недеља, 28. август 2016.

К Л О З Е Т


Клозет - (старофранцуски clos, латински clausum - од claudere - закључати, затворити), нужник, заход, клоња, WC (ве-це) - скраћеница од енглеског (water closet), има историју дугу око 45 векова (25 пре нове и још 20, нове ере). Упркос уверењу које влада у нашем народу да је овај израз нешто што треба избегавати у јавној комуникацији, а употребљавти ("умивенији") израз WC, захваљујући (а коме другом?) актуелном премијеру, Александру Вучићу, израз клозет (уз све остало што уз то иде) ушао је у наш модерни политички речник.
И то је нарочито интензивирано у претходној предизборној кампањи. Није занемарљив ни медијски допринос да ова прича буде толико присутна у јавности, али стичем утисак да је у њој уживао и сам премијер. 
Толико да је на предизборном митингу у Бору, тада као технички премијер, обећао да ће и даље , "упркос што му се смеју и називају га премијером за WC, он наставити да посећује сваки тоалет у Србији". 
Ова прича о клозетима у Србији, није промакла ни страним медијима, који су је зачинили са  мало оружја
А што се "домаћег терена тиче", Вучићева прича о клозетима (по ко зна који пут) поделила је Србију. Једни (углавном они који слепо верују вођи) сматрају да је та тема веома важна за ову државу, док они други (углавном они који Вучићу не верују ни кад им каже који је дан), збијају шале на ову тему. У овом случају, истина није на средини, јер се заиста ради о веома важној теми. Ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, грубо речено, због клозета под лупом читавог модерног европског света, а и шире. О томе говори и податак да су Уједињене нације у свој календар увеле и Светски дан тоалета, који се (као и Међународни дан мушкараца, који УН још нису признале), обележава 19. новембра. 
Мада није за утеху, у овој области и од нас има горих, јер је генерални секретар Уједињених нација, Бан Ки Мун, говорећи поводом Светског дана тоалета, прошлог, 19. новемра, истакао да, према подацима ове организације, 2,4 милијарде људи на планети нема адекватне санитарне услове, а готово милион људи нема клозет и принуђени су да нужду обављају на отвореном простору. Он је додао да су због тога УН, још 2013. године, покренуле акцију "Call to Action on Sanitation", са циљем да се, до 2025. године, престане са обављањем "дефекације на отвореном". 
Ако имамо у виду да су историју клозета започели Египћани (којима се званично признаје и изум претече даске за WC шољу), који су, са формирањем градова, схватили да је неопходно уредити и просторије које би, према данашњој терминологији, звали WC, јасно је да наш свет, за неколико миленијума, није баш много узнапредовао у овој области. Пошто је, према већ изнетим подацима, очигледно да су, чак и стари Римљани много боље "регулисали" ову област од многих данашњих земаља, јер су још тада имали (истини за вољу заједничке) просторије које су грађене изнад потока и у којима су обављали неопходнуе физиолошке потребе. 
За разлику од Римљана, градитељи у феудалној Европи, своје клозете су дизали "небу под облаке", односно у оним добро познатим "избочинама" у кулама и замковима, пошто је идеја била да ће тако "гравитациона сила" најбоље одрадити свој посао. Међутим, они који нису били те среће да живе у замковима, за неопходне физиолошке потребе користили  су посуде које су биле смештене испод кревета, и које су се празниле (тек када у њима није било места!) директним избацивањем на улицу.
У 16. веку су овакве навике почеле да се мењају, пошто је енглеска краљица Елизабета I, постала власница првог клозета са текућом водом, који је дизајнирао њен кум Сер Џон Харингтон. Без обзира што је краљица одбила да користи ову новотарију, она је почела да се "шири" Европом. А тек након индустријске револуције, порастао је интерес за хигијену, тако да су идивидуални клозети постајали све присутнији, најпре, у кућама богатих троговаца и других имућнијих житеља напредних европских држава. Упркос томе, све до средине седамдесетих година двадесетог века, индивидуални тоалети, какви су данас познати, били су реткост. 
Очигледно је да је овај изум западног света још увек луксуз у многим државама, па и нашој Србији, што је, по свему судећи, и нашег премијера навело на размишљање да, као и неки владари пре њега, учини нешто значајно по чему ће остати упамћен у народу. 
Јер клозет, као и у развијеном западном свету, и у Србији има неку врсту историје.
Мада она није тако детаљна, остало је забележено да су "водени клозети" у Србију почели да стижу током 19. и 20. века, мада још увек има делова у којима су они "технолошко чудо". У складу са називом овог блога, мени је био занимљив податак да је у Ниш и јужни део Србије први енглески, "водени клозет" стигао 1919. године. А за то су заслужна двојица солунаца - Риста Јовановић и његов отац Милан. Наиме Риста, који је био болничар добровољац, а касније, угледни нишки столар, који је, са својим оцем, донео прву клозетску шољу са пратећом опремом, тиме је ушао у историју. А много мање је познато да је, управо Риста Јовановић, саградио скромну камену пирамиду на улазу у Вону болницу, која сведочи о жртвама пегавца који је харао Србијом од новембра 1914. године и који је, за непуних пола године, однео више од 30.000  цивила и војника.
Северније од Ниша, педесетак година раније, још један клозет је ушао у историју. Наиме, ако је веровати једном новинском напису, тај такозвани "пољски" клозет, налазио се у Смедереву, а могао је да "дође главе" кнезу Милану Обреновићу, будућем краљу Србије. Овај догађај, који је у усменом предању назван "Смедеревски намештај" одиграо се 6. октобра 1871. године, када је кнез, због тајновитости, био смештен на имању једног заклетог обреновићевца, иначе његовог личног пријатеља. Предвече, када је кнез одлучио да оде "где цар иде пешке", за њим је кренуо и ађутант који је током кнежеве физиолошке потребе, дискретно боравио недалеко од "пољског" клозета, смештеног у дну дворишта пространог имања на обали Дунава.
У једном тренутку, ађутант је чуо страховит тресак праћен кнежевим запомагањем а касније и пуцањ. Ађутант је провалио врата клозета, али, на сопствено изненађење, кнеза није видео. Убрзо је схватио да се будући краљ Србије налази у септичкој јами, након чега му је пружио канију сабље извукавши га из "овог проблема". Ађутант је, како ово усмено предање каже, два сата на Дунаву прао кнеза, доносећи му у тајности нову преобуку, заклевши се владару на крсну славу и све што му је најсветије да о овом догађају никада и никоме ништа неће рећи. Ако је веровати овој причи, она је имала и свој наставак. Наиме, спроведена је истрага од стране једног официра, који је под заклетвом, утврдио је да је ово било дело атентатора, који су даске клозета полили киселином од чега су оне сагореле, али и сачувале облик, што је заварало кнеза.
Мада биографи Милана Обреновића нису обрађивали овај догађај, многи верују да је, захваљујући овом, на срећу, неуспелом атентату, Стари двор веома брзо добио канализациону мрежу а сви дашчани нужници били замењени енглеским клозетима са керамичким шољама.
Наравно, како тада, тако и сада. Нити сви грађани живе на двору, нити сви грађани Србије и дан-данас имају подједнаке услове за достојанствено вршење физиолошких потреба.
Управо због тога, намери премијера Вучића да уведе више реда у комуналну инфраструктуру појединих институција нема се шта приговорити. Напротив. Једино остаје питање да ли је тај наум заслужио да нађе своје место и у чувеном Вучићевом експозеу, чији сам узорак пронашао на званичном владином сајту, а који има 80 страница и за који се тврди да је она краћа верзија.
Међутим, треба бити реалан па у овој премијеровој идеји препзнати и одређени диктат. Пошто нам, као и у многим другим областима и због клозета, Европска унија "дише за вратом". Да не кажем да ћемо, по свему судећи, до Европе доћи преко нужника. 
Наиме, није никаква тајна да је још пре више од пет година, дакле, када су напредњаци тек правили планпве како да отму власт из руку жуто-црвене коалиције, држава Србија морала да одговори и на 2.483 питања из упитника Европске комисије. Одговарајући на та питања, тада смо и себи и њима морали да откријемо дуго и сигурно чувану тајну каква нам је клозетска ситуација.
Тада су грађани Србије, заједно са главним градом Европске уније, Бриселом, сазнали да од 7 милиона и 400 хиљада становника Србије (без преамбуле Косова и Метохије), милион и две стотине хиљада нема купатило, а чак милион и по ни WC. Скоро милион људи у Србији живи без канализације, 300.000 становника без струје, а пола милиона без чисте воде за пиће. Брисел је том приликом сазнао и то да нам, за разлику од купатила, оружја не фали. Наиме, грађани (легално) поседују милион и две стотине хиљада комада оружја, управо колико нам фали купатила. А вероватно је део недостајућих купатила и у престоном Београду, пошто се свакодневно купа тек половина житеља главног града, а сваког другог дана то чини нешто више од 17 процената, док при уласку у кућу руке пере 80 процената Београђана.
Претпостављам да из наведеног (а што је свакако било доступно и премијеру Вучићу), није било тешко утврдити која се тема може уврстити у предизборну кампању која у Србији, по свему судећи, траје стално. Једино остаје питање да ли ће премијер Вучић, након обилажења и сређивања клозета у јавним институцијама, почети да обилази и уређује и онај део који је у "приватном власништву", а где је (према изнетим подацима) ситуација много гора.
А да не говоримо о томе што ми се чини да ће и у овом, најављеном, сређивању клозета у школама и домовима здравља, поново бити селекције. Те да ће оне институције које се налазе јужно од Бубањ потока, поново, бити на зачељу. Или, никада неће стићи на ред.
У том контексту, јавно постављам питање да ли је и амбулантски клозет који се налази иза Дома културе у селу Протопопинци, у општини Димитровград, уврштен у званичан план обиласка премијера Вучића? И да ли ће и када житељи овог места бити у прилици да, на овом месту, достојанствено оду у WC? Јер, без обзира што у овом селу живи свега четрдесетак људи, углавном у поодмаклим годинама, надам се да су и они премијерова брига.

Поготову што поменути клозет изгледа тако да није никакво чудо да, вероватно, здравствени радници, који сваког другог четвртка долазе у ово село, одлазак у овај објекат доживљавају као сцену из неког америчког хорора. Под претпоставком да у клозет одлазе само они и да су малобројни сељани све своје физиолошке потребе обавили "у свом дворишту". Истини за вољу, ни амбуланта није у много бољем стању, а велико је питање колико ће дуго још таваница овог дела Дома културе бити у једном комаду, пошто се овој грађевини већ неколико година, убрзано урушава кров. Вероватноћа да се, ускоро, уруши и плафон амбуланте у директној је зависности од величине рупе на крову зграде Дома културе. А она (рупа) је сваког дана све већа.
Међутим, колико је мени познато, премијер, још увек, није помињао домове културе.

уторак, 23. август 2016.

ВОЈВОДЕ И СЕРДАРИ


Трајан Басеску (Фото: Reuters)
Ових дана, као рефрен неке познате песме, мотају ми се по глави две латинске изреке. Упркос чињеници да оне нису у директној вези са главном темом мог размишљања, па самим тим ни са темом овог текста, изреке "Historia magistra vitae est" ("Историја је учитељица живота") и "Repetitio mater studiorum est" ("Понављање је мајка знања"), "појавиле" су се оног тренутка када су, пре неколико дана, неки медији, поново, "прежвакавали" добро познату причу, из "суседне и пријатељске Румуније". А све то скупа мени личи на некакву андерграунд дипломатију, или на добро познату причу о баби и уштипцима.
Наравно, за овако нешто, имам и некакво "оправдање". Јер, уколико је "историја учитељица живота", испада да политички и државни врх Србије још увек није ништа научио из неких претходних догађаја и времена, а са друге стране, неки политичари из "суседне и пријатељске Румуније", никако да схвате да је "понављање мајка знања", а не убеђивања.
Међутим, имам утисак да ће још много воде протећи Дунавом пре но што прва латинска изрека стекне упориште са десне, а друга, са леве стране ове реке која, у дужини од 230 километара, чини природну границу између Румуније и Србије.
На то указују и поменути медијски текстови и прилози, настали након што је, бивши председник Румуније, а сада опзициони политичар и председник десничарског Покрета народ, Трајан Басеску, изјавио да Румунија "има озбиљну карту у својој руци" јер може да не ратификује прикључење Србије Европској унији и након завршетка претприступних преговора. Да се размишљање бившег председника Румуније мења у складу са његовим положајем на политичкој сцени, говори и податак да је пре пет година говорио  другачије.
Међутим, оно што се годинама не мења је стара и добро позната прича коју, као мантру, понављају одређени представници Румуна (или Влаха, како они тврде) у источној Србији.
Вероватно због тога, нисам био изненађен даљим развојем догађаја, који је резултат претходно инете чињенице, али и инертности и незаинтересованости медија у Србији да, на ову тему, пронађу адекватне саговорнике. Па тако наши медији, уместо релевантних, имају најгласније саговорнике. Који, као аксиом понављају оно што је, сасвим сигурно, теорема.
По систему "ти мени војводо, ја теби сердаре", или као у народној јуначкој песми "што пропушћа дели Радивоје, дочекује млади Татомире, што утече младу Татомиру, дочекује дијете Груица", оно што није рекао Басеску, допунио је (бар како пишу неки медији), др Предраг Балашевић, потпредседник Друштва за културу Влаха-Румуна Србије "Ariadnae Filum".
- "Желимо да Србија постане чланица ЕУ, али желимо да се и ми прикључимо са нашим основним правима: да имамо румунске школе, литургију на румунском и румунску штампу" - рекао је др Предраг Балашевић, у функцији (како су неки медији пренели) потпредседника Друштва "Ariadnae Filum" (о чему нисам пронашао поуздан податак), који је и председник Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc).
Председник Румуније Трајан Басеску
уручује орден др Предрагу Балашевићу
(Палата Котрочени - Букурешт)
http://www.zajednicavlahasrbije.com/
У сваком случају, нема никакве дилеме у вези са информацијом да је, пре нешто више од две године, тада као председник "суседне и пријатељске Рунуније", већ поменути, Трајан Басеску, одликовао већ поменутогдр Предрага Балашевића, Орденом посвећености - "Ordinul Serviciul Credincios" - на очувању идентитета влашке (румунске) заједнице.
"Најпре желим да се захвалим на одликовању и да кажем да је оно уручено мени фактички уручено целој влашкој (румунској) заједници у Србији, свако од око 300.000 припадника влашке (румунске) заједнице у Србији заслужно је за овај моменат и може се поносити овим орденом" - рекао је, том приликом, захваљујући се на признању, др Балашевић.
Површно гледано, овим двема изјавама господина Балашевића (уколико су их медији прецизно пренели?), нема се шта приговорити. Јер оне представљају мишљење и легитиман став једног политичара (а то је тековина демократије) и представника одређеног броја житеља Србије, који (углавном) живе у Тимочкој Крајини.
www.makroekonomija.org
Али, надам се да је свима, па и господину Балашевићу, јасно да не може говорити у име, оног другог, много већег броја житеља овог дела Србије који себе сматрају Власима, а језик којим говоре (као што су вековима говорили и њихови преци) називају влашким језиком. Јер је језик, онај други, језик бројки неумољив! А по њему (према последњем попису из 2011. године), на територији Србије живи 35.300 Влаха и 29.332 Румуна. Од овог броја, на територији централне Србије (укључујући и Београд), живи 35.160 Влаха и 3.922 Румуна. Детаљније, на територији седам округа у Србији (Борски, Браничевски, Зајечарски, Поморавски, Расински, Подунавски, Мачвански), према поментом попису, живи укупно 34.905 Влаха и 2.318 Румуна. Са друге стране, на територији Војводине, у осам округа, живи 25.384 Румуна и 170 Влаха. Дакле, нико не оспорава чињеницу да на територији Србије живе и Власи и Румуни. Без обзира колико сумње може бити у попис било које, па и ове, државе, погубно је лицитирати са бројем било којих становника Србије, па самим тим и Влаха и Румуна. Али је добро знати ко су њихови легитимни представници. Не верујем да било ко разуман може оспорити чињеницу да оба ова мањинска народа у Србији имају и своје националне савете - Национални савет Влаха и Национални савет румунске националне мањине, као кровне организације ове две мањинске заједнице у Србији.
Дакле, сасвим је јасно да потпредседник једне невладине организације (уколико је та информација из медија тачна!?), и председник једне странке - Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc), ни на који начин не може бити представник свих Влаха и Румуна који живе на територији Србије. Или, другачије речено, не може бити једини представник ових мањина. Прецизније речено, пошто је сасвим јасно да овде није реч о Власима и Румунима који живе на територији Војводине, већ о онима који живе на североистоку централне Србије, господин Балашевић, у најмању руку, не може бити једини представник - ни као званичник једне невладине организације, ни као председник једне политичке странке. Јер, на североистоку Србије, делује још неколико невладиних организација (а једна од најактивнијих је "Гергина"), које представљају влашку мањину, као и неколико политичких странака, међу којима је једна од најутицајнијих Влашка странка.
Управо због тога, мени као грађанину Србије, који не припада ни једној од две мањинске заједнице (што износим као најобичнију констатацију), никада није било јасно због чега медији, када је реч о Власима и Румунима североисточне Србије, готово увек потраже мишљење од само једне стране и то, по правилу, од оне која (према језику бројки), представља мањински део. Та инертност медија, за резултат има површност и необјективност.
Можда управо због тога, у текстовима које сам на ову тему објавио уназад неколико година (ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА УШТИПЦИ, ТРЕЋИ ЧОВЕКГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ, ЛАЖА И ПАРАЛАЖА и ПРИЈАТЕЉИ), трудио сам да објективност увек буде на првом месту.
Жалосно је да су наши медији (чак и они који се хвале врхунским новинарством) спремни да и неке најзначајније теме толико релативизују и доведу до апсурда и то из једног доста прозаичног разлога - недостатка простора и времена. А ова тема изискује и простор и време. И одговарајуће саговорнике. Односно, саговорнике "истог ранга". Другим речима не може један саговорник да буде председник Националног савета Влаха (као кровне организације влашке мањинске заједнице), а други -  председник једне политичке странке. А управо тако нешто, пре две године,  објављено је у нашем најстаријем дневном листу (у чијој реклами стоји и да је најстарији на Балкану).
Ту површност и незаинтересованост осим медија у Србији показују и политичари. Који, по свему судећи, о ономе што се догађа јужно од Бубањ потока брину као о лањском снегу. И то траје годинама. А како изгледа ту "стару праксу" наставила је и ова власт. И, да будем искрен, нисам ни мало био изненађен да и најновије "сигнале" из Румуније, који би у некој нормалној држави и нормалној дипломатији било окарактерсинао као "мешање у унутрашње ствари" једне суверене државе, у Србији није коментарисао ни један од значајнијих политичара. Па ни министар иностраних послова Ивица Дачић, коме је то била обавеза и коме је то, народски речено, у "опису радног места". Међутим, Дачић се на ову тему, последњи пут огласио (ако ми нешто није промакло), пре читаве три године, у време када је био председник Владе Србије, као гост на прослави Дана општине Петровца на Млави.
И председник ове државе, на ову тему, обратио се још у септембру, 2013. године, док се према мојој евиденцији, председник ове и претходних Влада, на ову тему, огласио пре две године, представљајући ову тему, готово искључиво, као економску.
На најновији иступ бившег председника "суседне и пријатељске Румуније", једину званичну реакцију имала је шефица српског преговарачког тима са Европском унијом, Тања Мишчевић. Међутим, имам утисак да је њена изјава ("Србија је донела акциони план за мањине, који је био услов за поглавља 23 и 24, о правосуђу и владавини права. Са тим планом сагласила се и Румунија, па не видим никакву потребу да се улаже било какав вето"), до те мере "кабинетска" да одражава суштину несхватања проблема такозваног "влашког питања".
Ако се томе дода и већ помињана инертност медија долазимо до поражавајућег податка да је о овој теми био заступљенији став који је изнео Завиша Журж, као председник једне невладине организације, него председника Националног савета Влаха, Радише Драгојевића.
Са друге стране, може се поставити и питање да ли су званични представници влашке националне мањине, конкретно, Националног савета Влаха, сами криви за своју слабу заступљеност у медијима или је кривица, искључиво, на страни медија.
Тај одговор треба најпре, они сами себи да дају, а затим да се, на ову тему, обрате и јавности.
За сада, колико је мени познато, то је учинио једино примаријус др Синиша Челојевић, чан Извршног одбора Националног савета Влаха, али, као председник Влашке странке.
Да ли ће овај усамљени глас бити довољан да покрене на озбиљно размишљање о једној изузетно важној теми за житеље Тимочке Крајине, а у крајњој линији и за читаву Србију, показаће наредни дани и месеци.