уторак, 24. децембар 2013.

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО


"Ниједно зло не може постати добро
зато што га прихвата већина."
Меша СЕЛИМОВИЋ

Мислим да нећу рећи ништа ново уколико кажем да је у тешким временима свима тешко. Или, углавном свима. Јер, има оних који, стално, успеју да се „снађу“, без обзира колико је тешко. Али, некако по дифолту (што би рекао Председник свих грађана), најтеже је деци и старима. У тешким временима, обично се, најпре њима нешто ускрати. Ваљда и због тога што се они најмање буне. Стари не би да „сметају“, а деца још увек не умеју да изразе своје потребе на одговарајући начин. И тако, и једни и други, морају да чекају да их се неко сети. Неко ко има. Неко ко може. Неко коме је дато. Неко ко мисли да му је дато и да може.
А детаљнијом анализом ове две групације, ипак, долазимо до податка да је, мало теже деци. Јер, полазимо од тога да су стари, ипак, нешто проживели и да су имали и лепих тренутака, а да су многа деца, на самом почетку животног пута ускраћена за много тога. При томе, мислим да је најтеже кад та деца немају оно што је најосновније. Храну. Полазећи од тога да нико не може да сматра нормалним да је у овој и оваквој Србији, у 21. веку, и на прагу преговора са Европском унијом, храна луксуз. Поготову за децу.
Можемо да окрећемо главу, у жељи да не признамо тај поражавајући податак, али тиме нећемо решти проблем. То је део наше стварности. У читавој Србији, па и у Неготину. Без обзира да ли, тренутни вршиоци власти то желе да признају. Али је и наша стварност да су неки људи, потпуно случајно, сазнавши за то, пожелели да помогну. Издвајајући, сваког месеца, од сопстве зараде како би одређени број деце могао да има редовну школску ужину. При томе, они се тиме нису хвалили. Други су причали о томе. На овај или онај начин. Што је, опет, део наше стварности. А када су, у складу са планом који су начинили, на самом почетку хуманитарне акције, кренули у институционализацију решавања овог проблема, наишли су на неразумевање оних којима је то посао. Који су себе кандидовали да брину о другима. Поготову о деци. И уместо да људе који су показали хуманост, "понудили погачом", они су на њих, у старом и опробаном маниру, "бацали камење". Користећи, при томе, нека медијска средства за која смо мислили да су део прошлости. Објављујући некакве „одговоре“ на непостављена питања. Дајући сопствене коментаре, без могућности да и „друга страна“ учини то исто. То се у информационом систему зове "право на деманти". (За оне који то не знају, деманти је реч француског порекла, која значи: оповргавање, исправљање неке неистине или нетачности.) Заборављајући при томе да је сада мало теже држати било коју информацију у тајности. Заборављајући да је 21. век и век информација и да је још давно неко рекао да „ко има информације, има и моћ“.
Али, то не значи да они који мисле да имају информације, треба да људе који су организовали
једну хуману акцију, „разапну на стуб срама“, примењујући непримерени сарказам и поругу на општинском сајту, коме, како се то показало, имају приступ само "пробрани". Упркос чињеници да су ови људи свој посао завршили часно и поштено. Дајући јасно и гласно „штафету“ овог проблема онима који су њиме требали да се баве од самог почетка.
Ипак, ово нису деведесете, упркос чињеници да у многим сегментима, на њих подсећају. Зато и нема  потребе, на начин како се то радило пре двадесетак година, ове хумане људе држати у медијској блокади, не дозвољавајући да саопште „њихов“ део приче. Томе треба да послужи и текст који следи у наставку овог поста. Који је претрпео само ситне измене, зарад прилагођавања оваквом начину објављивања. Али, који се, на приложеним фотографијама, може видети и у оригиналу. Баш као и чувени „одговор“ на непостављена питања (који је – какве ли симболике – објављен 16. децембра, на дан када је, пре 22 године, почела да емитује програм прва неготинска телевизија, постајући „информативни прозор“ читавог овог краја), који је био директан повод да се тражи право и могућност да се одговори одговором на „одговор“. У најбољем маниру правог и објективног информисања и већ чувеног гесла „чути и другу страну“.

А та друга страна је писмо које је, са молбом да буде објављено на општинском сајту, председнику Општине Неготин, мр Милану Уруковићу, у име радника ХЕ "Ђердап 2" и "Ђердап Услуга", упутио инжењер Јован Чолић, председник Синдиката ХЕ "Ђердап 2".

                                     "Поштовани господине Уруковићу,
Није ми била намера да се са Вама дописујем на овај начин, али, пошто је то, очигледно, Ваш нови стил комуницирања, прихватам га, у очекивању да ћете искористити Ваш утицај да и ово писмо, у складу са Законом о информисању, буде објављено на званичном општинском сајту. Јер је оно иницирано Вашим одговором објављеним на сајту Општине Неготин, у вези са хуманитарном акцијом коју су, радници ХЕ „Ђердап 2“ и радници „Ђердап Услуга“, успешно реализовали. 
Подсећања ради, треба рећи да смо ми, од априла ове године, повели хуманитарну акцију за уплату ужине школској деци општине Неготин, чији су родитељи слабијег материјалног стања. Том хуманитарном акцијом, коју смо реализовали уз помоћ неготинског Центра за социјални рад, а у коју су се, поред радника, укључили и Горан Кнежевић, директор ПД „ХЕ Ђердап“, са 90 и Карменка Бабић, директор „Ђердап Услуга“ са 50 хиљада динара, било је обухваћено од 143. до 149. деце, у три градске и седам сеоских основних школа. 
Битно је истаћи да се ради о деци из категорије такозваног „прикривеног сиромаштва“, па је самим тим јасно да нам намера није била да проверавамо да ли су родитељи неке од деце, која су била обухваћена акцијом, већ корисници неког вида социјалне помоћи. Желели смо да овом акцијом буду обухваћена сва она деца, која, због лошег материјалног стања њихових родитеља, не могу да користе школску ужину. Без обзира да ли је њихова породица већ прималац неког вида социјалне помоћи. Имајући у виду да је, како се лако може утврдити, многима од те деце то и једини оброк у току дана. Због чега смо закључили да је боље нахранити неко дете више, него ускратити некоме једини сигуран оброк који има. 
Полазећи од чињенице да нисмо квалификовани за прављење стручних анализа и израду социјалне карте школске деце наше општине, ми ову акцију нисмо водили сами. Зато смо, од првог дана, у њу укључили неготински Центар за социјални рад, са својим стручним службама, као и стручне службе неготинских основних школа.
А као одговорни и озбиљни људи, предвидели смо временски оквир у коме ће се одвијати ова акција. Са намером да за то време, свим релевантним друштвеним и политичким чиниоцима наше локалне заједнице скренемо пажњу на постојање овог проблема. Зато смо, већ на самом почетку, утврдили да ће акција трајати до краја ове календарске године. За тај временски оквир, имали смо сагласност свих радника који су, добровољно, узели учешће у хуманитарној акцији.
И то смо, јасно и гласно, у личним контактима, али и у писаној форми, пренели свим
релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције. 
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна. 
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа. 
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи. 
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша
законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.
И на крају, са жаљењем констатујем да Ви, као председник Општине Неготин, са позиције вршиоца јавне функције, делите савете радницима ХЕ „Ђердап 2“ и „Ђердап Услуга“ како је добро да и даље показују своју хуманост и солидарност, настављајући акцију коју су сами иницирали. По принципу: „сама пала, сама се убила“. Пошто смо ми своју хуманост и солидарност показали.  А молили смо и друге у општини Неготин да нам се у томе придруже. Упућујући и дописе свим председницима одборничких група у локалном парламенту (и позиције и опозиције), али и Вама,   као и председнику Скупштине, и члановима Већа који су задужени управо за област о којој је реч. 
Нико од побројаних, укључујући и Вас, није сматрао потребним да нам се јави и да заједнички покушамо да нађемо неко решење. Али сте, зато, осетили потребу да нам делите савете посредством званичног општинског сајта. 
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања. 
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.

                     Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"


П.С.

Приповетка Кроз грање небо (из тематске збирке Велика деца), по којој је снимљен и истоимени филм 1958. године, који је режирао Столе Јанковић, је прича о групи рањеника које је одред оставио у шуми како би се лакше ослободио немачког обруча. Они ту чекују; да их одред прихвати када се ослободи офанзиве, ослушкују немачке потере, звиждуке и лајање паса, стрепе да не буду откривени. Свако од рањеника је заокупљен својом муком, неизвесношћу, стрепњом. Понеко сећање враћа у дане пред рат, у детињство или неку другу мирнодопску ситуацију. У осами се зачињу кратки разговори, духовите реплике, анегдоте. Свако мирно подноси свој бол и мирно прима могућност блиске смрти.  


Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка, 06.11.1923 – Београд, 13.01.2002.) афирмисао се као приповедач (Велика деца 1953, Папрат и ватра 1962, Празни брегови 1969), а потом и као романсијер (Трен I, 1976, Трен II 1982, Миран злочин, Трен III 1992). Као учесник рата од 1941 — 1945. године, Исаковић је теме за своје приповедање углавном налазио у свом доживљају рата. Том тематском опредељењу остао је веран до краја.

 

понедељак, 16. децембар 2013.

Т Р А Н С



Tранс је посебно психофизичко стање обележено променама ритма дисања, крвног притиска, осетљивост на бол, до којег се долазои "изласком из себе" и утапањем у нешто веће, праћено осећањем усхићености, озарености или заноса.
Због чега је било важно, на овај начин, објаснити појам транс? Из простог разлога јер сматрам да би то могло да помогне бољем разумевању приче која следи.
На данашњи дан, пре двадесет и две године, некадашња Самостална телевизија Неготин (СТВ) (о чему сам већ неколико пута писао), почела је да емитује свој програм. При томе, треба имати у виду да је, у то време, та и таква Самостална телевизија Неготин, била један од ретких електронских медија, који је "рођен" у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер су, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци по признању многих стручњака, годинама, били боље информисани него житељи српске престонице. И то у време када је Србијом, "гвозденом медијском песницом" владао режим Слободана Милошевића (чему је, у једном периоду, свој несебичан допринос дао и садашњи Први потпредседник "проевропске" Владе Србије).
И управо због тога, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија,  који су касније деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи. То није само констатација настала као резултат сентименталне везе аутора овог текста са именованом телевизијом већ чињеница која је, много пута, неупитно потврђена.
Међутим, што би рекао Балашевић, "од тог доба у васиони су се одиграле млоге невероватне појаве..." А Неготин је, у међувремену, "сахранио" две и по телевизије (ова половина се односи на ону која је сахрањена док је још била у повоју) - при чему не упирем прстом ни у кога - због чега се, о овом делу Србије, све чешће, говори о "зони сумрака" или подручју вечитог медијског мрака.
Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу саопштити ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да то већ "и врапци знају“. И прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја, свако мало, пишем неки део биографије Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (зазвучаће нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део.
А када већ помињем људе који су одговорни за суноврат Самосталне телевизије Неготин и "бацање под ноге" годинама стицаног имиџа "прве приватне телевизије у СФРЈ", неправедно би било избећи податак да је исти "двојац без кормилара" одговоран и за уништавање вечитог ривала СТВ, "општинске" Радио телевизије Крајина.
А онда, готово двадесет и две године од првог емитовања програма Самосталне телевизије Неготин и скоро исто толико од почетка емитовања програма Радио телевизије Крајина, у наше животе је "ушетао" појам транс, на посве особен начин, као део назива једне телевизије.
И без обзира што имам, сасвим лични утисак, да се ради о телевизији која покушава да, помоћу штапа и канапа, на "површини воде" одржи свој "експериментални програм", болујући од свих оних болести од којих болују медији на свом старту (а електронски медиј је скупа играчка!), постоје велике сличности са овим електронским медијем и некадашњим почецима СТВ Неготин. Ако занемаримо податак да је ова нова телевизија (поново мој лични утисак), мало превише једнопартијски обојена, а да је, својевремено, СТВ у својој „партијској опредељености“ имала мало „више боја“, међу којима, истини за вољу, није било оних из реда „владајућих“ (што њима није ни сметало). Због чега су многи спремни да устврде да је и то један од доказа да нам се, на велика врата, враћају деведесете.
Већ на самом почетку свог медијског живота, ТВ Транс се суочила са (само)вољом власти, оличене у првом човеку локалне самоуправе, који је, главном и одговорном уреднику новорођеног неготинског медија, посредством, свог, општинског сајта, одржао предавање из "лепог медијског понашања".
А онда, како одговора са друге стране није било, први човек наше мале вароши, решио је да, главном и одговорном уреднику ТВ Транс, одржи и додатну лекцију уводећи у читаву причу и чланове синдиката једне фирме која је неколико месеци водила и успешно окончала хуманитарну акцију, којом је обезбеђена ужина за око 150 неготинских школараца, чији су родитељи слабијег материјалног стања.
Осим чињенице да је ово друго "тренирање строгоће" локалног медија настало као резултат могућности које пружају друштвене мреже и председниковог прековременог рада (у суботу, кад му време није!), а испровоцирано текстом који је, на Фејсбуку, написао директор и главни и одговорни уредник поменуте телевизије. А то је, што се мене тиче, за сваку похвалу. Јер живимо у веку информација и треба користити све доступне медије. Због чега се надам да ће, председник Општине Неготин, и у времену пред нама, наћи времена да се дописује са својим суграђанима и посредством друштвених мрежа. Да поменути пример не буде изузетак који ће потврдити правило.
Међутим, први човек наше мале вароши морао би да зна (или да га на то упозоре они којима је то посао) да не може, посредством "свог медија", званичног општинског сајта, да одговори већ поменутим синдикалцима, уместо да то учини онако како је требало. Званичним дописом, како су се и они њему обратили. Овако, председник општине је упао у сопствену замку. Пошто сада мора да "дозволи" да на истом месту и на исти начин, синдикалци објаве свој одговор. И тако у круг.

недеља, 08. децембар 2013.

О П Т И М И З А М


Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.
Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?

петак, 29. новембар 2013.

ТОК СВЕСТИ



Они који имају дуже памћење, знају да је 29. новембар, у некадашњој држави, која се звала Социјалистичка (па још и федеративна) република Југославија, био велики празник. Који је, осим два, подразумевајућа, нерадна, дана, готово по правилу, са собом носио и нека спајања, тако да је празновање знало да потраје и читаву седмицу.
Саставни део свечарске атмосфере били су и „ударнички“ резултати производње, отварање нових фабрика, или, макар, нових погона у већ постојећим фабрикама.
Изгледа да се тај „рецепт“, у нешто другачијем облику, одржао до данашњих дана. Само што таква „ударничка“ атмосфера траје читаве године, тако да се стиче утисак да је ова држава у непрекидној предизборној кампањи. Што и није далеко од истине, будући да се свако мало, на неком од нивоа власти, организују неки избори, који су проузроковани многобројним „прекомпоновањима“ власти. У том П(редизборном) П(ропагандном) П(рограму), какав је и ред, трку воде представници владајућих странака, мада, у, очигледно, наметнутој утакмици, учествују и они, малобројни, који, још увек, „бране“ бледе боје опозиције.
Мене то подсећа на чувену мисао ЈБТ, која се радо употребљавала диљем бивше Југе,  а која би, прилагођена садашњем тренутку, могла да гласи: „Радимо као да избора више никада неће бити, а припремамо се као да ће их бити већ сутра“. При томе, владајућа гарнитура (у чему предњачи онај напредњачки део), још увек, најрадије прича о пропустима бивше власти. Заборављајући (вероватно свесно), да, већ годину и по дана, имају апсолутну власт у држави. Те да је, увелико дошло време да се сумирају резултати њихове политике. И да, јасно, кажу шта је урађено, у односу на обећано. Без обзира на све краће памћење овог народа, то је подразумевајућа обавеза за одговорне људе.
Уместо тога, народу се, готово свакодневно, као „главно јело“, сервира политички рат на релацији садашња владајућа гарнитура (напредњачки део), против бивше владајуће гарнитуре (демократски део), „без рукавица“ и без бирања речи. При томе се, ни мало, не води рачуна о чињеници да је добар део садашње владајуће гарнитуре био и део претходне владајуће гарнитуре. Те да, без обзира да ли су они у тадашњој влади „изигравали фикусе“, или су били „вредне пчеле радилице“, морају сносити део политичке одговорности.
Када се у "П П П" ради варијанта „обогаћеног маркетингшког менија“, на столу се, обавезно, нађе и неколико приведених, (или оних чије је „привођење у току“!), под сумњом да су „оштетили ову државу за толико и толико“. Претпостављам да је онда, сасвим логично да се, уз овако богат ручак сервира и неки десерт. У те сврхе се, свако мало, отвори по нека фабрика и упосли по неколико стотина, ако не и цела хиљадарка радника. Вероватно само они који пласирају такве информације, могу, на неки логичан начин, да објасне како то онда да у Србији има све више незапослених, те да им се, укупна, бројка, опасно, приближава милиончету. Као и да, чак и они који имају посао, живе све горе. Наравно, није ми намера да тврдим како је ово "специјалитет" само ове власти. Било је тога...
Али, управо представници ове власти су говорили (и говоре!) да неће личити на оне претходне, те да им је циљ „да народу буде боље“. А то "боље" никако да дође. Или, прецизније речено, нешто се отегло. За то време, фабрике се отварају као конзерве, а све у циљу „покретања привреде“. Наравно, ни то није "од јуче". Али, све ми се чини да се "нова власт", некако најбрже, снашла у „отварању нових производних капацитета“. То се може видети чак и на основу површног "листања" Интернета на ову тему. 
У марту ове године, у Јагодини је отворена италијанска фабрика за производњу аутомобилских церада, која би требало да запошљава 550 радника. Мада је било најављено да ће фабрику отворити тројац наше Владе, тамо се појавио само двојац, без кормилара.
А у мају је, Председник свих грађана, у Инђији, отворио фабрику пумпи данске фирме "Грундфос".  У фабрику је уложено 50 милиона евра, а од почетних 150 запослених, до краја 2014. године, у њој треба да нађе посао 350 радника.
У јуну ове године, отворена је и фабрика "Континентал" у Суботици. Најављено отварање, у септембру претходне године није успело, па фабрику нису отворили Први и Други човек владе већ Млађан Динкић, тадашњи министар финансија и привреде, чије је министарство, за 250 запослених радника издвојило по 4.000 евра.  
Да се нису сви бавили отварањем говори и пример Сремске Митровице, где је министар 
полиције и председник владе, Дачић, у јулу ове године, положио камен темељац за фабрику аутомобилских заптивних система "Купер стандард".  Уз камен темељац, Дачић је поручио да "садашњом стопом незапослености систем није одржив", а пошто се на потписивању уговора није појавио министар финансија и привреде Динкић, било је јасно да већ "делује" препорука да "Влада настави даље без УРС-а и Млађана Динкића".
Председник Владе је, такође у јулу, отворио још једну фабрику.  И то, заједно са министром финансија и привреде, Млађаном Динкићем, коме није сметало да, иако већ на одласку из Владе, заједно са својим бившим шефом, пресече црврну врпцу фабрике "Горење" у Ваљеву. У ову другу словеначку фабрику, која је декларисана као највећа фабрика фрижидера у региону, уложено је 20 милиона евра, а посао добило 700 радника.
Након летњег затишја, претпостављам због коришћења годишњих одмора, Председник свих грађана је и у септембру, ове године био запослен отварањем. Отворио је текстилну фабрику у Зрењанину, која упошљава 168 радника, а која би у 2017. години требало да упосли, чак, 1.500 радника.
Да се није баш много бирало, говори и пример да је први човек полиције и Владе, у Власотинцу, у септембру, ове године, уместо фабрике, отворио погон. Нови погон за производњу електро материјала, упослио је 60, поред већ постојећих 400 радника.
Такође у септембру, али на другом крају Србије, у Вршцу, Први потпредседник Владе, присуствовао је почетку градње нове немачке фармацеутске фабрике која ће се бавити произвпдњом потрошног материјала за хемодијализу.
А почетком октобра, у Оџацима су два љута политичка противника, Први човек војвођанске владе и Први потпредседник Владе Србије, заједно, отворили фабрику "Магна ситинг"која ће се бавити израдом делова за ауто седишта,  у којој ће радити 314 радника.
Након малог одмора, први човек српске полиције и Владе, обрео се, у новембру, ове године у Брзану, код Баточине, да би утврдио како теку радови на изградњи италијанске фабрике Морето . Констатујући да ће ова фабрика упошљавати стотину радника, премијер је истакао да је "отварање сваког радног места херојски чин".                                                       
У отварању фабрика није било застоја ни током празника. Тако су, на велики православни празник, Аранђеловдан, ове године, Председник свих грађана и Први потпредседник Владе, отворили свако по једну фабрику. Први потпредседник Владе је, у Алексинцу, у пратњи бившег министра финансија и привреде, неизбежног, Млађана Динкића, отворио нови производни погон немачке фирме „Грамер“где ће бити упослено 520 људи, од којих, тренутно, већ ради њих 120, чија је радна места Влада Србије субвенционисала са по 7.000 евра.
Истог дана, Председник свих грађана отворио је, у Брусу, фабрику "РИЗ" за производњу
пелета. Изградњу ове фабрике, која ће упошљавати педесетак радника, финансирала су два наша бизнисмена из Русије. Занимљиво је да је на овој свечаности Председник свих грађана истакао да је ова фабрика једнако важна као и Јужни ток. На тај начин је, Председник свих грађана најавио највећу овогодишњу "привредну представу", која је организована 24. новемра, када су заварене прве две цеви Јужног токаТа импозантна представа је организована по узору на ону коју су приредили "браћа Руси". Уз директан телевизијски пренос, праћена су два догађаја - у Палати Србија и у Шајкашу. Оно што
би мене интересовало, да се бавим новинарством, је да утврдим шта се то радило наредних дана на „Јужном току“ у Шајкашу. Односно, да ли су заварене још неке цеви, или је, за ову годину, то све. Но, то је нека друга прича. Док ова, о овогодишњем отварању радова на „Јужном току“, полако, одлази са насловних страна штампаних и из хедова електронских медија. Но, то не значи да се, ускоро, неће појавити
неко са идејом да се 24. новембар 2013. године, прогласи важним историјским датумом, са предлогом да се тај дан, у наредним годинама, слави и као државни празник. Који би се звао Дан гасовода. А можда ће и речи "Дуго сте чекали, почните", које је, на отварању радова на изградњи „Јужног тока“, изговорио Председник свих грађана, ући у беседеничке читанке. Никада се не зна, када ће неко предложити да се, под тим називом, одржавају трибене, где би, уважени доктори наука и академици, објашњавали нацији шта је Председник свих грађана, заиста, хтео да поручи том једноставном, али  садржајном реченицом. 

П.С.
Надам се да ћу, у скорије време, укапирати због чега је на цевима у Шајкашу, на којима су биле руска и српска застава, назив чувеног братског, руског, гасовода био исписан само на српском (ћирилична варијанта) и енглеском језику. Да ли је то био пропуст, или је порука била да је натпис на српском исто што и натпис на руском, па га није требало дуплирати?

понедељак, 11. новембар 2013.

Р А М О Н Д А


И није нам требало тако много времена. Навикосмо се ми на овај нови државни празник, а славимо га тек другу годину. Вероватно и то говори да се, од свих новотарија, најлакше навикнемо на неки нови државни празник. Мени лично, прослава 11. новембра, ни ове, као ни претходне године, није никаква новина. Из личних разлога славим тај датум већ 36 година. Али, за велики број држављана Србије то је нешто ново. Тај датум (11. новембар), ушао је у њихове животе изненада. Онако, с неба па у ребра. Али, имајући у виду да је тај датум проглашен за нерадани дан (што је ове године обезбедило продужени викенд), нико није нешто нарочито ни постављао питања "који је сад па то празник"?
Међутим, они који нису те среће да раде у фирмама које су у "директној вези са државом", више је него очигледно да су и овај дан провели радно, односно, као и до сада. Због тога ми се и чини да би држава Србија, морала јасно да се одреди према својим државним празницима. Односно, држава Србија, преко својих представника, мора јасно да саопшти грађанима на који начин треба да славе државни празник. Као и да ли "радно" прослављање државних празника значи непоштовање државе? Или, такви треба да буду додатно стимулисани?
У сваком случају, пошто се медији нису баш превише потрудили да нам, благовремено, објасне шта данас славимо и због чега славимо, мислим да није наодмет подсетити како је овај празник "у минут до дванаест", прошле године, закуцао на наша врата.
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада,
запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима
да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 
Истини за вољу, треба рећи да је свему овоме претходила одлука републичког Парламента, крајем 2011. године (дакле, у време претходне владајуће већине), изгласавањем Закона о државним празницима, када је Дан примирја, практично, враћен у календар најважнијих догађаја Србије. И то са разлогом. У прилог томе говоре и подаци који следе.
У железничком вагону у Компјењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. године овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник -"Дан примирја". Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компјењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору, према неким подацима, изгубила око 26 одсто становништва и половину радно способних мушкараца. А од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.
И поред бројки које сам навео у претходном пасусу текста, морам да признам да, када је реч о званичним подацима у вези са жртвама државе Србије у Првом светском рату, без обзира што је од његовог завршетка прошло 95 година, то је још увек непознаница. Претпостављам да те недоумице неће разрешити ни данашњи, ауторски, текст Председника свих грађана, који је објавила Политика. Напротив, мислим да смо, осим сазнања да је Председник свих грађана и писац и историчар, добили нове податке са којима ће, они историчари којима је то струка, у наредном периоду поприлично полемисати.
А оно што је сасвим извесно је податак да је, у наше животе, од прошле године, уз Дан
примирја,  ушла и рамонда. Истини за вољу, то је учињено на индиректан, а не на директан начин. Преко наших посредника. Рамонду смо могли да видимо на реверима Председника свих грађана, премијера и некимх министара, али и на реверима новинара и водитеља телевизијских емисија. Мада је, прошле године, обећано да ће, ове године рамонда бити дељена и широким народним масама, изгледа да се то није догодило. Или ја не спадам у категорију "широких народних маса", или се нисам кретао тим стазама где је овај симбол данашњег празника дељен. У сваком случају, изгледа да је и ове године (сада вероватно због штедње), што се тиче украса на реверу, народ остао кратких рукава. Осим тога, како изгледа, ту још многе ствари нису баш јасно дефинисане. Јер, како прошле, тако и ове године, ја нисам нешто приметио да се Први потпредседник појавио у јавности са овим украсом на реверу (ако ме, са закашњењем, не демантује његово гостовање у Утиску недеље, који је, само за ову прилику, премештен у уторак). Осим тога, приметио сам да су и ове године, сви званичници (укључујући и Председника свих грађана), своју рамонду, носили на левој страни, док је председник Владе носио на десној. Због чега је то тако, остала је мала тајна. Једини разлог који би ми изгледао разложан је премијерова значка коју, стално, носи на левој страни. Али, то би само био разлог више због чега би било потребно изгласати посебну Уредбу о томе где и како ће се носити рамонда. А да до тада треба сачекати са њеном масовном употребом.

уторак, 05. новембар 2013.

БИТКА ЗА КОСОВО



Очигледно је да ће још много воде протећи и Ибром и Ситницом и Лабом и Бистрицом и Белим Дримом и Биначком Моравом и другим знаним и незнамим рекама Косова (и Метохије), пре но што држава Србија, јасно, дефинише политику у вези са својом јужном покрајином. И док Србија лута (а то стање се сада већ мери деценијама), Косово (и Метохија), полако али сигурно, за своју "ствар" придобија све већи број присталица - до сада je, укупно, 106 држава (укључујући и Либију, која је то учинила крајем октобра), признало Косово (без помињања Метохије), као независну и суверену државу. И то је чињеница коју, како изгледа, у Србији, многи занемарују. А било би добро да се, управо у Београду, направи јасна стратегија стварног и могућег за Косово (и Метохију). А то стварно и могуће, свакако није оно што би желео, углавном, сваки политичар и, скоро,  већина Срба, упркос чињеници да - према једном истраживању - више од две трећине грађана Србије никада није ни крочила ногом на територију Косова (и Метохије).
То стварно и могуће, треба и мора да буде максимална заштита права грађана Косова (и Метохије), пре свега српске националности (јер ми се чини да о оним другима - укључујући и Албанце - има ко да брине), заштиту споменика културе и цркава и манастира који припадају Српској православној цркви. Наравно, ту спада и заштита приватне и друге својине, али и заштита гробова оних који су на Косову (и Метохији), током претходних векова, сахрањени. (Да ли је нормално да, у 21. веку, само косовски Срби не могу у миру и достојанствено да запале свеће на гробовима својих мртвих?).
Ту спада и право грађана Косова (и Метохије), српске националности, да раде и живе од свог
рада. А ако раде и живе од свог рада, онда је недопустиво да их, ма ко, па био он и Први потпредседник  уцењује, промовишући само једну од преко тридесет „српских листа“ на локалним косовским изборима: "Не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да се изађе на изборе, како бисте добили и међународну верификацију, то јест потврду за постојање Заједнице српских општина", поручио је Вучић на завршном скупу Грађанске иницијативе "Српска" у Грачаници. Јер уколико грађани Косова (и Метохије) примају плате и пензије, надам се да је то сасвим легално и утемељено на законима, а не због тога да би држава Србија на КиМ имала "плаћене Србе". Ако је то тако, онда те људе не треба уцењивати, а уколико није, онда нешто треба из корена променити. Осим тога, претпостављам да је интерес државе Србије био да што већи број косовских Срба изађе на овогодишње локалне изборе, а не да их дели на оне које подржава садашња Влада и оне који „нису по њеној вољи“ (односно, вољи појединих странака). Не може бити подобних и неподобних грађана. Па чак они били и за бојкот избора. Јер је бојкот, сасвим легитиман вид политичке борбе. А што, уједно, значи да држава Србија, очигледно, није довољно „припремила“ Србе на Косову (и Метохији) за ове изборе, па се поставља питање какав је учинак остварио министар Вулин (Че Гевара), коме је то био посао а не да игра жмурке са Тачијевом полицијом. Такође, непримерено је, било које грађане Косова (и Метохије), називати „Тачијевим Србима“. Заборављајући да српски премијер и Први потпредседник, свако мало, у Бриселу, састанче са тим истим и „мрским“ Тачијем. Један од тих састанака, планиран је за сутра. Где ће покушати да Ештонову, а поготову Тачија да убеде у неопходност поништења избора и то на северу Косова и Метохије!?
Зато би било добро да, држава Србија, престане да води политику која, најблаже речено, има два колосека. Један је онај према свету, а други је за домаће потребе. И док на оном колосеку према свету, већ дуже време, власти праве разноразне уступке (углавном брзоплете и неретко под притисцима), на оном колосеку „за домаћу употребу“, Косово (све чешће без Метохије), тврдокорно, дефинишемо као саставни део територије Србије (како пише и у Уставу). Мада је већ и врапцима јасно да се питање Косова (и Метохије), одавно не решева ни у Београду ни у Приштини, већ у главном граду Европске уније.
При чему треба имати у виду да се политика не води срецем, већ главом. Ако је могуће хладном. Што нама често, није полазило за руком. Да јесте, вероватно не би ни било чувене реченице „Нико не сме да вас бије“. Нити би обележавање 600 година од Боја на Косову служило за промоцију претендента на титулу Вожда сербског“. Као што, вероватно, не би било ни, десет година касније, бомби које су наши „Нато пријатељи“ бацали по Србији. А велико је питање да ли би, још петнаестак година наког тога, било потребе да Први потпредседник Владе, у ноћи локалних избора на Косову (и Метохији), затражи од међународне заједнице да „српска полиција заведе ред“!?
Уосталом, уколико Први потпредседник сматра да Србија има могућности да заведе ред на биралиштима Косова (и Метохије), због чега, најпре, не заведе ред на нашим стадионима, на улицама и, што је још важније, у школама?
Зашто би грађани Косова (и Метохије) били привилеговани па да их српска полиција штити од екстремиста, а да та иста полиција не може да заштити грађане у остатку Србије од сличних екстремиста и насилника? Свих узраста.
Нисмо ли, како се чини, испустили конце из руку? Да ли у уређеној држави треба да се види она слика која је у свет отишла са стадиона Маракана, током 145. „вечитог дербија“? Да ли је то фудбал, или директан пренос насиља? Које нам се, онда, у свим облицима, појављује у школским двориштима и на улицама. Да ли модел понашања са стадиона и „фарми“ постаје доминантни модел понашања међу нашом децом? И куда то онда иде „наша будућност“?

уторак, 29. октобар 2013.

НЕБЕСКА СРБИЈА


Свакако се сећате (бар они који су имали ту "срећу" да проживе "деведесете"), да је овај народ - коме, изгледа, никада није мањкало вођа са вишкум илузија - већ био у прилици да слуша приче о припадању "изабраном народу", односно о "небеској Србији и Небеском   Народу"). Очигледно је да се та прича ( у различитим варијантама) овом народу сервира у одређеним временским размацима, вероватно са намером да би, у таквим околностима, лакше могао да (као гладна риба), прогутао све што му се сервира. А прича о новонасталој фирми "Ер Србија", некако ми личи управо на то. Уз сво уважавање да је (ако ништа друго) начињен покушај да се направи некакав помак у модернизацији авиосаобраћаја ове државе, који је потоњих година проживљавао све оно што и просечан грађанин Србије. Међутим, не могу да се отмем утиску да је управо то искоришћено како би се, поново, лансира нова прича, као "варијанта на тему" оне старе приче о "небеској Србији". Јер се Србија ("Ер Србија"), и буквално, винула на небо. И без обзира што сам свестан чињенице да би овако нешто и много "приземнији" од нас искористили у сврхе маркетинга, све ми се чини да смо се, ипак, мало заиграли и много претерали. Па су тако сви они који су имали довољно времена и жеље да "улазе у ситна цревца" били у прилици да сазнају све могуће и немогуће детаље у вези са нашим "Новаком Ђоковићем". Истини за вољу, ово је мала промена у јавном понашању у земљи Србији у којој, све ми се чини, влада култ смрти. Јер је пажња јавности била усмерена на рађање. Рађање једне компаније. Али се у томе, очигледно претерало, вероватно у жељи да овај догађај послужи за потребе маркетинга једне странке.
"Небеска Србија" је (звучаћу грубо) "скинута са дневног реда" управо вешћу о једној смрти. О смрти једног од најзначајнијих српских новинара који је, упркос контроверзи, обележио неколико претходних деценија, како српског тако и новинарства земаља у окружењу.
Лично сам имао утисак као да је Александар Тијанић, онако директан и без длаке на језику, лупивши шаком о сто, рекао: "Доста бре, претерасте"! А како је, у крајњем случају, и овде реч о људским правима, била би неправда не поменути да је том скидању са дневног реда "небеске Србије" допринела и вест о смрти још једног великана са ових простора. Чини ми се да је данас јавност Србије (бар онај део којој је стало до истинских слобода), са тугом пропратила вест о смрти Срђе Поповића
У сваком случају, са небеских висина, морали смо да атерирамо без посебних припрема. Стварност нас је суновратила на земљу, или тачније речено на пругу Београд - Бар, прецизније у Прибој, где радници тамошње фабрике "ФАП", већ данима штрајкују. Забављени сопственим јадом "фаповци" нису услишили жељу Првог потпредседника Владе (и почасног грађанина Лесковца и Лепосавића) да "замрзну" штрајк, након чега би Он пристати да дође и разговара са њима о решењу проблема. И ту се, по ко зна који пут, показује колико је велики проблем са којим је ова држава суочена. Пошто је најјача партија на власти, уместо стварања институција, од једног човека стварала институцију. И сада Он (који се налази у Абу Дабију где разговара о новим инвестиционим захватима наших емиратских пријатеља), мора да размишља како да стигне до Прибоја и убеди раднике да прекину штрајк. Који, очигледно је, производи мањак у каси српске железнице.
Међутим, све ми се чини да су "фаповци" и још неки други који су почели своје протесте или који их најављују само резултат аутистичне политике ове власти која се више од годину дана бавила неким другим стварима. Певајући песмицу о вечитим кривцима. А према том напредњачком акварелу, чак и годину дана након избора, за све је одговорна претходна власт. Истини за вољу, она јесте крива, али за оно што је било у њихово време. А за ово сада, једино може да буде крива ова и ниједна друга власт. Јер, ако купиш неку кућу у виђеном стању, не можеш, годину и по након тога, за стање те куће, кривити претходног власника. Јер увек имаш избора. Рецимо, ниси морао да купиш кућу. Дакле, није нормално да једна власт, годину и по дана након преузимања одговорности за државу Србију и даље употребљава реторику као да је у опозицији. Мада, истини за вољу, уколико је народ спреман да све то прихвати, као нормално, онда не треба ни да чуди кад министарка енергетике, Зорана Михајловић, учествујући у једној забавној емисији, без пардона, каже да, парафразираћу, упркос непопуларним мерама, њима (СНС-у), популарност расте. Тужно, да тужније не може бити. 
А да то није усамљен случај, говори и податак да је, само неколико дана раније, министар економије, Радуловић, говорећи о ономе што очекује ову јадну државу, саопштио да у наредном периоду треба да буде отпуштено 20 хиљада радника. У земљи у којој је ионако већ превише незапослених. И све то без правог одговора и реакције у јавности. Јер, они који мало дуже памте, знају да су овде долазиле и одлазиле владе које су имале разноразне програме, сматрајући да су грађани ове државе заморчићи, на којима су, без консеквенци, могли да врше своје економске и политичке експерименте.
Није мени спорно да су овој држави хитно потребне неке реформе и неке мере. Али, ако су те мере нешто што је добро и потребно и реално, како то да је почетна идеја о опорезовању плата већ од 40 хиљада динара, коју је изнео млађани министар са Јејла, нетрагом нестала? Јер је сасвим разумљиво да би ефекат био далеко већи да је "допринос за препород Србије" био разрезан и на примања која су већа од 40 хиљада, с тим да тај порез буде различит за различите износе плата. И да, наравно, овим "порезом за спас Србије" буду обухваћени сви. Па и пензионери. Они који су са својим примањима у тој категорији. Због чега би од тога били изузети пензионери који примају исто или више од оних који раде? Жели ли то ова влада да заштити своју проверену гласачку машину. Или је влада нашла праву меру за разрезивање "пореза за спас Србије"? Речју, пронашла модел од кога треба "узети", а да се нико не буни, односно, да главно бирачко тело остане нетакнуто. Или, како би рекла министарка енергетике, да "влада доноси непопуларне мере, а да популарност (СНС) расте".
Или то нема никакве везе са мерама. Већ једноставно, ово бирачко тело - како се то показало много пута до сада - изнад свега воли победнике. Што је могло да се види и на недавном рођендану најбројније и најпопуларније владајуће политичке странке у Србији.  И ко ће сада још да се замара чињеницом да је више од половине оних који су дошли на рођендан било принуђено да седи ван Арене и да рођендан прати уз помоћ најмодернијих технологија? Јер, очигледно је да се неко малко "занео" када је одређивао "квоте чланова" које су месне, општинске и окружне организације "најпопуларнијих" морали да "принесу" као жртву у част рођендана. Уосталом, ако је неко и био мало љут, све је то нестало оног тренутка када је ППВ (ПГЛ и ПГЛ), у улози вође, онима напољу, упутио извињење. А лепа реч, као што рече народ са искуством "и гвоздена врата отвара".
Међутим, нисам баш убеђен да ће, у наредном периоду, ППВ (ПГЛ и ПГЛ) моћи да има лепу реч за свакога у земљи Србији. И да ће, управо време које је пред нама, показати да су овој држави, ипак, више потребне институције, него "човек институција". Који, све и да хоће, па и уз помоћ "небеске Србије", неће моћи да стигне у свако ћоше Србије како би решио неки проблем.

П. С.
Имајући у виду досадашње искуство, сваки од текстова који сам написао на овом блогу, постао је (не ласкам себи, јер то не видим као личну заслугу) и нека врста сведочења о нашој стварности ( "шта радимо и шта нам се догађа ?" ). И само због тога, а потпуно ван контекста теме коју сам већ завршио (или, можда на истом фону), желим да овде оставим и траг о интервјуу који је Председник свих грађана, пре одласка у званичну посету Русији, дао за британски "Фајненшел тајмс". Наравно, без коментара.

недеља, 06. октобар 2013.

К В А Н Т


Можда, да се, како тврде многи мислиоци у овој држави догодио тај шести октобар, пре тринаест година, не би ни било потребе за овим текстом. Можда. А можда се, како многи мисле, није догодио чак ни тај пети октобар па је овакав један текст нормална последица такве ситуације. Можда. У сваком случају, то што пишем овај текст значи бар две ствари. Прво, да, упркос чињеници да Пети октобар сматрам историјским догађајем, не припадам ни једном ни другом "табору". А друго, да  припадам онима који, те двехиљадите године, ипак, нису очекивали овакав развој догађаја.
Паметан народ, или како би много прецизније било, народ са искуством, каже "свако време носи своје бреме". А ми, који живимо само "једно време", тешко можемо да утврдимо колико је то "бреме" намењено нама, у односу на "бреме" које су имали, или ће имати, други. 
Али, оно у шта смо могли, много пута, да се уверимо је чињеница да свако време има и своје опсенаре који, претпостављам, да би били убедљивији, обавезно, у наш свакодневни речник уведу неке, нама, до тада, непознате појмове. Претпостављам да то чине у жељи да народ, који је растрзан између понуђеног му грандовско-фармерско-великобратовског живота, зачињеног турско-индијско-шпансим серијалима и свакодневним илузионистичко-политичким вратоломијама актуелних власти, додатно "дотуку" изразима који "звуче", а за које се, када је то већ касно, утврди да много више "звече".
Тако је, ове седмице, у наше животе, на велика врата, ушао израз квант, односно, Квантни скок (Quantum Leap). Прва помисао ми је била да ће нека од телевизија почети да приказује истоимену телевизијску серију која се приказивала од 1989. до 1993. године. Али сам убрзо схватио да се не ради ни о каквој серији, већ о дводневној економској конференцији. Истини за вољу, што се тиче неке везе између економије и телевизијских серијала, ту баш и нисам много погрешио. Пошто се у овој држави економија води по принципима неке исподпросечне теленовеле. И још нешто. Економска конференција Квантни скок, одржана је у позоришту Мадленијанум у Земуну. Дакле, и нисам био тако далеко у својој првој асоцијацији.
Но, како ја имам обичај да тврдим да је 21. век век информација, веома брзо сам успео да дођем и до званичних информација о циљу поменуте економске конференције: "Стварање нове економске климе и креативних идеја, иновативних стратегија и решења која би Србији пружила прилику да учини "квантни скок" и постане водећа економска и инвестициона дестинација југоисточне Европе".
И то је оно званично тумачење. Али, треба се вратити на почетак и објаснити шта је квант.
Овај израз потиче од латинске речи quantum, са значењима : количина, мноштво, свота, износ, део. Са друге стране,  квант у физици означава недељиву, дакле, најмању количину енергије која се јавља у елементарним процесима. У ширем смислу, квант означава елементарну, најмању, јединицу сваке физичке величине. Тако је Боров магнетон (Нилс Бор) квант магнетног момента, Планкова константа (Макс Планк) квант момента импулса. Откриће да је свет око нас квантне природе представља једно од највећих достигнућа модерне науке. Зато се квант јавља у разним аспектима природних наука где је саставни део терминологије. На пример, постоје квантна механика, квантна хемија, квантна електроника или квантна оптикаНемачки научник Макс Планк (1858 - 1947), изложио је 14. децембра 1900. године замисао да светлост, рендгенски зраци и остали таласи не бивају емитовани у произвољном обиму, већ само у одређеним пакетима које је он назвао квантима. Осим тога, сваки квант има одређену количину енергије која је тим већа што је већа фреквенца таласа, тако да би на довољно високој фреквенци емитовање само једног кванта захтевало више енергије него што је уопште расположиво. Према томе, зрачење на високим фреквенцама било би смањено, а и стопа којом тело губи енергију била би коначна. Квантна хипотеза сасвим је добро објаснила измерену количину емитованог зрачења топлих тела, али њен утицај на детерминистичку доктрину био је схваћен тек 1926, када је један други немачки научник, Вернер Хајзенберг (1901-1976), формулисао своје начело неодређености. Да би се предвидели будући положај и брзина неке честице, потребно је тачно измерити њен садашњи положај и брзину. Очигледни начин да се то учини јесте осветлити честицу. При томе, честица ће рефлектовати један део таласа светлости, што ће указати на њен положај. Но, положај честице неће се моћи тачније одредити него што износи размак између два брега светлосног таласа, тако да је потребно користити светлост кратких таласних дужина да би се прецизно одредио положај честице. Према Планковој квантној хипотези, међутим, не може се употребити произвољно мала количина светлости. Треба узети бар један квант. Овај квант ће пореметити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети.
Е сад, мене интересује да ли је неко из овога нешто схватио. На прво читање. Претпостављам да, већини, као и мени ово представља мало "шпанско село". Међутим, будући да је ово, као што рекох, век информација, већину ових ствари није тешко пронаћи. И поређати их у неку смислену целину. Што би требало да значи да сам и ја начинио одређени квантни скок, будући да сам употребио најмању количину енергије да бих дошао до презентованих података. А да ли је то некоме потребно? Е, то је сад друго питање. Јер, како могу да претпоставим, већина ће ми рећи да сам могао и паметније да утрошим своје слободно време, јер да од онога што сам радио, нити ја, нити било ко други неће имати користи.
А какве то има везе са већ поменутим Економском конференцијом "Квантни скок" која је претходних дана одржана у Земуну? На то питање немам јасан одговор. Али, претпостављам да ћемо, сви ми, део одговора да добијемо већ колико сутра, када нам  буде представљен пакет нових мера Владе Србије. Моје мишљење је да су промотери нове Владине политике то све могли да нам саопште и на много једноставнији начин. Није било потребно да нам у свакодневни живот уводе неке термине, за које је, вероватно, и већини чланова Владе било потребно да потраже помоћ енциклопедија. Осим тога, овај економски форум, који је одржан у организацији Привредне коморе Србије, вероватно и кошта, упркос импозантном списку спонзора. А пошто ми економија и није баш јача страна, не бих могао да просудим који су домети овог економског скупа. Али се надам да то неће бити да се неће догодити да ће: "квант променити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети". Но, то што мени многе ствари представљају непознаницу и није забрињавајуће. Више ме брине што, по старом добром обичају, у томе, како изгледа, нису могли да сложе ни они који о овој теми знају много више. Тако да једни кажу да је квантни скок привреде списак лепих жеља, док они други шаљу поруку да смо спремни да се мењамо.
Лично, надам се да организаторима минулог економског форума није једина жеља била да импресионирају неуки пук Србије разбацујући се непознатим изразима и фразама. А немам ни намеру да коментаришем, оне малобројне, који тврде да је назив "Квантни скок" резултат кумовања девојке нашег млађаног министра финансија.