И тако редом. Изгледа да ће нам у данима који следе бити јако занимљиво и забавно. И то не због наступајућих празника, како је то уобичајено у читавом нормалном свету. Већ због друге врсте игранке којој се у овој држави не назире крај.