уторак, 29. октобар 2013.

НЕБЕСКА СРБИЈА


Свакако се сећате (бар они који су имали ту "срећу" да проживе "деведесете"), да је овај народ - коме, изгледа, никада није мањкало вођа са вишкум илузија - већ био у прилици да слуша приче о припадању "изабраном народу", односно о "небеској Србији и Небеском   Народу"). Очигледно је да се та прича ( у различитим варијантама) овом народу сервира у одређеним временским размацима, вероватно са намером да би, у таквим околностима, лакше могао да (као гладна риба), прогутао све што му се сервира. А прича о новонасталој фирми "Ер Србија", некако ми личи управо на то. Уз сво уважавање да је (ако ништа друго) начињен покушај да се направи некакав помак у модернизацији авиосаобраћаја ове државе, који је потоњих година проживљавао све оно што и просечан грађанин Србије. Међутим, не могу да се отмем утиску да је управо то искоришћено како би се, поново, лансира нова прича, као "варијанта на тему" оне старе приче о "небеској Србији". Јер се Србија ("Ер Србија"), и буквално, винула на небо. И без обзира што сам свестан чињенице да би овако нешто и много "приземнији" од нас искористили у сврхе маркетинга, све ми се чини да смо се, ипак, мало заиграли и много претерали. Па су тако сви они који су имали довољно времена и жеље да "улазе у ситна цревца" били у прилици да сазнају све могуће и немогуће детаље у вези са нашим "Новаком Ђоковићем". Истини за вољу, ово је мала промена у јавном понашању у земљи Србији у којој, све ми се чини, влада култ смрти. Јер је пажња јавности била усмерена на рађање. Рађање једне компаније. Али се у томе, очигледно претерало, вероватно у жељи да овај догађај послужи за потребе маркетинга једне странке.
"Небеска Србија" је (звучаћу грубо) "скинута са дневног реда" управо вешћу о једној смрти. О смрти једног од најзначајнијих српских новинара који је, упркос контроверзи, обележио неколико претходних деценија, како српског тако и новинарства земаља у окружењу.
Лично сам имао утисак као да је Александар Тијанић, онако директан и без длаке на језику, лупивши шаком о сто, рекао: "Доста бре, претерасте"! А како је, у крајњем случају, и овде реч о људским правима, била би неправда не поменути да је том скидању са дневног реда "небеске Србије" допринела и вест о смрти још једног великана са ових простора. Чини ми се да је данас јавност Србије (бар онај део којој је стало до истинских слобода), са тугом пропратила вест о смрти Срђе Поповића
У сваком случају, са небеских висина, морали смо да атерирамо без посебних припрема. Стварност нас је суновратила на земљу, или тачније речено на пругу Београд - Бар, прецизније у Прибој, где радници тамошње фабрике "ФАП", већ данима штрајкују. Забављени сопственим јадом "фаповци" нису услишили жељу Првог потпредседника Владе (и почасног грађанина Лесковца и Лепосавића) да "замрзну" штрајк, након чега би Он пристати да дође и разговара са њима о решењу проблема. И ту се, по ко зна који пут, показује колико је велики проблем са којим је ова држава суочена. Пошто је најјача партија на власти, уместо стварања институција, од једног човека стварала институцију. И сада Он (који се налази у Абу Дабију где разговара о новим инвестиционим захватима наших емиратских пријатеља), мора да размишља како да стигне до Прибоја и убеди раднике да прекину штрајк. Који, очигледно је, производи мањак у каси српске железнице.
Међутим, све ми се чини да су "фаповци" и још неки други који су почели своје протесте или који их најављују само резултат аутистичне политике ове власти која се више од годину дана бавила неким другим стварима. Певајући песмицу о вечитим кривцима. А према том напредњачком акварелу, чак и годину дана након избора, за све је одговорна претходна власт. Истини за вољу, она јесте крива, али за оно што је било у њихово време. А за ово сада, једино може да буде крива ова и ниједна друга власт. Јер, ако купиш неку кућу у виђеном стању, не можеш, годину и по након тога, за стање те куће, кривити претходног власника. Јер увек имаш избора. Рецимо, ниси морао да купиш кућу. Дакле, није нормално да једна власт, годину и по дана након преузимања одговорности за државу Србију и даље употребљава реторику као да је у опозицији. Мада, истини за вољу, уколико је народ спреман да све то прихвати, као нормално, онда не треба ни да чуди кад министарка енергетике, Зорана Михајловић, учествујући у једној забавној емисији, без пардона, каже да, парафразираћу, упркос непопуларним мерама, њима (СНС-у), популарност расте. Тужно, да тужније не може бити. 
А да то није усамљен случај, говори и податак да је, само неколико дана раније, министар економије, Радуловић, говорећи о ономе што очекује ову јадну државу, саопштио да у наредном периоду треба да буде отпуштено 20 хиљада радника. У земљи у којој је ионако већ превише незапослених. И све то без правог одговора и реакције у јавности. Јер, они који мало дуже памте, знају да су овде долазиле и одлазиле владе које су имале разноразне програме, сматрајући да су грађани ове државе заморчићи, на којима су, без консеквенци, могли да врше своје економске и политичке експерименте.
Није мени спорно да су овој држави хитно потребне неке реформе и неке мере. Али, ако су те мере нешто што је добро и потребно и реално, како то да је почетна идеја о опорезовању плата већ од 40 хиљада динара, коју је изнео млађани министар са Јејла, нетрагом нестала? Јер је сасвим разумљиво да би ефекат био далеко већи да је "допринос за препород Србије" био разрезан и на примања која су већа од 40 хиљада, с тим да тај порез буде различит за различите износе плата. И да, наравно, овим "порезом за спас Србије" буду обухваћени сви. Па и пензионери. Они који су са својим примањима у тој категорији. Због чега би од тога били изузети пензионери који примају исто или више од оних који раде? Жели ли то ова влада да заштити своју проверену гласачку машину. Или је влада нашла праву меру за разрезивање "пореза за спас Србије"? Речју, пронашла модел од кога треба "узети", а да се нико не буни, односно, да главно бирачко тело остане нетакнуто. Или, како би рекла министарка енергетике, да "влада доноси непопуларне мере, а да популарност (СНС) расте".
Или то нема никакве везе са мерама. Већ једноставно, ово бирачко тело - како се то показало много пута до сада - изнад свега воли победнике. Што је могло да се види и на недавном рођендану најбројније и најпопуларније владајуће политичке странке у Србији.  И ко ће сада још да се замара чињеницом да је више од половине оних који су дошли на рођендан било принуђено да седи ван Арене и да рођендан прати уз помоћ најмодернијих технологија? Јер, очигледно је да се неко малко "занео" када је одређивао "квоте чланова" које су месне, општинске и окружне организације "најпопуларнијих" морали да "принесу" као жртву у част рођендана. Уосталом, ако је неко и био мало љут, све је то нестало оног тренутка када је ППВ (ПГЛ и ПГЛ), у улози вође, онима напољу, упутио извињење. А лепа реч, као што рече народ са искуством "и гвоздена врата отвара".
Међутим, нисам баш убеђен да ће, у наредном периоду, ППВ (ПГЛ и ПГЛ) моћи да има лепу реч за свакога у земљи Србији. И да ће, управо време које је пред нама, показати да су овој држави, ипак, више потребне институције, него "човек институција". Који, све и да хоће, па и уз помоћ "небеске Србије", неће моћи да стигне у свако ћоше Србије како би решио неки проблем.

П. С.
Имајући у виду досадашње искуство, сваки од текстова који сам написао на овом блогу, постао је (не ласкам себи, јер то не видим као личну заслугу) и нека врста сведочења о нашој стварности ( "шта радимо и шта нам се догађа ?" ). И само због тога, а потпуно ван контекста теме коју сам већ завршио (или, можда на истом фону), желим да овде оставим и траг о интервјуу који је Председник свих грађана, пре одласка у званичну посету Русији, дао за британски "Фајненшел тајмс". Наравно, без коментара.

недеља, 06. октобар 2013.

К В А Н Т


Можда, да се, како тврде многи мислиоци у овој држави догодио тај шести октобар, пре тринаест година, не би ни било потребе за овим текстом. Можда. А можда се, како многи мисле, није догодио чак ни тај пети октобар па је овакав један текст нормална последица такве ситуације. Можда. У сваком случају, то што пишем овај текст значи бар две ствари. Прво, да, упркос чињеници да Пети октобар сматрам историјским догађајем, не припадам ни једном ни другом "табору". А друго, да  припадам онима који, те двехиљадите године, ипак, нису очекивали овакав развој догађаја.
Паметан народ, или како би много прецизније било, народ са искуством, каже "свако време носи своје бреме". А ми, који живимо само "једно време", тешко можемо да утврдимо колико је то "бреме" намењено нама, у односу на "бреме" које су имали, или ће имати, други. 
Али, оно у шта смо могли, много пута, да се уверимо је чињеница да свако време има и своје опсенаре који, претпостављам, да би били убедљивији, обавезно, у наш свакодневни речник уведу неке, нама, до тада, непознате појмове. Претпостављам да то чине у жељи да народ, који је растрзан између понуђеног му грандовско-фармерско-великобратовског живота, зачињеног турско-индијско-шпансим серијалима и свакодневним илузионистичко-политичким вратоломијама актуелних власти, додатно "дотуку" изразима који "звуче", а за које се, када је то већ касно, утврди да много више "звече".
Тако је, ове седмице, у наше животе, на велика врата, ушао израз квант, односно, Квантни скок (Quantum Leap). Прва помисао ми је била да ће нека од телевизија почети да приказује истоимену телевизијску серију која се приказивала од 1989. до 1993. године. Али сам убрзо схватио да се не ради ни о каквој серији, већ о дводневној економској конференцији. Истини за вољу, што се тиче неке везе између економије и телевизијских серијала, ту баш и нисам много погрешио. Пошто се у овој држави економија води по принципима неке исподпросечне теленовеле. И још нешто. Економска конференција Квантни скок, одржана је у позоришту Мадленијанум у Земуну. Дакле, и нисам био тако далеко у својој првој асоцијацији.
Но, како ја имам обичај да тврдим да је 21. век век информација, веома брзо сам успео да дођем и до званичних информација о циљу поменуте економске конференције: "Стварање нове економске климе и креативних идеја, иновативних стратегија и решења која би Србији пружила прилику да учини "квантни скок" и постане водећа економска и инвестициона дестинација југоисточне Европе".
И то је оно званично тумачење. Али, треба се вратити на почетак и објаснити шта је квант.
Овај израз потиче од латинске речи quantum, са значењима : количина, мноштво, свота, износ, део. Са друге стране,  квант у физици означава недељиву, дакле, најмању количину енергије која се јавља у елементарним процесима. У ширем смислу, квант означава елементарну, најмању, јединицу сваке физичке величине. Тако је Боров магнетон (Нилс Бор) квант магнетног момента, Планкова константа (Макс Планк) квант момента импулса. Откриће да је свет око нас квантне природе представља једно од највећих достигнућа модерне науке. Зато се квант јавља у разним аспектима природних наука где је саставни део терминологије. На пример, постоје квантна механика, квантна хемија, квантна електроника или квантна оптикаНемачки научник Макс Планк (1858 - 1947), изложио је 14. децембра 1900. године замисао да светлост, рендгенски зраци и остали таласи не бивају емитовани у произвољном обиму, већ само у одређеним пакетима које је он назвао квантима. Осим тога, сваки квант има одређену количину енергије која је тим већа што је већа фреквенца таласа, тако да би на довољно високој фреквенци емитовање само једног кванта захтевало више енергије него што је уопште расположиво. Према томе, зрачење на високим фреквенцама било би смањено, а и стопа којом тело губи енергију била би коначна. Квантна хипотеза сасвим је добро објаснила измерену количину емитованог зрачења топлих тела, али њен утицај на детерминистичку доктрину био је схваћен тек 1926, када је један други немачки научник, Вернер Хајзенберг (1901-1976), формулисао своје начело неодређености. Да би се предвидели будући положај и брзина неке честице, потребно је тачно измерити њен садашњи положај и брзину. Очигледни начин да се то учини јесте осветлити честицу. При томе, честица ће рефлектовати један део таласа светлости, што ће указати на њен положај. Но, положај честице неће се моћи тачније одредити него што износи размак између два брега светлосног таласа, тако да је потребно користити светлост кратких таласних дужина да би се прецизно одредио положај честице. Према Планковој квантној хипотези, међутим, не може се употребити произвољно мала количина светлости. Треба узети бар један квант. Овај квант ће пореметити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети.
Е сад, мене интересује да ли је неко из овога нешто схватио. На прво читање. Претпостављам да, већини, као и мени ово представља мало "шпанско село". Међутим, будући да је ово, као што рекох, век информација, већину ових ствари није тешко пронаћи. И поређати их у неку смислену целину. Што би требало да значи да сам и ја начинио одређени квантни скок, будући да сам употребио најмању количину енергије да бих дошао до презентованих података. А да ли је то некоме потребно? Е, то је сад друго питање. Јер, како могу да претпоставим, већина ће ми рећи да сам могао и паметније да утрошим своје слободно време, јер да од онога што сам радио, нити ја, нити било ко други неће имати користи.
А какве то има везе са већ поменутим Економском конференцијом "Квантни скок" која је претходних дана одржана у Земуну? На то питање немам јасан одговор. Али, претпостављам да ћемо, сви ми, део одговора да добијемо већ колико сутра, када нам  буде представљен пакет нових мера Владе Србије. Моје мишљење је да су промотери нове Владине политике то све могли да нам саопште и на много једноставнији начин. Није било потребно да нам у свакодневни живот уводе неке термине, за које је, вероватно, и већини чланова Владе било потребно да потраже помоћ енциклопедија. Осим тога, овај економски форум, који је одржан у организацији Привредне коморе Србије, вероватно и кошта, упркос импозантном списку спонзора. А пошто ми економија и није баш јача страна, не бих могао да просудим који су домети овог економског скупа. Али се надам да то неће бити да се неће догодити да ће: "квант променити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети". Но, то што мени многе ствари представљају непознаницу и није забрињавајуће. Више ме брине што, по старом добром обичају, у томе, како изгледа, нису могли да сложе ни они који о овој теми знају много више. Тако да једни кажу да је квантни скок привреде списак лепих жеља, док они други шаљу поруку да смо спремни да се мењамо.
Лично, надам се да организаторима минулог економског форума није једина жеља била да импресионирају неуки пук Србије разбацујући се непознатим изразима и фразама. А немам ни намеру да коментаришем, оне малобројне, који тврде да је назив "Квантни скок" резултат кумовања девојке нашег млађаног министра финансија.