среда, 25. јул 2012.

АЛО, ПОЖЕГА!


После много перипетија и сакривања од очију јавности (упркос заклињања на јавност у раду), на светлост дана изађоше сва имена која ће седети за овалним столом у Немањиној број 11. 
Сад, кад погледам сва та имена, мислим да се није ни имало шта сакривати. Јер, нити је то најбоље што је Србија у овом тренутку имала, нити је на поделу партијског плена народ могао да утиче на било који начин. А да не говоримо да се свака влада (па и ова) понаша као да од ње почиње стварање света, или бар стварање Србије. Као да се пре њих није ни дисало ни живело. Ипак, желим да будем доследан сопственом ставу-свако заслужује прилику. Поготову што није добро кудити некога ко ти је непознат. У складу са оном (мени омиљеном) мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао".
Али, шта су чињенице? Окрени-обрни, и  ова влада ће имати 17 министарстава и 19 чланова владе. Уз неколико канцеларија и канцеларијица, биће то позамашан број. Упркос тврдњама идеолога владе у настајању да ће она бити најмања у новијој српској историји. Дакле, од почетних 12, кратко су застали на 15, али ипак догураше до преко двадесет. Не може, брате. Сви би хтели комад власти! Сви би хтели свој део колача који се зове изборна победа. Е сад, да би сви вуци били сити и све овце на броју, требало је тако скројити министарства да их, по сваку цену, буде мање, а опет да све буде ту. Претпостављам да се тако и дошло до те чудне комбинаторике и спајања разноразних области под кров једног министарства.
Из овога треба изузети министарства која ће водити Дачић и Вучић. Она су, као министарства силе, потпуно дефинисана. Проблем је само у томе што ће, уз разноразне додатке, концентрација моћи (а поготову силе) комплетно бити у рукама само два човека. Или, можда, три. И то, готово, без контроле. А имајући у виду да се ради о политичарима који су "обележили" и деведесете године, јасно је због чега је то битно. Зато и не схватам због чега главни идеолог најбројније владајуће странке, као папагај, понавља како је овај народ "гладан правде". Ако је тако, што није сео у фотељу министарства правде? Или што није инсистирао да се формира министарство за људска и мањинска права?
Но, чини ми се да то неће бити једини проблем. Јер су многа министарства "кројена" према потребама појединих људи, челника странака које чине владајућу коалицију.
Најдрастичнији пример представљају три "грађевинска" министарства, која ће водити два бивша и један нови министар. Тако ће, Милан Бачевић, отац снаје Председника свих грађана Србије водити Министарство природних ресурса, рударства и просторног планирања. Министарство саобраћаја, са тапијом на коридор 10, водиће Милутин Мркоњић, док је Министарсво грађевине и урбанизма, са тапијом на коридор 11 (аутопут Београд-Пожега и даље за јужни Јадран), резервисано за Велимира Илића.
Дакле, догодило се оно што је Илић (сањајући коридор 11), и најављивао. Мало се томе, у једном тренутку, испречио онај несмотрени напад на Б92 и Ољу Бећковић, који су, без нарочитог одјека, осудила сва новинарска удружења, али је све испеглано једним анемичним "извињењем".
Претпостављам да је многима нејасно због чега се (осим "коалиционог потенцијала") Илићу поверава Министарство грађевине и урбанизма и да ли ће он, заиста, градити (сањани) коридор 11, односно, аутопут Београд-Пожега-Јужни Јадран? Који је, због раскида уговора о концесији за аутопут Хоргош-Пожега, још увек, оптерећен арбитражом која се води у Паризу, пред Међународном трговинском комором.
Треба подсетити да се ради о концесионом Уговору за аутопут Хоргош-Пожега, који је, са фирмама „Алпина" и "Пор“, у марту 2007. године потписала Влада Србије, чији је премијер био Војислав Коштуница. Потписник овог уговора, чија је процењена  вредност била око 1,5 милијарди евра, у име Владе, био је тадашњи министар за инфраструктуру, Велимир Илић.
Концесија је требало да се изда на 25 година, а обухватала је изградњу леве траке аутопута од Хоргоша до Новог Сада дуге 106 километара, одржавање 68 километара аутопута од Новог Сада до Београда, и пројектовање и изградњу аутопута Београд-Пожега, дужине 148 километара.
И поред тога што су овај Уговор многи сматрали штетним за Србију, али и да је читав посао био обавијен велом тајни, до данашњих дана није утврђена ничија одговорност.
Напротив, као да се ништа није ни дешавало, током предизборне кампање, бивши председник Србије, уврстио је путни правац Београд-Пожега у своја предизборна обећања.
Са друге стране, Велимир Илић, бивши министар за инфраструктуру (и будући министар грађевине и урбанизма) и потписник Уговора, крајем 2008. године, у изјави за Курир, изразио је очекивање да ће "Борис Тадић објаснити грађанима како је уз помоћ Млађана Динкића уништио највећи посао у историји Србије". А три године касније (пре но што су постали коалициони партнери), Илићева Нова Србија је, због раскида Уговора за "стратешки важан пројекат", аутопут Хоргош-Пожега, оптужила и Млађана Динкића, тражећи формирање анкетног одбора у Скупштини Србије, о његовом "десетогодишњем раду - као гувернер, министар и потпредседник Владе".
Међутим, како то обично бива у земљи Србији, јавност (читај народ!), ошамућен својим мукама, брзо све заборави. Тако да власт (ко год да је чини), којој нико не "дува за вратом", на многе ствари не мора ни да реагује. Да је другачије, до сада би, вероватно, неко дао и одговор на питање каква је, у причи о аутопуту Хоргош-Пожега, била улога Михајла Марковића, бившег државног секретара Министарства за капиталне инвестиције. У време кад је на његовом челу био Велимир Илић. Наиме, Марковић је, као државни секретар био задужен за концесију за изградњу аутопута Хоргош-Пожега, а након тога је постао директор Предузећа за путеве Ваљево, иза кога, како је Прес писао 2009. године, стоји Љубиша Буха Чуме, бивши вођа сурчинског мафијашког клана.
Чини се да је прича јако замршена. Али није. Само је питање да ли и шта желимо да знамо.

П.С.
Претпостављам да сте приметили да се у овој причи о делу Србије ван Београда (у којој Београд поново има главну улогу), нигде не помиње источа Србија. То је због тога што о овом делу Србије (где се води мртва трка између старости путева и становништва), не брине ни једна власт. А источна Србија, никако да изњедри свог Вељу Илића. Овде се људи радују када се неко (уочи избора), сети да, на старим путевима, закрпи рупе.


субота, 07. јул 2012.

И Н Т Е Р Е С


Мислим да код нас нема политичара од кога нисмо чули да  ради у интересу грађана Србије. О интересу државе да и не говоримо. Упркос чињеници да Србија, у новије време, није ни имала јасно дефинисане државне, нити националне интересе (при томе сам потпуно свестан да је у питању грађанска а не национална држава). Да је другачије, политичари би морали, бар понекад, да питају  грађане који је то њихов интерес. А они то нису никад учинили. (Ако изузмемо ону фарсу од референдума, након кога нас је Милошевић повео у рат против читавог света). Све се своди на произвољно тумачење интереса народа. Па се онда и произвољно "ради у интересу народа". Јер странке управо тако тумаче "изборну вољу грађана". Што је потпуно бесмислено имајући у виду да лидери странака током кампање причају једно, а још пре но што се и формира власт, они већ почну да раде нешто друго. О томе говоре и бројни случајеви формирања власти у Србији ван Београда, на локалним нивоима, где, како изгледа, сви могу са свима. И где, по хитном поступку, још на првој седници, први са функција "лете" директори јавних предузећа (које је по сличном поступку именовала претходна власт). Упркос залагању за "департизацију и деполитизацију". О чему су многим странкама била пуна уста током предизборне кампање. Неке од њих, чак су и потписале Иницијативу дневног листа Блиц о департизацији државне управе и јавних предузећа. Међутим, овде се све догађа по систему : "волим и ја позориште, али не у својој кући". Јер, ако би странке урадиле другачије, очигледно не би имале чиме да "часте" своје послушнике. При томе, наравно, нико и не води рачуна о "изборној вољи грађана". А о интересима грађана Србије да и не говоримо. 
Па тако, без обзира на причу, о том интересу грађана не воде рачуна ни странке које сада покушавају да формирају владу,  што и није изненађујуће, будући да ни оне не представљају "вољу грађана". (Ако је за утеху, у томе бар имамо континуитет).  
Још мање би се та "воља" исказала ако би се направила такозвана велика коалиција, коју неки прижељкују, а неки је се прибојавају. 
Дакле, чији интерес заступају странке? Ствар је прилично једноставна. Заступају личне интересе руководства странке и страначких лидера. Односно, интересе врха неке политичке групације, или више њих. А, зар то све нису лични интереси?
Да не будем погрешно схваћен, ја немам ништа против личних интереса. Напротив, моја теорија о добробити грађана једне државе заснива се баш на личним интересима. Јер уколико то поједноставимо, можемо доћи до претпоставке да би свако од нас желео да му буде добро и да живи добро. А зар то није лични интерес? Наравно да јесте. Пратећи ову поједностављену логику, закључујем да, уколико би свим грађанима Србије заиста било добро, то неминовно значи да би и држави у којој ти грађани живе било добро. А зашто онда то није тако? Претпостављам да главну препреку представљају политичари. Односно, да су неискрени када тврде да раде у интересу грађана Србије и саме Србије.
Да ли је интерес грађана Србије био да се око 2.400 људи из јавног и политичког живота нађе на прослави Дана независности Америке који се у Србији уместо четвртог, прослављао петог јула? Мислим да није. Имајући у виду у народу годинама стварану слику о овој држави управо од оних који би сада да творе власт. Они који су, годинама, народу слали "своју" слику о "првој демократији света", сада су, међу првима, појурили да виде како изгледа та "америчка зелена трава заборава".  И управо они који су, годинама уназад, из петних жила највише критиковали своје политичке противнике да превише често бораве под кровом и у дворишту ове амбасаде, сада су се тискали у првим редовима да виде и да буду виђени. Чији су интерес заступали наши полтичари у дворишту америчке Амбасаде? Мој нису, јер сам ја, стицајем околности, тамо одлазио  још деведесетих, када је гужва била много мања. А претпостављам ни интерес већине грађана Србије. Дакле, остаје само лични и страначки.
Или пример други. Вршилац дужности председника СНС, рече да је (чак!) сат и 40 минута разговарао са Филипом Рикером (који је као извидница дошао пред сутрашњу посету свог шефа, такође Филипа али Гордона), али да јавност не може да извести о чему су разговарали. И све се то догађа један дан након што је је в. д. председник саопштио да је један од примарних циљева будуће власти слобода медија. У исто време, саопштио је народу (народе мој!) да је о тим разговорима у два наврата обавестио Председника свих грађана. Поставља се логично питање. Због чега Председник свих грађана (у два наврата) разговара са в.д. председником  једне странке? Који није мандатар. Вероватно из личних интереса! Или, можда прецизније, личних, партијских интереса.
Пример трећи. Први (а по свему судећи и вечити) човек српске полиције, отишао је код врховног поглавара Српске православне цркве да потражи благослов за формирање владе. Е сад, ако је Србија грађанска држава, поставља се питање због чега је будући премијер ишао код верског поглавара? Или, друго питање : Зашто само код једног верског поглавара, ако у Србији живе припадници и многих других верских заједница? Дакле, чији је интерес заступао Први полицајац Србије? Вероватно лични.
Пример четврти. Председник свих грађана је обећао (запретио!) да ће сменити дуго(вечног) директора Јавног сервиса Србије. Још у изборној ноћи. После је ту своју изјаву мало кориговао. Пошто смена првог човека Јавног сервиса није у опису радног места Председника свих грађана.  Али ће то урадити "они на које он нема утицаја". Тако да ће, у директорску фотељу Јавног сервиса, вероватно, сести један естрадни менаџер. Да ли је то у интересу грађана Србије? Мислим да није. Али је потпуно јасно да би једини интерес грађана Србије био да Председник свих грађана укине претплату. А то да ли ћемо добити још једну ружичасту телевизију (претпостављам да ће то урадити естрадни менаџер), за грађане Србије, нема никаквог значаја. Пошто грађани, још увек, имају могућност избора. Уколико се потпуно не вратимо у деведесете, када су нам ови исти који сада стварају владу, укидали медије који нису били по њиховој вољи. Тренутно, ако је за утеху, нико ко то не жели не мора ни да гледа Ружичасту и Јавни сервис. Осим ако нису зависници.
Пример пети. Огромна халабука се дигла због милионских износа које ће Србија морати да плати да би Вук Јеремић могао да председава Генералном скупштином УН. Наравно, како то бива у овом тамном вилајету, народ нико није ни питао када су одлучили да млађаног Јеремића кандидују на ову функцију. Али, зато сад народ треба да се "сврста". Ако је тако, могу да изнесем лични став. Односно да од ових пет примера, једино овај последњи могу да дефинишем (мада не превасходно) и као свој интерес. Јер, многе државе, или оне које то покушавају да буду, плаћају много више за лобирање у њихову корист. Ми ћемо у лику председника Генералне скупштине (наравно не директно), то лобирање добити за много мање пара. Друга је прича што су то за нас велике паре. А тек је посебна прича што се код нас, готово све, по старом добром обичају, најпре нешто покуша да заташка, а када се открије, онда пукне брука. Или се све одограло онако како је неко замислио? 
Сетимо се само случаја који нас је увео у деведесете. Када је, сада покојни, Драгиша Павловић био колатерална штета у "рату" покојног Милошевића против, такође покојног, Ивана Стамболића. Ко нам може потврдити да Ђилас не води сличан "рат" против Тадића? Уз помоћ његовог ученика Јеремића. Само још да нас убеде да је то због нашег интереса!