уторак, 31. јануар 2017.

П А Р А Д И Г М А


Фото: Ж. Р. Драгишић
Парадигма (из старогрчког παράδειγμα -  сложеница састављена од  παρὰ,  са значењем "поред" и δεικνύµιса значењем "показати", "учинити разумљивим". Аналогно томе, множина овог израза, "парадигме", могла би да се преведе као пример, узор, узорак, оцртавање, или предрасуда. 
Парадигма је скуп основних претпоставки или правила које, обично, узимамо "здраво за готово". Они који памте мало дуже, вероватно се сећају да је овај израз био "поштапалица" многих "соц-комунистичких" политичара. Израз је толико био одомаћен да га је употребљавао свако ко је "држао до себе", врло често не разумевајући његово основно значење. Оно што је било важно је да "звучи бомбасто". И, што је још важније, широке народне масе, које са овим изразом нису баш биле "на ти", могле су једино да закључе да је "та парадигма" нешто јако важно. И да од ње, у великој мери, зависи наш пут "у светлу будућност". Но, мода је мода. Чак и у језику. Дође и прође. У нашем политичком говору, данас се много више и много чешће од израза "парадигма" употребљава један други, енглески, израз са сличним значењем. Који се толико одомаћио да је (чак!) постао омиљени израз председника свих грађана, Томислава Николића. За оне који се још нису сетили, ради се о енглеском изразу "дифолт" (default), који се код нас више и не преводи, али који има значење "по правилу" или "уобичајено". Али, то није тема.
Али је парадигма. Која и јесте тема овог текста.
У циљу схватања или објашњавања стварности и њених феномена, битно је рећи да је лична парадигма оно што "учитавамо" приликом сопственог тумачења ствари и појава. Зато и не треба да чуди што људи имају различите парадигме као појединци, породица, групе, народи... Кроз "ментални филтер", који ствара парадигма, наш ум пропушта само оне информације које се уклапају у постојећу слику окружења. И то можемо упоредити са обојеним наочарама. Па, уколико парадигма има ружичасту боју, они који гледају кроз ружичасте наочаре, видеће свет обојен у ружичастим тоновима и све док не скину те наочаре, чиниће им се да је читав свет око њих ружичаст. Они који поседују те "ружичасте наочаре" спремни су да, за тај "ружичасти поглед", ставе и руку у ватру. Тек када (и ако), скину "ружичасте наочаре" схватиће да ствари, у најмању руку, нису баш "ружичасте", већ се ради о читавом спектру боја, у зависности од "нових наочара" које ставе. Важно је напоменути да парадигме намећу ауторитети, а најбоље се "примају" посредством информација и искуства још у најранијем детињству. Касније, у зависности од начина живота сваког појединца,  само се допуњују или одбацују.
Искрен да будем, није ми јасно кроз које је то наочаре могао да гледа актуелни премијер Владе Србије, Александар Вучић, када је, недавно, поводом чувеног случаја Савамала употребио већ више пута помињани израз "парадигма". Али, мени је управо та изјава парадигма нашег вртоглавог повратка у деведесете године.  "Савамалу помињем као политичку парадигму за притисак и за узимање огромног новца споља за рушење Владе Србије. Рекао сам шта мислим да се тамо догодило, у шта сам лично уверен, изнео свој став који је био политички осуђујући за партију коју водим и што се мене тиче са тим сам завршио - све остало је на надлежним државним органима" - рекао је Вучић у изјави за медије.
Наравно, у Србији је незамисливо да се након овакве изјаве ништа не догоди. Јер је она парадигма политичких изјава које су карактерисале деведесете. У којима је било сасвим уобичајено да власт сопствени народ дели на патриоте и издајнике. Због тога ме и није изненадила реакција актуелног министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александра Вулина. Који је, као какав ревносни књиговођа, успео да израчуна да кампања коју воде председнички кандидати, Саша Јанковић и Вук Јеремић, кошта "милионе евра", те да толики новац "може да стигне само из иностранства".
Наравно, након ових "домаћих" парадигми, логично је да се појави и она "из иностранства". И то не било каквог. Већ оног чији је главни град Брисел. А управо из тог града нам је, ових дана, стигао гост. Који је имао и своју "парадигму". А пошто гост није био обичан, изгледа да ни "парадигма" нје обична. Наиме, извстилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер, у свом нацрту извештаја који ће се 27. фебруара наћи пред европским парламентарцима, осим похвала нашој Влади за економске резултате и однос према избеглицама, упутио је критике на рачун владавине права и слободе медија.
Како кажу упућени, у извештају из Брисела, нашло се места и за неразјашњењно ноћно рушење у Савамали под фантомкама, војну сарадњу са Русима, "косовски воз" и присуство највиших државних званичника на прослави Дана Републике Српске. Наравно, томе треба додати и тренутни застој у преговорима између Београда и Приштине, што је Мекалистер посебно апострофирао. И то сада са нове позиције, након што је именован за председавајућег Спољнополитичког одбора Европског парламента.
Дакле, парадигма до парадигме. Остаје само да видимо која ће од поменутих парадигми "преживети". Након што се укрсте ове домаће и ове са запада.

четвртак, 5. јануар 2017.

П Р Е Д С Е Д Н И К


Пре неколико месеци (када прича о председничким изборима још није била занимљива медијима), разговарајући са пријатељима, изрекао сам лични став  да би један од кандидата могао да буде и садашњи премијер. Приметио сам да им је то деловало као да сам им рекао да ћу у априлу летети на Марс. Међутим, сада је то наша реалност. Па, чак и уколико на Сретење Господње не добијемо званичну потврду ове моје, вишемесечне, претпоставке, биће то јш једна потврда онога што сада и врапци знају. Да све одлуке у овој држави, на овај или онај начин, доноси садашњи премијер, Александар Вучић. А то значи да, уколико премијер, из било ког разлога, одлучи да буде председнички кандидат, онда ће то тако и бити.
А како је дефинисано чланом 114 Устава Републике Србије, председник ове државе, пре но што почне да обавља своју дужност, треба да, пред народним посланицима, у Парламенту Србије изговори следећи текст заклетве:
" Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."
Међутим, да би се то догодило, биће потребно да садашња прва дама Народне скупштине, Маја Гојковић, распише изборе за председника Републике, што она, према Закону, мора да учини 90 дана пре истека мандата садашњем председнику, Томиславу Николићу. А имајући у виду да је "председник свих грађана", након победе у другом кругу, над Борисом Тадићем, 20. маја 2012. године, поменуту заклетву изговорио 31. маја 2012. године, простом рачуницом се може утврдити када ћемо морати на биралишта.
При чему, како сам већ навео, претпостављам да свако ко је при здравој памети, зна да коначну одлуку о томе неће донети ни Маја ни Тома, већ Аца. Али, оно о чему ни Он који одлучује о свему и свачему, неће моћи да одлучује је чињеница да избори морају да се одрже. Осим, уколико, у међувремену, са неким не заратимо, или се уведе ванредно стање. Што је предвиђено чланом 116, став два, Устава Србије: "Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања." 
Али, уколико претпоставимо да ћемо и ове председничке изборе (а можда и парламентарне) дочекати у миру, благостању и просперитету, бар према првим најавама, можемо очекивати да ћемо имати занимљиву предизборну кампању. Јер је очигледно да у овој држави многи воле и могу да буду председници. То су показали сви досадашњи избори, а ако је судити према првим показатељима, велика је вероватноћа да ће на наредним иборима бити много више од 12 кандидата колико их је било на претходним изборима, 2012. године.
Што се мене тиче, ма колико та листа била дугачка, биће ми олакшан посао. Јер, о једном имену нећу ни у сну да размишљам. Пошто ми не пада на памет да гласам за некога ко је, и пре но што се кандидовао, почео да "обилази истину". Упркос тврдњи да од њега и Вучића, ова држава нема бољег двојца, те да би у супротном овде завладао хаос, још увек актуелни председник, наводно свих грађана, обећао је да ће до Божића донети одлуку о својој новој кандидатури и о томе обавестити заинтересоване. Међутим, изгледа да се председник мало заиграо - заборављајући "ко коси а ко воду носи". Тако да је "онај који коси", и "водоноши", али и свима нама, саопштио да ће том одлуком, двојац "без кога би завладао хаос", уместо на Божић,  обрадовати поданике на Сретење Господње. Објашњавајући то тиме да они (за разлику од неких других), "као одговорни људи раде свој посао, а не баве се дневнополитичким темама". Или је вођа проценио да та одлука заслужује, макар, троструки празник - верски, државни и лични, актуелног председника.
У сваком случају, уколико је садашњи председник државе (са шесторо својих саветника) већ осмислио сценарио по коме би, уносећи бадњак у зграду на Андрћевом венцу, народу саопштио и радосну вест да ће се још једном кандидовати за "председника свих грађана", очигледно је да ће морати да га коригује, додајући му одговарајућу сценографију прикладну Сретењу Господњем и свом рођендану. Уколико некоме (и коме?) тада буде до славља.
А до тада, пошто је очигледно да ће "двојац" бити заузет "напорним и тешким радом", бићемо принуђени да свакодневно слушамо Вулина (који је, по тој аналогији, очигледно беспослен), у улози "тумача народних жеља". И коме, вероватно, свакодневно, јато голубова писмоноша, поручује да "народ жели Вучића за председника". А да та "председничка прича" не би била превише монотона, зачинио је СПС-као-дисидент Ружић, тврдећи да би Дачић био најбољи кандидат, али, додајући  и да је Вучић најјачи.
Но и поред моје претпоставке да ће на априлским, председничким, изборима бити много кандидата, јасно је да ће поменута тројица, у предкандидационом финишу, завршити као "три у један". О чему ће одлучити "најјачи". Остали ће аплаудирати.

уторак, 3. јануар 2017.

З Н А М Е Њ Е


Фото : Ж. Р. Драгишић
Већ данима пролазим поред једне неготинске, основношколске образовне, установе, у нади да ће се десити чудо, те да ће неко приметити да нам државно знамење које је на њој истакнуто више ни на шта не личи. Односно, да то више и не личи на знамење, већ на обичну, поцепану, крпу.
Истини за вољу, није то једина државна застава у главном граду Неготинске Крајине, која је у тако јадном стању. А то показује наш прави однос према држави. И, наш, прави, патриотизам. Пошто је очигледно да многи поистовећију патриотизам са припадношћу одређеној (углавном, владајућој), политичкој партији. Где се патриотизам дефинише количином улизивања претпостављенима и вођи. А то, уопште, није битно онима који су, можда, у ове празничне дане залутали и у "тупе углове" Србије, које ја, не без разлога, називам Србија ван Београда
Фото: Ж. Р. Драгишић
Наравно, није први пут у историји да се бавим овом темом, али то први пут чиним у овој години. А подсећања ради, овом темом сам се бавио у још једном тексту, упоређујући наш однос према сопственој застави и однос према својој застави припадника једне, нама  "далеке али пријатељске државе".
Имајући у виду да још увек траје празник, морам признати да нисам нешто расположан за превише елаборирања на ову тему (мада има разлога), како сам то чинио у два поменута текста. Али потребно је, на крају, (али не мање важно), подсетити надлежне да наш однос према државној застави није и не може бити само патриотски. Већ по том питању имамо и одређених законских обавеза. 
Које су дефинисане у Закону о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије

Фото: Ж. Р. Драгишић

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Ограничења приликом употребе грба и заставе Републике Србије
Члан 6.
Грб и застава Републике Србије не смеју се употребљавати ако су оштећени или су својим изгледом неподобни за употребу, већ се повлаче из употребе.


VI. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
Фото: Ж. Р. Драгишић

Прекршаји

Члан 42.
Новчаном казном од 40.000 до 400.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).
За радњу из става 1. овог члана казниће се за прекршај и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара.
Новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).