понедељак, 25. април 2011.

Ј А Ј E


Јаје представља јајну ћелију животиња, окружену јајним опнама. Код свих животиња, изузев неких дупљара, јајне ћелије се "пакују" у јајне опне, пре или након оплођења. Управо због тога, јаје се сматра симболом настанка новог живота. Упркос чињеници да је настанак новог живота, када је у питању људски род, мало другачији (што би рекао Балашевић, "у нијансама"), и ту одлучујућу улогу имају јаја. Или прецизније (да не будем банално протумачен), органи чији су називи кованице настале од речи јаје (јаја).
Осим овог, репродуктивног аспекта, јаја имају веома важну улогу и у људској исхрани, што су научници, током година (и векова), тумачили на различите начине. Најновија научна сазнања, добијена на основу више од 70 истраживања, а објављена у једном светски познатом часопису, помогла су научницима да подробно сагледају хранљиве састојке јаја и њихову улогу у исхрани. Нутриционисти кажу да су јаја једна од најхранљивијих намирница, уз препоруку да се максималан ефекат постиже конзумирањем једног јајета дневно.
Како је откривено, јаја, иако имају мало калорија, богата су протеинима и још неким важним састојцима, као што су витамини Д, Б12 и селен. Јаја би посебно требало да једу млађе особе, које не пију млеко, као и оне које превише уживају у месу. Показало се такође да јаје за доручак одлично засићује, па је и то кључ успеха за витку фигуру.
Јаја такође играју важну улогу у губитку килограма, а оно средње величине има само 80 калорија, а истраживање је показало и да конзумирање једног или два јаја дневно, код већине људи, не повећава укупан ниво холестерола.
Због лецитина, природне супстанце која је најбољи извор холина, битне компоненте која храни мозак и поспешује процес памћења, јаја позитивно делују на концентрацију, што је веома важно, јер, упркос податку да људски организам има способност стварања холина, неретко му је потребна и помоћ хране.
Тело искоришћава чак 90% калцијума из јаја, те се не сме занемарити ни њихова улога у здрављу костију, као ни чињеница да се у њима налазе и важни микроелементи као што су цинк, гвожђе и сумпор, при чему треба знати да је гвожђе у жуманцету јајета адекватно гвожђу у месу. Ниво његовог искоришћавања је изразито велик, па се јаје препоручује свим онима који су склони честим анемијама. Јаја садрже протеине и сумпор који заједно обнављају оштећену и суву косу, а кожу чине глатком делујући превентивно на стварање акни.
Овоме треба додати и податак да јаја имају посебно важну, симболичну улогу, у једном од највећих хришћанскох празника - Васкрсу.
А од овогодишњег Васкрса, јаја, или прецизније речено јаје, има и посебну важност у нашем политичком животу. Наиме, како су то пренели готово сви медији, лидер "радикала без беџа", најјаче опозиционе странке (а многи тврде и најјаче уопште), Томислав Николић, окончао је свој осмодневни штрајк глађу (након раније окончаног штрајка жеђу) у просторијама Патријаршије, појевши ускршње јаје. Пре тога, како су јавили исти медији, тим, црвеним, јајетом Николић се куцао са, претпостављам (јер то медији не наводе), такође црвеним јајетом, које је било у руци Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Овом чину, претходила је Николићева причест, коју је, ако сам добро избројао, примио два пута у року од четири дана.
Медији не наводе ( а претпостављам да би то народу навиклом на "фарме", "дворове", "парове" и ине "ријалити" представе било јако занимљиво), ни ко је је победио у том куцању ускршњим јајима. Можда и због тога што је очигледно да је ону другу, "дипломатску" победу, однео патријарх Иринеј, који је успео да убеди Николића да нема никакве сврхе даље настављати (сада се то и "голим" оком види), беспотребно започет штрајк глађу и жеђу.
Ово је поготово важно ако се има у виду да су, негде на почетку Николићевог штрајка жеђу и глађу, односи између Српске православне цркве и "радикала без беџа" (читај Вучића, који је био спона између Николића и јавности), били, најблаже речено, "затегнути". Тако сам бар ја протумачио Вучићеву реакцију, који је на констатацију новинара да је поглавар СПЦ изјавио "да мучење тела није хришћански", сав зајапурен у лицу констатовао : "боље да се уздржим коментара". Морам да признам да ме је тај Вучићев гест узнемирио и изнервирао у исти мах, пошто је уздрмао моју, претпостављену, "аналитичарску" способност.
Међутим, када су се, уз Николићеву болесничку постељу нашли, најпре владика бачки Иринеј, а затим и духовник вође "радикала без беџа", протојереј ставрофор Радич Радичевић (који га је причестио три дана пред Васкрс), било ми је јасно да нисам омануо у процени. А најновији развој догађаја само је потврдио моја предвиђања да ће у разрешењу "случаја Николић" главну реч имати Српска православна црква. Тачније речено, патријарх Иринеј. А пошто се ради о опозиционом политичару, јасно је да није нарушен принцип "немешања државе у црквене послове, али ни обрнуто". У разговору на ту тему, са неколицином својих пријатеља, управо сам то и "предвидео". Једино у чему сам потпуно омануо су јаја. Односно, улога јајета у најновијој српској историји, или развоју партијске и политичке праксе.
Упркос томе што се све то догађало у предвечерје долазећег Васкрса, очигледно је да сам на јаје потпуно заборавио. Тачније речено, на пуну корпу ускршњих јаја које је Николићу у болничкој постељи (претпостављам у име СПЦ), подарио митополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је и био почетак расплета "драме Николић" која је више од недељу дана потресала Србију.
Мој "сценарио" био је мало другачији, пошто сам мислио да ће та "српска драма" бити разрешена много раније, тако што ће патријарх Иринеј посетити Николића још док је лежао у оној помало чудној болничкој институцији који су неки храбро назвали Клинички центар и пружити му чашу воде, коју он (Николић), као прави верник и Србин неће моћи да одбије.
Сада, са ове, минималне временске дистанце, признајем да би такво разрешење помало личило на сцену из неке од многих телевизијских серија (бојим се да би увредљиво било да у овом контексту употребим реч "сапуница"). Мада, не могу да се отмем том истом утиску ни када је реч о ономе што се одиграло под кровом Патријаршије. Ипак, чаша воде је чаша воде (која живот значи), а јаје је јаје.  Осим тога, ово са јајетом, догодило се далеко од очију "широке" јавности, која ће бити ускраћена за детаље и пикантерије у вези са поједеним јајетом. 
Уколико се, наредних дана и одатле не појави неки тајни "видео клип".

недеља, 17. април 2011.

ГАНДИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА



Томислав Николић, председник СНС
Србија је велика тајна. Наравно под именом Србија подразумевам и онај део који се зове Београд, али и онај који ја обично називам Србија ван Београда. Како је то давно записала српска поетеса Десанка Максимовић, не мислећи наравно на ту и такву поделу коју ја правим.
Потврђују то и најновија догађања на нашој политичкој сцени. На сцени на којој, као гром из ведра неба, добисмо нашег Гандија. Гандија из нашег сокака, што би се рекло. Лично, морам да признам да је то велика трансформација за једног бившег радикала. Од припадника странке која је, углавном, неговала радикалне методе као вид политичке борбе (вероватно не само због тога да би оправдали име), до такозваног "гандијевског" , што ће рећи ненасилног начина да се избори политички циљ.
Друга је ствар што ја не умем или не могу да препознам тај политички циљ који се зове "превремено расписивање избора". Поготову ако се има у виду да би то "превремено" значило само месец или два пре оног рока када би они и морали бити расписани. Дакле, то није политички циљ, то је најобичнији српски инат. Да покажемо ко је, по нашем мишљењу, газда! Јер, како је много пута до сада већ рекао и сам лидер напредњака, њихова победа се не доводи у питање, без обзира када ће избори бити. А ако је то већ тако, питам се чему све ово?
Не бих желео да будем погрешно схваћен, јер, у сваком случају, у питању је угрожавање једног живота. Живота човека који има породицу. Која, мора бити, да је о свему овоме била упозната. И чија је обавеза била да, пре но ико други, утиче на лидера "радикала без беџа" да промени своју одлуку. Морам да признам да ја на то гледам из сасвим другачијег угла. Да сам ја у питању, пре бих донео одлуку о повлачењу из политичког живота, зарад неколико година безбрижног дружења са унуцима, него да наудим сам себи и тиме себи ускратим управо то ситно, али тако велико задовољство.
Али, пошто нисам ја у питању, на одлуку лидера напредњака гледам као на одлуку коју је донела једна пунолетна особа, психички и физички (претпостављам) потпуно формирана, а осим тога и особа која иза себе има више од две деценије политичког искуства.
Оно што је у свему томе, такође лоше, је чињеница да је управо та одлука, уместо да донесе неко решење, како то обично бива у земљи Србији, резултирала новим поделама. На једној страни су они који слепо подржавају овакав начин политичке борбе Томислава Николића, лидера напредњака ("радикала без беџа"), до оних који у томе виде још један маркетингшки трик оних који себе већ виде на владарском трону измрцварене и много пута преварене Србије.
Неки медији су отишли и корак даље, па сада у својим емисијама и на страницама својих новина дају простор разноразним социолозима и психолозима који би, ето, требало да објасне овај лични чин вође напредњака.
Има и оних који су се потрудили да представе методе које би из "гандијевске колекције" могли да преузму напредњаци у борби против актуелног режима.
И тако, поново се у овој Србији ( и оној у Београду и оној ван Београда ), ствари догађају на начин који не нуди никаква решења, већ се, како је то некада вешто радио режим Слободана Милошевића, од мањих проблема праве већи. Уместо да један проблем буде решен, ми добијемо неки други, због кога заборавимо онај први. И тако у круг. И тако годинама.
За то су криви и они који сада имају власт, али и они који би да је имају. Јер, ако ова власт није способна и нема снаге да нас извуче из ћорсокака из кога, чини ми се, не излазимо већ деценијама, зашто то не покушају да ураде они који нам обећавају "светлу будућност"? Ако имају решење, нека га кажу, покажу, дају... Гласаћемо за њих обема рукама. Јер и једнима и другима су уста "пуна народа", а народу је, изгледа, како то рече један од коментатора на претходном посту, "пун .....".
Мада су у претходном периоду напредњаци најављивали да ће 16. априла властима предложити нешто што ова "неће моћи да одбије", очигледно је да нико није очекивао да ћемо се вратити у неко давно време када су се боговима приносиле људске жртве. А да не говоримо о могућности копирања тог и таквог начина политичке борбе. Тако да у будућности можемо очекивати да се укину сви закони у вези са изборима, пошто ћемо све моћи да решавамо штрајком глађу и жеђу. Једноставно, кад неко пожели или процени да је време да се одрже избори, он реши да штрајкује глађу и жеђу и "тај тамо неко ко пушта кишу", распише изборе. Ништа једноставније!
Е сад, дозвољавам да ја можда ово нисам баш најбоље схватио. Можда је ово део, или комплетан програм који су напредњаци скривали као змија ноге, а који би ову и овакву Србију "извео на прави пут", а народ ослободио беде и сиромаштва? Можда је то тајно решење за Србију. Да почнемо сви штрајк глађу и жеђу! Колика би то уштеда за ову земљу била?
Јер, није на одмет подсетити да су "радикали без беџа", на београдски митинг, 16. априла 2011. године, под мотом "ДАН ЗА ПРОМЕНЕ ! ",  народ "позивали" (између осталог) и флајерима на којима је писало :
"Дођите на протест :
-Зато што нећемо земљу са више од 1.500.000 незапослених
-Зато што губимо 44 радна места на сат
-Зато што не желимо да купујемо хлеб од јуче
-Зато што смо на дну лествице у борби против корупције и криминала
-Зато што смо други у свету, после Гвинеје Бисао, по броју младих који напуштају земљу
-Зато што се овде запошљавају само они са партијском књижицом
-Зато што је на нама да покренемо Србију
-Зато што хоћемо борбу против политичких привилегија
-Зато што је крајње време за ПРОМЕНЕ"
Е сада, ако су нам "радикали без беџа" уместо одговора макар и на једно од ових девет питања, уз предлог и начин за његово елиминисање из наших живота, понудили штрајк глађу и жеђу њиховог лидера, као модел за решавање проблема, морам да се запитам куда то иде ова Србија?
Уједно и да подсетим да су од напредњака таква решења нуђена и раније. Али је народ, као и све пре тога, потпуно заборавио. Тада је своју жртву, његовом височанству Власти, хтео да принесе млађани Вучић, а сада се на такав потез одлучио његов претпостављени.
Пошто је тада Вучић хтео да штрајкује глађу и жеђу због "неких тамо избора у Бору" (Србија ван Београда), мени је сасвим логично да је сада ред био да то учини Томислав Николић. Сада су у питању избори у Србији ( и у Београду и у Србији ван Београда). Логично.
Или што би наш народ рекао " Према свецу и тропар".

недеља, 10. април 2011.

АПРИЛ У БЕОГРАДУ


Окрени, обрни, ништа без Београда!
Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то"  што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену,  такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи  на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...
Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у  "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и  Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.
О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види  Београд.
Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.
А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача,  "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.