уторак, 25. септембар 2012.

Р А С К О Р А К


Нисам превише упознат са понашањем власти у неким другим (демократским) државама, али ови наши га баш претераше! Никако да се навикну да више нису опозиција, да су преузели власт, а са њом и одговорност. Осим тога, претпостављам да смо још увек далеко од нових избора, па мислим да нема потребе да се челници Владајуће Коалиције својим популистичким изјавама улизују народу. И како то обично бива у земљи Србији, примера је много, али нема потребе да се о свима говори.
Због чега је (опет!) ово моја тема? Из простог разлога што не волим самохвалисање и саморекламерство. Не волим да људи причају и препричавају како ће и на који начин нешто урадити или решти неки проблем. Превише се у овој држави (ма колика она географски простор заузимала) радило управо на тај начин. Зар од већег дела челника Владајуће Коалиције нисмо, у предизборној кампањи, добили обећање да ће се (ако они победе!) радити другачије? Односно да ћемо се и на тај начин приближити оном (демокрарски) развијенијем делу света.
Ако је то тако, не могу да разумем потребу Председника свих грађана (који се, истини за вољу, мање него његов претходник појављује у медијима), да оде у Куршумлију и да одатле народу саспе у брк паролу коју, чини ми се, ни комунисти не би боље смислили. "Криминалце у затворе, људе у фабрике", поручио је Председник свих грађана из једног дела Србије ван Београда. "Лако је отићи у Кнез Михаилову у Београду, треба овде доћи. Ви сами знате у колико градова у Србији не ради ни једна фабрика", поручио је Председник свих грађана из Куршумлије.
Нема се овим порукама шта приговорити! Ко то не би волео!? Ко не би волео да сви криминалци ове државе заврше у затвору? Упркос чињеници да то не може да обезбеди нова радна места. Није то господине Председниче иста крвна група. Радници никада нису били лопови, или прецизније речено, не лопови које Ви вијате по медијима. Што значи да ова власт може да испуни само први део пароле. Јер криминалци никада нису били радници у фабрикама, па самим тим, њиховим хапшењем се и не ослобађају нова радна места. Зато ову паролу и сматрам класичним примером демагогије и популизма. Јер од ове пароле, чак и ако власт испуни први део, радницима неће бити боље. Неће имати више посла ни више пара. Зато ми и неје јасно докле ће наши властодршци народу да се обраћају на овај начин? Као родитељи који дечици обећавају куповину играчака, ако им шта претекне од плате. А већ се унапред зна да, годинама, ништа не претиче. И не само да не претиче, него нема ни за најосновније потребе.
Осим тога, заиста нема потребе да Председник свих грађана препричава шта ће све власт урадити и у које ће затворе стрпати и које криминалце. Јер све то у прекомерним количинима чини његов страначки наследник и Први потпредседник Владе, министар војни и шеф свих Служби. Који стално прича шта ће урадити. Уместо да то уради и каже народу : "Урађено. Криминалци су у затвору!". Овако, бојим се да ће криминалци да утекну пре но што их стигне рука правде.
И док се Председник свих грађана и његов страначки наследник баве криминалцима, председник Владе Србије и Први човек полиције, бави се ЛГБТ популацијом. Али и Европском унијом. Поручујући и једнима и другима: "Изем ти такву Унију у којој је геј парада улазница!".
Не сумњам да је Први човек Владе и Полиције, оваквом поруком, задобио симпатије свих оних који "Параду поноса" доживљавају као "Параду срама". Али, све ми се чини да је то на "кратке стазе". Јер (а то не констатујем први пут), зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са дневног реда. А судећи по ставу премијера, Србија се, поново, спотакла.  Уместо да Први човек Владе и Полиције, својим изјавама допринесе смиривању ситуације, он охрабрује онај ратоборни део овог народа који је спреман да у свему и свачему пронађе противника. И кривца. Управо због тога, недопустиво је да први полицајац, већ сада, даје процене да је одржавање "Параде поноса" скопчано са великим безбедоносним ризиком. Поготову што, у исто време, констатује да се не питају ни Двери ни Образ, већ држава. Али, то треба доказати у пракси. Пошто је питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање, у демократски развијеним земљама, сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове и не можемо да се правимо невешти и наивни. И да се изненађујемо у стилу Нушићеве госпође министарке.
Поготову што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. А једно од најчешћих је на тему: "како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици?" Наравно, признајем да је заиста  тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
Осим тога, ако већ бринемо о интересу наше деце и њиховој будућности, треба себи да одговоримо и на следеће питање : Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово само врх леденог брега.
А управо та, сексуално злостављана деца, кад-тад, тражиће одговоре због чега им се то догодило у једној традиционалној и патријархалној Србији. Сигуран сам да се ни на та питања не може дати једноставан и лак одговор. Пошто свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

петак, 14. септембар 2012.

М У З И К А Н Т И


Приметио сам да се у нашем свакодневном животу свако мало појави нека реч, чије право значење, мало ко зна. Прецизније речено, због превелике употребе, већина би била у стању да објасни на шта се та реч односи, али сам убеђен да би само мали број могао да оправда њен смисао.
Мада нас нико није питао, тако је у наше животе ушла и сложеница прекомпоновање (прекомпоновати).
Морам да признам да сам употребио много времена како бих, макар у неком релевантном извору, пронашао адекватно значење ове турбокованице. Али, без резултата. Зато сам се, у потрази за макар каквим објашњењем, поуздао у здраву логику. При томе сам се задржао само на (потенцијалном), основном, значењу те сложенице, не улазећи у сферу онога што би она могла да значи у пренесеном смислу. Дакле, да ли је могуће нешто "прекомпоновати"?. Да, наравно. Али, уколико неки композитор прекомпонује своје дело, логично је да публика за то не може да зна. Јер, публика се упознаје са готовим музичким делом, без обзира да ли га је и колико пута композитор "прекомпоновао". Односно, публика зна само за крајњу верзију. Самим тим, јасно је да композитор, све док ради на неком музичком делу, не сматра да је нешто "прекомпоновао". Већ се то зове стварање музичког дела. А кад је музичко дело завршено, композитор га публикује и широке народне масе имају прилику да га чују (виде).
Е сад, не могу да тврдим како је немогуће да, у неким случајевима, дође до "прекомпоновања". Али, то никада неће урадити аутор музичког дела, већ неки плагијатор. Који ће, употребљавајући основу туђег музичког дела, компоновати (односно "прекомпоновати") са жељом да створи сасвим ново музичко дело. Али, то је, онда, чак и у рудиментарним демократским системима какав је овај у Србији, кажњиво дело. Полазећи од чињенице да интелектуалну својину обрађује неколико прописа. Уз све то, Србија има и Завод за интелектуалну својину. Зато ме живо интересује да ли ће неко, макар себи у браду, скренути пажњу на плагијат који полако али сигурно захвата Србију. Или да, макар, језикословци реагују и траже да се уклони турбокованица која већ дуже од месец дана не силази са насловних стрна штампаних и хедова електронских медија Србије. У најмању руку, неупућени би помислили да се ради о, музички, веома образованом народу. Да није у питању кованица која нема никаквог смисла. Али која ће, сасвим сигурно остати упамћена и, у негативном контексту, обележити епоху коју тренутно сви пре(о)живљавамо. Јер се ради о термину који треба да сакрије бахатост и силеџијско понашање актуелне власти која би хтела да зајаши за врат овом народу и тамо где је тај народ није хтео. Чак и у оним градовима где у мају није ни било избора. А све уз оправдање да локалну власт треба "прекомпоновати" да што више личи на ону која је на републичком нивоу. Да би, како тумаче дежурни "преводиоци" имали "бољу комуникацију са републичким органима". Као да они у "републичким органима" говоре кинески! (Да је у питању руски то бих и могао да разумем, поготову након изјаве Председника свих грађана да "једино Србију више воли од Русуије"). Што ли онда потрошисмо силне паре на те локалне изборе? Довољно је било да одржимо само републичке, или још боље, само председничке изборе, па ко победи, његова странка нека влада свуда и на свим нивоима.
Овако, испада да управо они који живе у Београду, у коме су на власти демократе, социјалисти и пензионери, хоће нама, у Србији ван Београда, да наметну власт коју ни они сами немају!
Али, вратимо се на турбокованицу "прекомпоновање". Јер би било занимљиво чути како се зове онај ко се бави прекомпоновањем? Пошто нисам сасвим сигуран да ли и овде може да се употреби аналогија, те да, уколико је онај ко се бави компоновањем, композитор, онда је онај ко се бави "прекомпоновањем", прекомпозитор. А ако је то тако, ми у Србији имамо тројац који се тиме бави: Дачић-Вучић-Динкић ( удаљем тексту ДВД). И то тројац без кормилара, јер верујем у част и поштење Председника свих грађана, који је, ступајући на ту дужност, одступио од свих страначких дужности и обавеза. А вођење странке препустио једној трећини тројца ДВД. Ако изузмемо оне одборе СНС по Србији који су "од оца останули сину". И о којима, "у име оца и сина", бригу води лично наследник Председника свих грађана Србије.
Истини за вољу, ако је веровати медијима, турбокованица "прекомпоновање" најчешће се доводи у везу са актуелним министром војске и шефом свих служби у Србији, укључујући и СНС. Који је зарад "прекомпозиторског" рада био спреман и на нове изборе. Упркос чињеници да Д&Д, из тројца ДВД без кормилара, имају много више музичког искуства.

П.С.
Могуће је да сам ја, ипак, у заблуди. И да смо ми, у основи, музички образован народ. Или бар да нам је музика јако важна. Или је некад било тако. Будући да је народ на ту тему рекао и оно чувено: "Песма нас је одржала њојзи хвала", али и "Ко пева зло не мисли" (чему је књижевник Милован Витезовић додао: "а ко мисли није му до песме". Много пре но што се Председник свих грађана одлучио да запева на опроштајној вечери код руског амбасадора Конузина.