уторак, 14. октобар 2014.

КОРАК ПОБЕДНИКА


Имам утисак да, ускоро, треба да почне неки дуго најављивани риалити. Нешто као почетак "Великог брата". Све је у знаку некаквог одбројавања. Као да, након 16. октобра ништа више неће бити исто. Ево, чак се и ја (мада ми то није обичај), за мање од десет дана, бавим истом темом. Односно, само једним сегментом претходне теме. Некако ми се чини да већина људи у Србији (укључујући и представнике власти), скорашњи долазак Владимира Владимировича Путина у Србију, доживљава као догађај века. Као нешто што се само једном збива и нема репризу. А да само нека безначајна мањина (где убрајам и себе) не схвата значај скорашњег доласка највећег сина велике Русије. У том контексту, управо поменута већина, сматра да је сасвим примерено да Владимир Владимирович заслужује и највеће почасти. А да за то није довољан само орден на великој огрлици, који ће му уручити наш Председник свих грађана, већ је потпуно оправдано да се, њему у част, организује и војна парада. И то не обична. Већ парада какве није било још од 1985. године. А уколико се присетимо да је те године још постојала Југославија (Социјалистичка, Федеративана, "И после Тита - Тито"), испада да таква парада никада и није организована на овим просторима. Истини за вољу, нико из власти не жели да призна да је парада Путину у част, већ да се она организује поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Без потребе да се, макар, неспретно објасни да је то морало да буде 16. октобра (без обзира што је Београд ослобођен 20. октобра), јер је Путину то био једини слободан термин, пошто већ 17. октобра мора да буде на некаквом самиту ЕУ-Азија у Милану.
Да се разумемо! Ја нисам поборник парада. Било којих. Нити парадирања. Било какве врсте. Нити било каквог колективизма те врсте. Више ценим индивидуализам. То ми некако дође природније. Јер, у групи, односно у маси, људима свашта може пасти на памет.
Упркос томе, могу да разумем оне људе који имају потребу за тим. И мислим да, уколико то не постоји, параде и парадирање, треба уврстити у елементарна људска права. Али, да њихово организовање не буде на терет државе и свих њених грађана. Већ на терет оних који то воле. Па, ко воли, нек изволи. Са друге стране треба да постоје и оне параде које би се финансирале из средстава свих грађана. Под одређеним условима. Пре свега, да та парада има смисла.Да постоји оправдан разлог. Међутим, упркос огромном труду, тај разлог нисам успео  да пронађем у организовању војне параде, у четвртак, 16. октобра. Такође, не могу да пронађем оправдања у вређању интелигенције грађана ове државе, које су љубитељи парада и Русије убедили да је 16. октобра, у ствари 20. октобар.
А поставља се и питање да ли је била потребна парада у овом тренутку? При томе, не мислим на долазак Путина. Већ, просто, шта значи организовати војну параду у престоници, са образложењем да је то поводом седамдесетогодишњице њеног ослобођења? И ако се има у виду да, већ наредне године, 9. маја треба, по седамдесети пут, обележити Дан победе над фашизмом. Што је значајно за читаву државу, као и за читаву Европу, а посебно Европску унију (којој ова тржава, наводно, тежи), која овај дан обележава и као Дан Европе. Јер, колико је мени познато, војне параде се организују поводом догађаја значајних за читаву државу а не само за њен главни град. И да, без обзира што у том главном граду живи једна четвртина становника ове државе, неће бити да је Београд Србија. Има Србије и ван Београда. 
А не могу а да се отмем ни утиску да, вероватно, овог парадирања, поводом дана ослобођења Београда не би ни било да, којим случајем, Мали није постао велики, односно, да су власт у Београду задржали Демократска странка и Драган Ђилас.
Поготову ако се има у виду да се, и у ситуацији када напредњаци имају власт на свим нивоима, до скора, није знало на који начин ће се прославити дан ослобођења Београда. То је просто очигледно сваком ко је, иоле пажљивије, пратио домаће медије у претходних неколико месеци. Тако је, крајем јула, у неким медијима најављено да ће Путин посетити Србију 19. октобра, поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Но, изгледа да су то биле само нечије жеље, а да "главни глумац", у том тренутку, још није донео одлуку, што се може закључити, тек крајем септембра, када, уз наднаслов "Новости сазнају", овај дневни лист пише да ће у Београду војна парада бити одржана 20. октобра. Занимљиво је да овај дневни лист, чак ни у том тренутку, нема поуздану потврду да ће се у Београду организовати војна парада, мада се, како они наводе "део јединица већ припрема за свечаност". У том тренутку, још није потврђен долазак Владимира Путина, што је сасвим јасно из антрфилеа поменутог чланка.
Међутим, дан касније, Радио-телевизија Војводина, позивајући се на Танјуг и лист Данас, доноси информацију према којој министар одбране, Гашић, обавештава пучанство да се, по налогу премијера, Александра Вучића, спроводе припреме за одржавање војне параде, током обележавања 70 година од ослобођења Београда, али да "датум још није утврђен", али да би присуство Путину томе био "феноменалан догађај". (Потпуно је нејасно да ли је, поменути Вучић, имао право да то нареди, ако се има у виду Поглавље 7 и члан 17, Закона о Војсци Србије. У коме се каже: "Председник Републике одлучује о употреби Воске Србије и командује Војском Србије у миру и рату"). Само неколико дана касније, последњег дана септембра, Новости разрешавају све недоумице и дилеме објављујући наслов "Путин стиже на војну параду".  Од тог медијског тренутка, Путин и парада, више се не одвајају.
Ништа мању драматургију домаћи медији (вероватно у сарадњи са неким представницима власти) нису имали ни по питању броја учесника у београдској паради. Тако се почело са 1000 војника, преко 2.600 , да би се стигло до преко 4.500 војника.
Посебна је прича на који начин се у овој држави води спољња политика, а што је, такође, испливало на површину током прича о предстојећој војној паради. Тако је шеф наше дипломатије, у свом ноншалантном стилу, као кад пева "Миљацку", рекао "Нека дођу и Обама и Камерон" (мислећи на параду), да би, уз све то, додао да је за љубав "потребно најмање двоје". Претпостављам да ће и ово, као и многе друге, "споредне" ствари, такође, бити цена одржавања једне овакве параде. А у ту цену треба урачунати и неколико дана својеврсне "блокаде" Београда, због промене режима саобраћаја, како током неколико дана припрема тако и на сам дан одржавања параде.
Са друге стране, мислим да су аутори идеје о одржавању војне параде, у старту, занемарили жеље оних који живе у Србији ван Београда, а који, као и многи Београђани, воле параде а неће моћи да присуствују из простог разлога јер се одржава у радни дан, у сред радне недеље. Па, чак и да могу у осиромашеном кућном буџету да пронађу нешто пара да се, уз најјефтинију карту, докотрљају до престонице, неће моћи да присуствују паради јер ће им требати и слободан дан. Или ће, можда, и то да буде о трошку државе? А чак и да не буде тако, јасно је да ће нас ова парада коштати поприлично. Нешто ће нам доћи на наплату одмах, а нешто ћемо плаћати, на рате, у периоду који је пред нама.

П.С.
У тренутку док сам покушавао да завршим овај текст, дошло је до прекида фудбалске утакмице Србија:Албанија.Да ли је и то цена коју смо морали да платимо због војне параде?

субота, 04. октобар 2014.

Ш Л А Г Е Р


Када би (као некадашња Југа, односно Босна и Херцеговина), ова држава имала манифестацију под називом "Шлагер сезоне" , без икакве сумње, победник  би био шлагер под колоквијалним називом "Путин у Београду". Само, остаје питање ко би компоновао тај велики хит? Јер би од тога, у великој мери, зависило и да ли би то био хит за једну сезону, или би се певушио и у наредним годинама. У сваком случају, долазак Путина у главни град Србије, велики је догађај не само за нас, већ и за (ма како то чудно звучало) Русију. Јер, како изгледа, Путин ће искористити долазак у Србију да пошаље важне поруке Европи, која га је, због ситуације у Украјини, "ставила на лед". У сваком случају, очигледно је да ће, све оно што се буде догађало 16. октобра у Београду, бити под будним оком и Европске уније и Америке. 
И, без обзира што је овдашњим представницима власти јако стало да нагласе како тај догађај неће ни за јоту променити однос наших "западних пријатеља" према Србији, јасно је да то, у најмању руку, није баш сасвим тачно. Јер, правило према коме оно што важи за "велике", "мали" могу само да сањају, најочигледније је у политици.
Ма колико се премијер бусао у прса да он неће слушати диктате споља, чак и онима који нису политички аналитичари, јасно је да је то искњучиво за домаћу употребу (јер та врста реторике годи великом броју симпатизера политике коју он симболизује, из простог разлога што се темељи на никад и до краја напуштеној "радикалској причи").
Осим тога, Србија није усамљено острво, већ, како то често волимо да нагласимо, "стара европска држава". А да и не говоримо да нам је циљ, бар како то често понављају реформисани радикали, Европска унија. А тамо важе нека правила. А та правила налажу да и наша спољња политика мора да буде усклађена са њиховом. А они су, увели санкције Русији. И није на нама да их убеђујемо да је то погрешно (јер их нису ни Руси убедили када смо ми били у тој позицији), већ да се јасно одредимо према томе. А колико ја могу да протумачим, можемо ми, за домаћу употребу да водимо политику "и исток и запад и север и југ", али ако хоћемо са њима, они ће бити кормилари. И то је, више него јасно, поручио европски комесар Јоханес Хан.Уз напомену да ће, у извештају Европске комисије о напретку Србије, који ће 8. октобра бити представљен у Бриселу, стајати и формулација "да се Србија још није усагласила са ЕУ према Русији, и да је потребно да начини додатни прогрес", што је, за оне који то знају да протумаче, "жути картон" упућен Србији због Русије. Без обзира што се тај "жути картон" показује некако стидљиво, као да се те "европске судије" прибојавају бурне реакције "играча" коме је он показан. Знајући да им, у овом тренутку, због личних интереса, никако не одговара враћање "балканског точка" двадесетак година уназад.
И све то у тренутку када се Србија, на-врат-на-нос припрема да, уз највише државне почасти, дочека највећег сина братске нам Русије. А и то се гледа. И то се рачуна.
Е сада, знам ја да ће велики број становника Србије (углавном припадника већинског народа) рећи да у томе нема ништа лоше. Да је нама Русија пријатељска земља, да ми ближих од њих немамо, да су они наша браћа, наши потенцијални заштитници, наши економски партнери и све тако до оних две стотине и нешто хиљада "лајкова" на Фејсбуку "уколико хоћете да Путин дође у Србију". Уз све то иде и  један Дачићев "бисер", изречен ових дана, да "и Обама може да дође". Наравно да може да дође, али треба неко да га позове. И да он то прихвати. А да ми, са наше стране, подредимо све једној таквој посети. Укључујући и то да за неколико дана ту прославу померимо. Рецимо, да га позовемо, наредне године, на прославу Дана победе (70 година од победе над фашизмом), а да, због његових обавеза прихватимо да тај 9. мај, прославимо, на пример, 5. маја. Осим тога, поставља се и питање на који начин би тај позив упутили имајући у виду да у САД (као и у Немачкој) немамо амбасадора? (А тај луксуз да, макар и за кратко време, у две најутицајније државе света немамо амбасадоре може себи да дозволи само држава без јасне спољне политике).
Наравно, о свему овоме се да и полемисати. Јер, нити је све црно, нити је све бело. (Уколико би неко из владајућих политичких номенклатира дозволио себи тај лусуз да са било ким "укрсти" аргументе. Пошто је сасавим јасно да је мото њихове политике "ми све знамо и мо смо најбољи и најпаметнији"). Али, не може да се води спољна политика тако што ће се ићи према Европи, са погледом према Русији. Јер ће нам неко рећи оно што и залужујемо: "Или идите где гледате, или гледајте где идете".
Уосталом, треба бити поштен па признати да је очигледно да, када је у питању наш однос према мајчици Русији (која је, истини за вољу, а судећи по конкретним ситуацијама, према нама много више била маћеха), удворички и улизички. Без обзира што (већ помињани) премијер Владе Србије, врло често воли да нагласи како нас нико неће да уцењује. Можда. Само то, изгледа не важи за Русију. Јер, како другачије протумачити да смо пристали да угостимо Путина (како га ословљава готово читава светска јавност), или Владимира Владимировича Путина (како воли да га ословљава наш реформисани премијер), управо 16. октобра, а да се правимо да је тада 20. октобар (Дан ослобођења Београда), што је и повод за организовање велике војне параде? Јесте историјска чињеница да је операција за ослобођење Београда трајала од 12. до 20. октобра, али је и чињеница да је главни град ослобођен последњег дана ове офанзиве. Па, по некој аналогији, прослављање Дана ослобођења Београда 16. октобра значи исто као да су ослободиоци славили ослобођење четири дана раније (у време када су трајале највеће борбе).
Мислим да је лепо требало рећи овом народу да господин (или друг) Владимир Владимирович има нека важна посла да позавршава 16. и 17. октобра у Милану, где ће, према писању неких медија,  учествовати на самиту Европске уније и неких азијских земаља. А да Он (Путин) не може два пута да се ломата по Апенинском и Балканском полуострву. И то би, овај разуман народ прихватио као и све друго што му власт сервира.
А поставља се и оправдано питање да ли има логике да се прави војна парада која за повод (макар формални) има ослобођење главног града у Другом светском рату? Зар није логично да то урадимо онда када то ради и читава Европа - 09. маја, на Дан победе? Или је ово урађено свесно и намерно, како би у први план могли да "изгурамо" нашу браћу Русе и њиховог највећег сина - Владимира Владимировича, имајући у виду да је Црвена армија имала одлучујућу улогу о ослобађању Београда?
Осим тога, могло је све то да прође и без војне параде. Поготову што је то, како изгледа, одлучено у последњи час. И сад, нека је Бог на помоћи војсци која све то треба да оперативно спроведе.
Уосталом, зар Путину није било довољно што ће га Србија (читај: Председник свих грађана) одликовати својим највећим признањем, Орденом Републике Србије (на великој огрлици)? Мада је ово одликовање Првог степена, које се додељује председницима или суверенима држава, Владимиру Владимировичу Путину додељено указом Председседника Србије, још 22. фебруара 2013. године, није познато због чега је толико дуго требало чекати на тај свечани чин. Или и то, можда, говори о односу наше мајчице Русије према онима који је толико воле?
И док се Београд тек припрема да угости Владимира Владимировича, у једном селу у Србији ван Београда, тачније код Неготина, он је већ угошћен. Додуше, тамо није био Путин, већ Владимир Владимирович Кодири, који је други секретар Амбасаде Русије у Београду.
Наиме, како је објављено на званичном општинском сајту, у селу Кобишница, пре неколико дана, "полагањем венаца и цвећа и пригодним програмом" обележена је "седамдесета годишњица победе над фашизмом и ослобођења Источне и Централне Србије од окупације". У опширној информацији о овом догађају, који су организовали општинско удружење СУБНОР и месне заједнице Кобишница и Буковче, нигде се не наводи када је и ко установио баш тај датум и наведену прославу. Али је зато било уочљиво да је ова прослава имала "једнопартијски" карактер, пошто јој је, осим представника СУБНОР и поменутих месних заједница, присуствовао само заменик председника СО Неготин (СПС), који је госта из Београда примио и у згради локалне самоуправе.