недеља, 16. фебруар 2014.

НОБЕЛ НА ИВИЦИ


Мада је, да би сазнали и коначан исход трке за овогодишњу Нобелову награду за мир, неопходно уложити стрпљење дуго, скоро,  годину дана, остаће записана чињеница да су Хашим Тачи и Ивица Дачић, заједно са својом менторицом (ако сам употребио политички коректан израз!?), били номиновани за Нобелову награду за мир, за 2014. годину.
Као и да су, формално, предлагачи из далеке Америке!?
"Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини", каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.
Пошто се ова информација појавила крајем прошле године, многи су били спремни да помисле како је то једна од оних "добрих вести" којима неко жели да нас одобровољи и да нам улепша предстојеће празнике. А како су, након тога, усахнули медијски извештаји на ову тему, већ је отпочела прича да је то било само "обећање лудом радовање". Међутим, ових дана, та прича о Нобелу за, сада већ, "техничког српског премијера", поново, на велика врата улази у медијску сферу. Истини за вољу, као објашњење да ће европски социјалисти појачати лобирање да "њихов левичар Дачић", добије ово престижно признање.
"Група социјалдемократа у Европском парламенту појачаће лобирање у светским центрима моћи како би председник Социјалистичке партије Србије и премијер Ивица Дачић ове године добио Нобелову награду за мир" - саопштили су, пре неколико дана, из "главног штаба" српских социјалиста, након што им је у посети био Ханес Свобода, који је предводио европске социјалдемократе.
И поред тога, медијско подгревање овог бајатог јела, тренутно, видим као предизборно дување у једра домаћим социјалистима. И малу помоћ европских пријатеља-социјалиста (социјалдемократа), свом другу Дачићу. Пошто они (евросоцијалисти) никако да укапирају да ово овде код нас нису социјалисти "европског типа". Већ су то они исти социјалисти који су десет година држали на власти највећег диктатора у модерној Европи и човека који је изазвао највеће крвопролиће, након Другог светског рата, у срцу Европе. Да се ради о људима, који, да је на њих примењен Закон о лустрацији, како је требало, још увек не би ни имали право да се баве политиком.
Но, то је само једна страна Нобелове награде. Другу чине Американци. А без њих не би ни било предлога. Што ће рећи да је сасвим јасно да Дачић, очигледно, није узалуд, неколико година узастопно, молитвено, доручковао у Белој кући. Биће да је нешто и преговарао, између два залогаја. А како изгледа, ова номинација је, по свему судећи, и део тих преговора. 
Мада, када је стигла званична потврда ове вести, у првом тренутку је изгледало да се неко шали, а онда је, касније, узнемирила, никад умирене, духове Балкана. А посебно оног његовог дела који се зове Србија. Цела, или у деловима. А као што је и могло да се претпостави, вест да је ПрвиДруги човек одлазеће-долазеће Владе, кандидован за Нобела, изазвала је највише буке управо у врху власти. По систему: "ко ће кога, ако не свој свога?". Мада, ова мудролија народа са искуством не може, у потпуности, да се примени и у датом случају, јер није доказано да су Председник свих грађана и ПрвиДруги човек Владе толико "своји". Пре би се рекло да су "у кохабитацији". Упркос чињеници да су, добар део политичке каријере одрадили на истој страни. Или странпутици. Како је ко то спреман да види.
У сваком случају, Председник свих грађана је премијеру јасно ставио до знања да неће имати његову подршку, ако, "макар и као кандидат" стане уз "мрског нам" Хашима Тачија. Што само говори о хаосу и безнађу политике коју води добро позната коалиција социјалиста и радикала-европејаца.(А која је, ничим изазвана, решила да прекине своју "хармонију" и распише нове изборе). Јер се Председник свих грађана толико пута хвалио да је он сада постао европејац који подржава преговоре са представницима Косова. Дакле, ако је Косово саставни део Србије, поставља се питање како то да је Председник свих грађана могао да се сагласи са преговорима које Србија води сама са собом? Или, Председник свих грађана мисли да у овој држави живи народ који ће на све што он каже да клима главом? Варнице које су се појавиле у јавности, на линији Први човек државе - ПрвиДруги човек Владе, како изгледа, проузроковале су и варнице на "идиличној" линији Први потпредседник и ПрвиДруги председник Владе Србије. А све је изашло на видело током отворене и уживо преношене седнице Владе, када је Први потпредседник, ПрвогДругог председника Владе упоредио са Тачијем.
Мада није велики број узорака, из ова два примера може се донети закључак да је некадашњим радикалима, као бумеранг, враћена "коска" коју су бацили ПрвомДругом председнику Владе. Јер, они, очигледно, нису очекивали да ће тамо неком западном свету да падне на памет да за било шта номинују певача "Мињацке". Пошто овде не функционише систем, већ комплетна власт има функцију да ствара култ једне личности, јасно је да нико није ни очекивао да ће неко у белом свету, предложити за неко одличје било кога другог осим човека чији се култ гради. Јер је у том цивилизованом свету нормално да буде први онај ко је  први, а не онај ко је други. Упркос чињеници да  то у Србији није од јуче.
Ипак, мислим да бивши радикали могу савршено бити мирни. Јер, како сада ствари стоје, мала је вероватноћа да Нобелова награда за мир доспе у руке ПрвогДругог човека Владе. Из простог разлога што ће имати јаку конкуренцију. Можда чак и самог Путина. А можда ће бивши Милошевићев портпарол и сам повући кандидатуру, у корист друга Путина. Или ће се неко у тој Европи, или Нобеловом комитету, сетити да је ова иста држава, пре четири године, бојкотовала доделу Нобелове награде. И то све због велике и неизмерне љубави према Кини. Која још није признала Косово. И тако у круг. Јер, оно што нисмо платили на мосту, по свему судећи, мораћемо да платимо на ћуприји.
"Србија треба да призна независност Косова да би ушла у Европску унију. Очигледно је да Сједињене Америчке Државе нису чланица Уније и није на нама да одређујемо шта треба захтевати од земље кандидата, али чини ми се да је јасно да земље које желе да се интегришу у ЕУ морају да реше своје кључне спорове са суседима, укључујући и пуно признање. Даље, мислим да би пут Србије у ЕУ био знатно олакшан уколико би признала Косово пре неголи касније" - каже у разговору за Данас демократа Елиот Енгел, амерички конгресмен из Њујорка, који је предложио премијере Србије и Косова Ивицу Дачића и Хашима Тачија, као и баронесу Кетрин Ештон за Нобелову награду.
Е сад, остаје само да видимо ко ће и када прогутати ову "горку пилулу". Пошто, након 16. марта премијер Србије, сигурно, неће бити садашњи ПрвиДруги човек Владе. А то је још један од разлога који смањује шансе да се Нобел нађе на ивици. Или Ивици.

недеља, 09. фебруар 2014.

С А Ш А


Немам појма због чега ми се, потоњих дана, на помен бившег министра привреде, Саше Радуловића, као асоцијација, стално "јавља" чувена реплика из цртаћа: "Све се ово не би догодило да је Пера на време отишао у полицију". Али и сцене из домаћег, партизанског, филма "Саша". У коме се, да подсетим оне млађе (који га нису гледали), илегална организација под именом "Саша", бори против окупатора (Немаца), убијајући, једног по једног, главнокомандујућег у граду. А они, глупи и неспособни, не контају да је у питању читава организација, већ мисле да је у питању једна особа. Нешто као Валтер, из филма "Валтер брани Сарајево" ("Валтер је читав овај град"). А након свега што се издогађало "министру за једнократну употребу", нешто ми се, као лајтмотив, по глави врти и једна музичка тема.  Али, да се вратим на главни део приче.
Након реконструкције или "реконструкције" (како ко то схвата) српске Владе, једина два министра који су у мени изазивали неки осећај невиности и поштења, били су министар финансија, млађани "јејловац" Лазар Крстић и министар привреде Саша Радуловић. При чему истичем да о "генију са Јејла" (БКУ, још није доказано), раније, нисам ништа знао, а да сам текстове и медијске наступе Саше Радуловића  пратио са великим интересовањем.
И управо због тога, мом изненађењу није било краја када је већ било сасвим извесно ко ће у реконструисаној српској Влади заузети фотељу "вечитог министра" Динкића. Јер, морам да признам да нисам могао да претпоставим у каквој би то вези могли да буду бивши радикал, који се у међувремену пресвукао у европејску одору и човек који је, релативно дуго, у том "западном" свету зарађивао хлеб. Међутим, изгледа да се и код нас догађају неке "америчке сторије", или прецизније речено "холивудске приче". Тако да је цењени публикум могао да сазна и ту пикантерију о већ анегдотском познанству ППВ-а и будућег министра. И то где? У емисији "Утисак недење", ауторке Оље Бећковић.
"У Владу сам као Министар привреде ушао 02.09.2013.године на предлог Александра Вучића. Њега сам упознао годину дана раније, приликом гостовања у Утиску недеље. Након тога се нисмо ни чули ни видели до телефонског позива који сам добио почетком августа" - рекао је Саша Радуловић након оставке коју је дао 24. јануара ове године.
Е сад, мени није упитан онај део одлуке када је Радуловић решио да се опроба као министар. Несхватљива ми је једна друга ствар. Како то да човек са толико искуства, коме није мањкало ни оног, често тако потребног, "погледа са стране", може да направи погрешну процену онога што се догађа на српској политичкој сцени? На којој се, као у каквој комедији забуне, већ годинама појављују, углавном исти ликови, са понеким "освежењем", које су у овој нашој животној ТВ сапуници спремили неки сценаристи који, с времена на време, неког од јунака "пошаљу на заслужени одмор". Било да су му осмислили "неизбежан одлазак преко баре" или "изненадну филмску смрт", а све подилазећи гледалишту жељном нових заплта. Гледалишту коме је елементарно мерило "Фарма" или "Гранд парада". Међутим, то може да упали код такозваног "обичног народа". Али, није нормално да се то догађа људима калибра Радуловић. Осим тога, морам да признам да немам (каква афирмација негације!) баш превише разумевања за људе који су већ у "зрелим годинама" а нису у стању да направе квалитетну процену српске политичке сцене. Као што немам ни оправдања за оне који у тим "зрелим годинама" мењају политичке опције чешће него чарапе. А да и не говорим да су ми нејасни они људи који су успели да се, годинама, не сврставају под страначке заставе, а онда, преко ноћи, пристану на опцију која их изневери за неколико месеци.
Али, истини за вољу, мислио сам да је новопечени министар Радуловић све то извагао и договорио са лидером напредњака. А онда су у јавности већ почеле да колају приче о његовом неслагању са "остатком Владе". Тада је то изгледало управо тако. Да се не слаже са остатком Владе, али да је на истим "таласним дужинама" са Пе-Пе-Веом. Уосталом, помислио сам у једном тренутку, због чега ја да разбијам главу са тим шта је себи скувао Радуловић. "Сама пала, сама се убила", каже народ са искуством. Али, моје лично неслагање са ставовима министра Радуловића отпочело је у оном тренутку када је тврдокорно и жестоко бранио нацрт Закона о раду. Поготову у неким деловима који се односе на "флексибилније" отпуштање радника. А све уз оправдање да ће то изњедрити и брже упошљавање. Можда то може и да функционише у неким стабилним системима. Али не и у Србији у којој је један човек - систем. И не у Србији у којој у такозваном "реалном" сектору раде људи који примају плате које не достижу ни трећину потрошачке корпе. Не у Србији у којој, баш због тога што има толико много незапослених, "цвета" израбљивање радника од стране послодоваца. Експолатација, економска, физичка, психичка, а неретко и сексуална. У Србији, где многи послодавци имају "дил" са запосленима да део плате, након што је приме са великим заостатком, "у кешу", врати том истом послодавцу. А уколико се ради о трговинама (где и ради огроман број), запослени имају обавезу да ту и оставе део своје зараде, примљне кроз бонове, које могу само ту и да употребе.Такође, одређену дозу наивности министра Радуловића, уочио сам у податку који је саопштио да у Србији делује 24.000 синдиката. Јер, свако ко је, макар и периферно био укључен у ову проблематику, зна да је то "игра великих бројки". Да се импресионира јавност и "шоковима" скрене пажња јавности на неки проблем. А врхунац је био да је у некаквој "синдикалној индустрији" ангажовано на десетине хиљада плаћених синдикалних лидера. Своје неслагање са неким ставовима министра Радуловића, када сам за то имао прилику, показао сам посредством друштвене мреже twitter. При чему је он показао висок степен културе дијалога и поред тога што, сасвим сигурно, нисам био једини који је са њим полемисао на неку од тема.
Али, ту, тако потребну културу дијалога нису показале његове дојучерашње колеге, онога тренутка када је поднео оставку (И оног истог дана када је човек-институција одлучио да "падне" Влада). И неки дневни листови који већ давно служе као огласне табле одређеним владајућим гарнитурама. Права је срамота да нико од тих бивших колега у тој "монолитној" Влади није имао потребу да било шта каже у одбрану бившег колеге од небулоза које су ти медији, готово свакодневно, саопштавали гладном народу, жељном "хлеба и игара".
Али, то је политика. Изједначена са најстаријим занатом на свету. Па ми и због тога није јасно зашто је Саша Радуловић одлучио да остане у тој и таквој политици? У то блато  о коме је и сам писао.
Али, ни то не може бити оправдање било коме да овог човека, мимо његове воље, гура у блато. Човека, чија животна прича носи у себи и печат трагедије која се пре неколико деценија догађала на овим просторима. Не показујући ни минимум поштовања за човека који има и знање и способност. Упркос чињеници да то и не мора бити довољно да буде и добар министар. Јер је функција министра, par exelans, политичка функција. Што му је, како изгледа, јако замерио Пе-Пе-Веа рекавши да се Радуловић бавио политиком
А невоља ове државе је управо у томе што је најомиљнија дисциплина "хорско певање". Поготову ако је је хоровођа неприкосновени владар Србије и господар наших живота.
На чији знак сви почну да певају исту песму.