недеља, 27. фебруар 2011.

П Е Л Е Н Е



Мислим да је крајње време да „радикали без беџа“, промене назив странке и да се, уместо Српска напредна странка, зову Српска народна странка. 
Уосталом, велико је питање да ли су и коме полагали рачуне када су, 2008. године, одлучили да "мазну" име од странке која је настала у Србији 1881. године и која је пре Првог светског рата била  једна од четири најзначајније странке а, са прекидима,  постојала све до 1925. године. Те године су напредњаци, заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикала и делом Хрватско-српске коалиције, учествовали у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића (Наравно да све то нема никакве везе са оним што се данас догађа на нашој политичкој сцени).
Но, не мислим да би то преузимање назива једне странке требало да буде главни разлог за промену имена СНС, јер, у овој држави, нико никога не "јури" и за много озбиљније плагијате.
Напредњаци би то требало да ураде јер би тиме јасно показали да су заиста права „народна“ странка, која истински и једино мисли о добробити народа. Тако би, у потпуности, преузели „народњачку“ бакљу од оних имитатора „народњака“ каквима се представљају Демократска странка Србије (још увек су необавештени!), али и Нова Србија (укључујући и оба члана ове странке – Дубравку Филиповски и Вељу Илића).
Истини за вољу, данас је поприлично тешко бити аутентичан народни представник. Бити „један од нас“. Зато и мислим да то могу само напредњаци.
Најпре, поштени су као и народ. А народу је поштење важније од немаштине. И озбиљни као и народ. Јер ситуација и јесте озбиљна.
(Ако занемаримо „Фарме“, „Дворове“, „Парове“, "Грандове" и ине „ружичасте“).
Изнад свега, бунтовни су као народ. Јер народ ко народ, стално нешто закера. Буни се што нема посла. Ако и има посао, буни се што му је плата мала. Буни се што плаћа високу подстанарску кирију. Што нема довољно да плати рату за стамбени кредит, који је подигао да не би био подстанар. Буни се што не може ко човек да оде на одмор, на који је последњи пут ишао у прошлом веку. Што грца читаве године, плаћајући рате за одмор на који је, ипак, отишао „јер је било повољно“. Псује на сав глас кад дође време за плаћање рачуна, пошто је „струја прескупа“, „вода се троши као да се слонови купају“ и „одакле толико ђубрета, кад се ништа не баца?“.  Гунђа што се облачи по бутицима на бувљацима и псује код сваког одласка у „шопинг код Кинеза“.
Ко може да удовољи таквом народу?  Једино напредњаци. Јер, како се то, много пута до сада показало, не може свако бити представник „народњачке“ опције, како у Србији ван Београда, тако ни у престоном делу ове државе. Није довољно да се само тако декларишеш. Треба да будеш рођен за то!  Али и да будеш скроман као и народ који представљаш. Да ти не треба много, да си задовољан и минимумом. Да будеш спреман, уколико буде требало, да данима, мирно, изражаваш свој протест због стања у држави. И да ти, за то, треба само парче стиропора. Нема се за више. Криза је!
Осим тога, странка која жели да буде легитиман и аутентичан представник народа, мора да се понаша онако како се понаша већина тог народа. Дакле и да се изражава народним језиком без много филозофирања и увијања. (Као на „фармама“, „дворовима“, „паровима“, "грандовима" и иним „ружичастим“). А то значи да, уколико је неко извршио малу нужду, мора му се, јасно,  рећи да се у(пишкио), или, уколико је извршио велику нужду - да се у(какио). А ако је нешто од тога урадио у пеленама и то му треба рећи. Али, да због те и такве физиолошке потребе, поготову ако је обављена у детињству, не треба нико да буде дискриминисан. 
Управо такву, веома јасну, поруку, у сред Дома народне скупштине (увек сам се питао због чега је то "народна" скупштина, кад је народ у њој, последњи пут боравио - веома кратко - октобра 2000. године?), једној дами, послао је лидер напредњака, Томислав Николић.
Обраћајући се Нади Колунџији, шефици посланичке групе "За европску Србију", покушавајући да објасни да се "све мења осим камења", Николић је најдиректније, саопштио да то што је она (Нада) некада "пишкила у пелене, не значи да он не треба да се дружи са њом".
Разлог овако интелектуалне полемике "високих" представника две најбројније и најутицајније странке ове државе било је евоцирање успомена на дане када је Николић био четнички војвода, на шта га је подсетила дугопамтећа Нада. Додавши и мало уља на ватру, поменувши да је коперникански обрт настао ангажовањем бившег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који би, својим саветима, требало да побољша рејтинг напредњака, али и да неверне Томе увери да је Тома сада "неки други Тома".
Само захваљујући присебности прве даме српског парламента, Славице (са оба презимена),  ова академска расправа није отишла у другом смеру. Па љубитељи српског парламентаризма нису имали прилику да чују да ли је, у време кад је шефица Нада била мала, заиста пишкила у пелене, или је и то било неко кризно време када није било пелена, па се пишкило онако, директно.
И не само то. Због прекинуте расправе на тему пелена, народ жедан и гладан информација није могао да чује ни детаље у вези са уговором (од мрских 7.500 долара), који су напредњаци направили са (мрским) Вилијамом Монтгомеријем, бившим амбасадором Америке у Београду.  А можда је то и добро.
Пошто су многи одмах почели да постављају нрзгодна питања у већ познатом и препознатљивом маниру знатижељног народа: Одакле напредњацима тих 7.500 (некада мрских) долара, месечно, да (некада такође мрском) Монтгомерију плаћају саветодавне услуге за поправљање имиџа напредњака, пре свега у Америци и Европској Унији, али и у Србијици, како би, коначно, дошли на власт? На све то, дошла је и олакшавајућа околност, јер (ако је веровати напредњацима), Вилију није још ништа плаћено, већ је само потписан уговор.
Истини за вољу, нису то напредњаци признали "тек тако"! Али и то је народна одлика. Народ је овај научио да не призна док га не притегнеш! Тако је Зорана Михајловић Милановић, чланица Председништва напредњака, најпре, новинарима саопштила да уговор није потписан, тврдећи чак да је реч "о режимској хајци". Међутим, притешњена чињеницама које се не могу сакрити, што је одлика "глобалног села", "нова напредњакиња" је, како је јавио Тијанићев "јавни сервис европске Србије", касније, новинарима, "упутила саопштење у којем се извињава због грешке, појашњавајући да уговор постоји, али да странка никада није имала средстава да плати Монтгомеријеве услуге".
Јавност је поново била ускраћена за неке друге детаље (а знатижеља је такође одлика овог народа!). Наиме, било би занимљиво сазнати да ли је Николићево и Монтгомеријево "пријатељство" и увертира за "бизнис" настало још у мају 2007. године, када је овај "мрски" Американац изјавио да је "Николић демократа" и то са великим Д. То је у сваком случају био велики преокрет, пошто је Николић, само две године раније, 2005. године, тврдио да се Монтгомери "уплео у мрежу мита и корупције, па је Америка морала да га најури".
А остало је неразјашњено и шта су све обавезе бившег америчког амбасадора. Као, на пример, да ли Монтгомери има и неке конкретне обавезе уколико се укаже потреба за заменом пелена?

четвртак, 17. фебруар 2011.

СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА


Мада је млађани Динкић, претходних неколико дана давао изјаве да ће Демократска странка, „ако хоће рат, имати исти!“, све се окончало као у некој од многобројних шпанских, мексичких или турских сапуница којима се трује (већ увелико начето) духовно и психичко стање овог народа.
Ипак, како се и могло видети, од најављеног "рата" није било ништа. А пуцања (и то строго контролисаног), било је само на прослави Дана државности и Дана Војске, једне нам Србије. Додуше, и ту су се нешто помешале улоге.
Тако је председник Тадић, вероватно због опоравка оперисане Ахилове тетиве, у "заветрини" делио медаље за храброст "Милош Обилић", припадницима Министарства унутрашњих послова, Војске Србије, али и "обичним" грађанима, који су се истакли племенитим и храбрим поступцима. Док је, његов лични изасланик, Драган Шутановац, министар одбране, положио венац на гроб Незнаног јунака на Авали, не пропустивши прилику (а ко би?) да се, за будућа поколења, упише у спомен књигу :
"Слава свим знаним и незнаним јунацима који су дали своје животе за одбрану највеће вредности - слободе, за просперитетну, демократску и слободну Србију. Живела Србија !"
Е сад, ако је веровати "њиховим очима" (али и ушима), "Јавном сервису европске Србије", овај Дан државности и Дан војске, једне нам Србије, који је прослављен, "низом манифестација, широм Србије", честитале су две, нама, најважније државе света.
Тако је државна секретарка Америке, Хилари Клинтон, честитала празник народу Србије (који још није укапирао шта се слави-али добро је док се слави-шта год то било) и то у име свог председника Барака Обаме и народа САД (кога нико ништа није ни питао).
Друга честитка стигла је из нама братске Црне Горе. Тамошњи председник Филип Вујановић и од недавно премијер, Игор Лукшић, честитке поводом Дана државности Србије упутили су председнику Тадићу и премијеру Цветковићу. Народ нису хтели да петљају у то, пошто је то јако незахвално, јер се не зна поуздано каква би у том случају могла одавде да стигне честитка.Своје обавезе поводом Дана државности Србије имао је и Мирко Цветковић. Он је положио венац на саркофаг вожда Карађорђа у цркви Светог Ђорђа, на Опленцу, одајући пошту јунацима и вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу. Ту је, вероватно и сковао план на који начин ће изаћи на крај за Динкићем. И сетио се. Даће му отказ, па ће се тако придружити онима (говори се о 200.000 људи) који су у претходном периоду остали без посла.
Зато је Цветковићева песница била онако чврста и одлучна! Лупио у сто и Динкићу у брк рекао: "Доста!". И десило се чудо. Динкић се покуњио, прихватио другарску критику и решио да пронађе нови посао. Покуцао је на врата Дома господарице Славице, са два презимена, и гле чуда, она му је рекла "бићеш један од нас".
Тако је Млађо, колико до јуче, својим противницима, олакшао добијање битке. Уместо да буде смењен, како је то наумио "страшни" чикица са брадом, Динкић је поднео оставку, чиме се придружио свом витезу Томици који се (копирајући самог себе), већ неко време, поново налази „у оставци“. Опет, из солидарности са својим шефом, оставку је поднела и Верица Калановић, показујући свима храбро и пркосно да Млађо није сам. Тако су они који су, "чекајући испоруку стиропора“, оштрили зубе да, пред десетинама доследних љубитеља скупштинских сапуница, који не гледају "Фарме", „Парове“, Дворове“ и „...ове“, критикују "стручност испред политике", остали кратких рукава. Заказану пробу напредњака, пред премијеру најновијег издања предизборног маркетинга, напрасно је отказала прва дама нашег парламента Славица, са оба презимена.
И страшни чикица са брадом, који прети да засени свог, за сада, много познатијег земљака Пашића, малкице је "спустио лопту". Тако да је и јубиларна, 400. седница Владе, на којој није било "у оставци" министра Динкића, протекла у "опуштеној, идиличној и радној атмосфери". Готово да човек не поверује! Да ми је само знати ко их је до сада ометао? Ако је и било таквих, могли су то лепо да пријаве Дачићу, па би он, у тренуцима кад не путује по Америци, можда успео да пронађе тог „антивладиног“ елемента, или више њих.
Било како било, мирни и тихи чикица са брадом, на привременом раду у Влади Србије, за сада је на двоструком добитку. Прво, његов Зајечар (у Србији ван Београда), добио је прво страно улагање, а у Ваљеву (опет, у Србији ван Београда), постао је јунак и херој који је успео да изађе на мегдан „страшном“ Динкићу, који „вуче“ за неки тамо Зајечар, у коме већ постоји УРС, али и Агенција (о кој већ „дуго ништа ја не чујем...“).
После потреса који су нам мало пореметили празничну атмосферу, све се, некако,  вратило у нормалу. И сви су, на нашој политичкој сцени постали тихи, фини и уљудни. Нико никога не вређа и сви о другима говоре са уважавањем. Као да су сви још увек, некако, под утицајем Дана љубави. Или, уплашени оним што је задесило млађанога Динкића, више нико и нема храбрости да "дигне главу".
И Млађо је заборавио на своју, колико до јуче, у великим количинама изражену ратоборност. Он као да предњачи у нежности. Тако је, након што је остао без посла, најлепшу и најнежнију поруку упутио, коме другом до свом и нашем председнику Тадићу. Колико ми се чини, нежност би била узвраћена, али се и ту испречила Тадићева Ахилова тетива.
Наиме, Млађо је, гостујући у емисији "Кажипрст", радија Б92, на питање Данице Вученић, да ли се, у међувремену (од кад је добио отказ из Владе), чуо са Тадићем или са премијером Цветковићем, одговорио искрено и од срца:
"Јесам, онога дана смо разменили пар СМС порука са Тадићем...рекао сам да је био занимљив дан и питао сам га кад ћемо да идемо заједно на музику, чак и да заједно певамо, пошто волимо исту музику. Он ми је одговорио да има те проблеме са Ахиловом тетивом, кад се то среди да ћемо се видети".
Зато, нема нам друге, него да запевамо заједно!

недеља, 13. фебруар 2011.

В Л А Д А


Нема велике разлике у ономе што се догађа у Србији ван Београда, дакле у ономе што смо спремни да назовемо провинција (мада лепше звучи локална самоуправа), и онога што се догађа у самом Београду, а што, обично, подводимо под појам држава, чији је влада један од експонената. Одређеније речено, Влада републике Србије. И једне и друге можемо описати речју хаос. Или, прецизније, општи хаос.
Ако је веровати медијима, у Пироту је проћердана милијарда и по, намењена за отпремнине, а у Чачку су за службена путовања прогласили скијање на Копу. У Шапцу је Виши суд наложио полицији да испита пословање тамошње болнице, док је у Краљеву, због злоупотреба, обустављена обнова након земљотреса. У Неготину, владајуће странке "појачавају" своје редове одборницима који су били радикали "са и без беџа", док они који су, још увек, опозиција (ЛДП), оптужују председника Скупштине да је "умешао прсте" у изборе за Савет МЗ Поповица. И то су само неки примери. Да би видели шта ради она "мала влада" у провинцији. 
А она велика? Ништа боља. Уместо да решава нагомилане проблеме, та наша Велика Влада, углавном, брине о себи. Већ месецима из њених "тајних дубина", као у некој од прича "Досије икс", јавности се шаљу поруке да Владу треба "рационализовати", или "реконструисати", или  "...ити". То је био сигнал да се, као у најбољим трилерима, отпочне са разноразним комбинаторикама, које се, углавном, своде на прављење рачуна "без крчмара". Као потврда тога, освануло је и саопштење да ће  "прича о Влади"  бити завршена када се један од "крчмара" врати из Америке. У том вакууму, у Србији је трајала "игранка без престанка". Након оставке коју је дао преподобни  витез Томица, сада се већ увелико и са "сигурношћу" ("из поверљивих извора"), телали ко ће још "својевољно" да напусти фотељу "витезова овалног стола". И мада је један од тих, по виђењу чаршије, већ био ван Владе, сви су се мало тргли када  је министар културе (и информисања ) рекао да  "није читао новине". Што би требало да значи да се не ради о њему. Зато остаје нејасно како ће то експерт Млађа, по трећи пут, да дође главе, српској влади? Али, претпостављам да нећемо још дуго чекати на тај потез, пошто ће он тог "кеца из рукава", вероватно, да избаци ових дана. И поред тога што се тако силовито обрушио на овог нашег "супер чикицу" са седом брадом (који тврди да је премијер), не верујем да је баш дотле дошло да се поставља питање: "Млађа или Мирко?". Уосталом и Мирко је Зајечарац, а Зајечар (у Србији ван Београда) је, недавно, Млађи постао важнији од Ваљева (такође у Србији ван Београда). Претпостављам не само због тога што у њему обитава чувени УРС (који се, по свему судећи, у Ваљву још није запатио)!
Али, уколико је тачно то што тврди експерт Млађо, да он и ови његови експерти мисле триста на сат и раде 25 сати дневно, па ови остали не могу да их стигну, онда и треба, сменити све те поспане министре (и министарке!). Млађо је поново у праву! Комплетна Влада треба да тренира и буде стално у кондицији. Никад се не зна када ће јој то затребати! Уместо тога, они које су медији "препознали" у експертским прозивкама, понашају се као увређене младе. Тврдећи да су они и њихови ресори радили добро. Читава ствар ми помало личи на ону дечију игру : "Питала баба ко је разбио прозор?". А ови из Владе, сви у глас, вичу :"Нисам!".
Насупрот њима, имамо опозицију која не нуди никаква решења, нити даје одговоре на многа питања, која муче овај народ. Као чувају своју тајну да покажу како они имају решења за све - само да дођу на власт. Једино што од њих можемо да чујемо ( а то зна свако ко није слеп или глув), је да ови, који тренутно обављају власт то не раде добро, те због тога морају да падну.  А то значи, да они, по логици ствари, треба да ускоче у седла. Пошто, на нашу велику жалост, трећу опцију и немамо. Или, прецизније речено, још је је нејака.
А да ли је то оно што нам треба? Уколико поједноставимо ствари и присетимо се експозеа који је у Дому народне Скупштине, поднео Мирко Цветковић, тог историјског дана, на Ивандан, илити, 7. јула 2008. године, питање је шта можемо да замеримо овој Влади.
"Поштовани народни посланици,
Част ми је да представим програм Владе коју чине Коалиција за европску Србију, коалиција СПС–ПУПС–ЈС и група мањинских странака за наредни четворогодишњи период и да затражим вашу подршку за реализацију предложеног програма. Кључни елементи програма о којима постоји пуна сагласност свих чланова Коалиције су:
- опредељење за европску будућност Србије
- неприхватање независности АП Косова и Метохије
- неопходност јачања економије
- јачање социјалне одговорности Владе
- пооштравање борбе против криминала и корупције
- поштовање међународног права."
Дакле, они су реализовали готово своје прокламоване циљеве.  Друго је питање колико смо ми као грађани на добитку од тог њиховог делања. А за ту врсту анализе, није потребно да будеш економски експерт, већ да завириш у сопствене џепове. Под условом, да можемо да се присетимо шта су нам обећавали.
Јер и из авиона се види да смо далеко од раста бруто националног дохотка по стопи од 7 одсто годишње, као и што смо далеко од "смањења економских и социјалних проблема у наредне четири године", како је то Влада тврдила на почетку мандата.
Такође "нема ни појма" о томе како ће се, значајно, смањити незапосленост, ако, ових дана, директор Националне службе запошљавања, Дејан Јовановић, рече да преко 700 хиљада људи тражи посао и да се стопа незапослености зауставила на 19,2 процента. А Влада је обећавала 200 хиљада нових радних места и смањење стопе незапослености са 18,1 на 11,9 одсто.!!!?
Један од прокламованих циљева Владе био је и смањење регионалних разлика, а "добили" смо Београд у коме су плате највеће, а најниже цене и Србију ван Београда, у којој су цене највише а најмање плате. Да и не помињемо "пројектовано" смањење инфлације и довођење на ниво од 4 процента у 2012. години и смањење дефицита са 13 на 8 одсто.
Наравно, било би немогуће побројати све те "црне рупе", које ова Влада није попунила, а експозе Мирка Цветковића је још увек доступан свима онима који би да се подсете шта су нам обећали.
А да ли треба да се подсећамо? Да, било би добро. Између осталог да се подсетимо и ко све седи у  Влади. И ко још седи у тој Влади. Злу не требало! Да се не сетимо тих људи тек када их буду најурили из Владе.
Уз то, треба да имамо и своје мишљење о раду комплетне Владе, али и сваком од министара, појединачно. И да и сами дамо свој суд о раду комплетне Владе и сваког од њих појединачно, онако како је тај рад утицао на наше животе. Али и да размишљамо о томе ко би могао да дође на њихова места у некој ближој или даљој будућности. Да, кад будемо, пред гласачком кутијом не одузимамо време ни себи ни другима.

недеља, 06. фебруар 2011.

Р У П А


Можда ће неко стећи утисак да свако мало, нешто пишем о рупама. Истини за вољу, ја не бирам теме, већ се оне некако саме наметну. Ипак, не бих волео да тако, од других,  наметнуту ситуацију, неко повеже са једном поприлично одомаћеном, али банализованом и вулгаризованом "животном филозофијом". А мислим да не би било ни превише аналитично, да се,  због тога, мој психолошки профил, сачињава искључиво, на тој, "фројдовској", основи.
У сваком случају, готово је аксиом да су рупе свуда око нас. Почевши од оних "црних" у свемиру, које су некако далеке и нестварне. Мада, нико поуздано не може да посведочи о томе да ли оне, мада тако далеке, остварују, или не, утицај на нас. Затим, ту је велика (и све већа) рупа у озонском омотачу, чији утицај, сасвим сигурно, осећамо у погледу разноразних чудеса која погађају ову, како неки још увек тврде, плаву планету.
Наравно и свака од држава има своје рупе. Неке су "видљиве и из авиона", а за неке се мора имати "око соколово".
Што се тиче ових наших, домаћих, оне су толико очигледне и свеприсутне да нам не могу промаћи - све и да се трудимо. Наравно, ако говоримо о онима на путевима, морамо да констатујемо да их је много више у Србији ван Београда, него у самој престоници. "Далеко од очију, далеко и од срца", каже наш народ. Па и ред је да нам престоница буде "испеглана" и уредна. А Србија ван Београда, ионако је мање значајна, пошто у њој живе само они који морају. И долазе јој у госте, такође, само они који морају. У време избора, да покупе гласове. Ипак, није ми јасно одакле толико рупа у земљи Србији која, и дефинитивно, никада неће постати Швајцарска. Упркос многобројним обећањима овдашњих политичара, које смо, углавном сви заборавили. (Мислим на обећања, јер политичаре не можемо све и да хоћемо, пошто су они или њихова идеологија још ту). При томе не мислим на Швајцарску као земљу чоколаде, већ као земљу сира. (Мада су, колико ми се чини, Швајцарци порадили мало и на "шупљикавој чоколади").
Једна од највећих рупа, ове године, дошла нам је из Министарства финансија. Они су саопштили народу, чији су изабрани представници то и законски озваничили, да ће нам ове године у буџету фалити 140 милијарди динара. А то је неколико десетина милијарди више од прошлогодишњег мањка. Али, судећи по томе да ових дана штрајкују просветари и полицајци, а да су у најави и штрајкови у здравству, као и неких других корисника буџета, може се говорити о томе да ће ова рупа поприлично еволуирати.
Актуелна је ових дана и рупа у Министарству здравства. Из простог разлога јер је први човек ове институције поднео оставку. И то, гле чуда, не онда када је то требало да уради, него сада, из чиста мира. Али, како ствари стоје, ту ће рупу, ускоро, попунити они којима, по договору, "припада" то министарство.
Велика рупа постоји и у начину информисања на "јавном сервису европске Србије". Као илустрације, сетих се онога што се догодило у петак увече, када се, док је трајала  серија "Мирис кише на Балкану" (као у време Милошевића), појавио кајрон који обавештава српску јавност да су се Влада и просветари договорили о повећању плата. Да би после испало да се, ипак, нису договорили и да се штрајк наставља. По систему 2:2. Два синдиката раде, а два штрајкују.
А тек шта рећи о рупама које постоје на телевизијама које емитују разноразне "фарме", "дворове", "парове"...Шта ли се тек догађа са главама оних којима је то намењено?
Али, рупа има и у односима неких политичких странака. Тако смо, још једном, чули да је рупа (илити провалија) која дели Демократску странку и ЛДП већа од оне која дели већ наречени ДС и Српску напредну странку. Управо због те рупе, није лако објаснити ко је то у Србији настављач идеје и пута који је трасирао покојни Зоран Ђинђић. Јер, макар декларативно, за то место се отимају и ЛДП и демократе.
И на крају, ево и примера где нема, или није било онога што је тема овог поста. У суботу, испред Дома народне скупштине Србије, на митингу Српске напредне странке и њених партнера, није било рупа. Из простог разлога јер је било заиста много људи који су попунили овај плато. Такође, по свему судећи, није било ни рупа у организацији, па, на сву срећу, није било ни инцидената. Али је било рупа у различитим проценама о броју присутних и то од неколико десетина хиљада. По полицијским извештајима, али и многих медија, број присутних је био око 55 хиљада док су организатори тврдили да је било више од 75 хиљада људи.
Е сад, по најавама лидера СНС, нећемо дуго чекати да проверимо који је број у питању. Јер је Томислав Николић, на поменутим митингу, од присутних грађана затражио два месеца, које ће он дати владајућој гарнитури да распишу превремене изборе. Након тога, како је рекао, он ће доћи са парчетом стиропора и седети ту све док власт то не учини. А исто је препоручио и осталим грађанима, који деле његов политички став. Међутим, ту је остало нешто неразјашњено. Као прво, одакле Србији толики стиропора? Није ли то сада најава новог посла за неког "опозиционог" или (што да не?), "позиционог" тајкуна, који ће се добро обогатити на увозу стиропора? Сличну ситуацију смо имали (ко се тога још сећа?) у време "јагме" за пиштаљкама. Такође, требало би на време утврдити да ли ће се тај стиропор продавати као готов производ, онако у величини неке просечне задњице, или ће га организатор делити "на парче"? Осим тога, можда није на одмет да се и на том парчету стиропора, уколико се буде продавао као готов производ, предвиди и рупа.
Из практичних разлога. Пошто се не зна колико ће трајати убеђивање демонстраната и власти, да се распишу превремени избори.