уторак, 27. октобар 2015.

У Н Е С К О


УНЕСКО (UNESCO - United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) је специјализована организација Уједињених нација за образовање, науку и колтуру, која је, са седиштем у Паризу, основана 1946. године.
Своје активности Унеско реализује кроз пет програмских области - образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникације и информисање, а оно по чему је најпознатији (широким народним масама) је формирање листе Светске природне и културне баштине.  
Пошто је Унеско скраћеница (која се ових дана много употребљава), важно је напоменути да је она у равноправној употреби (било да је реч о латиничној или ћириличној варијанти) као и изворна скраћеница (настала из енглеског језика). 
У оба случаја, падежни наставци се пишу малим словом, са цртицом испред: UNESCO-a, или УНЕСКО-а, а уколико се верзална скраћеница вербализује, мења се као и свака друга реч: УНЕСКО, УНЕСКА, УНЕСКУ.
Тренутно, генерални директор Унеска је бугарска политичарка и амбасадорка, Ирина Георгиева Бокова, која је на то место изабрана 15. октобра 2009. године и прва је жена из источне Европе на челу ове организације.
Морам да признам да је почетак овог поста, на неки начин, изнуђен. Јер сам, претходне суботе, на пијаци (а где бих друго?) чуо следећи разговор:
-Како си?
-Добро, а ти?
-Добро, ал' се нервирам због ових наших издајника Црногораца.
-А што?
-Како што? Па поново нас издадоше и гласаше да се Косово прими у оно...како се зваше?
-У Унеско?
-Да, у то!
Е сад, много ствари се може закључити из овог кратког разговора двојице грађана ове државе, који сам (без намере прислушкивања) чуо на зеленој пијаци. А ја ћу образложити само две. Прва је да просечан становник Србије нема појма шта је Унеско, али да су већина међу њима, стручњаци за међународну политику. Ту укључујем и оне који знају да изговоре ову скраћеницу. А друго, да, позамашан број становника ове  државе очас посла може да пронађе непријатеље. За ово прво, мислим да не треба посебних доказа. Довољно је да свако, ових дана, мало ослушне око себе. За ово друго, увек се побрину медији. Који, на велику жалост, још увек формирају јавно мњење ове државе. Наравно, погрешно.
Тако, глодур тиражних Вечерњих новости, Ратко Дмитровић (који је и "деведесетих", у време режима Слободана Милошевића био "утицајни коментатор"), јашући поново у истом седлу, у својој колумни под називом "Кажи оно што видиш" пише и следеће:
"Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија… признале су „државу Косово“, односно комадање Србије. Пре три дана подржали су пријем те творевине у Унеско, понели се према Србији крајње непријатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што јесте: да су Црна Гора, Словенија, Хрватска и Македонија Србији непријатељске државе. Пријатељске нису, неутралне нису. Четврто не постоји. Да, имамо тамо и родбину и пријатеље, али то не мења ствар; то су Србији непријатељске државе." 
Али, да би ова медијска манипулација некадашњег "Милошевићевог коментатора", била јаснија, мислим да треба подсетити чиме је она била изазвана, односно шта се то догодило 21. октобра, ове 2015. године, у 16. 40 минута у седишту Унеска, у Паризу.
Наиме, тада је Извршни савет Унеска (након прекида који је настао због захтева представника Русије и Кубе, уз асистенцију Индонезије, који су тражили одлагање гласања), већином гласова, подржао пријем Косова у ту организацију.
Мада су неке накнадне анализе наших медија на тему "ко је како гласао" (као да је у питању гласање за "Песму Евровизије"), биле потпуно беспотребне и депласиране, сматрам да и ја, на овом месту (али из других разлога), имам обавезу да презентујем те податке.
Наиме, већинских, 27 гласова "за" нашу јужну покрајину обезбедили су: Авганистан, Албанија, Немачка, Аустрија, Белизе, Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, САД, Француска, Габон, Гамбија, Гвинеја, Италија, Кувајт, Црна Гора, Пакистан, Холандија, Доминиканска Република, Чешка, Велика Британија, Свети Кристофер и Нивес, Шведска, Чад, Тајланд, Того и Македонија.
Против "пропуснице" Косову да, у новембру, постане чланица Унеска, биле су Ангола, Аргентина, Бразил, Кина, Куба, Еквадор, Шпанија, Етиопија, Русија, Индија, Мароко, Мексико, Намибија и Нигерија.
Уздржани су били Алжир, Бангладеш, Египат, Индонезија, Јапан, Малави, Мали, Маурицијус, Мозамбик, Непал, Уганда, Папуа Нова Гвинеја, Јужна Кореја, Тринидад и Тобаго, док су, у време гласања, ван сале били представници Туниса, Туркменистана и Украјине.
Оно због чега ми је било битно да наведем сву ову силесију држава само је из једног разлога. Да бих себе, али и друге, а посебно "Ратка из деведесетих" могао да питам две ствари. Прво, где међу овима који су дали глас Косову нађе Словенију и Хрватску? А друго, како поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Шведске, Италије, Аустрије, Холандије, Уједињених Арапских Емирата (на пример), пронађе да су нам једино Црна Гора и Македонија непријтељске државе?
Међутим, очигледно је да "Ратко из деведесетих" није једини који је реаговао на овај начин. Слично су реаговали још неки медији који су јадне Црногорце и Македонце апострофирали већ у најави текста. Док је наш шеф дипломатије, веома "дипломатски" нашим првим комшијама, Македонцима и Црногорцима поручио да је "једно гурање лопте, а друго су Дечани"
Управо оваква реакција нашег "главног дипломате", Дачића, јасно говори о томе колико садашња владајућа гарнитура уме да релативизује неке проблеме, па самим тим, нисмо ни морали да будемо изненађени податком да је Косово( без Метохије), без већих проблема, добило "визит карту" да на заседању Генералне конференције Унеска у новембру, евентуално, избори своје пуноправно чланство у овој организацији.
Но, без обзира што је ово, чак и лаицима, очигледан пораз наше дипломатије,  њен први човек није пропустио прилику да каже како је "резултат бољи него што смо очекивали", док је премијер Вучић грађанима Србије поручио "Главу горе!", вероватно поносан на самог себе, пошто је, након "непреспаване ноћи", убедио представнике Папуа Нова Гвинеја да - буду уздржани.
То само говори о томе колико је ова држава закаснила у својим реакцијама."Гојити прасе уочи Божића", углавном је јалов посао. Јер, уколико мало дуже памтимо, можемо се присетити да је, још колико у јулу ове године, Дачић поручивао да "Косово не може да буде чланица УНЕСКО".
У сваком случају, у врло кратком временском року, бићемо у прилици да добијемо одговор на питање да ли ће Косово (без Метохије) бити пуноправни члан Унеска. Уз напомену да би то могло да се деси само уколико би више од две трећине, од укупно 195 чланица, на Генералној конференцији (која ће трајати од 3. до 18. новембра ове године), дало подршку Косову (без Метохије). Надајући се да данашње потписивање Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ, који су, у Стразбуру,  потписали премијер Косова (без Метохије), Иса Мустафа и Висока представница ЕУ, Федерика Могерини.
До тада, надам се да ће, макар политичари (ако не и "обичан" свет) научити да је Унеско Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, а да је листа Светске природне и културне баштине, само један од сегмената који је у надлежности ове организације. Као и да је на ову листу са територије Србије, до сада, Унеско уврстио седам локалитета: налазиште Гамзиград - Ромулијана код Зајечара, манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Црква Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани код Пећи, манастир Студеница код Краљева и средњовековни комплекс Стари Рас и манастир Сопоћани, код Новог Пазара (који су, као први из Србије, на ову листу доспели још далеке 1979. године). Из простог разлога, што би, можда, у том случају извукли поуку о начину вођења дипломатске битке која им предстоји.
Лично, ја се не сећам да нам је Италија помагала или одмагала, када смо локалитет Феликс Ромулијана, код Зајечара, кандидовли за листу Светске културне баштине, где је и доспео 2007. године. Нити је било коме пало на ум да Гамзиград представља другачије осим као резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија.

уторак, 20. октобар 2015.

ПРЕДАЈТЕ СЕ, ИЗДАЈНИЦИ!


Претпостављам да нисам једини коме неке чувене реплике из домаћих филмова и серија, служе да, у најкраћем, опишу актуелна политичка збивања. Које се, као њихова рефлексија, урежу у подсвест, јављајући се, данима, као својеврстан политички лајтмотив.
У најновијем случају, у питању је изузетно позната реплика из домаће ТВ серије "Повратак отписаних".
А повезујем је са свим оним што је уследило након што је, огроман број становника ове државе, у недељу, негде након ручка, сазнао ко је председник Српске академије наука и уметности (САНУ). За то се побринуо (а ко би други?), лично, председник свих грађана. Који је, уз помоћ људи из свог кабинета, проценио да академик Владимир Костић, који је пре шест месеци изабран за председника САНУ, пати од недостатака "косовског патриотизма". Тако се десило да, мимо своје воље, академик Владимир Костић, у недељу, 18. октобра 2015. године, постане главни јунак вести многих медија, уместо да, у кругу своје породице, у миру и весељу, прослави свој 62. рођендан. А Србија је, поред три ријалити програма, добила још један, чији је радни наслов: "Шта је рекао председник САНУ ?".
Из пера провереног сценаристе, председника свих грађана, са сарадницима. При чему, како изгледа, никоме није ни пало на ум да би то требало питати самог Костића. Но и поред тога што то нису учинили, није им сметало да ту своју истину пошаљу онима који имају стрпљења на претек, једино за ријалити програме, којима су у стању да се сатима трују. А кад год је потребно "проверити" оно што му информативни апаратчици актуелних политичких елита "нуде на тацну", као ехо се чује оно тако познато: "не интересује ме политика".
Међутим, јасно је да, управо та политика "која нас не интересује", у великој мери, стоји и иза ове најновије животне ситуације у којој се, поново, некоме суди због личног става и мишљења. При томе, не треба занемарти да је овога пута "на мети" једна од најпрестижнијих институција ове државе. И да на њу и њеног председника "нишани" лично председник свих грађана. А уколико се покаже да су Српска академија наука и уметности и њен председник, академик Костић,  били "лака мета", јасно је каква се онда порука шаље "обичном" народу.
Некако ми је "логично и нормално" да се, одмах након председника свих грађана, на академика Костића "обрушио" и  министар Вулин, а затим Дрецун...и тако редом. А Одбор за Косово је отишао и корак даље, тражећи да се САНУ "изјасни" о изјави свог председника. Упркос, чињеници да је академик Костић у својој изјави (ко је желео да чује), јасно рекао да износи свој, а не став САНУ. Од заглушујуће буке произвољних тумачења тешко се шта може чути. Тако да, готово нико, није ни приметио да је онај "чија се једино рачуна", председник Владе, рекао да "не може да се сагласи са изјавом председника САНУ, али да свако има право на свој суд и мишљење и да никога неће називати издајником". Лично, оваквим ставом премијера Вучића, нисам био изненађен. Јер, пратећи недељни линч којем је био подвргнут академик Костић, било ми је јако упадљиво да Он о овој теми није рекао готово ништа. Што значи да је чекао да се страсти разбуктају, како би у великом стилу могао да их смири. Тако тумачим и изјаву Зоране Михајловић, која је, мудро чекала да се огласи премијер, а тек онда, веома опрезно рекла да "свако има право на свој став". Међутим, сумњам да ће се ова ситуација тако лако поправити, будући да је "перје одлетело из јастука". И не верујем да ће на то битније утицати ни данашњи састанак државног врха, на који је премијер позвао и председника САНУ. Јер, управо такав поступак председника Владе показује све мањкавости "система". У коме важе правила која, по својој мери, кроји актуелна политичка елита Србије.
Са друге стране, није ми јасан недостатак жеље и воље да се одвоји педесетак минута како би се, изворно, чуло оно што је председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао у емисији "Седмица", новинарке Ане Томашевић,  која је на Првом програму Радио Београда, минулог 18. октобра, емитована у десет сати и пет минута. Због тога ћемо, претпостављам и у будућност, имати још много сличних прича о "патриотама и издајницима". Ипак, охрабрује чињеница да су се неки људи, чије биографије нешто значе у Србији, охрабрили да дају подршку академику Владимиру Костићу.
Што даје наду да ова прича, можда, није пробни балон који треба да послужи да се провери стање "националне свести" и ниво "косовског патриотизма", или нова-стара прича о гласнику кога треба "убити" због лоших вести. А понајмање бих волео да је је у овом "филму" употребљен "дублер", као замена главном глумцу у "опасним сценама".
Међутим, не могу да се отмем ни утиску да би ово, веома лако, могла да буде и прича о "новом" Драгиши Павловићу. Ако је тако, велико је питање ко би могао да буде Иван Стамболић.

П.С.
Како изгледа, у земљи Србији академика има на претек, па није никакав проблем да се један од њих (ма био и председник САНУ), нађе "на мети" политичких елита. То смо (макар у Неготину), на много нижем политичком нивоу,  имали прилике да видимо септембра 1996. године. Када се тадашњој општинској политичкој елити није свидело оно што је академик Љубомир Симовић, као беседник "Мокрањчевих дана", имао да каже о "актуелном друштвеном и политичком тренутку", због чега је протеран из Неготина. Наравно, то је изазвало "ланчану реакцију", па је град напустио још један академик - Дејан Деспић, који је поднео оставку на функцију председника Програмског савета. Тако је, по оној Његошевој: "Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека", због овог "неготинског случаја" остала трајна мрља и на град и на "Мокрањчеве дане".

петак, 09. октобар 2015.

ЂУБРЕ ЗА ПОНЕТИ


Фото: Ж. Р. Драгишић
И поред тога што сам, релативно, скоро писао о водопаду Бигар , (како на овом тако и на блогу Србија ван Београда у сликама) нисам могао да одолим а да о овом, мени омиљеним, месту (којим се бавим нешто више од четири године), не напишем још нешто.
Пролазећи овим  крајем пре неколико дана, свратио сам, као и обично, да направим малу паузу у вожњи, као што то чиним већ годинама. Јер, крајолик је толико импресиван да је немогуће да остане непримећен.
Али...
Дакле, то али је оно због чега сам одлучио да оставим још један траг о овом делу Србије ван Београда, који се налази на регионалном путу Књажевац - Пирот. У очекивању да ћу скренути пажњу онима којима је то посао, а у нади да нису баш сви у овој држави заузети градњом Београда на води, или Деспотовим градом. Јер, како се може видети, има још воде и у овој Србији ван Београда, само неко то треба да је примети.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Елем, "мој" водопад Бигар се ових октобарских дана (како би се то народски рекло), мало усукао, али је још увек леп и величанствен. Међутим, за тако нешто је "заслужна" природа и на то човек (на сву срећу!), бар овде, још не утиче.
Али, проблем је у ономе за шта је "заслужан" (читај: к р и в !) човек. А то је проблем одлагања отпада (или, народски речено - ђубрета). Јер, како сам пре много година  писао , то је овде вишегодишњи проблем. И баш кад сам мислио да се неко досетио да тај проблем трајно реши (постављајући најпре бетонске посуде за ђубре, а потом и металне, решеткасте, са кесама, примећујем да се појавио нови проблем. Јер, то ђубре треба неко и да однесе (када се канте напуне). То је некакав нормални редослед ствари. Свуда у свету. Али, како изгледа, не и код нас. 
Фото: Ж. Р. Драгишић
Бар сам ја то тако закључио прочитавши натпис на носећем стубу једног од два хладњака: "Молимо вас да смеће понесете са собом! Хвала!" 
И ту човек, неминовно, почне да размишља ко је овде луд а ко збуњен. И у глави развија филм по систему, да ли ће се и одакле појавити нека тета која ће запаковати "ђубре за понети". Али и о томе да ли треба понети само своје или и оно које неко пре тебе није понео. Лично, своје размишљање сам усмерио и у правцу да ово, можда није скривена камера или нечија неслана шала, али сам (детаљније гледајући обавештење) уочио да ове две узвичне реченице имају и свог "аутора". Јер у "потпису" пише: Туристичка организација општине Књажевац.
Због тога сам, ипак, помислио да је за све ово крива природа. Јер да је водопад (као у пролеће или лето) био мало "бујнији", вероватно бих више пажње посветио њему а мање осталим детаљима. Па, вероватно, овај натпис не бих ни приметио, као што је то, очигледно, био случај у неколико наврата током ове године. Јер, судећи по кородираним притискачима којима је "обавештење" прикуцано за стуб, очигледно је да оно "није од јуче".
Фото: Ж. Р. Драгишић
А претпостављам да је, већ поменута, природа "крива" и због тога што се рекламни пано, са мапом ове природне лепоте толико накривио да се питам да ли ће успети да "преживи" предстојећу зиму. Упркос чињеници да је неки (очигледно добронамеран) љубитељ природе покушао да заустави тај "процес", постављајући подупирач у виду чамове даске.
Искрено се надам да ће, пре но што овај подупирач попусти, неко схватити да је овом рекламном паноу потребна хитна реконструкција, како би преживео ову, али и многе друге зиме. Кад већ то није урађено квалитетно и дуговечно онда када је пано постављен.
Више фотографија