среда, 22. јануар 2014.

ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ


Могао би овај текст да се зове и  Дан после Јуче. У сваком случају, жеља ми је да, по сваку цену, избегнем прозаичне описе каквих су медији јуче били препуни (какви су и данас, а вероватно, какви ће бити и наредних дана). Али, и то говори о нама самима. Какви смо и шта нам се догађа. А то што се догодило Јуче у „главном граду“ Европске уније, политички представници странака које делују у држави Србији, углавном, хвале. Уз оцену једних да је то резултат нормаланог следа догађаја, пошто је, много година раније већ опредељен курс ове државе, док је за друге, ово догађај за који су заслужни, само они који управљају државом у последњих годину и по.
Ако свему томе додамо мало традиције, неки шаљивџија, који је склон адекватном вредновању „народних умотворина“, јучерашњи дан би описао и као: „оне ствари не ради леп, већ упоран“.
Истини за вољу, има много политичке ироније у, јучерашњем, званичном отварању преговора Европске уније и Србије. Јер су, у име Србије, том свечаном чину у Бриселу, присуствовала двојица људи чије су странке, у претходних двадесетак година, имале огроман „допринос“ у удаљавању наше земље управо од те Европске уније. Било како било, јучерашњи дан је, понављаће то многи, веома значајан (намерно избегавам да кажем историјски) за ову јадну и напаћену државу (како би рекао главни јунак једне позоришне представе). 
Упркос личном разочарењу што до ове фазе, у односима са Европском унијом, долази тек сада,
 мене, као „еврореалисту“, радује овај помак у односима Србије са најзначајнијом групацијом европских држава. Али, нисам склон да верујем како ће то, под хитно, да нам промени животе, те да ћемо, веома брзо, живети „као сав нормалан свет“. Нити да ће се, због нашег приближавања ЕУ, десити било шта катастрофално, а што већ није договорено или предвиђено.
Међутим, оно што треба , сасвим отворено, рећи је податак да ово што се Јуче догодило спада у нешто што треба дефинисати као "дуго путовање у Европу". Јер, тек сада су се створили услови да "европска прича" буде очигледнија и јаснија, али, ипак, далеко од тога да смо сада на корак од циља. Да је пред нама још дугачак пут, јасно је и по томе чиме српски званичници, ових дана, "пуне" медије.
Почевши од тога да "привремена" власт у престоници, уместо да се бави оним пословима који су јој у надлежности и да припрема већ расписане изборе, ради на некаквом пројекту који се поетски зове "Београд на води", што би, вероватно, требало да буде замена некадашњем, Човићевом,  "Европолису". И то све, (гле чуда!), мимо уобичајених законских регула. На којима актуелна власт толико инсистира, прокламујући, такозвану, нулту толеранцију према корупцији. Не објашњавајући како је то могуће, ако се отварају "мегаломански" пројекти без икаквог тендера. И то у време када престоницом управља "привремена" власт, која тражи да јој, на часну реч  верујемо да је све регуларно.
А у тренутку када је "двојац без кормилара" у Бриселу, бранио боје Србије у отварању преговора са Европском унијом, Председник свих грађана (који је остао да чува кућу), поново је запањио јавност, тврдећи да је на далеко чувена акција "Гром 2" била неуспешна, пошто су информације о њој, "процуреле" из полиције! 
А овоме треба додати и да су Председник свих грађана и његов "прика", који је и актуелни министар у Влади Србије (познат по безграничној жељи да Србију, каналом, подели по средини, како би, коначно, и ми изашли на море), већ  направили свој "Београд на води". На води која се зове река Сава. И то, по свему судећи, нелегално. Уз објашњење да су то "деца правила". Јер, деца, по обичају, немају појма шта раде. И само праве родитељима проблеме. Међутим, за министра грађевине, Велимира Илића, то и није неки проблем! И ту није крај...
Да ли су то поруке које шаљемо Европској унији? 
Изгледа да.
Немам појма због чега, али све то, у мени, буди асоцијације на једну, изузетну, позоришну представу, у извођењу Београдског драмског позоришта, коју је, према тексту Стевана Копривице, на сцену, 1988. године, поставио  Егон Савин. Наравно, реч је о позоришној представи "Дуго путовање у Јевропу"
Има ли места да се теме из наше политичке реалности стављају у раван са једном позоришном представом? Да. И чини ми се да ће их бити све више. Јер је, изгледа, одавно, наш свакидашњи живот постао позорница, на којој се смењују разноразни ликови у главним ролама, у представи коју режира неко други, а коју ми, са мање или више разумевања, посматрамо. И све по принципу да „онај ко победи у рукама држи и хлеб и нож“, како би рекао наш академик и прослављени драмски писац, Душан Ковачевић. 
А на тој позорници могу се видети многи занимљиви глумци који, готово свакодневно, играју своје "животне роле", остављајући више или мање утиска на публику. Мада она, та публика, није баш сасвим сигурна када треба да се смеје, када да плаче, а када да аплаудира. Из простог разлога јер још увек немају јасну слику да ли је комад који гледају, драма, трагедија или комедија.

недеља, 19. јануар 2014.

И З Б О Р И


Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...


четвртак, 9. јануар 2014.

Ј У Б И Л Е Ј


Очигледно је да смо ми народ који много воли славља и прославе. И да нам за то не треба баш много повода. Нити смо у томе баш много пробирљиви. Важно је да се слави!
Истини за вољу, можда то и није тако лоша особина. Уколико је то део неког нашег „позитивног“ карактера, који указује на неку врсту урођеног оптимизма. Али, очигледно је да у томе, веома често, знамо да претерамо. Па почнемо да „славимо“ и оно што није за славље. Рецимо смрт. И без обзира колико се трудили да за тако нечим пронађемо оправдање, морамо да признамо да је неприродно да прослављамо смрт. Односно, да „прослављамо“ годишњице смрти. Јер, по логици ствари, годишњице смрти се не прослављају већ обележавају. На различите начине. И то увек достојанствено и без „цике и вриске“ која је карактеристична за прославе.
Међутим, они који у Србији имају задатак да формирају јавно мњење,  упорно покушавају да нас навикну на термин „прослава“, или "јубилеј", чак и на местима где им место није. Тако долазимо до, прошле године, често помињаног „јубилеја Првог светског рата“ (ове, 2014. године, навршава се сто година од када је започео један од најкрвавијих сукоба у историји човечанства), упркос чињеници да то, ни суштински, ни терминолошки, није у реду. Јер је неприхватљиво „славити“ почетак било ког рата. Односно, „славити“ страхоте и страдања. То не значи да не треба, на време, размишљати о 1918. години када би било нормално прославити стотину година од завршетка Првог светског рата. Друга је прича што је код нас све „обојено“ политиком, због чега би, они који тренутно врше власт, хтели да све припишу себи. А то значи и да нешто „прослављају“, чак и кад није за славље. Уместо, да, темељно и стрпљиво, отпочну припреме за оно што заиста треба прославити. Чак и уколико претпостављају да тада неће бити на власти. Али, изгледа да се многима жури како би себе "уписали" у неки део историје, не бирајући који је повод. Па тако испада да им и није битно да ли се обележава годишњица смрти или рођења. 
Да ли је у питању јубилеј или обележавање неке годишњице. Јер, реч јубилеј значи прославу дана или годишњице неког догађаја, а пошто је у питању прослава непримерено је да се она, било на који начин, везује за смрт. И обрнуто, годишњице нечије погибије или смрти, не могу се проглашавати јубилејима. У вези са тим не може бити нагодби или полемисања. И поред тога,  много је оних који се по овом питању понашају бахато, прикривајући на тај начин да се ради о најобичнијем незнању.
Таквих примера има свуда око нас и све их је више. 
Чак и у тако малим варошима, у Србији ван Београда, какав је и Неготин. Управо у тој вароши неко покушава да од свега и свачега направи јубилеј. Чак и од онога што је требало да буде обележавање 200. годишњице погибије Хајдук Вељка Петровића. Проглашавајући прошлу (2013. годину), годином јубилеја, уз додатно објашњење да је то (управо) због тога што је 1813. године погинуо најпознатији јунак Неготинске Крајине! На сву срећу, таква глупост није дуго стајала на званичном општинском сајту, јер је након моје интервенције (а вероватно и још неких људи), уклоњена.
Међутим, остао је траг о томе, као што је остао траг и у другој, поправљеној, варијанти ове информације да неко, ни по коју цену није желео да се одрекне погибије Хајдук Вељка Петровића и непостојеће везе са  прошлогодишњим "Мајским свечаностима". Јер, било је довољно елементарно знање из историје Неготина, те да се једноставно утврди како је Х. В. Петровић, погинуо око 20. јула (мада неки извори говоре да је то било 28. јула, по старом, односно, 9. августа, по новом календару, 1813.године). Ако се томе дода и податак да датум рођења Х.В. Петровића (чак можда и година) нису познати, сасвим је јасно да није било никакве логике "везивати" његову погибију са "Мајским свечаостима" и Даном Неготина. 
Ништа мање накарадан није ни други пример из главног града Неготинске Крајине. А у вези је са другим неготинским великаном Стеваном Стојановићем Мокрањцем. Односно, са нечијом идејом да треба обележавати  "јубилеј Мокрањца" , односно да годину у којој је Мокрањац умро, треба прогласти годином Мокрањца. Дакле, да уместо живота славимо смрт. И без обзира што немам поуздану информацију одакле је потекла ова "генијална" идеја (пошто су је пласирали "београдски" медији), претпостављам да је и она настала у неким "неготинским круговима". А да је, само формално, иза ње стао Национални савет за културу. 
У многим новинским написима на ову тему, нисам могао а да се "чуду не начудим" како то да
неки "београдски новинар" може да пише о овој теми а да не "стави прст на чело". И само као парадигму наводим текст који је у Новостима објављен 9. децембра, прошле године, а који је само један од многих који је, у овом, али и неком другим дневним новинама објављен на  исту тему. 
Аутор овог текста Ана Попадић, вероватно у намери да поткрепи свој став о потреби "обележавања Мокрањчевог јубилеја", пише и следеће:
"Док Немачка о свом националном благу брине тако што у државни коалициони споразум уписује 250. рођендан Лудвига ван Бетовена, који ће се славити тек 2020, Србија још нема решење за достојно обележавање јубилеја свог великана - Стевана Стојановића Мокрањца, који је на прагу."
Да није тужно, било би смешно. Јер новинарка пореди живот и смрт. Слављење живота и смрти. Стављајући у исту раван 250. годину од рођења Лудвига ван Бетовена и 100. годишњицу смрти Стевана Стојановића Мокрањца.
Није спорно да и наша културна јавност "тражи" од државе да се достојно обележи "јубилеј Мокрањца". Онда када будемо могли да под тим јубилејом славимо живот. А до тада има довољно времена да се тај јубилеј темељно припреми, како би прослава била достојанствена и на начин  како то и заслужује великан Мокрањац. 

П. С. 
У дану у коме пишем овај текст (не случајно!), а као својеврсна потврда мог става који сам у њему изнео, Национална телевизија је у свом "ударном" ТВ дневнику емитовала прилог о Стевану Стојановићу Мокрањцу, имајући у виду да је данас годишњица рођења неготинског великана. Но без обзира што је повод био дан Мокрањчевог рођења, прилог је "одисао" управо "годишњицом његове смрти".
По свему судећи, мораћемо још много да се трудимо како би на достојан начин исказали поштовање за наше великане. А кад је у питању Мокрањац, не морамо још много да чекамо. Јер, већ за две године, навршава се 160 година од рођења великана српске духовне музике. Наравно, уколико се до тада договоримо да ли ћемо то учинити по новом или старом календару, а то значи и да годину Мокрањчевог рођења уклесану на бисти у централном неготинском парку (1855.) ускладимо са званичним подацима у свим релевантним документима.