уторак, 19. јануар 2010.

"НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТА ЗЕМЉА У КОЈОЈ СУ ПАШЧАД ПУШТЕНА, А КАМЕЊЕ СВЕЗАНО"


Не могу за себе рећи да сам поборник идеологије, а поготову политичке оријентације знаменитог српског књижевника, академика, Матије Бећковића. Али, када је његов књижевни опус у питању, мој став је потпуно другачији. У сваком случају, ових дана, често ми се, као лајтмотив, (можда и због долазећег Савиндана) враћају Бећковићеви стихови (којима сам окитио и наслов овог поста), из песме посвећене просветитељу и утемељивачу Српске православне цркве, "Прича о Светом Сави".
Али, како нема смисла да, макар и за толико, будем у предности у односу на потенцијалне, малобројне, читаоце овог Блога, у наставку дајем на увид комплетну Бећковићеву "Причу о Светом Сави".

Кад је Свети Сава ишао по земљи,још пре свога рођења,
Док се звао Растко, као што иде и сада,
Само га не видимо, а можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама, ка Савином извору,
Ка Савином врху,куда и ми идемо,јер другог пута нема.
Када је негде око Савина дана наишао Савином страном,
Напали су га пси, као што и сад нападају свакога ко се упути
Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,како је одредио да се и ми крстимо,
плашећи их знаком од кога су још више побеснели,
а они до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен, али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима, јер беше јака зима,
Као и ове године, као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала, Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље због које је подељен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста, једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио, говорећи ове речи:
- Нека је проклета земља у којој су
пашчад пуштена, а камење свезано.

Осим "Приче о Светом Сави" , згодно је, на овом месту, још једном цитирати Бећковића. И то део његове Светосавске беседе из 2006.године, у којој, каже и ово :
"Свети Сава је први српски писац чије име и презиме знамо. Он је одредио језик којим говоримо, крст којим се крстимо, писмо којим пишемо, пут којим идемо. И зато је Свети Сава у свему што чинимо и чиме постојимо."
Наравно, немам намеру да ових неколико цитираних редова намећем, као животни мото, атеистима, или неверујућима, по било ком основу, као и онима који припадају другим верама. Но, занемаримо, за тренутак, тај "верски део" цитата. И посматрајмо само онај други - људски.
И присетимо се само неколико (од мноштва), углавном безимених, коментара који су, последњих дана, могли да се прочитају на неким блоговима који се прате у Неготину.
Које оправдање сваки њихов "аутор" може да има? И шта нагони те анонимне "јуначине" да из себе избаце толики чемер, јад, горчину и мржњу!, на неке људе, које, можда, и не познају?
Да ли је могуће све то "покрити" кишобраном који се зове "право на другачији политички став"?. Или демократијом и слободом говора? Не, зато што то није ни једно ни друго, ни треће. Јер, многи од људи који се "прозивају" у коментарима су, веома често, без политичког ангажмана, или се не оглашавају на блоговима.
Оно што посебно чуди, је податак да већина тог смећа у писаном облику, пронађе своје место на Блогу странке која, по дефиницији, мора другима да, стално, показује шта је демократија?
Да ли је могуће да у тој странци нема (макар за избројати на прсте једне руке), људи који ће рећи да та простота која провејава у великом броју коментара, не иде "руку под руку" са сликом покојног Зорана Ђинђића на истом блогу ?
Тешко да би за тако нешто могло да се нађе било какво оправдање! Јер, демократију не представља само буквалан превод те речи. Из ових наших примера дало би се закључити да је на делу анархија, уместо "владавине нараода". А имајући у виду мисао једног великог писца који је рекао : "Мржња је сама по себи лаж!", долазимо и до саме суштине, јер у појединим од тих коментара има толико мржње да не треба ни постављати питање да ли и колико у томе има истине.
Овај град је, пре 19 година, захваљујући срећном стицају околности, постао "српска престоница" слободе медија, а његови грађани су спадали у сам врх некадашње Југе по количини информација које су имали. Сада је ситуација потпуно другачија. Зато и не чуди да је, због медијског мрака и потребе за информацијама од локалног значаја, покренуто неколико Блогова.
Али, зар то треба да нас уведе у још већи мрак? Мрак, у коме је све могуће !

субота, 16. јануар 2010.

СРБИЈА МЕЂУ ШЉИВАМА


Ко се још сећа изузетног телевизијског серијала, некадашњег "Студија Б", под називом "Србија међу шљивама"? И да ли се још неко сећа да је, на основу тадашње сарадње између те престоничке телевизије и локалне, Самосталне телевизије Неготин, једна од емисија снимљена у Неготину? Могло би се рећи да је то био врхунски домет телевизијског новинарства, који, по мом скромном суду, још није достигнут. А вероватно и неће. Јер, сада се раде неке другачије телевизијске емисије. И раде их неки другачији новинари. Новинар Зоран Остојић, који је некада радио поменути серијал "Србија међу шљивама", одавно, није у новинарству. Отиснуо се у сигурније, политичке, воде.
А и у Србији се, од тог доба, свашта издешавало.
Оно што се у Србији, још увек, није променило то је "владавина из сенке", односно постојање "неких група" и (или) "неких појединаца" који, из мрака, вуку конце од утицаја на читав народ. И, наравно, потреба да се, у многим случајевима, сакрије истина.
Управо на то ме подсећа, поново, актуелизована прича о Миладину. Момку због кога ова земља, чија је већина грађана на ивици беде и глади, платила, једној америчкој породици, скоро милион долара. Еј, милион! Много брате,таман да су и динари у питању. Можда, из угла оних који живе у престоници, тај новац и није нешто, али је онима из Србије ван Београда огроман „као палата правде“.
Није ни потребно набрајати шта би све могло да се уради са милион долара и колико би деце из ове наше Србије могло да се школује, храни и облачи са тим новцем. Наравно, нисам толико луд да верујем да би се тај новац пронашао и да није дошло до „случаја Миладин“. Али, оно што људима смета је та неразјашњена прича у вези са тим момком који је, са још двојицом "студената", у Америци, истукао једног Американца. И сада се Миладиновим "другарима" суди у Америци, а њему у Србији (која је, да би се све то "угодило", платила онолики новац).
А ко је тај Миладин? Или боље речено, ко је тај Миладин изнад закона? Или још боље, ко штити Миладина изнад закона? Не можемо затварати очи пред податком да је тог момка неко доводио и у Народну скупштину. Уз образложење да је то место отворено за све грађане. Нисам баш нешто приметио да се кроз скупштинске ходнике шета неки „обичан“ народ, који је, у недостатку бољег, решио да му корзо буде на том месту. Можда у престоници живи неки наиван свет, али одавде, из Србије ван Београда, јасно се види да је тај тренутак био темпиран. Није се случајно Миладин тада појавио у Скупштини. Дакле, постојала је нека спрега. Неко у овој земљи има обавезу према Миладину, или бар према „случају Миладин“. Неко је желео да, нашим новцем, „запуши неку рупу“ створену у односима између Америке и Србије.
Но, било како било, у судници, њујоршког округа Брум, у којој се води поступак због премлаћивања њиховог грађанина Штајнхауера, могу се, осим оштећеног, адвоката, и судија видети и двојица Миладинових "компањона". Само нема Миладина.
И поред свега што, тренутно, све изгледа као да је у најбољем реду, нисам сигуран да у тој Америци све функционише на принципима које овдашњи народ, поједностављено, назива „плати па клати“.Ово суђење показује да у Америци, осим „доларских“, важе и неки други закони.Нешто што они зову „лице правде“. Или, суочавање са истином. Време је да ту истину кажу и нама! Овде, у Србији међу шљивама!

уторак, 12. јануар 2010.

ЗАШТО СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА ?


Вероватно ће неко помислити да сам пошао погрешним редоследом. Односно, да је ово требало да буде први пост на Блогу. Но, ја сам на уму имао претпоставку да ће, свима све бити јасно. Али, "како то бива" (како би отпевао Ђока), не бива увек тако.
Елем, многи су ме у претходних неколико дана питали да ли је и коме потребан Блог "Србија ван Београда"? А ја, ево, поново, одговарам као и у поднаслову, да је он "За оне који мисле да живот постоји и ван Београда"! Е сада на ред долзаи друго питање: Колико има таквих? Или смо сви, сасвим случајно, у овим "ћошковима" Србије зато што "нам није могло бити" да будемо Београђани. Ако је тако, слажем се да ни постојање овог Блога није оправдано. Но, ја мислим да није тако. Односно, убеђен сам да има много оних који воле да живе управо у тим "ћошковима" или "тупим угловима" Србије. А ја сам, сасвим сигурно, један од њих. И то је моје образложење за постојање Блога "Србија ван Београда".
А да он није настао као резултат неког јутра када се "устаје на леву ногу", говори и податак да сам га креирао 1. фебруара 2009. године (на свој 53.рођендан), а да сам први пост поставио (али не и написао) тек на Божић ове године.
Дакле, хтео сам да још једном сам себи дам одговор на питање да ли је овакав Блог потребан. И ето, након скоро годину дана, био сам још више у то убеђен.
Осим тога, многа оправдања за његово постојање објашњена су и у првом посту, који као и Блог носи назив "Србија ван Београда".
То је моје размишљање, а било би ми драго да чујем и неко ваше.

субота, 09. јануар 2010.

ИЗБОРНА ТИШИНА


И поред неслагања дела јавности, теорија о постојању две Србије, или о „подели“ на Београд и Србију ван Београда, потврђена је и на, недавно, окончаним ванредним локалним изборима на Вождовцу и у Костолцу. У стварању такве слике учествовале су и странке и медији. Пошто су избори на Вождовцу најављивани „на велика звона“, уз огроман предизборни маркетинг у коме је учествовао комплетан врх свих партија и коалиција које су „јуришале“ на ову београдску општину. А све то, представљено је, посредством „националних“ и иних телевизија гледаоцима широм Србије, уместо да буде приказано на локалним телевизијама. Са друге стране, о изборима у „тамо неком Костолцу“ Србија је сазнала тек на сам дан избора. И тада веома стидљиво, та другоразредна, узгредна вест, у готово свим медијима, једва да се пробила. Једноставно, није било места.
Поготову због шока што владајућа републичка Коалиција није освојила ту неосвојиву тврђаву звану Вождовац. Једноставно, Вождовчани нису узвратили истом количином љубави и пажње коју су им, посредством малих и великих екрана, слали представници „европејских“ странака у Србији.
Наравно, сада ту долази „сјајна жвака“ да је Вождовац део престонице (која обухвата и Земун и Нови Београд и Овчу и Борчу и Мали и Велики Мокри Луг), у којој живи једна четвртина житеља Србије.
А чему служи читава ова прича о неким тамо изборима који су већ окончани, уместо да пишем о онима који су у току. Ту, у Неготину. Управо зато! Јер, довољан је и летимичан преглед догађања у Неготину (неформирање-формирање ОИК, кашњење изборних радњи, непризнавање изборних листа...) да би се схватило колико много догађаја (у само 24 сата) произведе један мали Неготин. А колико од тих вести је присутно у "централним" медијима или "националним" телевизијама? Одговор је једноставан. Веома мало. Наравно да ће многи поставити питање због чега је то тако. И без обзира колико је питање логично и једноставно, одговор није тако лак. Јер, поуздано знам да дописници о свему томе (готово свакодневно) пишу и шаљу својим редакцијама. Дакле, то није разлог. Постоје два (релативно) логична објашњења. Или је наш Неготин минорна средина која никога не интересује, или та и таква средина производи толико информација које не може чак ни (пренатрпана) српска медијска сцена да апсорбује.
Ја немам одговор, али ми и једно и друго звучи оправдавајуће.

четвртак, 07. јануар 2010.

СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА


Србија је федеративна држава. Само још никако да нам саопште колико има федералних јединица. О томе ће нас обавестити, кад дође време. За сада, сигурно је да је Београд једна од њих. И то не обична. У тој федералној јединици живи једна четвртина становника ове државе. Ту сад настаје прича о томе како је једна четвртина битнија од три четвртине. Јер, оне три четвртине, углавном, нико ништа и не пита. Осим, већ по традицији, кад је ( далеко било!) у питању рат. Или гласање. А и тада су гласови гласача у Београду „гласнији“ од гласова на некој српској периферији. Па зар се данима нису прегањали и натезали око избора на Вождовцу? И зар они што треба тамо да творе власт нису, данима, ликовали као да су освојили власт на Косову? И у електронским и штампаним медијима. Чак и „најтврђи“ унитаристи, судећи по београдском примеру, раде на федерализацији Србије. И кога још интересује тамо нека недођија у неком „ћошку“ Србије? Наравно, никога. Због тога о томе нико нити говори нити пише. Као да је главни задатак да оне из „ћошкова“ држе што даље од очију и ушију престоничких житеља. Осим када је у питању „црна хроника“. Е, ту се „ћошкови“ Србије пробијају у „хедове“ електронских и насловне стране штампаних медија!
Мада је на тему „београдизације“ много тога речено и написано, изгледа да то није довољно. Опет пример налазимо у медијима. На националној телевизији „остатак“ Србије може и мора да гледа (и плаћа) Београдски програм, или како се већ зове. О „ћошковима“ Србије нема ни говора. Неки штампани медији отишли су корак даље. Изделили су новине на Београд, „Србију ван Београда“, али и „Србију унутар Србије“. Тако се , осим поменуте поделе, појављује и Војводина, односно Нови Сад, али и Јужна Србија, оносно Ниш. Или Југоисточна, Југозападна, Западна, Централна, Источна... и ина Србија. Има и Косова, али само у временским прогнозама. Постоје и посебна издања према подели коју је „неко“ направио. И онда читалац из Западне има проблем да сазна шта се дешава са онима у Јужној, Источној или „иној Србији“. И обрнуто. О томе што „они“ у Београду немају појма ни о једнима од њих, никога није ни брига. Важно је да сви они све знају о Београду. Ваљда је то нормално. Па сви они из „иних Србија“ једном дођу у Београд. Ако ни због чега другог, а оно због неке здравствене услуге коју у свом „ћошку“ немају!