недеља, 29. септембар 2013.

М О К Р А Њ А Ц


Намера ми је била да овај текст напишем, бар, три недеље раније. А онда сам од те замисли одустао, образлажући самом себи да је ово веома важна тема која заслужује да се о њој пише "хладне главе", или, макар, да се о њој пише након а не пре Мокрањчевих дана. При томе, не мислим да бих са текстом пре Фестивала било шта променио, будући да је Фестивал "скројен" много раније. (Истини за вољу, нисам сигуран да ћу било шта променити ни сада.) И поред тога, "стављам ову тему на дневни ред", јер мислим да Мокрањац заслужује да се овом темом бавимо стално. А не само док трају Мокрањчеви дани. Поготову ако се има у виду да медији све мање "прате" Мокрањчеве дане. А уколико се и "деси" да се неки од њих бави овим догађајем, читаоци могу прочитати и неке од офуцаних, фразерских израза, попут "најмузикалније двориште у Србији". Које још глупље звуче ако се има у виду сурова истина да се у овом дворишту (као и у читавом граду), Мокрањчева музика (осим у цркви), чује само у току Мокрањчевих дана, или деветог јанура, када се обележава Дан рођења Стевана Стојановића. Што само још једном доказује да је привид велика заступљеност Мокрањца и Мокрањчевих дана у "свакодневном животу" главног града Неготинске Крајине.  А због чега је то важно? Из простог разлога јер је Мокрањац, пре свега "наш", а онда и српски, па европски и светски. Али, и због тога јер стичем утисак да је Мокрањац битан само нама, а да је већини оних који овде дођу из престоног града, у време трајања Фестивала, једино важно да "одраде тезгу", уз добро и бесплатно јело и пиће (при чему није занемарљиво ни подразумеваће бежање од свакодневних обавеза на неколико дана), након чега, до следеће године, "одложе" Мокрањца у путни кофер. Другим речима да нема ни говора од очекиване популаризације ове мамифестације и самог града. Која би могла да резултира далеко већом посећеношћу овог Фестивала од стране оних који би дошли о свом, а не о туђем трошку. По мом скромном уверењу, томе би требало да служе они који су, годинама, на "платном списку" Фестивала. Да осмисле начин како да Мокрањчеви дани зарађују. Или, како да зарађује овај град, који би, касније, део тих средстава уложио у Фестивал. Остварење тог циља, могуће је посредством медија. А ту већ имамо велики проблем. Јер је Мокрањца и Мокрањчевих дана све мање у медијима. Ове године, судећи по ономе што сам могао да "излистам" у електронским издањима (јер је то она права мера, пошто то остаје "записано" за време које долази), ситуација је била "никад гора". Ако се изузме, прилично добар, приказ на РТС-у, са жаљењем се може констатовати да се Мокрањчевим данима, медији готово нису ни бавили. Или прецизније, било је јако много најава самог Фестивала (преузетих од Танјуга,). Дакле, најава. А о самом одржавању и току деветодневног Фестивала, готово, ништа. И поред велике упорности, у електронским издањима нисам успео да пронађем да се овим догађајем бавио чак и његов медијски покровитељ!? А неки од оних који су се Фестивалом бавили, боље да нису. Јер, ако један дневни лист себи "дозволи" луксуз да, у иначе солидно пласираном тексту (рубрика култура, предње стране), у наднаслову читаоцима саопшти: "Велико финале предвиђено је за 20. септембар" , онда се стиче утисак да је у питању нека Гранд парада или недај Боже Фарма или Велики брат! То управо говори о елементарном непознавању Мокрањчевих дана. Односно, да уредништво тих новина не жели ни да размишља о томе шта су Мокрањчеви дани, који је концепт тог Фестивала и шта ова манифестација значи за културно биће ове државе. Зар то није довољан разлог да неки људи ставе прст на чело и упитају се куда то води? И да ли је нормално да Фестивал буде све дужи, а медијска покривеност све "краћа"?
Свестан сам ризика да ћу, због ове теме, вероватно, бити "нападнут" од неких дежурних "бранитеља" Мокрањца који се понашају као да им је он лично оставио тумачење како и на који начин треба славити његово име и дело. Те да су Мокрањчеви дани, у "њиховој режији" једино могући , а да се у то не може петљати неки "обичан свет". Истини за вољу, и моја маленкост је мишљења да одређеним пословима у овој држави морају да се баве искључиво најбољи. Било да им је то професија, или су својим способностима доказали да нешто могу да раде квалитетно. Али, такође, мислим да не може бити "недодирљивих" тема , о којима не треба и не може да се проговори јавно. Поготову уколико се ради о темама од "највишег друштвеног  значаја". А Мокрањчеви дани (макар у свести нас Неготинаца), то јесу. И поред тога што их многи доживљавају као прилику за личну промоцију и начин да се у "одабраном друштву", о трошку државе, проведе неколико дана. А да ли и неки други, једнако одговорни за културу ове државе, према "највећем српском композитору и диригенту"  имају исти однос какав има већина Неготинаца? Судећи по гесту онога ко, тренутно, седи на врху "културне пирамиде Србије", одговор на ово питање био би негативан. Са великим Н. Тако се догодило да актуелни министар културе, Тасовац, није могао да дође на отварање Мокрањчевих дана, због "раније преузетих обавеза". Свако ко са непристрасне дистанце тумачи ову информацију може себи да постави питање: Које је то обавезе, раније, прихватио министар културе, који је на ту функцију дошао свега неколико дана пре почетка ове манифестације? Пре ће бити да је нешто друго по среди! Уз то треба рећи да је Тасовац први министар културе (колико ја памтим), који "долази" из света музике, због чега му је, више него другима, била обавеза да се нађе на том месту. Истини за вољу треба рећи да се Тасовац није појавио ни на Вуковом сабору!? Али, такође, треба рећи да се појавио на промоцији нове генерације официра Војске Србије, само дан након отварања Мокрањчевих дана. А због чега је ту присуство министра културе било нужно? Не верујем да би на ово питање неко могао да да разуман одговор. Осим, ако новопечени министар није морао да покаже своју лојалност!? При чему мислим да министар Тасовац (као и било који други министар културе), своју лојалност треба и мора да показује само према култури. (Да не будем неправедан, Тасовац је, само неколико дана касније, показао да ће знати да разликује културу од естраде, али је и сам, на почетку свог мандата упао у ту замку). Осим тога, ако је тачан податак који је директор Дома културе "Стеван Мокрањац" изнео у наступу на једној локалној телевизији, да је, ове године, општина Неготин, за Фестивал издвојила више пара него Министарство културе, онда је јасно због чега све више о "нашем" Мокрањцу и
Фестивалу који се приређује њему у част, треба да говоримо ми, грађани ове мале и сиромашне општине из чијих средстава се пуни буџет локалне самоуправе. При томе, не сматрам да прича о "нашим новцима" треба да буде примарна и доминантна у билој којој причи о култури, а поготову у причи о онима који су славом овенчали не само родни крај већ и читаву државу. Уосталом, мој став је увек био да култура није и не може да буде "трошење пара", имајући у виду да је то (уз просвету), најзначајнији сегмент једног друштва. Али, сегмент који смо, како изгледа, потпуно подредили нечему што бих ја назвао подкултура (са све словом Д) која постаје све агресивнија у жељи да се наметне као једина и права вредност и мерило понашања, нудећи се као адекватна замена општем безнађу за које је одговорна политичка елита. А та и таква "подкултура" иде руку под руку са том истом политичком елитом, којој и одговара да "гласачка машина" и није нешто посебно захтевна у погледу културе и да све своје "потребе" овог типа може да апсорбује посредством ружичасте телевизје са националном фреквенцијом која је у размножавању спретнија од амеба. Али, шта још треба написати о општем
стању духа и културе у јадној напаћеној држави Србији, а да то није жалопојка над нама самима? Или, над оним (по свему судећи) мањим делом овог народа, који не пристаје на ружичасти модел поДкултуре који све више узима маха и то у свим сферама живота. Тако да више нисмо сигурни да ли су "Велики брат" или "Фарма"" само неки од телевизијских формата или модел понашања већине грађана ове државе. Укључујући и његову политичку елиту. А да није баш сасвим јасно ко више ужива у тим улогама. Они горе, или они доле. Јер док они доле мисле да "тако треба", они горе мисле "тако им и треба".
Како онда започети било какву озбиљну расправу на теме које задиру у саму основу једног од најстаријих музичких фрстивала у Србији? И то након спуштања фестивалске заставе и затварања капија Мокранњчеве куће. Али, истини за вољу, у још увек,фестивалски, украшеном граду (са све заставама и заставицама). Не желећи да
будем неискрен према потенцијалним читаоцима овог блога, морам да признам да, претходних дана нисам, у потпуности, успео себе да натерам да "ћутим", па сам се, пре и током Фестивала, задовољио са неколико коментара на неким друштвеним мрежама. Где сам, коментаришући дужину познатог неготинског Фестивала, између осталог, навео и да је Бог створио свет за седам, а да овогодишњи Мокрањчеви дани трају девет дана. Осим спорадичних коментарчића на ову тему и неколико лајкова, мој став није побудио веће интересовање. И то ме није нарочито изненадило. Јер, како сам већ констатовао, ово је тема коју су неки приграбили себи и не дозвољавају да се "ту меша сад било ко". Без обзира што они сами нису спремни да у организацији Фестивала и слављењу Стевана Стојановића Мокрањца направе битан искорак. У прилог томе, сасвим је оправдано поставити питање докле се стигло са реализацијом идеје о снимању играног филма о Мокрањцу (за шта је, чини ми се, са Нишким културним центром већ потписан и неки уговор), као и шта се догодило са монодрамом "Последња руковет", која је, колико је мени познато, изведена 2010. године и никад више? Да ли је то наш прави однос према нашем Великану? А да је све остало фарса. И, уколико већ
можемо, за ово претходно, пронаћи безброј, формалних, разлога и оправдања, постављам питање која то оправдања можемо пронаћи за оно што можемо урадити, са само мало труда.
Као на пример да се изнађе начин да, током трајања Фестивала, цвеће на споменику Стевану Мокрањцу, испред његове родне куће, буде свеже.  Или, да се само мало подигне велика капија на улазу у двориште Мокрањчеве куће, из Доситејеве улице (која би, успут речено, морала да има много већи значај него она друга, која сад "изиграва" главну капију на улазу у овак комплекс). Као и да се "закрпи" рупа у зиду на тој истој капији, која је настала отпадањем малтера. Или, да се не дозволи да, током неколико дана трајања Фестивала, државна застава буде умотана на јарболу. Толико сигрно дугујемо Мокрањцу.


недеља, 15. септембар 2013.

ОБАВЕШТАВАЊЕ И (У)ЗБУЊИВАЊЕ


Можда би ово могла да буде и прича о форми и суштини. Са акцентом на суштину. У том случају, поштујући принцип "у средиште ствари", треба рећи да у главном граду Неготинске Крајине влада медијски мрак. А таква констатација је још суровија уколико се има у виду да је Неготин, пре двадесетак година, био "престоница" независног и објективног информисања. А његови грађани су, у свеопштом "медијском мраку" тамног вилајета званог Милошевићева Србија, имали више информација, чак и од оних грађана који су  живели у много већим градовима. И то не констатујем у стилу "жал за прошлим временима", већ је то чињенично стање. Стицај околности, за који нико посебно није био заслужан. Али, има много оних који су заслужни за данашњи медијски мрак у коме живе грађани овог дела Србије. При томе не мислим само на нестајање телевизије која је "Рођена да умре" , већ и на телевизију која, у време "деведесетих" имала назив "општинска" или "режимска". Из простог разлога што се, тек сада, када информисање грађана Неготина зависи од неке кобајаги телевизије, "на брежуљку усред кукуруза", или од "менаџерске телевизије", може видети шта значи постојање локалних медија. Без обзира да ли су под мањим или већим утицајем неке владајуће гарнитуре, будући да потпуно независних нема. У таквим околностима, они који желе да дођу до било какве информације, а под условом да желе да избегну "улично обавештавање", обично посегну за информисањем које постоји на званичном општинском сајту. А ту се, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, суоче са нечим што би могло да нас подсети на постојање некадашње службе (која можда још постоји), а која је, ако се не варам, имала задатак да се бави обавештавањем и узбуњивањем. Пратећи ту аналогију, општински сајт се, изгледа само бави збуњивањем јавности. Ако изузмемо чињеницу да све више личи на сликовницу првог грађанина наше мале вароши, или лични албум друга председника. Јер, готово да нема информације, коју не прати фотографија на којој је он у главној улози. Што ми, са становишта политичког маркетинга, изгледа сасвим у реду (пошто локални избори треба да буду, најкасније, у марту наредне године), али није коректно према грађанима који би, можда, желели да добију и неке друге и другачије информације. Пре свега, ажуриране. Јер је очигледно да је општински сајт (што ме је, заиста, обрадовало) добио нови изглед (форма), али је задржао стари начин иновирања података (суштина). Тако, рецимо, ако су грађани општине Неготин заборавили (а заборавили су!) ко су њихови представници у локалном парламенту и којим странкама припадају (пошто су ванредни локални избори у Неготину одржани пре више од три године) и пожеле да тај податак виде на званичном општинском сајту, тамо ће наићи на апсолутно нетачну информацију. Из простог разлога јер на сајту постоји она првобитна верзија народних представника, која је у међувремену претрпела мноштво промена. Што због објективних, што због субјективних разлога, али и разноразних "прекомпоновања" одборничких група а према
тренутним потребама владајућих гарнитура, или личног интереса "народних представника". И ту ништа није спорно. Мислим, нема дилеме да ли су ти народни представници "радили" у складу са законом. Друга је прича какви су закони који третирају ову материју, пошто у овој земљи "истине, љубави и слободе" не треба рачунати на свест и савест народних представника. Који (било о ком нивоу да је реч), себи дозвољавају да (фудбалским речником речено), да у току утакмице, скину један, обуку други дрес и, без трунке гриже савести, наставе да јуришају на, колико до малочас, сопствени гол. А имајући у виду да у овој држави нико ништа не памти, то треба записати. Дакле, то треба да "стоји" и на неготинском општинском сајту. И не видим ни један оправдани разлог због чега то није тако. Поготову што то траје месецима. Дакле, гласачи општине Неготин су два пута преварени. Једном када су њихови представници "напустили почетне позиције", за шта гласачи нису гласали, а други пут када о томе нису обавештени преко сопственог гласила (званичног општинског сајта). Е сад, није то само питање форме. Већ и суштине. Јер, неки грађани могу да имају и велике проблеме управо због тога што не постоји званично место на коме могу да "покупе" информације о томе како се сада, након многих "прекомпоновања", зову поједине одборничке групе, ко их чини и ко су њихови председници или овлашћени представници. У нормалним демократским системима, сасвим је уобичајено да се на лак и једноставан начин дође до ових информација. Али, све што је код других нормално и лако, код нас је тешко и ненормално. А врхунац овог информатинвог Гордијевог чвора на општинском сајту представља најновија информација са, биоскопске, тридесет и прве седнице, када је грађанима
обнародовано, најновије, формирање одборничких група које се зову СНС-ПУПС-ЈС и СПС-ПУПС-ЈС. Ако занемаримо тај демократски салто мортале и неизмеран допринос у развоју локалног парламентаризма, који су светском парламентаризму подарили неготински "народни представници", остају још и многа питања за оне који "хране" општински сајт. Јер сам готово убеђен да нико нема представу о чему се овде ради. Нити би било ко могао "руку у ватру", или да се, под "часну реч", закуне да зна које су странке у питању. А уколико то не знају они који би "по дифолту" требало да знају, поставља се питање ко то онда може да зна? И од кога грађани могу ту информацију да добију. Логично би било да та врста информација, прецизно и тачно, може да се нађе на општинском сајту, који је "власништво свих грађана општине Неготин". Јер, уколико грађани не могу да дођу до тих информација, шта би било када би покушали да сазнају због чега је зграда у којој се налази локална општинска администрација (али и тужилаштва, судови и полиција) једна од најзапуштенијих у Неготину? И како то да се ни једна од многобројних владајућих гарнитура (макар од двехиљадите) није "сетила" да треба окречити фасаду или офарбати прозоре? Ако нису знали како, могли су да питају своје колеге у окружењу који су, макар, "окречили своје куће" (форма). Али, да се вратимо на суштину. Оличену у информацијама у вези са, тренутно,
актуелним Мокрањчевим данима. Где се на истој страни, објављују две потпуно опречне информације. Тако што се, на левој страни сајта, објављује да се "игроказ" игра на позорници Дома културе, док се на десној саопштава да ће "игроказ" бити на градском тргу. Или да ће Мокрањчеве дане отворити министар културе, а да се на истој страни објави и информација да ће то учинити помоћница министра Ана Вучетић. То је у најмању руку неозбиљно, као што је неозбиљно народу "продавати" причу да министар Тасовац није могао да дође у Неготин, због, "раније преузетих обавеза". Јер, и просечно интелигентан становник ове државе може, сам себи, да веома прецизно одговори на питање : "Кад ли је пре могао да преузме друге обавезе, ако је само који дан пре тога био изабран на ту функцију?"
Но, водећи рачуна о томе да је ово и прича о форми и суштини,
треба рећи да би и ово била форма. Али би зато била суштина то што су на општинском сајту објављене две различите информације. Као и у многим другим случајевима. А да о томе нико не води рачуна. Што само говори о чињеници да у овој држави јавна информација никога ни на шта не обавезује. И да свако може да прича (и пише) шта му је воља. Осим, уколико том информацијом није "ударио" на, како је већ уобичајено, болесну сујету  оних који, вероватно, само сами себи изгледају изузетно важним и значајним. И који, вероватно, имају нека чаробна огледала која су спремна да увек и у сваком тренутку, својим господарима кажу да су управо они најпаметнији на свету.

недеља, 1. септембар 2013.

В Л А Д А Р И


Учинило ми се да је мирно суботње јутро, последњег дана августа, као створено за почетак писања новог поста. Тишину ремете само две гугутке које, са оближње столетне липе, у Доситејевој улици, наизменично шаљу (вероватно),  љубавне поруке и потпетице ужурбаних пролазника који одлазе у уобичајену пијачну куповину. Након тридесетак дана добровољног избеглиштва у "информативни мрак", схватио сам да се ништа драстично није променило у "земљи чуда", којој је крштено име Србија. Напротив, сачекао ме је "главни информативни догађај сезоне", у свом пуном сјају. Односно, завршница реконструкције Владе. Вероватно због тога нисам ни био у дилеми шта би могла бити тема најновијег текста. Проблем је настао када је требало ставити наслов (који , увек, пишем на почетку). Пошто ми није ништа оригиналније пало на памет, уписао сам  В Л А Д А. А онда се испоставило да под овим прозаичним насловом већ постоји текст који сам написао пре више од две године. Почитавши га, поново, након толико времена, схватио сам да је, површна констатација, са почетка овог текста, о "непроменљивости у земљи чуда", потпуно оправдана. А што се тиче наслова, да не бих имао два иста, одлучио сам да, онај први,  р е к о н с т р у и ш е м.
Уосталом, реконструкција је реч, не дана или месеца, већ реч последњих неколико месеци. И како ми се чини, уопште није важно шта или ко се "реконструише", већ да се нешто реконструише. То је већ опробани рецепт за "увлачење" у наш свакодневни речник појединих израза или фраза које никога ни на шта не обавезују, али се "лепе" за ухо просечног становника Србије. А ова најновија реконструкција Владе, коначно је, након неколико месеци, са страница таблоида и осталих штампаних медија, али и телевизијских канала и канализација, пресељен у Дом народне скупштине. Наравно, није ми намера да описујем стање које, посредством директног телевизијског преноса, може да види сваки грађанин ове државе. При томе сам убеђен да, без обзира што то може деловати чудно, многи људи заиста и седе пред телевизорима, упорно очекујући да ће чути нешто ново. Нешто што до сада нису чули, а што може битно утицати на њихове животе. Уназад неколико месеци, и моја маленкост, све чешће, време проводи пред Другим каналом Националне телевизије (који је резервисан за директне преносе догађања под куполама велелепне грађевине која је саграђена између два Велика рата). А то је, кажу неки политички аналитичари, поуздан доказ да је ова држава ближа деведесетим годинама прошлог, него двадесетим овог, 21. века. Пошто је оваква врста телевизијског стваралаштва једина могућност да се чује "нешто друго". Што није неважно, упркос утиску, "на прву лопту", да у овој земљи владају медијске слободе. Јер се некако ствара простор у коме се готово сви медији утркују да освоје титулу најбољег промотера једне политике и њеног творца. Који је, по свему судећи, осим што је председник највеће странке, и "контролор" свега и свачега у држави Србији. Претпостављам, не увек својом вољом. Али, самим тим што је Први потпредседник и старе и нове Владе трасер нове "државотворне" политике ове земље, јасно је да се од њега очекују сва решења. И да више нико ништа не почиње док не "консултује" Првог потпредседника, који, по свему судећи, ужива у функцији "није први ко је први, већ је први ко је други", али, по којој је свима јасно ко је "прва виолина". Због чега опозиција, у највећем броју случајева, у његовом правцу и одапиње највише "отровних стрела". Након чега се Први потпредседник понаша као одликаш који је добио и једну двојку. Због које је спреман да на сав глас плаче, јер "ту бруку" не може да поднесе, пошто је навикао да га сви хвале. Заборављајући да није нормално да опозиција хвали власт. Односно, заборављајући како је то било у време када је и сам био опозиција. Понављајући с времена на време, да сви треба да се мењају, јер је, ето и он сам себе променио. И да сада сви треба да верују управо њему и политици коју заступа. Пошто је све то "за добро и у интересу народа". Што је, истини за вољу, флоскула којом се сви ките. И позиција и опозиција. А народ добро зна како му је!
Некако ми се чини да управо након таквих иступа Првог потпредседника и "његов шеф", Ивица Дачић, "добије крила", настојећи да опозицији у парламенту "одржи кратку политичку обуку". Не либећи се да ускликне како он може свакоме у парламенту да изађе на "мегдан" и да му ту нема равна, пошто има искуство дуго 23 године.
Заборављајући, при томе, и један и други, да је проблем ове државе управо у томе. У "дужини трајања" неких политичара, поготову оних који нису "платили" политичку цену своје погрешне политике деведесетих година. Већ су, напротив, добро, политички, прифитирали, управо на тој политици. А да је, у исто време, Закон о лустрацији након десет година постојања, јуна ове године, отишао у историју, а да се нико није потрудио да га примени.