среда, 15. јул 2015.

Б Е Р Г Е Н


Берген - поглед са брда Флојен
Протекло је више од тридесет дана од када, након две недеље боравка у Норвешкој, покушавам да се вратим у реалност, али и да напишем (намеравани), текст о Бергену. Текст сам започињао неколико пута и одустајао. Незадовољан његовом основном концепцијом. Јер, није ни лако ни једноставно (на)писати текст о граду који вас "освоји" на први поглед. На први сусрет. Имајући у виду да се ради о граду који, не без ралога, зову "бисером Скандинавије", па и читавог севера Европе.
Градска кућа Бергена
Други по величини град Краљевине Норвешке (како гласи службени назив ове земље севера Европе), као, уосталом и читава Скандинавија, овог лета, нажалост, није био уобичајена дестинација, за туристе из Србије. Становници наше државе, већ дуже време, у Норвешку (једину скандинавску државу која није чланица Европске уније) долазе, углавном због посла. А у том случају, градови се не бирају. Већ се одлази тамо где се може наћи посао. Међутим, то је нека друга прича...
Али, ако се, макар и стицајем околности, дође у Берген, из њега се одлази са осећањем непоновљивог доживљаја лепоте онога што је створила природа и онога што је саградио човек.
За путнике из Србије, путовање за Берген, почиње у главном граду Норвешке, Ослу (при чему се, због раздаљине, подразумева коришћење авиона као превозног средства), односно, на међународном аеродрому Гардермоен (јер из Београда једино за Осло постоји директан лет).
Епископска црква
Наравно и путовање за Берген авионом је само један од могућих начина (најједноставнији и најбржи), али је веома узбудљиво и занимљиво путовање бродом, чувеном Бергенском пругом (проглашена за једну од 20 најлепших тура на свету) или аутобусом. При чему, седам или осам сати путовања не представља неку нарочиту тешкоћу имајући у виду да се пролази кроз један од најлепших делова Норвешке, са, готово, митским призорима природе (језера, водопада и планинских врхова прекривених снегом). Уколико се до Бергена путује авионом, тај пут од Осла траје око 45 минута. Ако то чините у мају, као ја, онда имате изузетну прилику да, са неколико хиљада метара, посматрате непрегледна пространства Норвешке која су још под дебелим снегом, огроман број језера која су још залеђена, али и предивне фјордове у којима се, у воденом плаветнилу купа сунце, што утисак о овој северној држави чини још изузетнијим.
Поглед на Берген
Удаљен око пет стотина километара, северозападно од Осла, главног града и уобичајене одреднице већине који походе постојбину Викинга, Берген је, бар за нас са југа Европе, сакривени драгуљ севера. (Узгред, треба напоменути да, за север Европе, па и за Норвежане, југ Европе није део који обухвата Балкан, већ су то Француска и Шпанија.)
Берген је основао норвешки краљ Олав, 1070. године, а 1217. године, овај град постаје престоница. Главни град је био све до 1299. године,  када ту улогу преузима Кристијанија, односно, данашњи Осло. Међутим, Берген остаје највећи град у држави све до 1830. године. Највише утицаја на развој овог града, који је и највећа лука Норвешке, али и севера Европе, имали су немачки Ханзеатски трговци чији је значај био изузетан од средине 14. до средине 18. века.
Берген - шта фотографисати?
И за Берген, као и за Рим, седам брежуљака има посебан значај. Али, за разлику од Рима (који је смештен на седам брежуљака), Берген је, са исто толико брежуљака окружен. Са њих се пружа величанствен поглед на читав град и најзначајнију луку Норвешке. Брдо (или како га неки зову - планина) Флојен, на занимљив начин је претворен у видиковац, одакле се пружа поглед на читаво Бергенско полуострво. До уређеног платоа, који је на висини од 329 метара, изнад нивоа мора, стиже се удобним превозом, ”флојбанe”, који је мешавина воза (шинобуса) и лифта, што ово кратко путовање чини изузетно узбудљивим и јединственим доживљајем. Занимљиво је да је бергенски "флојбан" једини те врсте у Скандинавији, као и да је, уз одређене реконструкције, у функцији од 1918. године. Овај данашњи, поприлично модернизован, трасу од подножја (почетна станица је, готово, у центру града) до врха, дугу 850 метара пређе за осам минута, а цена карте износи седамдесет круна у оба правца, што износи нешто мање од хиљаду динара.
Флојбане (floibanen)
- почетна станица
Уређен плато, са шумом у позадини и јединственим погледом на Берген, прави је изазов за туристе, који, од раног јутра, док се уснули град у подножју тек буди, запоседају ово место и напуштају га тек у вечерњим сатима. Добро снабдевена сувенирница, продавница робе широке потрошње, кафић, али и национални ресторан, могу привући значајну пажњу путницима, поготову ако се има на уму да цене нису ”надуване” у односу на оне у самом граду. Онима са ”плићим” џепом, међу које убрајам и ретке туристе из Србије, још увек на располагању остају седење на некој од клупа, са погледом на Берген, или пријатна шетња шумом, стазама које су изузетно добро обележене, на чијем ободу су, у дрвету, исклесана митска бића Тролови.
Ипак, прави доживљај Бергена је када се прошета градом који плени како лепотом грађевина, тако и уређеним парковима, са много фонтана, што је, генерално, одлика читаве Норвешке, која располаже великим количинама воде и то се примећује на сваком кораку.
Бриген - старо градско језгро,
 под заштитом UNESCO
У старом делу Бергена, који се зове Бриген и који само главна градска саобраћајница дели од мора, налази се нешто више од шездесет, ханзеатских, дрвених грађевина, живописних боја, које у ово доба године привлаче посебну пажњу туриста, са свих континената. Овај део Бергена, изузтне вредности, који је неколико пута уништаван у пожарима, али и поново обнављан, налази се на листи светске културне баштине, под заштитом UNESCO.
Због великог утицаја Немаца на овај град, Берген су, од 1857. године, па до завршетка Другог светског рата, звали и Немачки Берген.
Комплетно подручје Бергена обухвата око 465 квадратних километара, док је онај урбани део смештен на око 94 квадратнa километара. У ужем градском језгру живи нешто више од 260 хиљада становника, док на читавом подручју живи више од 380 хиљада људи. Од 1946. године, Берген је и универзитетски град, где се, на неколико факултета школује око двадесет хиљада студената.
Споменик Едварду Григу
Пре 15 година (2000. године), Берген је проглашен европском престоницом културe. Ту титулу је свакако оправдао, уколико се зна да је у овом граду, рођено и живело више од тридесет светски познатих личности. Почасно место заузимају композитор Едвард Григ (1843 – 1907.), његов учитељ, вилиниста, Уле Бул ( 1810 – 1880.) и драматург Лудвиг Холберг (1684 – 1754.), оснивач модерне норвешке драме и Ибзенов претходник.
На подручју Бергена постоји четрдесетак хотела, који су у категорији три и више звездица, а оно што је за наше туристе посебно занимљиво је да се цена собе креће од осамдесет до стотину и педесет евра.
Оно што у Бергену, свакако треба видети су и неки од десетине музеја, које овај град има, а посебно Бергенски музеј, основан 1875. године, као и Уметнички и Поморски музеј. За оне који нису склони музејима, остаје посета Акваријуму, који је отворен 1960. године и спада у ред најсавременијих на северу Европе.
Рибљи трг у Бергену
Ипак, оно што, вероватно, ни један туриста неће пропустити у овом граду је чувени бергенски Рибљи трг, на коме се продаје на стотине различитих ”плодова мора”, чија је цена, чак и за наше појмове, доста прихватљива. Већ на самом улазу у пијацу, вешти трговци ће вас обавестити да се могу споразумевати на норвешком, енглеском, италијанском, португалском, арапском, или кинеском језику, нудећи на пробу оно што продају.
Због честе кише која пада у Бергену (према неким подацима, у просеку је чак 240 кишних дана у години), многи су у шали спремни да кажу да "у овом граду ниси ни био, уколико ниси покисао". Но и поред тога, овде се може уживати чак и по кишном времену, а све у духу лепе норвешке изреке да "нема лошег времена већ само неадекватне гардеробе". Зато и мислим да је Берген град чија лепота не зависи од годишњег доба или временских прилика, пошто се у њега, већина туриста, заљуби на први поглед, што је сигуран знак да ће му се поново вратити.
Ову претходну реченицу "позајмио сам" из једног свог текста од пре девет година, након мог
Конзулат Естоније у Норвешкој
и Њена екселенција
Карин Елис
првог боравка у Бергену, јула 2006. године, када сам у њему био као и већина туриста, само један дан. Тада нисам ни слутио да ће се то моје предвиђање остварити. Али, било је тако.
Маја ове године, у Берген сам дошао захваљујући новостеченим норвешким породичним пријатељима, Karin Ellis и Ingvar Vik, код којих сам, са члановима породице, провео три изузетно динамична и занимљива дана. Карин (Њена екселенција - будући да је ова предузимљива дама и Конзул Естоније у Норвешкој) и Ингвар били су наши предусретљиви, али и ненаметљиви домаћини. На двадесетак километара од Бергена, њихова породична кућа (где се, у једној од просторија, налази и Конзулат Естоније, а ми смо били смештени у најлепшој соби на спрату, са погледом на морски залив, удаљен педесетак метара), која се налази на брежуљку, окруженом шумом, била нам је "база" у коју смо се враћали да би се освежили, или обедовали неки од изузетно укусних оброка. Дивљач, шкољке, бакалар...Све то, уз најбоља европска вина. Која се у кући наших норвешких пријатеља изузетно цене, као, уосталом и у читавој Норвешкој, која не
Ингвар Вик и Карин Елис
производи, али је велики потрошач вина.
А оно што је посебно занимљиво је податак да су наши пријатељи и сами изузетно вешти и у лову и у риблову, па су многи специјалитети које смо дегустирали у њиховој кући, настали, захваљујући и овим њиховим вештинама.
Као добри домаћини, понудили су да и ми окушамо своју риболовачку срећу. Одвезли су нас стотинак километара да би на Северном мору, ловили рибу која је један од симбола Бергена - бакалар. Међутим, што због ветра и таласа, што због кише која је тог дана падала (без обзира што смо били - поново захваљујући домаћинима - адекватно обучени, а, вероватно, највише због "страха од непознатог", нисмо се баш прославили. За ралику од наших домаћина, који су уловили четири лепа комада. Који су се, током вечери, захваљујући Ингваровом кулинарском умећу, претворили у изузетно укусну вечеру.
Бакалар
На трпези је био бакалар који је Ингвар спремио кувањем, без икаквих зачина. У лонац у коме се ова риба кува додаје се само со и то мало већа, од уобичајене количине. Тако кувани бакалар сервира се са целим куваним кромпиром и маслацем. Овај изузетно укусан оброк заинтересовао ме је да се још мало информишем о бакалару.
Тако сам и сазнао да је бакалар, због своје величине и релативно лаког улова, преко Викинга, у давна времена, доспео и на трпезе медитеранских народа, као лако доступна и јефтина риба, задовољавајућег квалитета. Преко Венеције, бакалар је доспео и у Далмацију, где се, углавном припрема за Бадњи дан. Тамошњи Срби, за посну славу, кувају бакалар.
На нашу жалост, данас је бакалар неупоредиво скупљи од других медитеранских риба, па је због тога све ређе на нашим трпезама.
Рибарење
Треба рећи и то да сам, током поновног "сусрета са Бергеном" уочио да однос овог града према Ослу, као главном граду, помало подсећа на однос који код нас имају Ниш и Београд. Не постоји нигде јавно, али се "осећа" у ваздуху тај дух љубоморе на главни град Осло. Али и изузетног поноса на Берген, који је присутан код већине његових становника. Који су спремни да вам "док трепнеш" наброје посебности Бергена. Од архитектуре, преко кулинарства до културе. И наравно, у томе ће бити јако убедљиви.У сваком случају и због те чињенице, Берген је, додатно, придобио моје симпатије. Пошто га, у духу мог блога, Србија ван Београда, доживљавам и као  Норвешка ван Осла. Мада је, мало непримерено, чак и у овоме, поредити две државе. Разлога је много, а ја, некако увек полазим од оних најситнијих.
А тај, као очигледан пример, проналазим у случају актуелне норвешке премијерке, Ерне Солберг (рођена у Бергену), која је најзначајнији државни празник, 17. мај - Дан државности, прославила не у Ослу, већ са својим суграђанима у Бергену. Из простог разлога што је одабрала да празник проведе кући. Јер, бити из Бергена, по мом скромном уверењу, у Норвешкој је ствар престижа. Осло је главни град, али је Берген, ипак, Берген.

недеља, 12. јул 2015.

Х Р А С Т


Фото: Ж. Р. Драгишић
Храст је свето дрво старих Словена. Зато није чудо што оно има посебну улогу у традицији свих народа који воде порекло од ове, најбројније, етничке групе на европском континенту. У Србији, током турске владавине, верници су се, у недостатку цркава, окупљали и обављали верске обреде испод "освећених" храстова, који се зову записи, а који и данас, веома често, имају верску функцију. Готово да не постоји ни једно село у Србији, које нема ни један запис.А нису ретки случајеви да их је и више.
Мој однос према овом дрвету, поуздано знам, не потиче из ове "верске" приче. Мада је, у сваком случају, посебан. Али, оно што поуздано знам и што ми се урезало у сећање, је чињеница да сам "први контакт" са храстом остварио још као клинац од четири или пет година,  у родном Петровом Селу, на обронцима планине Мироч, када сам помагао у прикупљању, такозваног лисника за прехрану оваца у зимском периоду. А можда је, управо то, "тајна веза".
Пре неколико година, када сам, "некако с пролећа", дошао на уобичајени годишњи одмор у старопланинско село Протопопинци, подно планине Видлич (пре но што је садашњем премијеру и падало на ум да ће бити то што јесте и да ће од поданика тражити да летују у Србији), био сам ужаснут сликом коју сам затекао на комшијској ливади, надомак сеоске породичне куће. Старом храсту који је, моћан и разгранат, годинама украшавао пространу ливаду, биле су сасечене све доње гране, тако да је остало само голо стабло и мала крошња, на самом врху. Била је то за мене, али и за читаву моју фамилију, тужна слика. Јер смо, тај храст, без обзира што није наш, доживљавали као свој. Под њим смо се одмарали, под њим "доручковали на трави", јели лубенице или сладолед, са драгим гостима. Кад смо говорили о том храсту, говорили смо да је у питању "наш храст". Иако он није био наш. Што се, на веома "транспарентан" и груб начин показало тачним. Јер, кресање грана је, веома савесно и педантно, обавио његов власник. Који је, те сасечене гране, употребио за огрев. За њега то није била сентиментална, већ практична одлука. А ми остали? Не верујем да је власника храста, уопште, интересовало шта ми мислимо о томе. Туговали смо, заједно са храстом и једва чекали да ојача, надокнади "осакаћене гране" и поново порасте до садашњег изгледа (горња фотографија). Наравно, није то ни налик ономе како је некад изгледао, али, остаје нада да, бар у догледно време, "газда" неће имати потребу за огревом.
Ова  уводна причу о храсту у селу Протопопинци, има, неку врсту срећног краја. Што се, изгледа, не би могло рећи за један други, далеко познатији храст, који је удаљен од овог неколико стотина километара, а налази се код засеока Савинац у атару села Шарани, у општини Горњи Милановац. Једина сличност између ова два храста је у томе што се, они налазе на путним коридорима. Онај у селу Протопопинци на неколико километара од Коридора 10, а онај код Савинца - баш на Коридору 11, на деоници од Љига до Прељине. Због чега је засметао градитељима, који би да га посеку. И наставе градњу пута. Међутим, овај храст није обично дрво (од кога се може, према неким проценама, добити 30 кубика огревног дрвета),  већ храст - запис који је стар 600, а неки тврде чак и свих 800 година.
Више од две године (колико сам могао да приметим), о дгађајима везаним за овај храст, који је постао предмет петиција и пажње многих удружења грађана (а добио је и своје место у најпознатијој интернет енциклопедији) медији пуне ступце. А за то време, из надлежних министарстава (у међувремену, она су се, као и њихови челници, мењали), стизала су најневероватнија "решења" на тему "како упокојити храст". Најновије, које је, ових дана, стигло из Министарства грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја (на чијем је челу најпознатија плавуша Владе), је, уједно и најневероватније. Да се храст посече, а да му се, у замену,  на неком другом месту, изгради спомен-парк
Овај најновији предлог из кабинета министарке Зоране Михајловић, стигао је након што се, почетком овог лета, у медијима појавила прича да "ауто-пут ипак руши храст од 600 лета", што је отворило многа нова питања. А међу њима и основно: ко ће да посече храст?
Након неколико дана, министарка Михајловић је посредством медија обелоданила да се решење питања вишевековног храста заснива на  идеји природњака Игора Мајића из Петнице, који је предложио да се "живот старом храсту продужи његовим калемом на новом дрвету".
Међутим, из Савинца је, веома брзо стигао и одговор. А саопштио га је Милиша Николић, председник Месне заједнице на чијој територији се налази храст. 
„Ми смо одучили да позовемо министарку да она приступи сечи храста, нека се три пута прекрсти и нека три пута удари секиром у стабло шестогодишњег свеца и после нека упале моторне тестере“, казао је Николић.
И током јучерашњег дана, када су се (углавном сви), домаћи медији бавили догађајем у Поточарима, код Сребренице, који је по мишљњу најоданијих Вучићевих сарадника био ништа друго до "покушај убиства премијера", прича о чувеном храсту нашла је своје место на медијском небу Србије. Овога пута, огласила се Српска православна црква. Проговоривши кроз уста Стојадина Павловића, директора Патријаршиског управног одбора. Црква је "рекла" да храст није светиња, те да ће се "радовати Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају".
Искрен да будем, није ми баш најјасније како ће то ауто-пут да заустави опадање броја становника, у том, али и у било ком другом крају. Осим наравно, у Београду. Али, за онај део који ја зовем Србија ван Београда, потребно је много више. А између осталог и да се сачувају и овакве реткости као што је храст у засеоку Савинац. Као и онај у селу Протопопинци. Јер ће, једног дана, и то бити некакав разлог да ови из Београда дођу у Србију ван Београда. Да покажу деци како изгледа храст. И то није питање "паланачког духа", како је, пре две године, говорио садашњи премијер, док је још био Први потпредседник Владе: "Треба да се ослободимо паланачког духа који каже: ‘Хоћу храст од шест векова, а не ауто-пут.’ Е па, ја хоћу ауто-пут." Сачувати вишевековни храст у Савинцу је управо цивилизацијска тековина. Чиме би показали да умемо и знамо да нешто и сачувамо. А не само да рушимо.Уосталом, слично решење већ постоји у Холандији, на аутопуту од Ајнховена до Влишингена, на шта су, још пре две године, указивали многи који би да заштите овај храст.
Међутим, како изгледа, стари храст код места Савинац није једино по чему ће актуелна министарка саобраћаја, бити упамћена. Имајући у виду да на Коридору 10, код Беле Паланке, недалеко од Црвене Реке, радови стоје због ранохришћанске базилике, која је откривена пре неколико година. Према недавној изјави министарке Михајловић, "базилика ће бити конзервирана и сачувана",  једино што није јасно чему ће служити ако ће преко ње прећи асфалт будућег ауто-пута. Због чега, помало невероватно, звучи министаркино образложење: "Ми ћемо ставити таблу да су ту налазе остаци тог споменика, а једног дана, када се буде могло, направиће се надвожњак".
Имам утисак да се то "када буде могло", никада неће десити.
Међутим, у овом случају постоји нешто што је још много горе. А то је неразумевање које су "они у Београду", показали према "онима доле, односно, у Србији ван Београда. Тако је Републички завод за заштиту споменика културе из Београда, дао дозволу за затрпавање поменуте базилике, док је Завод за заштиту споменика културе у Нишу тражио да се измени траса Коридора 10.
Ако се свему овоме дода и податак да је Српско археолошко друштво "најоштрије протествовало због одлуке Републичког завода", остаје нејасно како је спорна одлука опстала. Осим ако се иза ње не крије политичка а не стручна одлука.
Занимљиво је да, по питању базилике, Српска православна црква има другачији став него о старом храсту код Савинца. Тим поводом је и Патријарх српски Иринеј, "изразио забринутост" рекавши: "Ова ранохришћанска светиња откривена је пре три године и сведочи о континуитету хришћанске вере на овим просторима. Дакле, реч је о важном и изузетно значајном археолошком локалитету и стога осећамо обавезу и одговорност да укажемо на чињеницу да је затрпавање остатака ове базилике неприхватљиво и молимо надлежне да што пре пронађу алтернативно решење којим би се конзервирани остаци базилике адекватно заштитили и сачували, а не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу које смо дужни да чувамо и сачувамо за будуће генерације".
Морам да признам да је мени ова изјава у тоталној супротности са оним што је рекла актуелна министарка саобраћаја. Која је говорећи о решењу за базилику које подразумева њено затрпавање, рекла и да  оно "одговара и захтеву патријарха Иринеја". 
Мени се све чини да неко, или не зна да чита, или "не чује добро". Јер, патријарх је, како се може видети у претходном цитату, рекао: "...не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу...". 
Очигледно је да "трасирати" неки пут изискује много одговорности и осећаја за реалност. Не може се градња "боље будућности" засновати на "рушењу" много боље прошлости. Која је, истини за вољу, апсолутно извесна. За разлику од будућности.

четвртак, 09. јул 2015.

ВАРЉИВО ЛЕТО


У жељи да грађанима општине Неготин (а што да не, и потенцијалним гостима), учини занимљивијим овогодишње лето, неколико овдашњих установа (културе, туризма), предвођене локалном самоуправом, латиле су се организације још једног "Неготинског лета". Подухват вредан хвале. Али, да ли је то довољно? Да ли нечија добра намера мора обавезно и по сваку цену да резултира успехом. Наравно да не. А за то је управо пример поменута манифестација. Која је, већ на самом почетку показала толико недостатака да се, оправдано, поставља питање какав ће резултат бити на крају. Када се и ако буду "сводили рачуни".
Увек сам тврдио да је народ, коме и сам припадам, јако духовит и јако мудар. Наравно, ту подразумевам да је једини извор мудрости искуство. Дакле, тај и такав народ са искуством, лепо нам је оставио мудрост : "Колико пара толико и музике". И можемо се ми окретати и превртати, "од наших до ваших", али, уколико нема довољно пара, неће се моћи ни направити ништа што би било вредно пажње. А очигледно је да, што се тиче "Неготинског лета" није било довољно пара. Односно да се све свело на оно: "довијај се како знаш и умеш".
Видљиво је то и из самог програма којим је најављена ова манифестација. Организатор се потрудио да ту уврсти тридесетак програма који ће се реализовати током месеца јула (а шта је са остатком лета?), али, већина њих није ни морала да се нађе под кровом "Неготинског лета".
Ту пре свега мислим на манифестације које су већ заузеле своје "место под сунцем" и не морају се, по сваку цену "трпати" под окриље једне овакве манифестације. Као што су Дан Дунава, Ђердапска регата, или Тесла дани.
Већина осталих програма (са неким изузецима), могла је да буде организована било када, јер су то програми који баш и нису примерени за ове спарне летње дане и више би им одговарали неки "редовни" термини у раду неготинских установа културе.
Оно што такође (мени лично) смета у овоме што је, у програмском смислу, у "Неготинском лету", већ иза нас, је видљивост ових програма, или би прецизније било рећи - невидљивост. Наиме, након помпезне најаве "свуда и на сваком месту" о почетку манифестације, сада када се она одвија, тешко је пронаћи извештаје о реализацији појединих програма. (При томе, подразумевам да ови извештаји буду тамо где је "зрно клицу заметнуло", односно на локалном сајту). Јер, колико је мени познато, овај град и нема локалних медија (или их ја немам у свом кабловском пакету), па би сасвим нормално било да, у ери електронских комуникација, општински сајт буде место информисања становника Неготинске Крајине.
Овако (до тренутка кад ово пишем - ноћ између 8. и 9. јула), на општинском сајту, могла су да се виде извештаји са само два програма - Дан Дунава и  "Најбољи ученици обишли ХЕ "Ђердап 2", у оквиру Тесла дана (при чему се неко, ваљда у духу Тесле, побринуо да нам подари једно ново занимање - дипломирани инжењери електране).
Ако томе додамо информацију на сајту Музеја Крајине о програму "Вратна" - еколошко вече са професором биологије Данилом Петровићем, који је ова установа организовала, ту би могли да завршимо са набрајањем извештаја са досадашњих програма у оквиру "Неготинског лета".
Е сад, многи разлози би могли да се пронађу у одбрану ових чињеница. Али, се бојим да би, у том случају, морали и да се погледамо у очи, па да признамо и пропусте. У смислу да би било потребно обнародовати шта то од најављених програма, и због чега, није реализовано.
И ту долазимо до нечег што ми је, посебно, привукло пажњу на, већ много пута, помињаном плакату. "У случају кише програми на отвореном неће бити одржани", пише у дну плаката којим се најављује овогодишње "Неготинско лето 2015". Основно питање које се мени, у вези са овим, неминовно намеће је и следеће питање: Какав је то програм који, тек тако, због кише, може бити отказан? Дакле, чему служе такви програми који не морају да се одрже и - ником ништа? Претпостављам, за попуњавање рупа? Али, то је понижавајуће!
Било како било, организатор није нашао за потребним да, јавно (а како би другачије), објасни због чега није одржан (за 6. јул) планирани програм под називом "Вече женске поезије". Јер, одговорно тврдим, као неко ко је био на лицу места, да кише није било. А ипак, најављени програм није одржан. Зато ми се чини да је у питању било нешто друго. Јер, ако је веровати Јавном медијском сервису Србије, Неготин је тог дана био најтоплији град у земљи. Дакле, пошто није киша, изгледа да су затајили људи!? Они који су били задужени да реализују овај програм. А то су (поново, како пише на плакату, Књижевни крајински клуб (а ја увек нешто мислио да је у питању Крајински књижевни клуб) и Дом културе "С.Мокрањац" (како пише на плакату). И, наравно, Општина Неготин (пошто се и име локалне самоуправе налази у самом дну већ помињаног плаката). Дакле, оно мало љубитеља поезије у овом граду, те вечери је остало ускраћено да види и чује програм под називом "Вече Женске Поезије" (Са све великим ВЖП). И никоме, у име организатора, није пало на памет да се огласи и окупљенима каже шта је по среди.  Да упути извињење. 
(У име оних које те вечери нисмо видели ни чули, то је, касније те вечери, на ФБ профилу, учинила песникиња Тамара Лучић Динић.) 
Узалуд је било моје очекивање да ће то неко урадити у данима који су уследили.
А како се то није догодило, надам се да ће неко, ко је одговоран за догађања на "Неготинском лету 2015" ставити прст на чело и добро размислити шта је могуће а шта није. И ко је за шта (у оквиру предвиђених програма) задужен. И одговоран. А, наравно и о томе да је време да организатори морају да схвате да култура (или догађања овог типа) нису намењена масама, или случајним пролазницима (ако под културом не подразумевамо ружичасте и друге турбо-фолк новотарије). Дакле, овакви програми не треба да се организују у центру града, у такозваном Музичком павиљону. То је место које, како се и те вечери показало, припада неким "другим клинцима". А за овакве програме треба да служи Тодорчетов конак (Музеј Хајдук Вељка), или двориште Мокрањчеве куће.(Многи би били пресрећни да имају овакве просторе у којима је могуће организовати готово све што се, у области културе, може десити у Неготину.) 
Јер, конзументи оваквих збивања, у оквиру "Неготинског лета", треба да буду они који желе баш то и да прате. Соцреализам је далеко иза нас, па од културних догађаја не треба правити представе за широке народне масе. Већ за оне људе који то желе да виде и чују. Ма колико их било. Не треба се стидети истине. Мада, она зна да буде болна.