понедељак, 30. април 2012.

У Д А Р Н И Ц И


Вероватно нећу претерати, уколико констатујем да би грађанима Србије (и онима који живе у Србији ван Београда и онима  у Београду), највише одговарало да се избори организују, макар, шест пута годишње. Наравно, под условом да цех за такву врсту баханалија плаћа неко други. Упркос томе што се у то, такозвано, предизборно време, углавном све своди на обећања (по систему. "обећање лудом радовање", или, "не липши магарче до зелене траве"), ипак се на "о-рук" нешто и уради. И то баш неки послови и послићи за које, никако да се нађе ни времена ни пара. Из простог разлога јер су у питању неки послови мањег обима (а ко би то, при здравој памети, сад започињао неке велике послове?), али који се одвијају ту, пред нашим очима и реметећи нам свакодневни живот просто нас терају да их приметимо. Међутим друга је прича што се то "нешто" гради, преграђује, дограђује или изграђује, највише у недељи пред изборе. Ваљда због тога што они који су задужени за ту врсту политичког маркетинга не верују баш претерано у памћење својих потенцијалних бирача. Односно, ако и верују, убеђени су да то памћење, може веома лако да избледи, уколико треба да "покрије" период од неколико седмица.
Кружни ток
Очигледно, због тога, ових дана, Србија личи на велико градилиште. Или, прецизније речено, на безброј малих градилишта. У то сам се и лично уверио, пошто сам, стицајем околности, минулог викенда био у неколико градова, централног и јужног дела Србије ван Београда. Судећи по ономе што сам видео, грађевински хит и ових избора, су кружни токови, ивичњаци, пешачке стазе, поправке поплочаних делова централних градских зона, крпљење рупица на површини од неколико квадратних сантиметара...Дакле, све оно што је могуће завршити пре Ђурђевдана, под условом да се ударнички ради чак и за Празник рада!
Свега тога (и још којечега) поштеђени су грађани Неготина (као и грађани десетак дргих градова у Србији у којима се не одржавају локални избори), због чега је у овим предизборним данима, ипак, неподношљиво досадно.
Можда је мени нешто промакло, али ми се чини да су главни град Неготинске Крајине, у ове предизборне дане посетили само лидер социјалиоста, Ивица Дачић и лидер ЛДП и Преокрета, Чеда Јовановић. Остале странке (ако су се и одлучиле на велики ризик да на једвите јаде, по друскавим и рупама прекривеним путевима, стигну у ове крајеве), чиниле су то са својом трећом или четвртом гарнитуром страначких представника.
Е сад, како ствари стоје, грађани Неготина (као вероватно и у још десетак градова у Србији), били су на великом губитку због ове изборне апстиненције. Пошто нема локалних избора, није било потребе ни за "инфраструктурним" реконструкцијама града. У коме је све што је требало (по оцени "оних са врха"), било урађено у време ванредних локалних избора пре две године.  Када је (упркос зими и хладном времену) на улицама ове српске касабе било лакше среасти неку политичку фацу са другог РТС дневника него обичног човека који у џепу има хиљадарку. 
И када сам већ помислио да ће Неготин остати без икаквих предизборних активности, нешто се, ипак, догодило. Баш у време мог одсуства из града, појавио се тај занимљиви, подељени, билборд. Но, на сву срећу, постоје добри хроничари, који уредно остављају траг, слажући прилоге за "паланачку хронику". Тако сам и ја надокнадио пропуштено читајући блог ГК. Уз опаску да је заиста тешко неготинске билбореде означавати тим именом. Јер, уколико се послужимо неким релевантним извором у жељи да појаснимо значење речи билборд, веома лако долазимо до закључка да је овај вид оглашавања у Неготину још увек на нивоу тарабе, с тим што је даску заменио лим.
За други догађај који се у мом одсуству одиграо, а који само на први поглед нема везе са предизборним активностима, сазнао сам читајући неуобичајено исцрпан извештај на општинском сајту. И поред неколико читања нисам успео да схватим шта је то натерало првог човека наше паланке да, најпре, присвоји "златну рибицу", а да је сада, из чиста мира, пусти низ воду. Саму и незаштићену.
Фонтана у Неготину - док је радила
За разлику од ова два поменута, очекивао сам да, током минулог викенда (кад већ није раније, као и у другим градовима), у сусрет Празнику рада и изборима, поново проради чувена неготинска фонтана. На моје велико разочарење то се није догодило, упркос уверењу да овај објекат може да проради само уочи "значајних датума", о чему сам већ писао, почетком октобра, прошле године. Овај огромни "хидрограђевински" подухват неготинских и иних неимара, тако, полако и сигурно, уместо украса, све више постаје ругло у самом центру града. Јер, ако већ не може да ради, ред би био да, бар, неко почисти оне наслаге каменца са фонтане. Кад се већ пројектант није сетио да угради плочице у сивој боји. 
Или сам ја поранио са констатацијама. Можда још није касно. Можда ће фонтана, ипак, прорадити. Како и доликује. Ударнички, на празник рада, Први мај.

петак, 20. април 2012.

Л У С Т Р А Ц И Ј А


Многа обећања која су громко најављивана (од стране представника младе српске демократије), оне, сада већ, прилично давне, двехиљадите године, по свему судећи, никада неће бити испуњена. У овој деценији (и нешто више), владавине (увек младе) српске демократије, постало је потпуно јасно да тако хетерогена владајућа гарнитура није ни могла другачије. А у међувремену, на српској политичкој сцени, "дигле су главе" и неке старе странке, које су обнародовале промену свог дотадашњег политичког курса, мада су (да ли некоме треба цртати?), промениле само "фасаду". Упркос чињеници да је то "ново рухо" било потребно и "старима" и "новима", то  је додатно закомпликовало ситуацију.
А могло је да буде и другачије. Да се представници, тадашње, (вечно младе) српске демократије нису понашали по принципу: "узети песак раширених прстију ". Не спорећи ни једног тренутка да је у деценији за нама било и доста урађеног (и доброг и лошег!), подугачак је и списак онога што (вечно млада) српска демократија, упркос обећањима, није ни покушала да реализује. Ризикујући да будем исувише личан, на врху тог списка, свакако бих сврстао и лустрацију. А да ли се ико још сећа лустрације ? Стицајем околности, ја се још увек сећам. Али сам (морам да признам), почео да заборављам на значај овог процеса. Међутим, предизборне активности неких странака, убедиле су ме да о лустрацији треба размишљати стално. У жељи да у том размишљању не будем усамљен, предлажем заједничко "википедијско" потсећање на значење појма лустрација:
"Лустрација (латински : lustratio) представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавниим функцијама и мере спречавања учествовања тих лица у бављењу државним и јавним пословима.
Лустрација (лустра) као друштвени обичај потиче из времена старог Рима и претстављала је церемонију „прочишћења”, ослобађања људи и предмета од “зла”. Церемонија “ прочишћења” се одвијала кроз религиозни обред, кружну процесију, коју је пратила ритуална музика, игра и песма, око особе или предмета који се “очишћује ”. У процесији су учествовале личности од угледа.
Након Другог светског рата у многим земљама (Немачка, Француска, Аустрија, Шпанија, Италија, Португалија , Јапан...) спроведене су мере уклањања и забране учествовања компромитованих људи, политичара и званичника у јавним, државним пословима и службама (денацификација).
Лустрација постаје актуелна и у посткомунистичком периоду. Законе о лустрацији донели су многе постсоцијалистичке државе: Чешка и Словачка, Пољска, Бугарска, Мађарска, Литванија, Румунија, Албанија, Летонија."
У наше животе, лустрација је, силовито ушла двехиљадите. Тада је тај тајанствени израз многима уливао страх у кости. Поготово представницима старог, "Милошевићевог" режима. Јер су тај израз многи тумачили и као реваншизам. Међутим, по систему "тресла се гора, родио се миш", и у овом случају све је отишло у заборав.
Нема неке користи ни од тога што је, уз велика обећања, у јуну 2003. године, изгласан и одговарајући закон, који се, званично, зове Закон о одговорности за кршење људских права, а незванично, Закон о лустрацији. Оно што је најгоре, важност овог закона је десет година. Дакле, ако не буде продужен његов рок важења, овај закон ће, за мање од годину дана, постати хрпа безвредног папира, иза кога стоји много потрошеног времена. Како оних који су радили на том закону тако и онох који су га усвојили.
А по свему судећи, то је његова судбина. Јер, овог закона и великих очекивања које је он нудио сада се још само сећају две странке : Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Српски покрет обнове (СПО). Истини за вољу, његова копија се може наћи и на званичном сајту Либерално демократске партије (ЛДП), али је она све блеђа.
Ако се има у виду политички утицај ових странака, јасно је због чега до сада није учињен значајнији помак у примени Закона о лустрацији. Неке друге странке, које имају далеко јачи политички утицај изабрале су ћутање, док су неке, убрзо након доношења закона, јасно показале шта о њему мисле. 
Сасвим је извесно да ни у времену пред нама неће доћи ни до каквог помака у примени Закона о лустрацији. А по свему судећи неће бити ни политичке већине која би се побринула о продужењу важности овог закона. О томе да ли ће и када, поново, бити прилике да се макар изгласа неки такав или сличан закон, мислим да нема смисла ни нагађати.
У Србији је све могуће. Али и ништа није могуће.