четвртак, 31. јануар 2013.

С Т О Л И Ц А



Мада, до недавно, није тако изгледало, једна столица је, на велика врата, ушла у наше животе. А како код нас (где се, уз стално смањење географије, производи све више историје) готово све може да добије префикс „историјски“, јасно је да се то догодило и столици о којој је реч. Чиме је ова столица, као једнина, стала раме уз раме са својом множином. Што она у сваком случају и јесте, пошто није у питању обична, већ столица у Уједињеним нацијама. И то не наша, већ косовска. Односно, столица у УН за Косово (и Метохију). А Косово (и Метохија), је одувек било "наша колевка" и "најскупља српска реч", а колико сада видим, и  "душа Србије" (за разлику од пре једне и по деценије, када је било "срце Србије"), речју, наша историја. Због тога и не чуди што би у том случају, како многи сматрају, добијање столице у УН за Косово (и Метохију), то била „историјска победа“ власти „лажне државе Косово“, али и „историјски пораз“ (који по реду?) државе Србије. 
И сада, док се ми љутимо на оне из белог света који нам, као кукавица јаје, подмећу ту столицу, заборављамо да је та тема започета у нашем дворишту. И да је, као и много пута до сада, први човек Владе, први саопштио јавности оно што ми не желимо ни да чујемо.Односно, неки не желе ни да чују, неки не би желели да чују, неки се праве да не чују, а неки чују и што јесте и што није. Наравно, говорим о обичном народу.
Са политичарима је друга прича. Они немају куд. Јер, они већ и на почетно слово столице, имају проблема са истом. Заборављајући у исто време да је о тој столици први проговорио први човек Владе. Који, претпостављам, као неко ко се стално буса у груди да је искусан политичар, мора да има на уму да се у тој политици не говори баш све оно што се и зна. Односно да политичари морају да се понашају у духу оне народне, "оно што је за по кући, није за улицу". А наш први човек Владе, изгледа да је, управо то, заборавио. И понаша се као неко ко је, стицајем околности, сазнао нешто више од осталих, али о томе не може да ћути, јер онда други не би имали појма колико и шта он све зна. Па, и без да га ико било шта пита, говори и оно што не треба. И то већ постаје пракса, пошто је тога и раније било ихаха! Један од бисера је и онај да не можемо Устав Србије под мишку, па пут под ноге, право на Косово (и Метохију). И тако редом. Но да не буде забуне, мој лични став о Косову (и Метохији), који сам до сада износио неколико пута на овом блогу ( КОСОВО, ТОПОНИМИ, NO NAME, ГЛАС РАЗУМАМАРТСБ ЗАТВАРА КРУГ ), није такав да мислим да је тај проблем лако решив. Напротив! Али, политичари зато и добијају мандат од народа да ураде многе ствари које обичан свет никада не би умео. Међутим, то не значи да наши политичари треба да нас замајавају. И да нам причају бајке, макар се радило и о „светој српској земљи“. А да и сами не верују у те исте бајке. Из простог разлога што је (сходно мудрој Његошевој: „Ко на брду ак и мало стоји, више види но онај под брдом“), логично да то важи и за наше политичаре. Јер, ако они то виде и ако им из тог Брисела шаљу сигнале да нас, на крају европског пута, ипак, чека „та столица“, за коју не желимо ни да чујемо, није ми јасно због чега губимо време? Ако се наш европски пут, ипак, "укршта" са судбином Косова (и Метохије), то треба што пре рећи народу и што пре решити проблем. Или, је то стратегија, према којој ћемо у УН још да се отимамо око те столице. Слично ономе како то ради „председник Света“ који, мада, тренутно, има једну столицу у УН, никако не жели да ослободи ону у Парламенту Србије, коју је, носећи „ДС дрес“, освојио на изборима. Што мени, принципијелно, није јасно. Због чега већ 35 година не носим ни један партијски дрес. Јер, ако си пристао да „играш у тиму“, пристао си и да те „тренер“ избаци из игре, кад процени да „не играш добро“, или да твоја „игра“ штети тиму. И то је јасно као дан. Изгледа да то једино није јасно онима који мисле да су они сами постали „институција“, или „тим“. Упркос томе што је тешко да човек сам постане „институција“, или „тим“. Но, чак и да је тако, то се постиже уз помоћ неког „тима“ који ти је дао шансу. А да и не говоримо о томе да ми нешто баш и не волимо много да „играмо у тиму“. И сви би радије да нешто солирамо. Чак и тамо где је „тимска игра“ обавеза. Правило. Ни за то пример не морамо тражити даље од зграде на Ist Riveru. Где је недавно (са тиме се ваљда сви слажу!?), Хор "Viva Vox" имао маестралан наступ. А шта је са репертоаром? Е ту се, по старом добром обичају, нисмо могли да сложимо. А камен спотицања нам је постао марш „На Дрину“, Станислава Биничког. Који су нападали и неки „наши“ и неки „њихови“. А код нас само млаке и нејасне „одбране“. Јер, било је сасвим логично да се у „одбрани“ достојанства тог чувеног марша одигра „тимска игра“. У којој би, "играли" сви. Од социолога до музиколога, али и ини који би на ту тему имали шта да кажу. И то не због неког исфорсираног или режираног, заједничког националног иступа, већ због одбране онога за шта имамо аргументацију. Најпре, крајње је време да заштитимо наше културне вредности. И да јасно кажемо: „Да, то је наше, да то смо ми!“ А то да ли је неко и зарад чега и кога, злоупотребио то „наше“, о теме се може разговарати. Поготову што сам убеђен (мој скромни лични и лаички став!) да се у недавним ратовима, на простору бивше Југе, на све три стране, много више шенлучило, пуцало и убијало, уз звуке најпримитивнијег турбо фолка, обојеним најприземнијим национализмом, него уз музичку класику било које стране, па макар то био и један марш. А да ли је било и другачијих примера? Вероватно, да. Али, нема потребе све да генерализујемо. Јер, у том случају, поставља се питање да ли би данас, било ко од нас слушао чувени „Радецки марш“? Или, чувену Lili Marleen? А велико је и питање да ли бих ја, сутра (Боже здравља!), на свој 57. рођендан, са пријатељима уживао у торти која се зове Prinz Eugen?. Или би ми, због злоупотребе имена Еугена Савојског, од стране, по злу чувене СС дивизије, у Другом светском рату, свако парче те посластице застајало у грлу?

четвртак, 3. јануар 2013.

2 0 1 2.



Срећна Нова година!
Крај децембра једне, или почетак јануара наредне године, обично је време када се своде рачуни и сумирају резултати године која је на измаку, или је већ отишла. Праве се анализе, објављују истраживања и прогнозе. По дифолту - што би рекао Председник свих грађана - нађе се ту места и за неког видовњака. Чији је задатак да народу објасни како оно што је било није ништа у поређењу са оним што ће доћи. Али, ако будемо урадили ово или оно, послушали овога или онога, можемо се, ипак, надати да ће нам бити боље него већини јадника на овој нашој планети (који и не слуте шта ће их снаћи!).
Они други "видовњаци", који нам објашњавају период који је за нама, мени су много занимљивији. Имајући у виду да сви они имају исту титулу. Његово височанство - аналитичар. А од уске специјалности, зависи да ли је, уз то, још и политички, социјални, економски, или ини...Колико сам успео да "похватам конце", већина од тих и таквих аналитичара раде у неким институтима или агенцијама. Али, нисам успео да укапирам да ли је аналитика њихов основни посао. Јер, ако је тако, чини ми се да то није довољно. Или, како би се народски рекло, нема ту резултата. Имајући у виду да се, углавном, сви они труде да нам објасне све оно што ми и сами знамо. Што је "видљиво и голим оком". Те, било је ово, те било је оно, те било је овако, те било је онако. Ово је утицало на оно, а оно је утицало на ово. Да је ово било онако, а не овако, онда би нам било овако а не онако. Као да ми не знамо како нам је било!
Ипак, ових дана, стичем утисак да тих аналитичара и њихових анализа има свуда. У свим медијима. Било да су у питању њихове "соло" анализе или анализе одређених истраживања које су, опет, радиле неке агенције, у којима седе неки други аналитичари.
То је и разлог што сам и ја помислио да треба да се позабавим анализом. Убеђен да имам и пуно право на то. Из простог разлога што сам се на овом блогу бавио неким јавним послом. Бележио нека своја размишљања која сам делио са вама који сте то пожелели да прочитате. И да се, са тим мојим мишљењем сложите или не. Јавно, или тајно. Опет, у неком другом тренутку, помислио сам, да немам неког нарочитог разлога за свођење рачуна. Јер, ето, нисам се нешто ни претргао од писања. Мада сам држао неки ритам. У просеку два текста месечно. Мало, рећи ће неки. Било је ту материјала за много више. Премного, рећи ће неки други. Нема вајде ни од овога. И тако, могло би се ређати до у недоглед.
У том надгорњавању са самим собом - за и против "анализе"- превагнуло је мишљење да, ипак, треба да урадим нешто што би могло да личи на анализу. Ако ни због чега другог а оно због тога што сам приметио да и у ове празничне дане има много оних који завирују у ово моје ћоше, вероватно у нади да ће се појавити нешто ново. Но, без обзира што тема има (чини ми се више но икад), ово празнично ленчарење ми не дозвољава да се мало озбиљније упустим у анализу наше стварности. Некако ми се много једноставнијим учинило да треба сачинити неку малу статистику овог блога, у претходној, 2012. години. 
Па, да почнемо редом. На овом блогу, у протеклој, 2012. години, објављена су 24 поста, или, у просеку, два месечно. Осам мање него претходне и четири мање него 2010. године. Упркос чињеници да су теме биле различите, доминирале су оне из, такозване, "високе политике". Највише постова, чак седам, писао сам петком, пет текстова је настало у среду, по четири суботом и четвртком, два недељом, а по један, понедељком и уторком. По три текста сам писао 14. и 25. у месецу, а по два 23, 24. и 31. у месецу. Занимљиво је да постоји. чак 15 датума, када нисам написао ни један текст. И тако редом. Претпостављам да би неки социо-психолог, или можда још боље, неки социо-психо-политички аналитичар, о овоме имао доста тога да каже. Уколико бих хтео да питам. Али, нећу. Уместо тога, ја на овом месту, уз помоћ линка до сваког, презентујем све прошлогодишње постове. Уколико сте неки од њих пропустили, или, једноставно, да би се сви скупа, још једном, подсетили:
И БИ ПРЕЛАЗ, петак, 13. јануар; САТАНСКИ СТИХОВИ, среда, 25. јануар; ЛАЖА И ПАРАЛАЖА, среда, 01. фебруар; ЗАБОРАВЉЕН, четвртак, 23. фебруар; ПРИЈАТЕЉИ, субота, 03. март; ЂУРЂЕВДАН, четвртак, 29. март; ЛУСТРАЦИЈА, петак, 20. април; УДАРНИЦИ, понедељак, 30. април; ДАН ПОБЕДЕ, четвртак, 10. мај; БЕЛО, субота, 19. мај; ЦРНО, четвртак, 14. јун; ЦРВЕНО И ЦРНО, петак, 29. јун; ИНТЕРЕС, субота, 07. јул; АЛО, ПОЖЕГА!, среда, 25. јул; КАМПАЊА, петак, 24. август; УЖИЧКА, петак, 31. август; МУЗИКАНТИ, петак, 14. септембар; РАСКОРАК, уторак, 25. септембар; ИВИЦА, среда, 17. октобар; ЧИЧА, среда, 31. октобар; БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, недеља, 04. новембар; 11. 11. 12. недеља, 11. новембар; ПАРК, субота, 24. новембар и ПИЈАЦА, петак, 14. децембар.
И то би било све што се тиче моје анализе и статистике. Али, не мора да значи да се ту мора ставити тачка. Вероватно да све ово може да се посматра и аналитички и статистички и на неке другачије начине. Поготову статистички. Пошто примећујем да се, ових дана, и у статистикама не заостаје. Тако су неке агенције, које се баве истраживањем јавног мњења, дале шансу грађанима да се изјасне и о томе које су личности обележиле 2012. годину у Србији. Надам се само да се Министар војни и Шеф свих Служби у Србији, са 19 и Председник свих грађана, са 13, неће наљутити што је Ђоковић први, са 25 процената. И, овде се, просто, намеће још једна мала анализа. Мада све то може изгледати површно, али из овог примера се намеће закњучак да, очигледно, не живимо "као сав нормалан свет". Или, како другачије протумачити податак да нам  међу прве три личности године, два места заузимају политичари?