четвртак, 21. септембар 2017.

К О Р И Д О Р


Много је речи које "уђу" у наш свакодневни говор и које прихватимо здраво за готово, не трудећи се да им откријемо порекло, ни изворно значење. Једну од њих сам искористио за наслов овог текста.
Поменута реч је у наш језик могла да дође из немачког (korridor), француског (corridor) или италијанског (corridore), а означава пролаз који мора бити проходан, или пролаз који служи као улица (ако је у питању урбанистички израз), или пролаз кроз зграду (уколико је у питању архитектонски израз). У стану, коридор би био ходник, у фабрици, простор за комуникацију или евентуалну евакуацију. У међународном праву, коридор је узан део националне територије који спаја две целине једне државе. У авијацији то је израз који означава утврђену путању којом лете авиони.
У овом нашем случају, израз коридор, или прецизније речено Коридор 10, готово је постао синоним за аутопут који се гради од Ниша до јужне српске границе (према Македонији) и од Ниша до Димитровграда, односно, границе са Бугарском.
А пошто је, у земљи Србији, некако, постало правило да владајуће политичке гарнитуре својатају све што процене да им може донети поене код потенцијалних гласача, тога није поштеђен ни Коридор 10. Претпостављам да нисам једини који је, макар и на основу површног праћења медија, дошао до закључка да су неки политичари постали неодвојиви део вести у вези са овом саобраћајницом, стварајући слику да је постојање Коридора 10 њихова искључива заслуга, упркос јавно доступним податцима да он има своју (не тако кратку) предисторију.
А та предисторија, језиком чињеница, говори да Паневропски саобраћајни коридор 10 (како је званични назив Коридора 10, представља везу између Аустрије и Грчке (Салзбург - Солун), а већим делом пролази кроз бивше југословенске републике, трасом некадашњег Ауто-пута "Братство и јединтво" (Јесенице-Љубљана-Ново Место-Загреб-Славонски Брод-Винковци-Београд-Ниш-Скопље-македонска граница са Грчком).
Основ за прикључење Србије овом великом европском пројекту, начињен је 15. марта 2001. године, када је у Солуну потписан Меморандум о развоју Паневропског коридора 10, који повезује централни и југоисточни део Европе. Овај документ, чији је покровитељ Европска унија, осим ресорних министара Аустрије, Словеније, Хрватске, Мађарске, Бугарске и Македоније, потписао је и Зоран Шами, тадашњи министар саобраћаја Савезне републике Југославије. Од тог тренутка, до "осмеха дугог 30,5 километара", на лицу председника Србије, Александра Вучића, када је свечано отварао завршену деоницу Коридора 10 од Пирота до Димитровграда, протекло је тачно 16 година. Али се мало тога променило у односу политичара на ову саобраћајницу и обећања у вези са њеним завршетком. Тако је председник рекао да ће комплетан Коридор 10 бити готов у мају наредне године, док је ресорна министарка и потпредседница Владе, Зорана Михајловић "прогнозирала" да ће то бити у фебруару (исте године).  Тако је настављена уобичајена пракса на овим просторима да, по систему нагађања, планирамо завршетак капиталних инвестиција, које се, углавном, реализују из (ни мало јефтиних) страних кредита.  Пре тога, крајем јула ове године (ако је веровати медијима), председник Вучић је најавио да ће Коридор 10 (источни и јужни крак) бити окончани "до наредне сезоне", а крајем марта, ове године, министарка Михајловић је тврдила да ће ова саобраћајница бити готова до краја године. Само неколико месеци касније, министарка Михајловић је "мислила" да Коридор неће бити готов ове године, док на званичном сајту Владе Србије, још увек стоји текст у коме министарка твди да ће комплетан Коридор 10 бити готов до краја 2016. године. Ако би тако наставили, лако би могли да стигнемо и до изјаве Милутина Мркоњића, из августа 2011. године, тадашњег министра за инфраструктуру, који је тврдио да ће Коридор 10 бити готов до јула 2013. године, али и до многих сличних изјава које би нас вратиле све до поменутог потписа, сада покојног Шамија...
Иначе, у Европи, осим Коридора 10, постоји још девет саобраћајних коридора који повезују земље централне Европе са земљама источне и југоисточне Европе, у оквиру европског пројекта Паневропских саобраћајних коридора који је започет конференцијом у Прагу, 1991. године, у време када су тадашње политичке гарнитуре (од којих су многе још увек на власти) увелико припремале рат на простору бивше Југославије.  На другој  Паневропској конференцији о саобраћају, одржаној марта 1994. године на Криту дефинисано је, укупно, девет коридора, као главних саобраћајница између чланица ондашње Европске уније и земаља у окружењу. Закључци са ове конференције прецизирани су и допуњени на трећој конференцији, одржаној 1997. године у Хелсинкију, када је већ постојећој мрежи Паневропских коридора додат и десети - Паневропски коридор 10. 
Занимљиво је да је, од укупно десет коридора, девет железничких и друмских, док је један водени. Наиме, Коридор 7 је "Дунавски коридор",  пловни пут дуг 2415 километара (од укупно 2850 километара, колика је укупна дужина Дунава). Више од једне четвртине укупног пловног пута Дунава, или 588 километара, представља део тока кроз Србију. Ако се има у виду да је речни транспорт јефтинији од осталих (а нека истраживања говоре да се за исту количину терета, у речном транспорту потроши, чак, четири пута мање горива него у друмском), онда се са правом поставља питање да ли је, што се тиче Србије, река Дунав искоришћена у пуном капацитету као најповољнији транспортни коридор. Односно, ако овај водени транспортни пут није искоришћен, да ли је вероватно да ће то бити (претпостављам, папрено скуп) канал Морава - Вардар и даље до грчке луке Солун, који, још увек, заговара некадашњи "председник свих грађана", који се, ушавши у "треће доба" поново активирао?
Поставља се и питање због чега бивши "председник свих грађана", свој утицај и , очигледан, вишак радног елана не усмери на изналажењу средстава за, много пута, најављено чићење корита Дунава, код села Прахово, на чијем дну, још увек, леже делови некадашње немачке Црноморске ратне флоте, потпљене септембра 1944. године? Поготову што би чишћење ових олупина представљало и подизање  нивоа безбедности пловидбе доњим током Дунава.
У сваком случају, треба подсетити и бишег и садашњег председника да, осим Коридора 10, и, за интерну употребу, измишљеног Коридора 11, држава Србија има и Коридор 7, који је веома важан, како у транспортном тако и у туристичком смислу. Те да нема потребе, зарад некаквих "емотивних" веза, копати и раскопавати пола Србије и целу Македонију.
Моја је претпоставка да би Европска унија, да јој је, из било ког разлога, био значајан тај "Томин канал", већ урадила нешто по том питању. Финансирајући израду пројектне документације за вађење бродских олупина из Другог светског рата са дна Дунава, за оне који хоће да виде, Европска унија је јасно показала шта јој је приоритет. Баш као што је то урадила са десет Паневропских коридора, међу којима је и већ помињани Коридор 10, чији један део пролази и кроз Србију и који, већ годинама, служи домаћим политичарима за саморекламирање. Стварајући утисак у јавности да, пре њих, он није ни постојао. Међутим...
Треба имати у виду да је Паневропски саобраћајни коридор 10, који обухвата железнички коридор у дужини од 2528 километара и друмски у дужини од 2300 километара, само делимично "наш".
Наиме, поред главног коридора, на већ помињаном правцу Салзбург - Солун, постоје још четири крака: А-Грац-Марибор-Загреб; Б-Будимпешта-Нови Сад-Београд; Ц-Ниш-Димитровград-Софија-Истамбул и Д- Велес-Прилеп-Битољ-Флорина-Игуменица. Део Коридора 10, кроз Србију, такође је подељен на четири дела: Север, од Хоргоша до Новог Сада; Југ, од Ниша до границе са Македонијом; Исток, од Ниша до границе са Бугарском и обилазница око Београда (као посебан део).
Само неколико података из претходног пасуса јасно говоре о томе да  Паневропски коридор 10 чини мрежа савремено урађених саобраћајница југоистока Европе, а када ће њима бити прикључен овај део који се налази на југу Србије, у Србији ван Београда, у великој мери, нажалост, зависи од оних који у овај део Србије залазе само кад им је потребна реклама.

уторак, 12. септембар 2017.

СЕЛО ГОРИ, А БАБА СЕ ЧЕШЉА


Фото : Јужне вести (Љ.М.)
Много је људи који своја сазнања базирају на насловима из новина, упркос чињеници што се то, у многим случајевима, показало непоузданим. Све веће нестрпљење, све израженија нервоза, све већи "недостатак времена" (мада је и из авиона видљиво да га народ има на претек), само су неки од разлога због којих се и новински текстови читају "по дијагонали".
Таквима, одмах, желим да скренем пажљу да ово није (још један) текст о серији Радоша Бајућа, како би се (на први поглед) закључило из наслова. Учинило ми се да би управо ова стилска фигура (ових дана је то, изгледа, популарно), одговарала тексту који следи, мада нисам сасвим сигуран да ли је, у овом мом случају, метафора, или, ових дана многопомињана хипербола.
Но, кад већ помињем познати серијал чија је (ко зна која) реприза у току, надам се да је многобројним критичарима ове серије (напокон) јасно да је у питању сасвим солидан играни телевизијски програм, од кога ће, године које долазе, начинити прави домаћи класик. А разлог због којег је ова серија била (и још је) критикована од дела јавности видим у чињеници да њени опоненти нису имали праве параметре за поређење са њом. 
Ако ни због чега другог, аутору ове телевизијске серије, Радошу Бајићу, треба одати признање за сјајну употребу стилске фигуре у њеном називу. Јер је она (стилска фигура), било да је неко доживљава као метафору или хиперболу, одраз стања ствари у овој држави већ неколико деценија. А оно што је поражавајуће је чињеница да се, ни у будућности, ништа неће мењати.
То произилази из онога што нам политичке гарнитуре (више оне на власти, него опозиционе) сервирају као "велике и значајне теме", а у које се овај народ уплиће као "пиле у кучину", јер су му и ове "мале", свакодневне, већ довољан камен око врата.
Ипак, неправедно је да "заслуге" за те велике теме припадну комплетној власти ове ове државе, пошто је сасвим јасно да оне долазе из само једног центра, или, боље речено од једног човека, коме је, како изгледа, небитно да ли је премијер или председник. Пошто су све теме његове. Тако је актуелни председник Србије, најпре, на светлост дана, понудио тему под радним насловом"Унутрашњи дијалог о Косову (и Метохији)", а убрзо и "Декларацију о опстанку српске нације". Што се тиче прве теме, а судећи по реакцијама многих јавних и политичких личности које нису "под директним утицајем председника Србије", јасно је да ће, у Вучићевој глави, замишљени "дијалог о Косову" бити, најблаже речено, тешко остварљив. Поготову што многи сматрају да је након најновијих догађаја у вези са формирањем Владе Косова, на чијем је челу Рамуш Харадинај, чему је директну подршку дала "Српска листа", или прецизније речено Српска напредна странка, односно лично Вучић, тај дијалог потпуно непотребан.
Упркос чињеници што о Косову (и Метохији) имам јасан став који није "од јуче", претпостављам да нисам једини који мисли да би  "неке друге" политичке гарнитуре, да су, само и помислиле да дају подршку оваквим политичким решењима, морале да "беру кожу на шиљак". Јер не треба занемарити чињеницу да је за Србију, недавно изабрани председник Владе Косова, Рамуш Харадинај, још увек, "бивши вођа терористичке ОВК". И да није тужно, јако смешно би деловало, најновије, посипање пепелом, које је, "у име Србије" извео Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово (и Метохију), брже-боље, пожуривши да саопшти нацији како је Харадинај, још увек, "лице са потернице".
А, како изгледа, "лице са потернице", је јако брзо почело да учи лекције својих коалиционих партнера из Београда, пошто је (мада још није ни загрејао премијерску столицу), већ "преписао прву лекцију" и предложио "свој" "Унутрашњи дијалог о Косову". Без Метохије.
Изгледа да, у јавности, ништа боље није прошла ни друга тема. Наравно, уколико под том "јавношћу" не подразумевамо дежурне телале владајућих елита, којима је "посао" да хвале све оно што се народу упути "са врха", поготову ако је на том врху лично Александар Вучић.
Бар тако сам ја разумео поруке које је о заједничкој Декларацији Србије и Републике Српске о опстанку српске нације, јавности послало троје независних интелектуалаца. Тако историчарка Бранка Прпа сматра да је то "наставак концепта Велике Србије и онога што је као идеја те државе, нажалост, неуспешни пројекат српских елита већ 150 година и то поприлично крвави, са тешким последицама". Новинар Слободан Ступар мисли да се Декларације користи "за унутрашње потребе" и у Србији и у Српској и да јој је циљ да "замајава бираче". Сличног је мишљења и Александар Попов, директор Центра за регионализам, који за Декларацију каже да је "документ за политичку употребу" чији ће век бити кратак, односно, док нека нова тема не заузме њено место.
Оно што је заједничко овим "великим темама", осим што је обе изњедрио председник Србије, је чињеница да о њима нико није консултовао нашу највишу научну и уметничку институцију - Српску академију наука и уметности. Што упућује на, бар, два закључка. Да ово, ипак, нису велике теме, или да председник Србије није "на ти" са најумнијим главама ове државе.
Јер, како је медијима саопштио Владимир Костић, први човек ове институције, унутар Академије није било разговора о Декларацији, а што се тиче "унутрашњег дијалога о Косову (и Метохији), САНУ није добила званичан позив да у њему учествује.
Без жеље да инсистирам на томе да је овај мој избор "тема" оно најзначајније што је обележило лето 2017. године, а могло би да семподведе под онај део стилске фигуре о "бабином чешљању", неправедно би било да у њему нема опозиције, или макар оног дела који себе тако назива. У ту сврху, користим оно што су, ових дана, објављивали медији. Трудећи се да избегнем медије који су "продужена рука" владајућих гарнитура, у оним другим, налазим следеће: "Стевановић спреман за коалицију са СНС", "Шансе за сарадњу опозиције све мање", "Јанковићев Покрет објавио 11 принципа за изборе у Београду", "Чанак напао Јанковића: Политички аматер који ради у корист власти", "Јовановић: Принципи ПСГ неприхватљиви, аутодеструктивни"... 
Нажалост, ова прича о "бабином чешљању", има и онај други део стилске фигуре, с почетка текста. Наиме, пре неколико дана, у селу Бублица, код Житног Потока у општини Прокупље, избио је пожар у коме је изгорело петнаестак кућа и помоћних објеката.
Како су јавили медији, ватрогасци су, одмах по позиву кренули из тридесетак километара удаљеног Прокупља и "захваљујући благовременој интервенцији спасени су људски животи и домаће животиње". У овом пожару, изазваном, вероватно, људском непажњом, изгорело је и око 200 хектара борове шуме и ниског растиња, а ватрогасци су саопштили и да су сви објекти који су изгорели "били напуштени и обрасли у суво растиње и коров, због чега се претпоставља да се ватра тако брзо проширила".  
Мислим да је крајње време да они, из дела приче о "бабином чешљању", ставе прст на чело, како би покушали да схвате да је велики део Србије ван Београда једна огромна и потенцијална Бублица. А за то је потребно да, макар на тренутак, престану да се чешљају.

среда, 02. август 2017.

ЛУКОВСКА БАЊА


Луковска Бања (фото Ж. Р. Драгишић),
поглед са виса Ненадов камен
(975 метара надморске висине)
Годинама, о бањама у Србији говори се као туристичком потенцијалу који није довољно искоришћен, пошто је велики број бањских капацитета у запуштеном стању, што одбија уместо да привуче туристе. У том контексту, много се говори (и пише) о томе како ће бање бити пиватизоване, што би их "излечило од хроничне болести", а као потенцијални "спасиоци", најчешће се помињу Кинези.
Лично, нисам баш уверен да нам Кинези могу помоћи да наши бањски капацитети поврате онај углед који су (ако су?) некада имали, као и да ова држава сачува достојанство, како за себе, тако и за своју радничку класу која би (ако би?) у тим бањама радила. Сигуран сам да нисам ксенофоб, али, на помен Кинеза као наших "спасиоца" у било којој области, појаве ми се "слике" из кинеских радњи које не издају фискалне рачуне и у којима раде (углавном) раднице за плату дупло мању од минималца. Али, владајуће странке и њихове вође су од тог проблема удаљене неколико светлосних година и једино им је битно саморекламерство и популистичко наклапање (у које не верују ни најострашћенији ботови), на тему "запошљавање", односно, "смањење незапослености". Достојанство (шта то беше?) како државе тако и њених грађана, одавно није брига оних који су ујахали у седло које се зове власт. А власт се, углавном бави формом. И није заинтересована за било шта чији је рок дужи од једног изборног циклуса. Поготову што је туризам наука. И веома "озбиљна" привредна грана, мада се њоме, код нас, баве "министри опште праксе". Које, очигледно, треба подсетити да туризам (као привредну грану), сачињавају саобраћај, угоститељство, трговина на мало, путничке агенције, занатство и комуналне делатности. Ипак, од свих побројаних чиниоца туризма, један је значајнији од других, што власт, намерно или случајно, заборавља када туризам представља као једну од развојних шанси ове земље. Путна инфраструктура једне државе, или генерално гледано - саобраћај, база је на којој почива туризам. Јер, туристи желе да на најбржи и најудобнији начин стигну до туристичких дестинација. Које се, у већини случајева, налазе у делу који ја зовем Србија ван Београда, а које су (на срећу једних, а на жалост других), поприлично удаљене од "круга двојке". И колико је тај "круг двојке" добро покривен саобраћајним везама, толико онај други део "вапи" да неко, макар, баци поглед и на ту страну. Јер, осим београдског, у овој земљи, још једино функционише (и то недовољно) нишки аеродром. Мада би реално било да постоје (макар) још два. О речном саобраћају (у туристичке сврхе) не треба ни трошити речи јер је и врапцима јасно да је та област потпуно неискоришћена. И тако долазимо до путне инфраструктуре. Наравно, оне која води до најзначајнијих туристичких дестинација. Која је (углавном) у очајном стању. А нисам баш убеђен да би потенцијални купци наших бања били спремни да нам још до њих граде и путеве. И да нам за то још и плате. Ту нема компромиса, нити "болећивости" за наше проблеме. Још мање жеље да се "погледа кроз прсте", зарад (наводног), пријатељства потенцијалних купаца са тренутним владајућим структурама Србије. О томе колико би те "наше" бање, у случају приватизације (на каве су нас тренутни вршиоци власти навикли), биле "далеко од нас", неком другом приликом.
По природи ствари, читава претходна прича, има додирних тачака и са Луковском Бањом, нашим бањским бисером, који се, потоњих година, знатно попео на туристичкој лествици. Смештена на источним обронцима Копаоника, на надморској висини од 681 метар, Луковска Бања је највише бањско лечилиште у Србији, што је сврстава и у ваздушне бање. Од Куршумлије је удаљена 36, од туристичког центра Копаоник 55, од Ниша 101, од Крушевца 107, а од Београда 297 километара.
Мада је категорисана као "млађе" бањско лечилиште, Луковска Бања све више постаје незаобилазна туристичка дестинација Србије, пружајући гостопримство свим узрастима гостију, како домаћих тако и из иностранства.
По броју и издашности лековитих извора, Луковска Бања се убраја у најбогатије у Србији, о чему сведочи 37 извора, чији је капацитет лековите воде преко 100 литара у секунди, са температуром од 35 до 69 степени. 
Упркос чињеници да је највећи број туриста из Србије и света Луковску Бању "открио" релативно скоро, на основу материјалних трагова, пронађених у Горњој Бањи, сматра се да су овдашње термалне изворе користили Римљани, као и да је насеље поред извора лековите воде постојало и у време средњевековне Србије. 
Хотел Копаоник
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Уређење бањског комплекса, у модерно време, започето је 1924. године, када је раскрчен део шуме у Горњој Бањи, где су изграђени објекти за прихват посетилаца и три кафане. Прво веће купатило, са мушким и женским базеном, изграђено је 1948. године, а након четири године подигнута је и зграда са 18 соба и 36 лежаја, која је срушена током земљотреса 1980. године. 
Ресторан "Копаоник" почео је са радом 1971. а године, а хотел, под истим именом, 2000. године, који је пре неколико година реконструисан и данас располаже са 63 собе и четири апартмана. Смештајни капацитети су знатно увећани када је, пре девет година почео са радом и хотел "Јелак", који располаже са 84 собе.
Ова два хотела (који имају и терапијско-медицински блок са унутрашњим и спољним базенима), као део Специјалне болнице за рехабилитацију Пролом Бања, саставни су део Акционарског друштва "Планинка", са седиштем у Куршумлији, у којем су и фабрика за пуњење Пролом воде и туристички комплекс Ђавоља варош. Ова компанија, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери и радници запослени у неком од њених делова, прави је пример да "наше" бање могу, и након приватизације, да буду "наше". Јер је, како сам ја на примеру Луковске Бање могао да схватим, поента у домаћинском пословању. Десетак дана које сам провео у хотелу "Копаоник", уверило ме је да сви запослени, од спремачице до директора, имају један једини задатак - да гости буду задовољни. И да сваки захтев госта има само један одговор - "Да, може!"
Тако нешто је могуће само уколико су запослени задовољни. И условима у којима раде, али и редовношћу и висином плата. Очигледно је да они то јесу, па им није тешко да у сваком тренутку буду на услузи гостима, како би и они били задовољни.
Хотел Јелак
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Такав однос, очигледно се преноси и на све житеље Луковске Бање који туристима пружају неке услуге, или се баве трговином.
Ако се томе додају и озбиљни капацитети приватног смештаја и најава изградње још једног луксузног хотела, јасно је да ће се о Луковској Бањи, као значајном туистичком потенцијалу Топличке регије, али и читаве Србије, тек говорити и писати.
Термоминералне воде и лековито блато чине скуп онога што је подарила природа, а што је у "здравственој" понуди Луковске Бање. Али, то није све. Јер ова бања има изузетне погодности које омогућују гостима да се баве и рекреацијом, уживајући у многобројним стазама здравља, али и природним лепотама овог краја. Посебна занимљивост је и то што је, недалеко од хотела Копаоник израђена жичара и ски стаза у дужини од око 400 метара. Комплетна скијашка опрема се може изнајмити у хотелима и то скијаше, као ни коришћење жичаре и ски стазе неће ништа коштати, јер је све то урачунато у цену. При томе, гости који имају малу или децу школског узраста, могу да искористе прилику да их учитељи скијања науче да скијају, или да их повере аниматорима који ће их чувати док су им родитељи на терапијама или имају других обавеза.
Очигледно је да су запослени у Луковској Бањи (а претпостављам и у читавој компанији "Планинка"), учинили све што је у њиховој моћи да им туристи дођу и буду задовољни.
Оно на шта они нису могли да утичу (а и није њихова обавеза) је путна инфраструктура. Јер, као што сам већ напоменуо, до Луковске Бање се стиже из Куршумлије државним путевима другог А реда, број 213 и другог В (Бе) реда, број 414, у укупној дужини од 36 километара.
Да би потенцијални туриста (својим аутом или аутобусом) могао да дође до Луковске Бање и ужива у ономе о чему сам писао у претходном делу текста,  мора, најпре да се наоружа стрпљењем и пређе тих 36 километара изузетно лошег пута, где има свега а понајмање пута. И то буквално. На појединим деоницама, бујице су однеле читав део пута, а рупа и "подигнутог" асфалта је толико да је, са пуним оправдањем, ограничење брзине на 20 километара.
Истини за вољу, треба рећи да од поменутих 36 километара, може да се "пробере" око 12 километара "солидног" пута, али то ипак није довољно.
Током боравка у Луковској Бањи сазнао сам да се до ње може стићи и из правца Брзећа (где је, наводно, пут много бољи), одакле и долази велики број гостију из Војводине и Београда.
Међутим, још увек остаје питање због чега су државни путеви у таквом стању, да је једино извесно да, возећи се њима, можда и имате шансу да "извучете живу главу", али ауто ће сигурно претрпени знатне последице!?
Или је актуелна власт замислила да, већ за наредне изборе, најави пресељење туристичких дестинација Србије ближе Бубањ потоку? При чему би, можда, Луковска Бања добила место негде на Славији? Код нове фонтане.

Још фотографија из Луковске Бање
  

петак, 28. јул 2017.

ЂАВОЉА ВАРОШ


Улаз у туристички комплекс
Ђавоља варош (фото: Ж. Р. Драгишић)
Ђавоља варош је смештена на обронцима планине Радан, на надморској висини од 660 до 700 метара (десни, виши, видиковац у оквиру туристичког комплекса, налази се на 900 метара), а удаљена је око 98 километара југозападно од Ниша и 27 километара југоисточно од Куршумлије. Овај јединствени споменик природе чине два феномена: скуп земљаних фигура са каменим капама, као и два извора јако киселе, високо минерализоване воде. Поред тога, у комплексу Ђавоља варош могу се видети и окна саских рудника из 13. века, као и реконструисана црква Свете Петке, из истог периода. Ђавоља варош је стављена под заштиту државе1959. године, а 36 година касније, проглашена је за споменик природе, чиме се нашла на листи природних добара од изузетног значаја.
Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско), ставила је 2009. године, Ђавољу варош на своју потенцијалну листу значајних природних знаменитости. Тада је, у овој категорији,  као један од 77 кандидата за седам светских чуда природе, била најбоље пласирани европски кандидат, а у трци за ову престижну титулу остала је све до последњег гласања, које је завршено у лето 2010. године. 
Ђавоља варош је сврстана у седам српских чуда природе (међу којима су и Дрина са врелом, Кањон Увца, Национални парк Тара, Ђердапска клисура, Вратњанске капије и Фрушка гора).
Земљане куле, на чијим врховима се налазе камене капе, по којима је позната Ђавоља варош, високе су од два до 15 метара, а широке од пола до три метра. Фигуре, којих укупно има 202. природа је јако дуго стварала, а смештене су у две јаруге - Ђавоља и Паклена - подељене вододелницом. 
Осим земљаних кула, комплекс Ђавоља варош је познат и по два извора изузетно киселе воде (извор Ђавоља вода у Ђавољој јарузи је хладан и екстремно кисео - рН 1,5 - са високом минерализацијом, док је руги извор, Црвено врело, са нижом минерализацијом и рН 3,5). 
Овакве воде су веома ретке у свету, и сматрају се веома лековитим, због чега се користе у бањском лечењу, мада научници упозоравају да воду са извора Ђавоља вода не треба пити, јер није довољно испитана.
Комплекс Ђавоља варош јединствен је геоморфолошки  феномен у Србији, али и веома редак у свету. У Европи, оваквих појава има у Алпима, док у Америци постоји "Башта богова". 
Међутим, у односу на те европске и америчке, куле Ђавоље вароши су знатно веће и постојаније, због чега  је ово најпознатији природни споменик те врсте у Европи.
Земљане куле у Ђавољој вароши
(фото: Ж. Р. Драгишић)
Настанак земљаних кула у Ђавољој вароши резултат је специфичног ерозивног процеса (деловање кишнице на земљину површину) који траје вековима, током којих оне настају, расту, мењају се, нестају и поново се стварају. На овој локацији земљину површину чини веома чврст али растресит материјал, спирање песка и шљунка испод мањих или већих камених блокова настају фигуре у облику кула или пирамида. 
За разлику од овог научног, постоје и многе легенде о настанку Ђавоље вароши.
Према једној, фигуре представљају окамењене ђаволе које су надмудрили ђаци у опклади, док према другој оне такође представљају ђаволе, али којих су се људи ослободили преноћивши једну ноћ поред црквишта Свете Петке, у непосредној близини земљаних фигура.
Ипак, најраспрострањенија је трећа легенда, према којој су, овде, живели скромни, мирни и вери привржени становници, што је сметало ђаволу који им је припремио "ђавољу воду", са намером да поремети ту идиличну слику. Пошто су пили "ђавољу воду", мештани су одлучили да венчају брата и сестру. Ђавољи план је покушала да спречи вила која, према легенди, и данас штити овај крај. Међутим, она није успела да "уразуми" сватове, који су већ кренули ка цркви где је требало да се обави венчање. Зато се вила обратила Богу, да учини нешто и спречи овај неразуман чин. Услишивши њену молбу, Бог је "спојио небо са земљом, и уз помоћ јаког и хладног ветра, окаменио сватове и младенце". 
Било како било, Ђавоља варош, без сумње, представља изузетан туристички потенцијал, не само општине Куршумлија, већ и читаве Топлице и Србије. У то се уверио и писац ових редова, пошто је посета туриста била изузетно велика чак и једног "сасвим обичног, радног, дана", када је температура достизала 37 степени.
Овај туристички комплекс, Уредбом Владе Србије, 1995. године, дат је на старање Акционарском друштву "Планинка" са седиштем у Куршумлији, у чијем су саставу и фабрика за паковање Пролом воде, као и Специјална болница за рехабилитацију Пролом Бања, са два центра: у Луковској и Пролом Бањи. 
По мом скромном мишљењу, управо ова фирма, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери, и радици запослени у неком од делова ове компаније, као добар пример успешне приватизације, показује како се газдује изузетним здравственим и туристичким потенцијалом, који је темељ развоја читавог краја.
Љубазност и услуга на високом професионалном нивоу, карактеристика је запослених у свим деловима компаније "Планинка", у чему није изузетак ни споменик природе Ђавоља варош. У то сам, као један од посетилаца могао да се уверим, почевши од улазне капије и билетарнице, до врхунске услуге (уз више него приступачне цене!) у етно ресторану, који је саставни део туристичког комплкса Ђавоља варош.
Међутим, изгледа да се, у држави Србији, представници актуелне (као и претходних) власти само декларативно изјашљавају да је туризам једна од покретачких области развоја земље. Имајући у виду аксиом да је туризам неодвојиво повезан са саобраћајем, па самим тим и са добром путном инфраструктуром. Као и да је очигледно да туристи (још увек) не могу до одређених дестинација да долете "на крилима змаја", већ на точковима аутомобила или аутобуса, који би и након посете оваквим местима, требало да буду у исправном стању. На то, свакако, не могу да утичу радници "Планинке", већ надлежна министарства и Влада Србије. Којима је, како изгледа, важније да праве пут до Тиране (наравно, може и то, али кад свако село у Србији добије нормалан, асфалтни, пут), него да југ Србије (па и туристичке бисере у које убрајам и Ђавољу варош!), повеже са осталим деловима државе а самим тим и са светом.
За оне који нису били у прилици, треба рећи да се до Ђавоље вароши стиже саобраћајницом, која је, према Уредби о категоризацији државних путева, декларисана као "државни пут првог В (Бе) реда, број 35", а који полази са граничног прелаза "Ђердап" (код Кладова), а преко Зајечара и Књажевца иде до Ниша и даље, преко Приштине и Призрена до границе са Албанијом. Без обзира што квалитет овог пута (по мом лаичком мишљењу) не одговара наведеној категоризацији, они   који се упуте према Ђавољој вароши треба да имају у виду да, када се са њега скрене према овом туристичком комплексу (иза места Рача), наилазе на много лошији (мада, још увек) асфалтни пут. А да је најгора деоница веома уског пута (са подигнутим асфалтом и рупама) неколико километара пред улаза у туристички комплекс Ђавоља варош. Посебна је прича што потенцијални туристи више путоказа за Ђавољу варош могу да виде у околини Ниша, него када се крене од Прокупља и Куршумлије, према овој туристичкој локацији.
За оне који се први пут крећу овом саобраћајницом која је (да подсетим), "првог В (Б) реда",  то може да значи само примену добро опробаног правила: "карту читај и сељака питај". Што баш и није примерено 21. веку, а није увек ни делотворно, будући да некада можете да возите и километрима а да и не наиђете на неког ко вам може послужити као "путоказ".
Због свега тога, стичем утисак да би многи који (сасвим неоправдано) одлучују о судбини овог народа и државе, лакнуло кад би могли да, туристичке дестинације каква је Ђавоља варош, преселе у Београд (негде око Теразија). Што, на сву срећу (осим виртуелно), није могуће. 
Па им остаје да, много чешће него до сада, "баце поглед" и преко Бубањ потока, јер је очигледно да се тамо, у Србији ван Београда, налази све оно што је највредније у држави Србији и што доноси профит и онима који се, искључиво, возе службеним аутомобилима, по добрим, асфалтним, путевима, грађеним новцем управо оних који су "невидљиви" онима са северне стране најпознатијег београдског потока.



понедељак, 03. јул 2017.

Ф И Л Х А Р М О Н И Ј А


Филхармонија, сложеница настала од грчких израза philos и harmonia, у буквалном преводу има значење "љубав према музици", али, оно што се данас под тим изразом подразумева је "удружење музички образованих лица за неговање музике и за извођење симфонијских и концертних програма".

У држави Србији, у којој огроман број људи не би могао, "из прве" да изговори реч из наслова и увода овог текста (а питање из ког би тек покушаја успели да правилно акцентују исту), или да, макар приближно, објасне шта она значи, стицајем околности, а понајвише заслугом првог човека ове државе, филхармонија је ушетала у наше животе, као да смо са њом рођени.
Уједно, то је још један доказ да има много тема о којима се може писати. Само је питање да ли оваквим темама треба приступити сасвим озбиљно, или им треба дати ноту сатиричности, или чак хумора. Међутим, ако се има у виду да је овде враг давно однео шалу, нисам баш сигуран да би се Бранислав Нушић и Радоје Домановић (да су којим случајем међу нама), определили за комедију или сатиру, или би и они морали да попусте пред суровом реалношћу.
Можда, некоме ко све ово гледа са "пристојне и безбедне" удаљености може и да изгледа сатирично и смешно, али нама, који овај живот живимо сада и овде, тешко да стање можемо описати на тај начин. И без обзира што је оваквих тема толико да се о њима може писати сваког дана, признајем да је прилично напорно, свакодневно, проживљавати и "прежвакавати" суморне слике наше стварности.
Мени су се, пре неколико дана, наметнуле две теме: о изградњи нове зграде Београдске филхармоније и о градњи чувеног јарбола са, како се мало касније испоставило, мноштвом јарболчића. Да будем сасвим искрен, очекивао сам да ће овај народ више да се "потресе" за трошење тридесет (или, чак!) педесет милиона евра, колико би требало да кошта ново велелепно здање и будући дом београдских филхармоничара, него за "тричавих" две стотине милиона (динара!), колико ће коштати 120 метара висок јарбол на Ушћу. То је и био разлог да се, најпре, посветим писању текста "Јарбол", рачунајући да ће тема о Београдској филхармонији бити "дуговечнија". Међутим, како се може закључити, овај народ лакше "прогута" веће износе пара које ова власт немилице троши. Али то, бар за мене, није разлог да ова тема, неправедно, оде у заборав.
Према ономе што су, претходних дана, писали и јављали наши медији испало је да је изградња здања Београдске филхармоније питање од животног значаја и да је народ који живи у држави Србији толико посвећен класичној музици да сам се ја запитао како уопште функционише стотине ружичастих канала са мноштвом "парада" и "парадица", са хиљадама "звезда" и "звездица". У држави у којој се озбиљна музика, на неким телевизијама или радио станицама, јавно, чује само (далеко било!) у данима жалости.
Да је такву слику могуће, из корена, проненити и то за јако кратко време, показао је и недавни (без сумње), велики музички спектакл на отвореном, у Блоку 13, на Новом Београду. Како су известили медији музицирање Београдске филхармоније, којом су дириговали Габријел Фелц (нови шеф-диригент) и прослављени Зубин Мехта, пратло је око 20 хиљада људи. Не доводећи у питање значај и квалитет "Пикника код Филхармоније", што је био званичан назив овог догађаја, на месту где је предвиђена градња поменуте зграде Београдске филхармоније, морам да приметим да ми је била мало чудна ова бројка од двадесетак хиљада присутних. Поготову што су, читавих четрдесетак дана раније, неки медији, под називом "Београдска филхармонија на отвореном за 20.000 људи", најавили да ова музичка институција "25. јуна, под управом новог шефа-диригента Габријела Фелца, поклања публици највећи концерт класичне музике у историји Србије на отвореном". За мој начин "читања" медијских информација овде има и превише случајности, али и добро познатих "историјских" или догађаја "по први пут у историји Србије". Мислим да у томе није било тешко препознати познати "рукопис" садашњег председника државе и дојучерашњег првог човека Владе, Александра Вучића, али и доскорашњег министра културе и информисања Ивана Тасовца, а садашњег директора Београдске филхармоније, који је то био и пре неуспешног министровања.
(И без обзира што то није, макар, директна тема, овде не могу да одолим једној дигресији. Оно по чему ће, између осталог, бити упамћен Иван Тасовац, је чињеница да је, за око три године колико је био министар културе и информисања упорно избегавао да дође и отвори највећу музичку манифестацију коју Србија има, а која се сваког септембра под називом "Мокрањчеви дани", одржава у родном граду Стевана Стојановића Мокрањца - Неготину. Тај став није мењао ни када је био у питању јубиларни Фестивал. А те године се појавио тек другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа" - Београдска филхармонија. А и тада је, вероватно, био принуђен, пошто је те године у Неготин, у име једног од донатора "Мокрањчевих дана", дошао и тадашњи представник Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.) 
Лично, не могу да се отмем утиску да је читав музички хепенинг у некадашњем "Парку пријатељства" замишљен као увертира за још једну мегаломанску инвестицију за главни град, Београд. А тих, медијских, двадесетак хиљада "заљубљеника" у симфонијску музику, послужило је у схврху добро режираног маркетинга као пример да нам је будућа зграда Београдске филхармоније најпречи посао који треба обавити.
Наравно, не желим да доводим у питање оправданост потребе да Београдска филхармонија добије своје здање, али нисам убеђен да је за то одабран прави тренутак. И без обзира што знам да ствари не функционишу тако једноставно, не могу да одолим а да не подсетим да се у овој земљи деца, готово искључиво, лече прикупљањем добровољне помоћи, да су нам здравствене установе (поготову оне "у унутрашњости") још увек у стању распадања и да пацијенти морају у великом броју случајева сами да финансирају своје лечење. Ако томе додамо и податак да нам садашњи председник још увек није испунио обећање дато у време када је био председник Владе, да ће се поправити сваки клозет у здравственим и школским установама, онда је сасвим јасно да за зграду Филхармоније још није било време. Мислим да би се са тиме сложили и сви радници и пензионери којима су примања бесправно десеткована, у име "финансијске стабилизације Србије". Што му некако личи на онај чувени Милошевићев Зајам за препород Србије.
Искрен да будем, ја у свему овоме видим још једну жељу нашег владара, који је, како изгледа, решио да себи уреди животни и радни простор за године будуће владавине. Јер, не треба изгубити из вида да је, након овогодишњих председничких избора најављена могућност да Палата Србија, уместо зграде на Андрићевом венцу, постане радно место председника Вучића. У том случају, председнику би, нова зграда Београдске филхармоније и стодвадесетметарски јарбол са заставом Србије били први комшилук. Можда тако и треба тумачити одређену журбу председника Србије у градњи ових објеката. Пошто претпостављам да Зубин Мехта није макар ко, па да председник даје несмотрена обећања. А управо је пред овим светски познатим диригентом, недавно, обећао да ће нова зграда Београдске филхармоније бити изграђена до 2020. године. Додуше, медији су, изгледа, заборавили да је ова одлука донета још 2015. године, приликом претходног сусрета Мехте и Вучића, када је наш садашњи председник био само премијер. И када је јавности саопштио да та грађевина неће коштати више од 50 милиона евра, а тадашњем министру Тасовцу "запретио" да се та цена не сме повећавати током изградње.
Фото: Сава Радовановић - Танјуг
Међутим, очигледно је да, када је у питању изградња будућег здања Београдске филхармоније ствари неће ићи тако глатко. Почетком ове године, када су објављени резултати конкурса за урбанистичко - архитектонски пројекат зграде Београдске филхармоније, појавили су се и написи у неким медијма да је прву награду добио рад који је "ноторни плагијат". А уколико се, по нашем старом обичају, надлежни оглуше о овакву констатацију неких стручњака у области архитектуре, може се десити да, једнога дана, између Палате Србија и Центра "Ушће", никне копија чувене зграде Опере у главном граду Норвешке, Ослу. Наравно, био би то озбиљан скандал имајући у виду да је здање из Осла, још 2008. године овенчано наградом за културу на Светском фестивалу архитектуре у Барселони, као и наградом Европске уније за савремену архитектуру, наредне 2009. године.
Пројекат зграде Београдске филхармоније
(слика горе)
Опера у Ослу (слика доле)
Искуство нас учи да ћe овај проблем бити решен тако што ће се постојећи проблем, једноставно, "гурнути под тепих", јер власт, било да се ради о оној на београдском или републичком нивоу добро зна да народ има пречих проблема од арбитрирања у једном, потенцијалном, архитектонском плагијату. Мада би, управо на примеру Опере у Ослу могли да научимо много тога у вези са начином рада у такозваним демократским друштвима, какво је, без сваке сумње норвешко. И то на основу чињеница. А оне су неумољиве.
Норвешка Влада је, 1999. године, након дуготрајне националне дебате, донела одлуку да у свом главном граду подигне зграду Опере. Пошто је расписан јавни конкурс за архитектонско решење, градња је започета 2003. а завршена 2007. године. Свечано отварање Опере у Ослу, у присуству Краља Харалда и других високих званица, обављено је 12. априла 2008. године.
Чак и без претеране анализе појединих детаља, разлике у приступу решавања истих или сличних проблема у Србији и Норвешкој су очигледне. А да би установили чији приступ је исправнији и делотворнији, мораћемо да сачекамо да здање Београдске филхармоније постане реалност.


среда, 28. јун 2017.

Ј А Р Б О Л


Архитекта Јан Гел
Пошто припадам оној (можда и малобројној!) групи њуди која држи до државних знамења (грб, застава и химна), јако ме је заинтересовала (на моменте и жучна) расправа у јавности, која се (још!) води по питању једне заставе. Или, прецизније речено, о једном јарболу. Који би требало да буде, за наше прилике, неуобичајених димензија. Али и цене! Пошто би, како је обелодањено у медијима, сваки од укупно 120 метара (висине), коштао око 1,7 милиона. На срећу - динара. А са тог високог јарбола, смештеног у парку Ушће, који ће се реновирати по замисли данског архитекте Јана Гела, већ од пролећа 2018. године, виорила би се застава Републике Србије, величине 20 пута 30 метара. Што се мене тиче, мислим да толики јарбол заслужује још већу заставу. Али, претпостављам да су о томе добро промислили, они који су смислили овај (након "Београда на води" и фонтане на Славији), највећи пројекат који ће се реализовати у главном граду Србије.
А можда је и јарбол, који се (треба ли то напоменути?!) подиже по први у историји Србије, требало да буде већи. Јер у Саудијској Арабији постоји јарбол висок 170 метара, у Таџикистану само пет метара нижи, у Азербејџану 162 метра, у Северној Кореји 160 метара а у Туркменистану 133 метра.
Занимљиво је да су наши медији пренели информацију да идеја о подизању највећег јарбола у Србији припада њеном председнику Александру Вучићу. Међутим то није тачно. Односно, то је само делимично тачно, пошто идеја припада Александру Вучићу, али из времена када је још био премијер. Тада су медији навели да ће се на Ушћу подићи застава на јарболу високом 100 метара. Претпостављам да је садашњих 20 метара више додато за ону разлику између функције премијера и председника. Из визуре садашњег председника. Како је тадашњи премијер навео (при том ставу је остао и на новој функцији) разлог подизања овог јарбола је због тога што "недовољно негујемо култ заставе", што је, вероватно и тачно. Али је велико питање да ли ћемо то исправити на тај начин што ћемо у центру Београда поставити (претпостављам) највећи јарбол у овом делу света. Све ми се чини да је за то потребно много више рада и труда, који, како је свима познато, промовише и председник ове државе. Онако како је то радио и у време када је био Први потпредседник Владе, али и када је у Влади постао први међу једнакима. Колико видим то се ни сада није променило, мада је (и формално и неформално) преузео кормило државе, јер стичем утисак да је он и даље на челу Владе. Можда и због чињенице да садашњи председник није, као онај претходни, постао председник свих грађана. Међутим, како се може закључити, идеје му, као и оном претходном, не мањкају.
У сваком случају, моје је мишљење (ако ме неко пита - а знам да не пита!) да би председник ове државе могао да се бави важнијим државним пословима, а да, различите државне институције, свака из своје области, треба да се брину о државним обележјима, а тиме и државној застави. А да то није мој став од данас или јуче, могу да потврде и текстови које сам, у претходном периоду, на овом месту, писао.
Први текст на ову тему, правећи паралелу између Норвешке (намерно сам хтео да избегнем Америку, чија се застава, како рече и наш председник, налази и на доњем вешу и чарапама) и Србије по питању односа према државној застави, написао сам пре нешто више од две године. Затим сам, две недеље доцније, анализирао  однос према нашој застави, кроз призму једног међународног спортског догађаја, а онда сам овој теми, као примеру наше небриге и немара у једној локалној средини (као парадигми општег стања у држави) према државним обележјима (конкретно, према застави), посветио још један текст, почетком ове године.
Зато сам, за разлику од садашњег председника, мишљења да, најпре (дакле и пре подизања џиновске заставе на Ушћу), треба повести рачуна о државним заставама диљем државе Србије, које су, у огромном броју случајева и прљаве и поцепане, због чега могу само да представљају срамоту ове државе. Посебно треба повести рачуна о заставама које се налазе на многобројним граничним прелазима, пошто је то, за сваког ко у ову државу улази, њена прва и права слика коју угледа. Дакле, уколико треба подизати заставе, хајде да их, најпре, подигнемо на границама ове државе (али и да перманентно о њима водимо рачуна), укључујући и једну коју би требало ставити на Проклетијама, где се налази (званична) граница ове државе према Албанији. Подизању свих ових застава, уз интонирање Химне Србије и директан пренос на свим ТВ и радијским програмима са националном покривеношћу, требало би да присуствује највиши државни врх ове земље, на челу са председником Републике Србије и председником (председницом) и члановима Владе.
Али, то није све. Јер, пре подизања свих тих јарбола и застава (па и јарбола на Ушћу), треба повести рачуна и поставити радио предајнике који би покрили територију државне Србије, макар, са сигналом радијских програма Радио Београда, јер, уколико то није познато "државном врху", овај "државни радио" немогуће је "ухватити" у многим пограничним подручјима. Лично, то могу да потврдим за део територије источне и југоисточне Србије, у пограничном подручју према Румунији и Бугарској. У том делу државе Србије, у етру се може "свашта ухватити" (понајвише програма суседних држава), али наш "државни радио" ни уз помоћ магије. А то није за потцењивање. Јер, слушајући, пре неки дан докторе Александра Мартиновића и Владимира Орлића, председника и заменика председника посланичке групе владајуће СНС, у Парламенту Србије, сазнао сам да председник једне наше опозиционе странке сарађује са председником бугарске партије АТАКА.  Као и да се ова странка и њен лидер Волен Сидеров, залажу за припајање Бугарској појединих делова Србије (и Македоније). Ако је тачно то што су у Парламенту рекли званични представници партије на власти,  мислим да су радијски предајници много пречи од јарбола на Ушћу. И да су, од јарбола и државне заставе на Ушћу, прече заставе на границама и у пограничним подручјима Србије.
Да би грађани ове државе, јасно и видљиво (али и чујно!) знали где су нам државне међе.

недеља, 11. јун 2017.

ПЕТРОВО СЕЛО


Пре недељу дана, на Свету Тројицу, навршило се двадесет година од када су Петровосељани и њихови потомци, након много година прекинуте традиције, поново, прославили своју Заветну славу. Исто толико година је протекло од када сам, у продукцији сада непостојеће Самосталне телевизије (СТВ), први пут, урадио документарни видео запис посвећен овом догађају.
Те, 1997. године, мој приступ овом догађају био је крајње документаристичан, што значи да сам се уздржао од личних коментара и мишљења, покушавајући да, на реалан начин, гледаоцима представим читав низ активности које су организатори сместили под кров тог догађаја.
Истини за вољу, те, 1997. године, Заветна слава је била у другом плану, а очигледна је била нечија жеља да покаже да су "Црногорци са Мироча на правој страни", односно "на линији политике" тадашњег, неприкосновеног владара Србије - Слободана Милошевића. Оне којима сећања брзо бледе, треба подсетити да је то време подела међу "црногорским лавовима" Милом и Момом и почетак "отказивања послушности" једног од лавова Милошевићевој визија "два ока у глави". 
По мом скромном мишљењу то је и разлог због чега је донета одлука да се те, 1997. године прослави јубилеј, односно да се те године навршио век и по од насељавања Петровог Села, или настанка Петровог Села, или досељавања Црногораца на Мироч, већ како је ко то желео да представи. То је, уједно, и "ударање камена темељца" ничим утемељеном податку да се за годину насељавања Петровог Села, или настанка Петровог Села, или досељавања Црногораца на Мироч, означи 1847. година. Или, како би то рекао српски историчар и давнашњи министар правде Црне Горе, Валтазар Богишић (1834 - 1908) : "Што се грбо роди, вријеме не исправи". Јер је таква одлука, у најмању руку, била неозбиљна. Имајући у виду да не постоји ни један релевантан податак који би ту годину могао да означи као годину насељавања Петровог Села, или годину настанка Петровог Села, или годину досељавања Црногораца на Мироч.
Управо на тај, проблематичан, податак покушао сам да укажем, наредне 1998. године, када је начињен договор између представника Месне заједнице Петрово Село и СТВ, да се, поново, сачини документарни видео запис о низу активности који су, те године, представљали мозаик у обележавању Заветне славе потомака Црногораца са Мироч планине. Ни тада, као ни претходне године (а тако мислим и данас), није ми била намера да, због тога, обезвредим читаву идеју о обнављању Заветне славе, јер се томе нема шта приговорити.
За разлику од видео записа који сам начинио претходне године, те, 1998. године, желео сам да, осим документаристичког бележења свега онога што је организатор предвидео те године, дам и неки свој лични печат. У првом реду, да покренем полемику на тему године настанка Петровог Села, подсетим на историјат старе постојбине, али и да појасним неке недореченост у вези са пореклом Црногораца досељених у источну Србију и њихових потомака.
Међутим, очигледно је да није било спремних на полемику на ове теме, пошто на то чекам ево, скоро, двадесет година. И док се "зид ћутања" на ову тему, из године у годину повећава, остаје нејасно и због чега је било неопходно чекати све до 2011. године, када су, поново, након 60 година, на Духове, односно Свету Тројицу, одржане Литије у Петровом Селу. Са ове временске дистанце, усуђујем се да устврдим да би се на то још увек чекало да није било изузетног труда и залагања доктора физичке хемије Благоја Ристовића, коме сам, са задовољством, у томе помагао. 
Не желећи да одустанем од идеје да се о неким стварима мора и треба полемисати, а пошто нисам био у могућности да дигитализујем постојећи видео снимак из 1998. године, одлучио сам се да овде публикујем сценарио на основу кога је монтиран тај видео запис, под називом Петрово Село - сећање за будућност. 
Текст, који следи, од пре, скоро, 20 година, је без икаквих суштинских измена, осим што је, будући да је био у рукопису, добио нову, електронску форму.



НЕГДЕ МОРА БИТИ ЛАКШЕГ ЖИВОТА, 
ВЕДРИНЕ ДОГАЂАЈА, ШТО СЕ
СЛИВАЈУ КАО ЧИСТИ И ХЛАДНИ, 
ПЕНУШАВИ СЛАПОВИ“
                                                                                       
                                                  ( „Сеобе“ – Милош Црњански)



Ђе је зрно клицу заметнуо,
Онђе нека и плодом почине,-
Јели инстинкт ал духовни вођа?
Овде људско запире познање.

Чашу меда још нико не попи,
Што је чашом жучи не загрчи;
Чаша жучи иште чашу меда,
Смијешане најлакше се пију.


Још једно окупљање Петровосељана, на Свету Тројицу, 7. јуна, лета Господњег 1998. показало је да су дух и традиција предака и старог завичаја, чврсто укорењени у свести потомака, давно досељених Црногораца и живописна пространства Петровог Села.
Организациони и Почасни одбор, сваки на свој начин, допринели су да и ово окупљање остане у трајном сећању и високо поставили циљ, за све оне који се буду латили тешког и одговорног задатка – организовања наредних окупљања Петровосељана.
Најзначајнији догађаји у вези са обележавањем досељавања Црногораца у ове крајеве, свакако су, оснивање Фондације „Задужбина Петровог Села“ и објављивање две аутентичне књиге, о овој, по много чему специфичној средини и њеним житељима.
Задужбина је основана Одлуком Месне заједнице, ради трајног обележавања досељавања Црногораца и насељавања Петровог Села, прикупљања и очувања историјске и културне грађе и његовог привредног развоја.
Орган управљња Задужбине је Управни одбор од пет чланова са мандатом од четири године, које именује оснивач. Изворе за обезбеђивање средстава Задужбине представљају: улози оснивача, суоснивача и донатора, затим приходи од камата на орочена средства, добровољни прилози, поклони и легати, као и остали приходии.
Како је Статутом предвиђено, циљеви Задужбине су прецизно утврђени у једанаест тачака, а надзор над пословањем Задужбине поверен је Надзорном одбору, од три члана, које, са мандатом од четири године, именује оснивач.
Конкретним задицама се баве три Савета које именује Управни одбор: Савет за историјске, етнолошке и послове националне културе, Савет за привредни развој и Савет за теоретске и остале послове.
Књигу „Сто педесет година на источним огранцима Мироч планине“, написао је Ђоко Милутинов – Драговић, а књигу „Петрово Село код Кладова“, Спасоје Вукалов – Богдановић.
Многобројни програми, којима су Петровосељани прославили своју Заветну славу Духове или Свету Тројицу, били су повод да се старији подсете прича о старом крају, непресушном надахнућу неколико генерација, а млађи да сазнају нешто више о свом пореклу, како би успомене на своје претке лакше пренели на потомке.

Ништа ми се немојте чудити
Што ме црне растезају мисли,
Што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак и мало, стоји
Више види но онај под брдом:
Ја повише нешто од вас видим,-
То је срећа дала ал несрећа.
Не бојим се од вражјега кота,
Нека га је ка на гори листа,
Но се бојим од зла домаћега.

Како пише у „Историји Црне Горе“, име Црна Гора, на српском језику, „први пут се сријеће у Повељи Краља Милутина, из 1276. године, као локалитет, у близини сјеверне обале Скадарског језера, а не као област.“
У италијанским изворима, Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. године.
У Которским споменицима, Црна Гора се први пут помиње 1397. године, као Монтенегро, а 1458, изворно – Црна Гора.
У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана, 1435. године, помињу се катуни Црна Гора.
Како је запазио руски етнолог, археолог и историчар, Павел Александрович Ровински, кад су се крајем 15. века, политичке прилике измениле и Црна Гора постала језгро Зетске државе, онда је то име почело да потискује старо име државе – Зета, а да се преношењем престонице са Жабљака на Цетиње, завршава историја Зете а почиње историја нове државе – Црне Горе.
Што се тиче племенске организације у Црној Гори, њу можемо пратити много раније, а почиње са народним предањем о настанку пет племена.
По њему, петорица браће: Озро, Пипо, Васо, Ото и Красо кренули су на сеобени пут из Херцеговине.
Стигавши на Кчево (Чево), Озро, који је био хром, није могао даље па се ту настанио, а од његових потомака настадоше Озринићи.

Ја сам Озра ноћас на сан гледа.
Бјесмо пошли двјеста Озринићах
И толико поћерали коњах
Да узмемо пуње аранђелско

Кад али је оно стари Озро
И бирани за њим Озринићи
(Није од њих ниједнога жива)
Пуче на нас сваке грдне јаде
Што у Чеву цркву не градимо
Аранђелу, да ни свуд помага.


На овом предању, засновао је своје писање и Ровински, наводећи како су настала племена Озринићи, Пипери, Васојевићи, Оти или Хоти и Краснићи.
У „Историји Срба“, Константина Јиречека и Јована Радонића, наводи се да су племенска имена изведена делимично из словенских личних имена, као на пример: Његуши од Његуша, Бањани од речи бања, Бјелопавлићи од неког „бијелог Павла“, а Ћеклићи, раније Теклићи, од цркве Свете Текле.
Ови историчари наводе и податке о старости појединих племена.
Зупци се јављају од 1305. године, Бањани од 1319, Дробњаци од 1381, а Бјелопавлићи од 1411. истовремено кад и Озринићи.
Његуши, више Котора, помињу се од 1435. Пипери од 1416, а Косијери од 1439. године.

А мислиш ли сердаре Његушки,
Да би био оваки с очима?

У повељама Црнојевића, јављају се у племену Цетињском, око 1485. године, данашња братства или села: Бајичићи (сада Бајице) и Бјелошевићи (сада Бјелоши).


Дим је црни лега над Бајице,
Ка најгушћи облак о јесени.

Што се старости племена Озринићи тиче, одступа писање др Јована Ердељановића. Он наводи да је, прегледајући књиге старог Судског архива у Котору, наишао на податак да се, 3. јуна 1335. године помиње Неноје Озринић, што несумњиво говори да су Озринићи постојали и пре овог датума.
То, донекле, потврђује и већ поменуто народно предање о настанку једног од пет племена.

Што би ово те јошт не дођоше
Озринићи, наши крајичници?
А без њих се пословат не може,
Наједно се боље разбирамо.

Крајем 14. века било је више племена на подручју Зете, која су се почела називати Црна Гора.
Према турским пописима, племена Цуце, Бјелице, Ћеклићи и Косијери, сврставају се 1521. године у Пјешивачку, а 1523. у Цетињску нахију.
Према попису црногорских племена из 1592. године, Штитари су уписани у једну племенску заједницу са Косијерима, мада се касније види да они и не припадају Ријечкој, већ Љешанској нахији.

На Шћепан дан дође ми одива,
Из Штитарах љетос поведена,
И каза ми: „Ево харачлије
У Штитаре да купе хараче!“

Племенске границе су устаљене у 18. веку, па и касније. Цеклињани су тек у 17. веку успели да истисну Бјелице са своје данашње територије. Косијери су у 18. веку имали дуготрајне борбе са Бјелицама који су били преотели највећи део територије.
Његуши су се, вековима, супротстављали Бокељима око граница, а Цуце су почетком 18.века потиснули Турке из Трешњева и тако проширили своју територију.
Косијери су у 18.веку били племе Катунске нахије, а у првој деценији 19.века они се и формално убрајају у Ријечку нахију, о чему говоре подаци које Тихомир Ђорђевић пронашао у библиотеци града Гренобла у Француској.
У овом спису, појављује се Пјешивачка, као пета нахија, која је касније ушла у састав Катунске нахије. Племена Комани и Загарач, из Катунске нахије, уписана су у састав Љешанске нахије а села Ораси и Штитари, из Љешанске нахије, уписана су у састав Ријечке нахије.
Такође, село Томићи, из племена Бјелице, уписано је у племе Озринићи.


Како сам се синоћ исмијао!
У кућу ми однекуд дођоше
Два момчета те красна Бјеличка.


Племена су на подручју Старе Црне Горе имала повезану територију, сем Добрског села из Ријечке нахије, које је имало село-колонију Добрску жупу, на подручју племена Цеклин.
Осим ових, „административних сеоба“ становништва, у оквиру појединих племена или нахија, које су биле условљене различитим политичким, историјским и социјалним околностима, било је и стварних миграција о чему такође постоје писани трагови.
Тако постоји податак да се родоначелник братства Бурић, 1642. године преселио са Чева у Буроње (Љешанска нахија), али се касније вратио у Загреду, племе Озринићи, Катунска нахија.

Чево равно, гнијездо јуначко,
А крваво људско разбојиште,
Многе ли си војске запамтило,
Многе ли си мајке ојадило,
Људске су те кости затрпале,
Људском си се крвљу опјанило;
Вазда раниш од Видова дана
Јуначкијем и коњскијем месом
Гавранове и мрке вукове.

Како пише у „Историји Срба“ у планинама јужне Херцеговине, у будванском крају и у читавој Црној Гори, могло се лепо проматрати племенско уређење од 1790. до 1850. године.
То уређење је у Црној Гори престало 1851. године, увођењем Световног кнежевског достојанства, а с тим у вези беху замењене старе племенске старешине кнежевим „капетанима“.
Према суседству, чинило је племе једну политичку целину и имало је сопствену власт. Главари братства или села, били су кнежеви.
Сваки појединац имао је четири имена: своје, име оца, братства или села и племена.
А у „Историји Црне Горе“ наводе се и следећи подаци.
Више породица чини братство. Оно је по правилу крвна заједница више породица што потичу од једног стварног или фиктивног претка и у црногорском племенском друштву чини међустепен између породице и племена.
Обично, у сваком насељу преовлађује по једно братство, али, нека братства насељавају и по неколико села.
По историчару Валтазару Богишићу, „Постоји цио ланац ужих братстава, као посебних група унутар ширих братстава. Та ужа братства имају своја презимена, по дједу или прадједу, па се понекад догађа да то уже, братственичко презиме потисне шире, општебратственичко, родовско име. Ова појава назива се цијепање братства.
Свако братство има своје родовско, патронимично, име односно презиме, по далеком претку од кога води поријекло. Братства која немају патронимични име, најстарија су у Црној Гори, као на пример Мудреше, Капе и Шпадијери.“


Младо жито навијај класове,
Пређе рока дошла тије жњетва!
Дивне жертве видим на гомиле
Пред олтаром цркве и племена;
Чујем лелек ђе горе пролама,
Треба служит чести и имену!
Нека буде борба непрестана,
Нека буде што бити не може-
Нек ад прождре, покоси Сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
За далеко неко покољење!


У 19. веку Црну Гору можемо сагледати кроз неколико географских целина: Стара Црна Гора, Територија Брда, Приморје и Црногорска Херцеговина. Стару Црну Гору сачињавале су четири нахије: Катунска, Ријечка, Љешанска и Црмничка.

Катунска нахија је област југозападно од реке Зете. Изнад овог кречњачког краја уздижу се планине Ловћен, Пусти Лисац и Бијела Гора, а ту су и два поља – Цетињско и Његушко.
Некада су овде сточари из Зете имали своје катуне (привремена станишта сточара), по чему је област и добила име.
Катунску нахију су населили, углавном,  досељеници  из Херцеговине и Босне, а чине је мање целине које су називе добиле према племенима : Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Пјешивци, Загарач и Комани.

Ријечка нахија је област северно од Скадарског језера.
Позната је по томе штоје овде, крајем 15. века, у манастиру Обод, радила прва српска штампарија, за време Ђурђа Црнојевића.
Ријечку нахију сачињавају: Грађани, Љуботињ, Цеклин, Добрско село и Косијери.

Љешанска нахија је крашка област у јужном делу Црне Горе, између Катунске и Ријечке нахије. Једина река Ситница, лети потпуно пресуши.
Љешанску нахију чине: Дражовина, Градац и Буроње.

Црмничка нахија је област северозападно од Скадарског језера.
Ово је веома плодан крај, а климатски утицаји Јадранског мора овде се јасно осећају.
Црмничку нахију сачињавају: Утрг (или Подгор), Брчели, Дупило, Сотонићи, Бољевићи, Глухи до и Лимљани.

Територија брда је планинска област у источном делу Црне Горе, од долине Зете до Таре и Лима, са планинама Дурмитор, Бјеласица, Сињајевина, Комови и Маганик.
Ова област је средином 19. века ушла у језгро црногорске државе, па су кнез Данило и кнез Никола носили титулу „кнеза Црне Горе и Брда“.
Поред седам брђанских племена која насељавају ову територију (Бјелопавлићи, Пипери, Ровци, Морачани, Васојевићи, Братоножићи и Кучи), 1875. године прикључени су још и Дробњаци, Пивљани, Шаренци и Ускоци са Дурмитора.


У памет се добро Црногорци!
А ко изда онога те почне,
Свака му се сатвар скаменила!
Бог велики и његова сила
У њиву му сјеме скаменио,
У жене му ђецу скаменио!
Од њега се излегли губавци,
Да их народ по прсту кажује;
Траг сегрдни његов ископао
Како што је шареним коњима!
У кућу му пушке не висило,
Главе мушке не копа од пушке,
Жељела му кућа мушке главе!


Кроз дуге векове постојања, српски народ је пратила зла судбина вечитих сеоба, које су настајеле као последица мноштва историјских и социјалних околности.
За Црногорце, та принудна напуштања огњишта, углавном су значила одлазак у земљу матицу васколиког српства. У потрази за бољим условима живота и већом сигурношћу, многе су породице напуштале кршевиту и сиромашну Црну Гору и одлазиле у Србију.
У једној од тих сеоба, средином 19. века, седамдесетак фамилија Црногораца, стигло је на обале Дунава, у кладовску равницу, где су се, одлуком тадашњих власти, настанили  у непосредној близини утврђења Фетислам, које су тада још држали Турци.
Како наводе многи писани извори тога доба, па и касније, нови становници овог краја, тешко су се и споро адаптирали на живот и рад у новом окружењу, па су наставили да трагају за неким новим просторима који им могу пружити боље услове за бављење сточарством, као и у старом крају.
Немирног духа, ненавикнути на стешњеност у кладовској низији поред Дунава, Црногорци су, убрзо, почели да чезну за висинама и зеленим пространствима Мироча, који им се у овим новим околностима учинио као добра замена за кршевите пределе остављене у својој постојбини, маштајући да ова планина постане њихово трајно одредиште.
Но, пресељење новопридошлих житеља Кладова, било је скопчано са мноштвом тешкоћа, административне природе, па су домишљати и одлучни Црногорци, уместо обилазно, овај проблем решили на директан начин, како су и навикли у родном крају.
Формирали су делегацију, која је отпутовала у српску престоницу и самог кнеза, Александра Карађорђевића, покушали да убеде у оправданост своје намере да живот наставе на зеленом, шумпм обраслим обронцима планине Мироч.
Нема писаних трагова о детаљима овог сусрета и како су разговори текли, али постоје документи који указују на то да је тадашњи владар Србије уважио жељу црногорских горштака, па, ускоро, долази до нове сеобе Црногораца и формирање насеобине поред речице Косовице, којој је дат назив Ново село.
Овај назив је био веома кратко у употреби, а промењен је, у знак захвалности кнезу Александру, у Петрово Село, по кнежевом сину Петру, каснијем краљу Србије и Југославије.
Ово име је задржано до данашњих дана, осим једног краћег периода, у другој половини 19. века, када је село, указом власти, названо Краљевац, по краљу Србије, Милану Обреновићу.
У нову сеобу, из Кладова, нису кренуле све породице досељене из Црне Горе. Неколико их се ту трајно настанило, где и данас живе њихови потомци.
Досељавање Црногораца у Петрово Село настављено је до после Првог светског рата.
Нови становници Кладова и Петровог Села, као и они који се касније досељавали, долазили су из свих крајева Црне Горе, осим из Црмничке нахије и Приморја.
Мало је писаних трагова, који са великом прецизношћу, говоре о пореклу овдашњих Црногораца, но упоређивањем постојећих, може се доћи до података који о овоме дају нешто потпунију слику.
У књизи „Неготинска крајина и Кључ“, Косте Јовановића, доста је нетачних података, чак и грубих грешака, у погледу родовског и племенског порекла.
Етно прилог „Петрово Село и живот његових становника“, др Мирка Барјактаровића, даје много више прецизних података, али има и одређених недоречености.
Два аутентична пописа становника Петровог Села, за чију популаризацију признање треба одати Ђорђу Драговићу, у сваком случају представљају најсигурнији ослонац у истраживању порекла досељених Црногораца, мада ни они не дају потуну слику порекла по братствима, племенима и нахијама.
Вероватно да ни аутор овог текста неће дати најпотпунији одговор на питање о пореклу Црногораца у источној Србији, мада је попис породица сачињен на основу ова три извора и личних сазнања.
У списак породица, наводе се и оне које су остале да живе у Кладову, а помињу се и презимена оних фамилија које нису имале мушке потомке, као и аутентична презимена из Црне Горе, која су каснији потомци променили, а све у жељи да презентирани подаци буду свеобухватнији.

Из Катунске нахије  највише је досељеника.
Из племена Озринићи, из Марковине су Милоњићи, Радовићи, Перовићи, Марковићи, Спасојевићи, Ђуровићи, Миловановићи, Думељићи, Митровићи, Велишићи, Милојевићи, Новаковићи, Милошевићи, Ћековићи, Секулићи и Миљанићи.
Из племена Озринићи, из Загреде су Драгишићи, раније Радовићи, односно Бурићи.
Из племена Озринићи, из Велестова су Вујадиновићи и Стевановићи.
Из племена Његуши су Поповићи, Богдановићи, Новаковићи, Радовићи, Јоковићи, Вуковићи, Шуловићи и Марковићи.
Из племена Цуце су Стевановићи, Оташевићи, Николићи, Банићевићи, Даичићи и Ђукановићи.
Из племена Бјелице су Матовићи, Савовићи, Јовановићи, Шутовићи и Вуковићи
Из племена Загарач су Перовићи, Мајовићи, Рајевићи, Ђуровићи, Вујадиновићи и Радојевићи.
Из племена Цетиње, Деље су Вуковићи, Савовићи и Ђуровићи.
Из племена Цетиње, Доњокрајци су Перашевићи, Ивовићи, Миловићи, Перовићи и Ђурићи.
Из племена Цетиње, Бајице су Мартиновићи и Станковићи.
Из племена Цетиње, Бјелоши су Миловићи и Ивовићи.

Друга по заступљености је Ријечка нахија.
Из племена Цеклин, од Ломпара су Ђикановићи, Митровићи, Живковићи, Савићевићи, Јоковићи, Богдановићи, Николићи, Гавриловићи, Нешковићи и Поповићи.
Из племена Цеклин, Мудреше су Ђуришићи и Ивовићи.
Из племена Цеклин, Борозани су Андрићи и Николићи.
Из племена Косијери су Јоковићи, Лукетићи, Савовићи, Драговићи, Машановићи, Радовићи, Матовићи, Ристовићи, Савићевићи, Марићевићи, Ђурковићи, Латковићи, Андрићи, Томовићи, Митровићи и Петровићи.
Из Добрског села су Грујичићи, Радоњићи и Лазићи.

Најмање досељеника је из Љешанке нахије.
Из Штитара су Чичаревићи, а из
Кокота Тодоровићи.
Из Љешанске нахије су и Миловићи, Кнежевићи и Велаковићи.

Брђани, из племена Бјелопавлићи су Пејовићи, Паковићи, Перовићи, Драговићи, Тодоровићи и Лаковићи.
Брђани из племена Морачани су Анђелићи.
Брђани из племена Пипери су Милетићи.

Из црногорске Херцеговине, Граховљани су Голубовићи, Филиповићи, Спасојевићи и Брчиловићи, а
Зупчани су Стевановићи, Јовановићи, Лазаревићи и Јоковићи.

Зло се трпи од страха горега;
Ко се топи хвата се за пјену,
Над главом се надодају руке!

А ја шта ћу? али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Једна сламка међу вихорове,-
Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја нема родитеља,           
Надамном је небо затворено,-
Не прима ми плача ни молитве;


Од побројаних породица, симболичан је број оних које још увек имају потомке у Петровом Селу, и то је сурова слика данашњице, некадашње црногорске оазе.
По најновијиим подацима из 1998. године, на подручју овог села егзистира 66 домаћинстава, од чега 33 црногорска, 32 влашка, а једно чине досељеници из Голубиња.
Од насељавања Петровог Села, бележи се његов развој и раст све до 1948. године, када село броји 232 домаћинства и 1222 становника.
Након тога, све до данашњих дана, долази до убрзаног опадања броја становника и активних домаћинстава.
Многе црногорске породице, у потрази за бољим условима живота, одлазе у урбане центре, па данас, највише Петровосељана има у Кладову, Белој Цркви, Неготину, Вршцу, Смедереву и околини, као и у Зајечару, Соко Бањи, Нишу и другим градовима, широм претходне и садашње Југославије.
Мало је писаних трагова, како о овим млађим, тако и о старијим историјским догађајима, вероватно због тога што су Црногорци, и на овим просторима, више били везани за традицију усменог преношења појединих догађаја, него записивања, упркос чињеници да писменост има дубоке корене, јер је школа отворена још 1872. године.
О делу историје Петровог Села говори и споменик подигнут погинулима у ратовима од 1912. до 1918. године и од 1941. до 1945. године.
Подигнут је у центру села, а откривен на Ивандан, 7. јула, 1973. године.
На њему су исписина 94 имена погинулих ратника, у Балканским и Првом светском рату, као и 26 из Другог светског рата.
Из Петровог Села је било и 89 солунаца, од којих је 21 погинуо на фронту, 6 у повлачењу преко Албаније, шесторици се не зна место погибије, тројица су погинула у комитским четама, један је умро на Крфу, док су 52 солунца преживела ратна страдања.
Нажалост, и о овом периоду мало је детаљнијих писаних докумената, као и о трагичним и драматичним збивањима током Другог светског рат, када се у нашој земљи водио и један други, братоубилачки рат, који је оставио трага и међу Црногорцима на Мирочу.
Старијих Петровосељана који су били активни или пасивни сведоци појединих историјских догађаја све је мање па ће многе приче из тих периода остати неиспричане, јер нису биле забележене у одређеном тренутку, док су неке друге, стицајем разних, углавном, политичких околности, потиснуте и гурнуте у заборав.
Катастарска парцела број 1783 постала је трајно одредиште многих неописаних и неиспричаних догађаја из минулих времена, од тренутка настанка Петровог Села до данашњих дана и неми сведок постојања неколико генерација Црногораца на крајњем истоку Србије, на обронцима планине Мироч.
Ограђено петровосељско гробље које се и поред многих проблема солидно одржава говори и о несумњивом пијетету потомака према својим прецима, што је дубоко укорењена традиција српског народа.
Оно такође, репрезентује село, које, стицајем околности, доживљава тужну судбину многих других напуштених простора, живећи више у сећању на интензивну и занимљиву прошлост, него од изгледних и реалних планова за будућност.

Боже драги, свијетла празника!
Како су се душе прађедовске
Над Цетињем данас извијале!

Нова страница историје Петровог Села окренута је 1997. године, када је, након много година, настављена традиција окупљања и прослава Заветне славе – Свете Тројице.
Жеља зачетника те идеје била је да се потомци црногорских досељеника подсете на давно минуло време, када су се њихови преци доселили у ове крајеве.
Окупљање Петровосељана и њихових потомака 1998. године само је наставак започетих активности на обележавању јубилеја досељавања и формирања Петровог Села.
У неколико дана пре, као и на сам дан Свете Тројице, Организациони одбор је представио знатан број програма, намењених, како потомцима досељених горштака из Црне Горе, тако и свим житељима Кладова и широј јавности.
У петак, петог јуна 1998. године, у Конгресној сали Хидроелектране „Ђердап“ одржана је промоција две књиге о Петровом Селу и његовим житељима.
На изузетно добро припремљеној презентацији, у организацији Кладовског књижевног круга и Организационог одбора прославе, представљене су књиге „150 година Петровог Села на источним огранцима Мироч планине“, аутора Ђорђа Драговића и „Петрово Село код Кладова“ , аутора Спасоја Богдановића, у издању Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности, Културно-просветне заједнице Србије и Месне заједнице Петрово Село.
Имајући у виду специфичност материје коју књиге обрађују, промоција је била добро посећена, а изузетно спретно и зналчки ју је водио члан Организационог одбора, Вишеслав Живановић.
Осим аутора књига, на промотивној трибини учествовали су и професор др Станоје Мандић, испред Одбора за проучавање села САНУ, професор др Драгољуб Драгишић, рецензент књиге „Петрово Село код Кладова“ и Будимир Тодоровић, лектор исте књиге.
Несумњиво да обе књиге имају велику вредност, већ и због саме чињенице да се по први пут појављује литература чија је тема, искључиво, Петрово Село.
Такође, велики значај има и податак да су обе књиге настале из пера аутора који су рођени у Петровом Селу, а они су могли најбоље да препознају и нагласе специфичност поднебља, рафинирано истичући посебности менталитета и обичаја црногорских досељеника и њихових потомака.
Обе књиге ће, сигурно, бити добра полазна основа за будуће истраживаче и ауторе неких нових књига, који буду желели да допуне и надграде постојећи документациони материјал о Петровом Селу.
Ипак, и једном и другом аутору, могу се упутити и неке примедбе, са жељом да се у одређеном сучељавању мишљења и аутентичних докумената дође до аксиоматских података, који неће бити подложни променама у неким другачијим, пре свега, политичким околностима.
Оба аутора, у својим књигама, наводе и два пописа становника Петровог села у 19. веку, од којих онај каснији, из 1884. године мање споран.
За први попис који је обављен у Петровом Селу, Ђорђе Драговић бележи да је из 1859. године, а Спасоје Богдановић да је из 1863. године, мада се ради о потпуно истом попису.
Та дилема о којој години је реч, морала је да буде разрешена јер су књиге намењене истој читалачкој публици (чак је и дистрибуција вршена у комплету), али и податка да се оне, својим садржајем, у великој мери и допуњују.
Користећи попис становника из 1884. године (који је, као извор података, веродостојнији, може се, повратном методом, на основу година старости становника, који постоје у оба пописа, установити да је, као вероватнија, година одржавања првог пописа – 1859.
Годину настанка Петровог Села, аутори књига, прихватају као чињеницу, мада, тај податак, не фигурира ни у једном релевантном документу.
Несумњиво да је 1847. година била година сеобе одређеног броја фамилија из Црне Горе, али,   је врло ризично ту годину назначити као време настанка Петровог Села, осим у функцији дневнополитичких интереса, а то, сигурно, није пут за утврђивање чињеница.
Јован Цвијић у књизи „Балканско полуострво“, на 161. страни, за црногорске досељенике, у овом делу Србије пише:
„Неће да живе у дунавском Кључу, код Кладова, траже планинско земљиште, јер су они, веле, сточари. Премештају их, са новим досељеницима, у Петрово Село, на Мирочу, нарочито, 1854. године.
Феликс Каниц, у књизи „Србија – земља и становништво“, путујући овим крајем, по други пут, 1889. године, на 481. страни, пише:
„У подножју овог, оштро профилисаног камена, постоји извор, прилично укусне, топле, слане, воде, због које су, недалеко од села, насељеног пре три деценије Црногорцима, вршена посебна бушења у нади да би се могла наћи со, али без резултата“.
Коста Јовановић, у књизи „Неготинска Крајина и Кључ“, на 291. страни, наводи:
„О оснивању Петровог Села 1852. године, има бележака у Државној архиви...“
Мирко Барјактаровић, у етно прилогу „Петрово Село и живот његових становника“, бележи и следеће:
„У једном акту од 22. јуна 1855. године,   председник Совјета, донео је одлуку о насeљавању Црногораца, поред речице Косовице.“
Из наведених докумената, недвосмислено, проистиче да настанак Петровог Села, не треба везивати за 1847. годину, већ за период након 1850. године.
Такође, тврдња да је „неког насељавања Црногораца поред Косовице“ било још 1843. године нема основе, јер у акту од 22. јуна 1855. године, на који се позива и др Мирко Барајактаровић, стоји и следеће:
„Совјет је решио да се предлог Попечитељства у смислу насељавања Црногораца у Косовицу одобри, но да се 1843. године, из тог места, расељени отечественици наши у Косовицу не повраћају, из разлога што неће бити добро ни са Црногорцима у једно место мешати.“
Да насељавање Црногораца у Петрово Село треба везивати за време после 1850. године, говоре и подаци из пописа становника Петровог Села, 1884. године.
По овом попису, најстарији становник Петровог Села, који је у њему рођен, има 28 година, што значи да је рођен 1856. године. Имајући у виду да су досељеници припадали, углавном, млађој популацији, у најбољем репродуктивном добу и чињеници да је, код Црногораца, наталитет био знатан, тешко би се могло објаснити да је село настало читавих девет година, пре рођења првог детета у њему.
Конфузност у вези са елементарним подацима о Петровом Селу, изискује брзу реализацију већ најављених научних скупова, који би могли да дају ауторитативне одговоре на ова питања. Јер, да би се кренуло у историјску надградњу, било би добро да основа буде стабилна. Зато треба веровати у разрешење ових недоречености и поред тога што оно може довести до сазнања да се са прославом 150 година постојања Петровог Села, можда, поранило. Што не би, обавезно, морало да произведе негативне ефекте, уколико се то посматра са ведрије стране и нађе прихватљиво објашњење, у духу менталитета овог народа, као што је то учињено у позоришној представи „Црногорска веза“, која је приказана, на сцени кладовског Дома културе, исте вечери када и промоција поменутих књига.
Текст овог позоришног комада написао је Жељко Мијановић, а режирао Слободан Ћустић, који је, заједно са Нађом Секулић, успешно одрадио глумачки задатак.
Ова комедија, кроз искричав дијалог брачног пара, Србијанке и Црногорца, на веома актуелан начин одсликава данашњицу, упркос чињеници да је настала знатно раније, а први пут виђена на сцени 1994. године.
У склопу културноуметничког програма прославе, 6. јуна, одржано је и гусларско-поетско вече, такође у кладовском Дому културе. У овом програму, своје умеће показали су Видоје Вујовић, глумац позоришта „Бошко Буха“, из Београда, као и гуслари Гусларског друштва „Владика Данило“ из Подгорице, Друштва гуслара „Његош“ из Врбаса, као и гуслари Друштва гуслара и пјесника Црне Горе, „Вук Караџић“ из Никшића.
Централна прослава, као и претходне године, почела је тачно у подне на простору испред Дома културе у Петровом Селу. Одзвањање старог римског казана означило је почетак још једног дружења Црногораца са Мироча и њихових потомака.
У име организатора, присутне је поздравио председник Организационог одбора, Благоје Богдановић.
У културноуметничком програму учествовали су гуслари из Подгорице, Никшића и Врбаса, глумац Видоје Вујовић, као и културноуметничка друштва „Жарко Зрењанин“ из Вршца и „Полет“ из Кладова.
Организатори нису заборавили да се пригодним признањима захвале онима који су својим ангажовањем употпунили мозаик сећања за будућност.
У спортском делу програма, у Кладову је одигран турнир у малом фудбалу, уз учешће екипа из Кладова, Текије и Петровог Села, по систему два пута свако са сваким.
Прелазни пехар освојила је екипа из Кладова, друга је била екипа Петровог Села, а трећа Текије.
Регуларност овог такмичења пратио је члан Организационог одбора, Зоран Милоњић, а пехаре је победничкој екипи доделио председник Извршногодбора МЗ Петрово Село, Александар Богдановић.
У оквиру програма прославе, на Свету Тројицу, у Петровом Селу је организовано и такмичење у бацању камена с рамена. Потомци црногорских горштака показали су висок степен умећа у овом традиционалном такмичењу и сигурно нису обрукали претке, а најспретнији међу њима био је Жељко Думељић.
Окупљање Петровосељана и њихових потомака на Свету Тројицу, манифестовало је жељу да се оживе успомене на претке и настави са, једно време, прекинутом традицијом прослављања заветне славе. 
То представља добру основу за оплемењивање и надградњу ове идеје у активностима везаним за будућа окупљања.
Охрабрује и присуство великог броја младих људи и њихова спремност да апсорбују онај део прошлости, без кога би будућност имала доста празнина.
Објективности ради, мора се признати да суморне слике напуштених и оронулих кућа, пространи пашњаци без стада, ораница претворених у утрине и већ поменути подаци о броју домаћинстава и становника не уливају превелику наду у оживљавање Петровог Села.
На овом делу Мироча, активан живот одвија се још само у сећању људи који су са ових простора понели веселу песму чобаница, раздрагану грају чељади окупљених на мобама, тајновите и занимљиве приче о људима, појавама и догађајима, испредане на седељкама у дугим зимским ноћима. Оних људи који нису заборавили фијук ветра преко оголелих њива, шапат густих шума, кривудаве и прашњаве путељке, бистре изворе, плаветнило неба, шарене ливаде окупане јутарњом росом, опоро-слатки укус дивљих трешања и опојни мирис шумских јагода.
А време које неумољиво протиче, као песак у пешчанику, све чешће доноси давно урамљене, лепе, готово идиличне слике прошлости и успомене на, иначе тешке и мукотрпне послове косидбе, жетве, вршидбе, бербе кукуруза, спремања дрва и грађе и испашу стоке на пропланцима и цветним пашњацима.
Више од награде за уложени труд укућанима је представљала куповина неког одевног предмета, јефтине посластице из града, или чак обичне векне белог хлеба, за део новца од продатог сира, кајмака, вуне или дрва на пијацама Текије или Кладова.
Носталгична, никад трајно прекинута веза са местом рођења, објашњава што су многи људи овде сазидали викендице, због чега ови предели оживе током већег дела године.
Мада не постоји званична евиденција, упућени тврде да је до сада, што на прадедовским огњиштима, што на неким новим локацијама, изграђене стотину викендица и кућа са лепо уређеним баштама и воћњацима, демантујући дугогодишње уврежено мишљење да овде слабо успева воће и поврће.
То доказује да Петрово Село може опстати, макар уз периодично оживљавање, као место за одмор и рекреацију, што потврђују и многи власници викендица који нису, пореклом, Петровосељани.
Но, за будућа окупљања Петровосељана и њихових потомака и нов почетак овог села, није довољно да постоји велики број лепо уређених викендица. Неопходно је предузети низ конкретних активности и привући пажњу оних који би, зарад примамљиве добити, били спремни да уложе капитал у неке производне или услужне програме.
И будућа окупљања треба комерцијализовати, везујући програме за традицију овог поднебља, а конкретне идеје пронаћи у манифестацијама које већ негде егзистирају под прозаичним називима: „Дани лековитог биља“, „Дани сира, млека...“, или нечег сличног.
Пратећа културно-уметничка дешавања треба свести на неопходну меру и све више их лоцирати у само Петрово Село, јер се већ показало да многи програми у Кладову не привлаче довољан број гледаоца.
Можда се треба одрећи комфора кладовских простора културе, повећати учесталост различитих програма у самом селу, чиме би се добило на веродостојности догађаја.
У сваком случају, не треба одустати од неког квалитативног и квантитавнг минимума, који гарантује да ће Петровосељани и њихови потомци, оживљену традицију сачувати за будућа поколења.
И све док у томе буду успевали, живеће дух прадедова и сећање на њих.
На другој страни је неизвесност.

Без муке се пјесме на испоја,
Без муке се сабља не сакова,
Јунаштво је цар зла свакојега,
А и пиће најслађе душевно,
Којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
Имао се рашта и родити!

„МОЖЕ БИТИ ЦРНА ГОРО, ЈЕДИНО ЈЕ ТАКО МОГЛО ДА ПРЕЖИВИ НЕШТО ТВОЈЕ – ОНО ЧИМЕ СИ БИЛА ШТО СИ БИЛА, ШТО ЋЕ НАСЛЕДИТИ БУДУЋА ДЕЦА ТВОЈА И УРАСТИ У ДРУГЕ ЗЕМЉЕ И НАРОДЕ.“  

                                                 („Црна Гора“ – Милован Ђилас)