среда, 14. септембар 2016.

МОКРАЊАЦ И ПРИЈАТЕЉИ


Када је "најстарији дневни лист на Балкану", крајем августа, објавио најавни текст о "Мокрањчевим данима", било је сасвим јасно да једна од најстаријих и најзначајнијих музичких манифестација у Србији, ни ове године, није успела да привуче пажњу ресорног министарства.
Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу,  вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска  решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве." 
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо  о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле  јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.

среда, 07. септембар 2016.

О Ц Е Н А


Вероватно нисам једини коме се, ових дана, у вези са најновијом регионалном шпијунском сапуницом, јавља асоцијацијa на једну од култних драма коју је  Душан Ковачевић, објавио 1983. године, а по којој је, наредне године, снимљен и истоимену филм.
Међутим, немам намеру да се и сам прикључим армији оних који ће, на различите начине, допринети да ова суморно-хуморна прича буде још једна димна завеса за мноштво животних проблема које ова власт жели да камуфлира.
Јер, пажљивим проматрачима онога што се, ових дана, појављује у медијима није могла да промакне чињеница да је поменути догађај заокупио сву медијску пажњу, свих могућих медија. А најновији "балкански шпијун", Чедо Чоловић, за тили час доспео је (чак!) и на странице Википедије. Због чега? Претпостављам да је неко тако хтео. Вероватно као што је неко хтео да брутално пребијање Горана Херлинга, професора Гимназије "Михајло Пупин" из Ковачице, буде (у најмању руку) медијски замагљено. И да би то замагљивање, вероватно, било потпуно да није било друштвених мрежа, које су причу о пребијеном професору пласирале у јавност, након чега ни медији нису могли да је прећуте. Зато и мислим да поређење ова два догађаја који међусобно (осим времена дешавања) немају никакве везе, представља парадигму како медијског, тако и општег стања у нашем друштву. О чему говори и податак да су неки медији, након што су се на једвите јаде одлучили да пишу о пребијеном професору, то урадили крајње непрофесионално, али, за наше појмове, прилично уобичајено. Износећи ставове новинара и личне опсервације, уместо података и чињеница, трудећи се да пронађу неку врстау оправдања за нечије силеџијско понашање. Јер, не треба занемарити чињеницу да је професор претучен на свом кућном прагу. Што значи да га је неко напао у сопственом дворишту или кући. И ту више није важно да ли је нападач био изазван нечим што је професор, наводно, рекао.
Са друге стране, упркос чињеници да ће и овај догађај имати судски епилог (као и у случају "балканског шпијуна"), због чега се изјавама не треба мешати у истражне радње, упадљиво је да је у овом "просветном" случају изостала реакција Министарства просвете, превасходно првог човека ове институције - Младена Шарчевића. Надам се да нисам усамљен у ставу да је незамисливо да, ресорни министар, није свестан да својим ћутањем, у ствари, "аминује" пребијање (са којим год "оправдањем" ) својих просветних радника на сопственом кућном прагу.
Е сад, човек може и да помисли да је нови министар просвете (науке и технолошког развоја) стидљив и да не би да се свако мало појављује у медијима. Међутим, на основу досадашњег прес клипинга (press clipping) који сам (без икакве надокнаде) начинио, испада да је (за разлику од неких других), министар просвете имао поприличну медијску пажњу. И то, вероватно, са добрим разлогом. Пошто је за изузетно кратко време предложио толико реформи нашег образовног система, које ова земља није видела још од оних које је спровео Стипе Шувар. (За оне старије подсећање, а за млађе информација да је Стипе Шувар аутор и реализатор идеје о такозваном "усмереном образовању" у некадашњој Југославији, чије се последице, према многим мишљењима, и данас осећају).
За почетак, актуелни министар је саопштио да је наша просвета оптерећена вишком. Односно, да је чак 6.000 људи у овој области - прекобројно. Бавио се министар и такозваним "одокативним" методама, према којима, само у Београду, постоји вишак од 3.000 људи.
Претпостављам да су процене министра просвете о "просветним вишковима" биле основа (или, застрашивање - како ко то хоће да схвати), за оно што је уследило након неколико дана. Када је министар у(с)тврдио да "просветни радници немају разлога за штрајк". Међутим, како се испоставило, новопечени министар није био добро упућен. Тако да су просветари, дан пред почетак школске године, у пет до дванаест, одржали протест у центру Београда, на Тргу Николе Пашића. Само што медији томе нису дали онај простор који је добио министар Шарчевић. Који је, не обазирући се на захтеве просветара најавио да ће се "школство мењати од темеља".  И пре но што је стигао да почне са каменом темељцем, додао је да ће једна од новина бити и то да ће "родитељи оцењивати наставнике и директоре". Међутим, да је министар мислио и на родитеље, показао је већ првог дана нове школске године. И поручио им да ће њих - по џепу. И то не мало. Већ 1.500 евра уколико им дете буде имало 20 изостанака!
Већ ових неколико примера указује на то да је нови министар просвете надмашио многе своје претходнике. Јер је, за мање од два месеца, успео да "баци рукавицу" у лице и просветарима и родитељима. Што није пошло за руком  ни једном досадашњем министру просвете, још од 11. јануара 1811. године, када је у Србији основано прво министарство просвете, на чијем је челу био наш познати просветитељ и реформатор, Доситеј (Димитрије) Обрадовић.
Али, та бачена рукавица не значи да ће министар сносити неке последице. Поготову не у земљи Србији, где је одавно једино важно да се "рукавица у лице", никако, не баца првом човеку Владе Србије и читаве државе, Александру Вучићу. Јер је, у крајњем случају, Вучић и "открио" господина Шарчевића.
Једино је остало непознато - када. Пошто је (како су известили медији) лидер Демократске странке, Бојан Пајтић, у скупштинској расправи, током представљања најновије Вучићеве владе изнео податак да Шарчевић постаје министар "само зато што је био директор школе коју је Вучићев син похађао". Та информација је, очигледно, изнервирала тада "техничког премијера", па је  лидера опзиционе ДС оптужио за нападање  "детета које је поштено ишло у школу, завршило поштено, без и једне поклоњене оцене", додајући  и да "никада пре није видео Шарчевића".
Међутим и у овом случају се показало да "батина има два краја". Други крај (а да тога, вероватно, није ни био свестан) држао је министар Шарчевић, који је, десетак дана касније, гостујући у једној телевизијској емисији, сасвим случајно, рекао и то да је "Вучића упознао кад му се син уписивао у школу, пре осам година..".
Сада се, оправдано, поставља питање ко овде говори истину, а ко је, у широком луку заобилази. Па, уколико се већ уводи систем у коме ће сви све да оцењују, крајње би време било да и ми грађани оцењујемо власт. Али не да чекамо да им се заврши мандат. Већ одмах. Да не би до избора заборавили шта су све причали, а шта урадили. И то на свим нивоима. Од председника општине, преко посланика до министара. Укључујући и премијера.
Па ком опанци, ком - јединица.

недеља, 28. август 2016.

К Л О З Е Т


Клозет - (старофранцуски clos, латински clausum - од claudere - закључати, затворити), нужник, заход, клоња, WC (ве-це) - скраћеница од енглеског (water closet), има историју дугу око 45 векова (25 пре нове и још 20, нове ере). Упркос уверењу које влада у нашем народу да је овај израз нешто што треба избегавати у јавној комуникацији, а употребљавти ("умивенији") израз WC, захваљујући (а коме другом?) актуелном премијеру, Александру Вучићу, израз клозет (уз све остало што уз то иде) ушао је у наш модерни политички речник.
И то је нарочито интензивирано у претходној предизборној кампањи. Није занемарљив ни медијски допринос да ова прича буде толико присутна у јавности, али стичем утисак да је у њој уживао и сам премијер. 
Толико да је на предизборном митингу у Бору, тада као технички премијер, обећао да ће и даље , "упркос што му се смеју и називају га премијером за WC, он наставити да посећује сваки тоалет у Србији". 
Ова прича о клозетима у Србији, није промакла ни страним медијима, који су је зачинили са  мало оружја
А што се "домаћег терена тиче", Вучићева прича о клозетима (по ко зна који пут) поделила је Србију. Једни (углавном они који слепо верују вођи) сматрају да је та тема веома важна за ову државу, док они други (углавном они који Вучићу не верују ни кад им каже који је дан), збијају шале на ову тему. У овом случају, истина није на средини, јер се заиста ради о веома важној теми. Ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, грубо речено, због клозета под лупом читавог модерног европског света, а и шире. О томе говори и податак да су Уједињене нације у свој календар увеле и Светски дан тоалета, који се (као и Међународни дан мушкараца, који УН још нису признале), обележава 19. новембра. 
Мада није за утеху, у овој области и од нас има горих, јер је генерални секретар Уједињених нација, Бан Ки Мун, говорећи поводом Светског дана тоалета, прошлог, 19. новемра, истакао да, према подацима ове организације, 2,4 милијарде људи на планети нема адекватне санитарне услове, а готово милион људи нема клозет и принуђени су да нужду обављају на отвореном простору. Он је додао да су због тога УН, још 2013. године, покренуле акцију "Call to Action on Sanitation", са циљем да се, до 2025. године, престане са обављањем "дефекације на отвореном". 
Ако имамо у виду да су историју клозета започели Египћани (којима се званично признаје и изум претече даске за WC шољу), који су, са формирањем градова, схватили да је неопходно уредити и просторије које би, према данашњој терминологији, звали WC, јасно је да наш свет, за неколико миленијума, није баш много узнапредовао у овој области. Пошто је, према већ изнетим подацима, очигледно да су, чак и стари Римљани много боље "регулисали" ову област од многих данашњих земаља, јер су још тада имали (истини за вољу заједничке) просторије које су грађене изнад потока и у којима су обављали неопходнуе физиолошке потребе. 
За разлику од Римљана, градитељи у феудалној Европи, своје клозете су дизали "небу под облаке", односно у оним добро познатим "избочинама" у кулама и замковима, пошто је идеја била да ће тако "гравитациона сила" најбоље одрадити свој посао. Међутим, они који нису били те среће да живе у замковима, за неопходне физиолошке потребе користили  су посуде које су биле смештене испод кревета, и које су се празниле (тек када у њима није било места!) директним избацивањем на улицу.
У 16. веку су овакве навике почеле да се мењају, пошто је енглеска краљица Елизабета I, постала власница првог клозета са текућом водом, који је дизајнирао њен кум Сер Џон Харингтон. Без обзира што је краљица одбила да користи ову новотарију, она је почела да се "шири" Европом. А тек након индустријске револуције, порастао је интерес за хигијену, тако да су идивидуални клозети постајали све присутнији, најпре, у кућама богатих троговаца и других имућнијих житеља напредних европских држава. Упркос томе, све до средине седамдесетих година двадесетог века, индивидуални тоалети, какви су данас познати, били су реткост. 
Очигледно је да је овај изум западног света још увек луксуз у многим државама, па и нашој Србији, што је, по свему судећи, и нашег премијера навело на размишљање да, као и неки владари пре њега, учини нешто значајно по чему ће остати упамћен у народу. 
Јер клозет, као и у развијеном западном свету, и у Србији има неку врсту историје.
Мада она није тако детаљна, остало је забележено да су "водени клозети" у Србију почели да стижу током 19. и 20. века, мада још увек има делова у којима су они "технолошко чудо". У складу са називом овог блога, мени је био занимљив податак да је у Ниш и јужни део Србије први енглески, "водени клозет" стигао 1919. године. А за то су заслужна двојица солунаца - Риста Јовановић и његов отац Милан. Наиме Риста, који је био болничар добровољац, а касније, угледни нишки столар, који је, са својим оцем, донео прву клозетску шољу са пратећом опремом, тиме је ушао у историју. А много мање је познато да је, управо Риста Јовановић, саградио скромну камену пирамиду на улазу у Вону болницу, која сведочи о жртвама пегавца који је харао Србијом од новембра 1914. године и који је, за непуних пола године, однео више од 30.000  цивила и војника.
Северније од Ниша, педесетак година раније, још један клозет је ушао у историју. Наиме, ако је веровати једном новинском напису, тај такозвани "пољски" клозет, налазио се у Смедереву, а могао је да "дође главе" кнезу Милану Обреновићу, будућем краљу Србије. Овај догађај, који је у усменом предању назван "Смедеревски намештај" одиграо се 6. октобра 1871. године, када је кнез, због тајновитости, био смештен на имању једног заклетог обреновићевца, иначе његовог личног пријатеља. Предвече, када је кнез одлучио да оде "где цар иде пешке", за њим је кренуо и ађутант који је током кнежеве физиолошке потребе, дискретно боравио недалеко од "пољског" клозета, смештеног у дну дворишта пространог имања на обали Дунава.
У једном тренутку, ађутант је чуо страховит тресак праћен кнежевим запомагањем а касније и пуцањ. Ађутант је провалио врата клозета, али, на сопствено изненађење, кнеза није видео. Убрзо је схватио да се будући краљ Србије налази у септичкој јами, након чега му је пружио канију сабље извукавши га из "овог проблема". Ађутант је, како ово усмено предање каже, два сата на Дунаву прао кнеза, доносећи му у тајности нову преобуку, заклевши се владару на крсну славу и све што му је најсветије да о овом догађају никада и никоме ништа неће рећи. Ако је веровати овој причи, она је имала и свој наставак. Наиме, спроведена је истрага од стране једног официра, који је под заклетвом, утврдио је да је ово било дело атентатора, који су даске клозета полили киселином од чега су оне сагореле, али и сачувале облик, што је заварало кнеза.
Мада биографи Милана Обреновића нису обрађивали овај догађај, многи верују да је, захваљујући овом, на срећу, неуспелом атентату, Стари двор веома брзо добио канализациону мрежу а сви дашчани нужници били замењени енглеским клозетима са керамичким шољама.
Наравно, како тада, тако и сада. Нити сви грађани живе на двору, нити сви грађани Србије и дан-данас имају подједнаке услове за достојанствено вршење физиолошких потреба.
Управо због тога, намери премијера Вучића да уведе више реда у комуналну инфраструктуру појединих институција нема се шта приговорити. Напротив. Једино остаје питање да ли је тај наум заслужио да нађе своје место и у чувеном Вучићевом експозеу, чији сам узорак пронашао на званичном владином сајту, а који има 80 страница и за који се тврди да је она краћа верзија.
Међутим, треба бити реалан па у овој премијеровој идеји препзнати и одређени диктат. Пошто нам, као и у многим другим областима и због клозета, Европска унија "дише за вратом". Да не кажем да ћемо, по свему судећи, до Европе доћи преко нужника. 
Наиме, није никаква тајна да је још пре више од пет година, дакле, када су напредњаци тек правили планпве како да отму власт из руку жуто-црвене коалиције, држава Србија морала да одговори и на 2.483 питања из упитника Европске комисије. Одговарајући на та питања, тада смо и себи и њима морали да откријемо дуго и сигурно чувану тајну каква нам је клозетска ситуација.
Тада су грађани Србије, заједно са главним градом Европске уније, Бриселом, сазнали да од 7 милиона и 400 хиљада становника Србије (без преамбуле Косова и Метохије), милион и две стотине хиљада нема купатило, а чак милион и по ни WC. Скоро милион људи у Србији живи без канализације, 300.000 становника без струје, а пола милиона без чисте воде за пиће. Брисел је том приликом сазнао и то да нам, за разлику од купатила, оружја не фали. Наиме, грађани (легално) поседују милион и две стотине хиљада комада оружја, управо колико нам фали купатила. А вероватно је део недостајућих купатила и у престоном Београду, пошто се свакодневно купа тек половина житеља главног града, а сваког другог дана то чини нешто више од 17 процената, док при уласку у кућу руке пере 80 процената Београђана.
Претпостављам да из наведеног (а што је свакако било доступно и премијеру Вучићу), није било тешко утврдити која се тема може уврстити у предизборну кампању која у Србији, по свему судећи, траје стално. Једино остаје питање да ли ће премијер Вучић, након обилажења и сређивања клозета у јавним институцијама, почети да обилази и уређује и онај део који је у "приватном власништву", а где је (према изнетим подацима) ситуација много гора.
А да не говоримо о томе што ми се чини да ће и у овом, најављеном, сређивању клозета у школама и домовима здравља, поново бити селекције. Те да ће оне институције које се налазе јужно од Бубањ потока, поново, бити на зачељу. Или, никада неће стићи на ред.
У том контексту, јавно постављам питање да ли је и амбулантски клозет који се налази иза Дома културе у селу Протопопинци, у општини Димитровград, уврштен у званичан план обиласка премијера Вучића? И да ли ће и када житељи овог места бити у прилици да, на овом месту, достојанствено оду у WC? Јер, без обзира што у овом селу живи свега четрдесетак људи, углавном у поодмаклим годинама, надам се да су и они премијерова брига.

Поготову што поменути клозет изгледа тако да није никакво чудо да, вероватно, здравствени радници, који сваког другог четвртка долазе у ово село, одлазак у овај објекат доживљавају као сцену из неког америчког хорора. Под претпоставком да у клозет одлазе само они и да су малобројни сељани све своје физиолошке потребе обавили "у свом дворишту". Истини за вољу, ни амбуланта није у много бољем стању, а велико је питање колико ће дуго још таваница овог дела Дома културе бити у једном комаду, пошто се овој грађевини већ неколико година, убрзано урушава кров. Вероватноћа да се, ускоро, уруши и плафон амбуланте у директној је зависности од величине рупе на крову зграде Дома културе. А она (рупа) је сваког дана све већа.
Међутим, колико је мени познато, премијер, још увек, није помињао домове културе.

уторак, 23. август 2016.

ВОЈВОДЕ И СЕРДАРИ


Трајан Басеску (Фото: Reuters)
Ових дана, као рефрен неке познате песме, мотају ми се по глави две латинске изреке. Упркос чињеници да оне нису у директној вези са главном темом мог размишљања, па самим тим ни са темом овог текста, изреке "Historia magistra vitae est" ("Историја је учитељица живота") и "Repetitio mater studiorum est" ("Понављање је мајка знања"), "појавиле" су се оног тренутка када су, пре неколико дана, неки медији, поново, "прежвакавали" добро познату причу, из "суседне и пријатељске Румуније". А све то скупа мени личи на некакву андерграунд дипломатију, или на добро познату причу о баби и уштипцима.
Наравно, за овако нешто, имам и некакво "оправдање". Јер, уколико је "историја учитељица живота", испада да политички и државни врх Србије још увек није ништа научио из неких претходних догађаја и времена, а са друге стране, неки политичари из "суседне и пријатељске Румуније", никако да схвате да је "понављање мајка знања", а не убеђивања.
Међутим, имам утисак да ће још много воде протећи Дунавом пре но што прва латинска изрека стекне упориште са десне, а друга, са леве стране ове реке која, у дужини од 230 километара, чини природну границу између Румуније и Србије.
На то указују и поменути медијски текстови и прилози, настали након што је, бивши председник Румуније, а сада опзициони политичар и председник десничарског Покрета народ, Трајан Басеску, изјавио да Румунија "има озбиљну карту у својој руци" јер може да не ратификује прикључење Србије Европској унији и након завршетка претприступних преговора. Да се размишљање бившег председника Румуније мења у складу са његовим положајем на политичкој сцени, говори и податак да је пре пет година говорио  другачије.
Међутим, оно што се годинама не мења је стара и добро позната прича коју, као мантру, понављају одређени представници Румуна (или Влаха, како они тврде) у источној Србији.
Вероватно због тога, нисам био изненађен даљим развојем догађаја, који је резултат претходно инете чињенице, али и инертности и незаинтересованости медија у Србији да, на ову тему, пронађу адекватне саговорнике. Па тако наши медији, уместо релевантних, имају најгласније саговорнике. Који, као аксиом понављају оно што је, сасвим сигурно, теорема.
По систему "ти мени војводо, ја теби сердаре", или као у народној јуначкој песми "што пропушћа дели Радивоје, дочекује млади Татомире, што утече младу Татомиру, дочекује дијете Груица", оно што није рекао Басеску, допунио је (бар како пишу неки медији), др Предраг Балашевић, потпредседник Друштва за културу Влаха-Румуна Србије "Ariadnae Filum".
- "Желимо да Србија постане чланица ЕУ, али желимо да се и ми прикључимо са нашим основним правима: да имамо румунске школе, литургију на румунском и румунску штампу" - рекао је др Предраг Балашевић, у функцији (како су неки медији пренели) потпредседника Друштва "Ariadnae Filum" (о чему нисам пронашао поуздан податак), који је и председник Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc).
Председник Румуније Трајан Басеску
уручује орден др Предрагу Балашевићу
(Палата Котрочени - Букурешт)
http://www.zajednicavlahasrbije.com/
У сваком случају, нема никакве дилеме у вези са информацијом да је, пре нешто више од две године, тада као председник "суседне и пријатељске Рунуније", већ поменути, Трајан Басеску, одликовао већ поменутогдр Предрага Балашевића, Орденом посвећености - "Ordinul Serviciul Credincios" - на очувању идентитета влашке (румунске) заједнице.
"Најпре желим да се захвалим на одликовању и да кажем да је оно уручено мени фактички уручено целој влашкој (румунској) заједници у Србији, свако од око 300.000 припадника влашке (румунске) заједнице у Србији заслужно је за овај моменат и може се поносити овим орденом" - рекао је, том приликом, захваљујући се на признању, др Балашевић.
Површно гледано, овим двема изјавама господина Балашевића (уколико су их медији прецизно пренели?), нема се шта приговорити. Јер оне представљају мишљење и легитиман став једног политичара (а то је тековина демократије) и представника одређеног броја житеља Србије, који (углавном) живе у Тимочкој Крајини.
www.makroekonomija.org
Али, надам се да је свима, па и господину Балашевићу, јасно да не може говорити у име, оног другог, много већег броја житеља овог дела Србије који себе сматрају Власима, а језик којим говоре (као што су вековима говорили и њихови преци) називају влашким језиком. Јер је језик, онај други, језик бројки неумољив! А по њему (према последњем попису из 2011. године), на територији Србије живи 35.300 Влаха и 29.332 Румуна. Од овог броја, на територији централне Србије (укључујући и Београд), живи 35.160 Влаха и 3.922 Румуна. Детаљније, на територији седам округа у Србији (Борски, Браничевски, Зајечарски, Поморавски, Расински, Подунавски, Мачвански), према поментом попису, живи укупно 34.905 Влаха и 2.318 Румуна. Са друге стране, на територији Војводине, у осам округа, живи 25.384 Румуна и 170 Влаха. Дакле, нико не оспорава чињеницу да на територији Србије живе и Власи и Румуни. Без обзира колико сумње може бити у попис било које, па и ове, државе, погубно је лицитирати са бројем било којих становника Србије, па самим тим и Влаха и Румуна. Али је добро знати ко су њихови легитимни представници. Не верујем да било ко разуман може оспорити чињеницу да оба ова мањинска народа у Србији имају и своје националне савете - Национални савет Влаха и Национални савет румунске националне мањине, као кровне организације ове две мањинске заједнице у Србији.
Дакле, сасвим је јасно да потпредседник једне невладине организације (уколико је та информација из медија тачна!?), и председник једне странке - Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc), ни на који начин не може бити представник свих Влаха и Румуна који живе на територији Србије. Или, другачије речено, не може бити једини представник ових мањина. Прецизније речено, пошто је сасвим јасно да овде није реч о Власима и Румунима који живе на територији Војводине, већ о онима који живе на североистоку централне Србије, господин Балашевић, у најмању руку, не може бити једини представник - ни као званичник једне невладине организације, ни као председник једне политичке странке. Јер, на североистоку Србије, делује још неколико невладиних организација (а једна од најактивнијих је "Гергина"), које представљају влашку мањину, као и неколико политичких странака, међу којима је једна од најутицајнијих Влашка странка.
Управо због тога, мени као грађанину Србије, који не припада ни једној од две мањинске заједнице (што износим као најобичнију констатацију), никада није било јасно због чега медији, када је реч о Власима и Румунима североисточне Србије, готово увек потраже мишљење од само једне стране и то, по правилу, од оне која (према језику бројки), представља мањински део. Та инертност медија, за резултат има површност и необјективност.
Можда управо због тога, у текстовима које сам на ову тему објавио уназад неколико година (ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА УШТИПЦИ, ТРЕЋИ ЧОВЕКГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ, ЛАЖА И ПАРАЛАЖА и ПРИЈАТЕЉИ), трудио сам да објективност увек буде на првом месту.
Жалосно је да су наши медији (чак и они који се хвале врхунским новинарством) спремни да и неке најзначајније теме толико релативизују и доведу до апсурда и то из једног доста прозаичног разлога - недостатка простора и времена. А ова тема изискује и простор и време. И одговарајуће саговорнике. Односно, саговорнике "истог ранга". Другим речима не може један саговорник да буде председник Националног савета Влаха (као кровне организације влашке мањинске заједнице), а други -  председник једне политичке странке. А управо тако нешто, пре две године,  објављено је у нашем најстаријем дневном листу (у чијој реклами стоји и да је најстарији на Балкану).
Ту површност и незаинтересованост осим медија у Србији показују и политичари. Који, по свему судећи, о ономе што се догађа јужно од Бубањ потока брину као о лањском снегу. И то траје годинама. А како изгледа ту "стару праксу" наставила је и ова власт. И, да будем искрен, нисам ни мало био изненађен да и најновије "сигнале" из Румуније, који би у некој нормалној држави и нормалној дипломатији било окарактерсинао као "мешање у унутрашње ствари" једне суверене државе, у Србији није коментарисао ни један од значајнијих политичара. Па ни министар иностраних послова Ивица Дачић, коме је то била обавеза и коме је то, народски речено, у "опису радног места". Међутим, Дачић се на ову тему, последњи пут огласио (ако ми нешто није промакло), пре читаве три године, у време када је био председник Владе Србије, као гост на прослави Дана општине Петровца на Млави.
И председник ове државе, на ову тему, обратио се још у септембру, 2013. године, док се према мојој евиденцији, председник ове и претходних Влада, на ову тему, огласио пре две године, представљајући ову тему, готово искључиво, као економску.
На најновији иступ бившег председника "суседне и пријатељске Румуније", једину званичну реакцију имала је шефица српског преговарачког тима са Европском унијом, Тања Мишчевић. Међутим, имам утисак да је њена изјава ("Србија је донела акциони план за мањине, који је био услов за поглавља 23 и 24, о правосуђу и владавини права. Са тим планом сагласила се и Румунија, па не видим никакву потребу да се улаже било какав вето"), до те мере "кабинетска" да одражава суштину несхватања проблема такозваног "влашког питања".
Ако се томе дода и већ помињана инертност медија долазимо до поражавајућег податка да је о овој теми био заступљенији став који је изнео Завиша Журж, као председник једне невладине организације, него председника Националног савета Влаха, Радише Драгојевића.
Са друге стране, може се поставити и питање да ли су званични представници влашке националне мањине, конкретно, Националног савета Влаха, сами криви за своју слабу заступљеност у медијима или је кривица, искључиво, на страни медија.
Тај одговор треба најпре, они сами себи да дају, а затим да се, на ову тему, обрате и јавности.
За сада, колико је мени познато, то је учинио једино примаријус др Синиша Челојевић, чан Извршног одбора Националног савета Влаха, али, као председник Влашке странке.
Да ли ће овај усамљени глас бити довољан да покрене на озбиљно размишљање о једној изузетно важној теми за житеље Тимочке Крајине, а у крајњој линији и за читаву Србију, показаће наредни дани и месеци.

недеља, 26. јун 2016.

П А Д Е Ж


Претпостављам да ће се многи бавити темом која је, ових дана, планетарна вест, тако да сам сасвим сигуран да одлука већине Британаца није тема за мене. Уместо тога, а у складу са називом овог Блога (Србија ван Београда), одлучио сам да напишем текст који, макар на први поглед, са поменутом темом нема никакве везе. Јер, ако имамо у виду да су Енглези, по свему судећи, поново пожелели да се "праве Енглези", што може још више да убрза националне процесе на Старом континенту, јасно је да ћемо и ми (у блиској или даљој будућности), све више морати да се "окрећемо себи". Уосталом (ако ме утисак не вара?), код нас је то "процес који траје".  На то указује и чињеница (уколико је нисам погрешно протумачио) да је интересовање већинског дела српских медија, за разлику од већине светских (а поготову оних у региону), којима је Брегзит био на првом месту, тог истог дана, било усмерено на активности бившег, садашњег и будућег премијера и његов историјски пут за Њујорк. На који премијер Вучић, из "оправданих разлога", није отишао, због чега је пропустио прилику живота да предводи групу "елитних путника", што је домаћим медијима, такође било екстремно важно. Можда и због тога што су, изгледа, због тог отказивања премијеровог историјског лета за Америку, више патили неки путници него наш неуморни премијер. Који је, веома брзо, пронашао начин да поентира на "домаћем терену" (не обазирући се на већинску одлуку Енглеза), обећавши широким народним масама да са "европског пута" скретања бити неће, осим ако га и када, заговорници другачије будућности, "победе на изборима". Што је, како сам ја закључио, одговор на изјаву доскорашњег хашког затвореника и некадашњег Вучићевог "великог учитеља", који је (ако сам добро приметио), први, на себи својствен начин, реаговао на најновија дешавања у Европској унији.
Осим тога, претпостављам да ће премијеру на том убрзаном путу у Европску унију помоћи и грађани, који ће, већ од 8. јула, имати прилику да дођу код њега, на чашицу "јутарњих разговора", од пола шест до пола девет. Једино што није саопштено да ли ће грађани, том приликом, добијати и доручак (бурек и јогурт би били сасвим примерени), али по скупштинским ценама.
У сваком случају, мислим да тај "европски курс" (са кога нећемо да скренемо), није у супротности са потребом да, као и све нације које држе до себе (на крајње позитиван начин), почнемо да мислимо о својим националним интересима. А да би у томе, у потпуности успели ваљало би да се (између осталог), више него до сада, посветимо и сопственом језику. Који смо, по свему судећи, почели да заборављамо (ако смо га, уопште, и знали!?). Уколико, у духу свеопштег економског и политичког тренда, не стигне декрет о потреби учења неког (или неколико) језика са овог нашег, евроазијског, континента.
Сигуран сам да нећу бити усамљен у мишљењу да познавање званичног, већинског језика државе у којој живимо (са подразумевајућом граматиком), није баш јача страна већини, како већинског тако и мањинских народа. Тај ниво знања у директној је сразмери са наступајућим технологијама, које, како изгледа, "инсистирају" само на информатичкој, али не и на језичкој писмености. Пошто овде износим лични став, а у нади да то неће звучати као хвалисање, морам да констатујем да све што напишем буде језички (граматички) коректно. На неки начин то је и "обавеза" проистекла из чињенице да се (ничим изазван) бавим писањем које је изложено суду (очима) јавности.
Управо због таквог личног става, није редак случај да своје текстове "дотерујем" и након објављивања уколико приметим да сам начинио неку граматичку или језикословну грешку. То је оно што ја зовем "дуг према читалачкој публици". Мотивисан ставом да није срамота признати грешку, коју у складу са тим треба и кориговати. Због таквог става према сопственим текстовима, мислим да имам право да то исто тражим и од других. Поготову ако се ради о текстовима чији су аутори "професионалци", односно људи који писањем зарађују хлеб. 
При томе, мислим да овде не постоји само проблем са класичном језичком (граматичком) писменошћу већ (у већој мери), о својеврсном немару и некој врсто језичке "запуштености". Али, на велику жалост, осим ње, постоји и технича "запуштеност". Односно, да људи који имају задатак да се баве техничким делом медија мисле да је довољно само "објавити" информацију. Без обзира како је она "упакована".
www.negotin.rs
Као пример, узећу (недавно) графички редизајнирану насловну страницу неготинског, општинског веб-сајта, на којој, међу понуђених девет нових фотографија, које представљају знамените и знаменитости Неготинске Крајине, из некох разлога, није било места за чувеног Неготинца - Ђорђа Станојевића. Или је. можда, требало да напишем Ђорђе Станојевића? У духу онога како је написано име певача  који, како изгледа, има више заслуга па се, више од месец дана, "шепури" на насловној страни неготинскг веб-сајта. Одакле се, једним кликом, отвара читава галерија фотографија са недавног, неготинског,  концерта једног од новокомпонованих идола широких народних маса.   И то све под насловом, како је главни језикословац општинског сајта то формулисао: "Концерт Ацо Пејовића". 
И, управо на овом месту, чини ми се да је згодна прилика за једну дигресију. Са малим закашњењем. Али, судећи по општинском веб-сајту, још увек актуелном. 
Наиме, није ми јасно по чему је један певач који се зове Ацо (или прецизније, Александар) Пејовић, заслужио да у Неготину има "тезгу", а поводом Мајских свечаности, односно, Дана општине Неготин? Лично, о овом певачу мислим исто што и о армији новокомпонованих забављача широкох народних маса, са чијим "уметничким радом" сам се први пут суочио пре десетак година, у јавном превозу, на релацији Неготин - Београд, када је неуморно и безброј пута (очигледно је возач аутобуса био његов обожавалац),  запомагао да би дао "литар крви, обе руке", само да му (она) дође и спаси од туге. Тада нисам имао појма ко је "незнани јунак" који има за бацање литар крви и (чак!) две руке. Али, уколико се ради о тако добром певачу, који има толико публике,  која је у Неготину, "упркос невремену и јакој киши уживала у његовој музици" (како је то на општинском веб-сајту, написао главни језикословац), због чега поменути певач, није, тим поводом, одржао концерт на стадиону, уз улазнице које би се наплаћивале?  А да је, уместо овог "поклона", Неготинцима бесплатно понуђена позоришна представа "Клаустрофобична комедија", која је била на програму у понедељак, 16. маја, ове године. За коју су љубитељи позоришта морали да плате улазницу од 600 динара.
Али, то је прича за неку другу прилику, у којој би главна реч била популизам.
У овом случају, више ме интересује како је било могуће да се на општинском веб-сајту, у вези са именом поменутог певача појави једна оваква грешка? А касније, да ту и остане. У првом падежу. Номинативу. А поготову дволичност и лицемерје свих оних који су ово, сигурно, већ уочили пре мене, али, "нису хтели да се мешају".
Подсећања ради, падежи су различити облици једне речи којима се означава њихов однос према другим речима у реченици. Промена речи по падежима назива се деклинација. Именице, заменице, придеви и променљиви бројеви мењају се по падежима којих у српском језику има седам (у једнини и множини).
А како "каже" Правопис српског језика, код мушких имена, по падежима се мењају и име и презиме, док се код женских (осим у неким случајевима) мења само име. 
Конкретно, мушко име Ацо, може се мењати по првој врсти - Ацо, Аца, Ацу, Аца, Ацо, Ацом, Ацу, или по трећој - Аца. Присвојни придев је Ацов и Ацин.
Извор : Политика
А можда је кривица само до поменутог певача. Јер да је остао код свог крштеног имена Александар, претпостављам да би главни језкословац општинског веб-сајта лакше "погодио" падеж при писању наслова вести за његов концерт у Неготину.
Међутим, како сам већ у првом делу овог текста писао, грешака, на различитим веб-сајтовима, је много. Само је разлика у томе да неке од њих буду и кориговане.
Какав је случај, недавно, био у "најстаријем дневном листу на Балкану". Наиме, пре неколико дана, дневни лист "Политика", објавила је наслов: "Мирославу Мишковићу пет године затвора због утаје пореза" . Пошто је, након неколико сати (можда и након читавог дана), неко примето грешку, она је исправљена. 
А можда до ње не би ни дошло да је неко мало више водио рачуна о томе шта се објављује, а мало мање се хвалисао на тему једна и једина "Политика". А тај неко, ако није устројена другачија организација, мора да буде главни уредник. Односно, у овом случају, главна уредница - Љиљана Смајловић. Међутим, као што се могло приметити, она је имала  преча посла. Писала је похвале на "задату" тему. За мање од седам дана, написала је (чак!) два таква хвалоспева: Мека моћ "Политике" и Трг "Политика".
Дакле, "Политика" је своју грешку, релативно, брзо кориговала. А да ли ће и када неготински веб-сајт? Уосталом, можда су моја очекивања превелика. И не треба један локални веб-сајт поредити са најстаријим дневним листом на Балкану, који је почео да излази, далеке, 1904. године. Мада, остаје горак укус да су овакве грешке могуће чак и код највећих и најстаријих.


уторак, 14. јун 2016.

ЈАГЊЕ НА ДРЖАВНОМ ПУТУ


Фото: Ж. Р. Драгишић
Уверен сам да би, сваки становник Србије који, макар повремено, негде путује, био у стању да искаже свој суд о квалитету наших путева, односно о "путној мрежи Србије", како се то званично каже. А уколико, у таквим случајевима, тај имагинарни житељ ове државе, користи сопствени ауто, тај "утисак о квалитету путне мреже" ће, вероватно, садржати живописне описе, зачињене веома богатим сегментима нашег народног језика, које обично називамо псовкама.
Мада смо сви сведоци (захваљујући добошарењу чија се бука не може избећи) да се у овој области "гради онолико", односно, као "никад у досадашњој историји", али и да се већ изграђени путеви ("по први пут у историји"), одржавају много боље него у државама које су од Србије далеко богатије (мада, руку на срце, овдашњи народ, са искуством, то зове онако како и приличи - крпљење).
Наравно, када се говори о путној мрежи у држави Србији, мисли се на државне путеве, чија је
Фото: Ж. Р. Драгишић
укупна дужина нешто већа од 15 хиљада километара и који су категорисани у две категорије првог и две категорије другог реда. При томе, најмање је оних који носе ознаку "I A" (првог А) реда, односно ауто-путева, којих има, свега, 669 километара. Док је највише оних који су сврстани у категорију која носи званични назив "II A" (другог А) реда, у дужини од 7.057 километара. 
Управо на делу једног од тих 7.057 километара, затекао сам се у раним поподневним сатима, претходног викенда,  у Свету Недељу, 12. јуна Лета Господњег, 2016. године. Прецизније речено, возио сам се државним путем "II А" реда, број 221, који (како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева), повезује Књажевац и Димитровград (пролазећи кроз места: Кална, Темска, Пирот, Височка Ржана и Мојинци). Кажем, возио сам се, све док нисам био принуђен, да, без икаквог претходног упозорења, зауставим ауто на око двадесетак километара од Пирота у правцу Књажевца, између села Темска и Церова, у општини Пирот.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Имајући у виду да већ неколико деценија пролазим овим делом Србије и да се добро сећам времена када је велики број деоница пута на релацији Књажевац - Пирот (или обрнуто), био неасфалтиран, односно макадам, нисам био посебно изненађен када сам на наведеној деоници наишао на механизацију и раднике који су радили на пресвлачењу постојећег, новим, асфалтним слојем. Али (ако изузмемо податак да су се радови одвијали баш у Свету Недељу), био сам у потпуном шоку када сам установио да сам на ову деоницу, на којој су се одвијали радови, и буквално, налетео! Без икаквог претходног упозорења, које би указивало да возачи морају да прилагоде вожњу и смање брзину због извођења радова на путу. 
Пошто сам се кретао из правца Пирота ка Књажевцу, својом (треба ли то напоменути!?), десном страном коловоза, у тренутку сам (на већ поменутом месту) видео да је, у левој коловозној траци (такође у смеру ка Књажевцу), паркирано десетак аутомобила, на чијем је зачељу, на одређеном одстојању, био камион мање носивости. Када сам већ дошао до почетка ове колоне, схватио сам да, због радова на деоници пута испред мене, не могу да наставим даље, због чега сам се вратио назад и паркирао свој ауто на зачеље поменуте колоне. Морам да признам да ми је све ово било јако чудно имајући у виду да се ради о застоју због радова на путу,  о чему није било никаквог упозорења на делу пута којим сам прошао. Неко време сам седео у аутомобилу и покушавао да проценим "новонасталу ситуацију".
Фото: Ж. Р. Драгишић
На око стотинак метара од места где сам се налазио, на благој кривини, назирали су се неки камиони веће носивости и машина за асфалтирање. Поред паркиране колоне аутомобила (у левој коловозној траци), као на корзоу, пролазили су неки радници обучени у наранџаста радна одела, док су њих двојица, развлачила канап по ивици десне стране пута и постављали неко камење, као маркере. Након десетак минута, видевши да је возач аутомобила испред мене изашао и нешто питао једног од радника који су се шеткали тек асфалтираним делом пута, пришао сам му и питао о чему се ради. Момак ми је одговорио да је у току асфалтирање, да треба да се испразне два камиона и да је он, претходног дана, када је ишао из правца Књажевца ка Пироту, морао да чека неколико сати.
bisnode.rs
Наздравље! Било је очигледно да фирма која је изводила радове, осим што није означила зону радова на путу, није имала ни адекватну механизацију. Јер, уместо да је асфалтирана наизменично једна па друга коловозна трака (што би уз мање застоје, ипак, омогућило несметан саобраћај), они су асфалтирали читаву ширину коловоза, јер је машина за аасфалтирање имала толики радни ход. Доносећи тај закључак, схватио сам да ће застој, заиста, потрајати. Међутим, ипак сам решио да то проверим, код једног од "присутних представника извођача радова". Пошто није имао наранџасто радно одело, већ "цивилну" гардеробу, претпоставио сам да се ради о "неком шефу", што ми се учинило правом адресом за моје питање. Али ме је одговор оборио с ногу: "Два -три сата", био је његов одговор на постављено питање о претпоставњеној дужини застоја. И све то уз осмех. Његов. Пошто мени, уопште, није било до смеха. Ја сам у том тренутку мислио о томе колико је ова држава, у информативном смислу, заостала. И да ја, заједно са возачима и путницима десетак аутомобила са ове и, претпостављам, исто толико са оне стране "радне барикаде" плаћамо данак информативној неукости. Јер, у двадест и првом веку (који многи зову и веком информација), нисмо имали информацију која би нам омогућила да све ово избегнемо.
www.mgsi.gov.rs
Али, сам размишљао и о министарки грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (у техничком мандату), која се нада да ће ту и остати, "да заврши посао"  Замишљао сам је како се смешка са званичног сајта Владе Србије, задовољна што је, 24. новембра 2014. године, потписала Правилник о начину регулисања саобраћаја на путевима у зони радова, који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије,  11. децембра исте године. И питао се да ли зна због чега извођач радова у једном од делова Србије ван Београда не примењује овај обавезујући правни акт, који у 22 члана, до у детаље, предвиђа како мора да се понаша уколико изводи радове на путу. Посебну пажњу ми је привукао члан 15 овог Правилника који гласи: "Ако се саобраћај у зони радова не може регулисати ни једним од претходно наведених начина, врши се потпуно затварање пута и преусмеравање саобраћаја на други пут."
www.srbija.gov.rs/vesti/
www.amss.org.rs/

Очигледно је било да "папир трпи све" и да је писање једно а да је живот нешто друго. Поготову ако се тај живот одвија јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда. Да парадокс буде већи, само дан раније, 11. јуна, на званичном сајту Владе Србије, објављен је "Апел возачима да поштују саобраћајне прописе", који је, свим учесницима у саобраћају, упутила Управа саобраћајне полиције  Министарства унутрашњих послова Владе Србије,  а у коме се, између осталог каже и:  "да ради своје и безбедности других вожњу прилагоде условима пута и постављеној саобраћајној сигнализацији."
А сигнализације нигде ни од корова! Као што је није било ни на мапи путева коју је на свом сајту објавио Ауто-мото савез Србије, о евентуалним радовима на деоници државног пута "II A" реда, број 221. Таквог обавештења није било ни на званичном сајту ЈП "Путеви Србије". 
Али је обавештење објављено на ТВ Пирот! Тако бар рече један од радника "вишег ранга", одговарајући на моје питање због чега јавност није обавештена о извођењу радова на овој деоници државног пута. Тачније, рекао ми је да су им "руководиоци тако рекли". Нисам могао да верујем да је некоме пало на ум да једну такву информацију саопштава на некој локалној телевизији, као да су у питању радови на неком атарском а не на државном путу. Претпостављам да је то био додатни ралог да му "саспем у лице" све пропусте које су овде начинили, а чиме су угрозили како безбедност учесника у саобраћају, тако и сопствених радника. И као што обично бива у таквим ситуацијама, у расправу су се укључили и остали, којима је, очигледно дојадило чекање "без краја". Једна госпођа је са места сувозача у једном од возила у колони искористила прилику и питала: "А ко ће мени да плати јагње које ће се поквариту на овој температури?". "Питај Вучића!" - гласио је одговор једног од представника извођача радова, коме је очигледно било доста и "наших и њихових".
По свему судећи, изгледа да је то додатно комешање уродило плодом, пошто је неко, ко је о томе могао да одлучује, решио да мало помери механизацију како би колона возила из правца Пирота наставила пут даље. У исто време, појавили су се и аутомобили са друге стране "радне барикаде", што је уаказивало на то да је, извођач радова, поново, направио пропст јер није имао прописану семафорску сигнализацију, нити је одредио раднике који ће усмеравати саобраћај, у складу са већ поменутим Правилником. Напуштајући зону радова, тек тада сам, по први пут, на десној страни пута, из правца Књажевца видео знак који обавештава о радовима на путу. Због којих сам, без преке потребе, провео више од сат времена на државном путу "II A" реда, број 221. 
То улудо утрошено време улажем у наду да ће, једног дана, ресорна министарка, погледати и јужно од Бубањ потока и распитати се који све извођачи вршљају по друмовима Србије. 
Уједно, не очекујем да ћу, икада, добити одговор на бар два питања: да ли је јагње "издржало" радове на државном путу и, уколико није, да ли је госпођа "питала Вучића" ко ће јој надокнадити штету.
  

уторак, 17. мај 2016.

Ш Т И Т


Претпостављам да ће, ако не читав претходни викенд, а оно бар субота, 14. мај, бити, између осталог, упамћени и по митингу и контра митингу власти и опозиције који су одржани у главном граду Републике Српске, Бањалуци. Које су идејни творци, вероватно осмислили по узору на чувени контра митинг, који је режим Слободана Милошевића, у главном граду Србије, организовао, 24. децембра 1996. године, у време када су, због изборне крађе режима, већ навелико трајали протести тадашње опозиције. За разлику од поменутих, београдских, митинзи у Бањалуци, скоро две деценије касније, на сву срећу, протекли су  без икаквих инцидената. Уколико се под овим не подразумева запомагање Милорада Додика, председника Републике Српске, на крају свог обраћања окупљеним присталицама. Што је био покушај да од Дачића преузме певачку штафетну палицу, трудећи се да отпева познати народњачки хит (поново из Србије деведесетих), "Не може нам нико ништа", који је био неформална химна Милошевићевих социјалиста. У сваком случају, када је у питању Република Српска, претпостављам да ће се тај 14. мај памтити управо због тога што је разум надвладао политичке страсти.
Зато се сада, оправдано, може поставити питање, на основу чега је, са ове стране Дрине, бивши, садашњи и будући премијер Србије, Александар Вучић, обраћајући се медијима, тврдио да "Србија има информације" о потенцијалним немирима на овим скуповима!?
Што је министру полиције Србије, у техничком мандату, било довољно да елаборира задату тему, да Министарство унутрашњих послова "неће дозволити екстремистима из Србије да оду на митинг у Бањалуци", што је, касније, поткрепио и податком да је око 120 грађана Србије спречено да, тог 14. маја, оде у Бањалуку.
Оваква брига првих људи владе и полиције Србије, "натерала" је руководства неколико телевизија са националном покривеношћу да у суботу, 14. маја, организују "целодневне" програме, вероватно очекујући да се "нешто деси". На сву срећу, била је то лажна узбуна.
Али, истини за вољу, потоњих година, некако смо се навикли да викендом имамо неку врсту "опсадног стања". За шта се, својим изненасдним конференцијама за новинаре, углавном, побрине бивши, садашњи и будући премијер. Ни претходног викенда није било много другачије. Само што је премијерова прича о ракетама из Ваљева, медијски била тек на трећем месту. Пошто се у прве две говорило о томе да Новак није успео да "одбрани Рим" а Сања (упркос свом презимену Вучић), није успела у Шведској да, макар, задржи своју стартну позицију. Тако да је, окрени - обрни, једини успех, по ко зна који пут, забележио Александар (такође презимена Вучић), који је решио да уместо полагања камена темељца, односно држања лопате, почне да  притиска дугмиће
"Да смо вам пре неколико година рекли да ће се овде опет производити ракете, рекли бисте да смо луди, а данас имамо све делове за ракете и све се производи у Крушику. Први пут ћемо производити и цеви 155 милиметара"- рекао је том приликом Вучић.
А како наш бивши, садашњи и будући премијер, осим што медијима обезбеђује посао, води рачуна и о ономе о чему медији извештавају, тако је, у већ поменутом Ваљеву, одржао кратку обуку присутним новинарима на тему шта у Србији треба да буде вест. Наводећи као пример да "у Србији никоме није вест смањење јавног дуга у односу на БДП, нити је вест шестоструко мањи дефицит, али да је он због тога веома поносан."
"Претпостављам да ми је ово последњи мандат, четири године напорног рада и мислим да га искористим за велики напредак Србије"-  рекао је Вучић, наводећи да ће Србија имати највећи или други највећи раст у Европи, што никад није био случај са Србијом.
Међутим, колико сам ја могао да приметим, постоји нешто о чему, претходних дана, Вучић није причао, упркос чињеници да је у директној вези са прозводним програмом ваљевског "Крушика". И ту постоји нешто заједничко између нашег премијера и наших медија. 
Јер се, ни домаћи медији (углавном) нису превише трудили да народ обавесте да је, 13. маја, у месту Ређеково, на северу Пољске, отпочела изградња "антиракетне базе САД", са могућношћу да се на фотографијама види НАТО варијанта постављања камена темељца, уз коришћење војничких ашова уместо лопата. Што је, на неки начин била "мини турнеја" НАТО званичника који су дан пре тога, 12. маја, у нашем суседству, у Румунији, предвођени генералним секретаром ове алијансе, Јенсом Столтенбергом, али и румунским и америчким званичницима, активирали ракетни штит, који, како је речено, има задатак да штити Европу од потенцијалних балистичких пројектила. Поменути ракетни штит за Русе је, од самог почетка инсталирања, пре пет година, "претња руској безбедности",  док Јенс Столтенберг тврди да он "није уперен против Русије". 
Наравно, за житеље Србије, све ово би могло да личи на већ традиционално "препуцавање" истока и запада, односно Руса и Американаца или Руса и НАТО алијансе, да није једног занимљивог податка о томе где се налази овај, управо активирани, ракетни штит. Јер су наши медији (који су о томе објавили штуру информацију) обавестили да је у питању Румунија, али не и прецизнија локација. И управо је то занимљиво. Јер се он налази у месту Девеселу, у бившој совјетској војној бази (коју су заједно изградиле румунска и совјетска војска, а која је прве војнике примила 1952. године), која је смештена, како су неки (углавном страни) медији јавили, на око 180 километара југозападно од румунског главног града, Букурешта. Дакле, за оне који имају добру оријентацију, јасно је да је тај ракетни штит релативно близу српско-румунске границе. Они други ће, при првом погледу на мапу, лако уочити да је тај ракетни штит смештен на мање од 150 километара од две наше дунавске електране, али и на седамдесетак километара од активне бугарске атомске електране "Козлодуј" и исто толико од нуклеарке Белане, чија је изградња у току.
Претпостављам да сви они који живе у овом делу Европе, након активирања ракетног штита у Румунији, не могу да спавају мирно. И то не само они који су такву одлуку донели, а којима је председник Русије, Владимир Путин, поручио : "људи који су донели одлуку о распоређивању ракетног одбрамбеног система у својој земљи треба да знају да су до сада живели мирно, угодно и безбедно". Али, оно о чему друг Путин није проговорио ни реч је чињеница да од сада неће живети мирно, угодно и безбедно ни они који о свему овоме нису имали појма. Као и они који и даље немају појма шта се то догађа. Такође, остаје нејасно да ли је друг Путин упознат (или јесте, ал' не хаје) са чињеницом да, Русији, пријатељска Србија у овом делу има два значајна рудника и две хидроелектране. Али и да је, у непосредној близини границе Србије лоцирана изузетно осетљива енергетско-индустријска инфраструктура суседних држава - Бугарске (нуклеарне електране) и Румуније (фабрика тешке воде), због чега је сасвим извесно да се посебно нелагодно осећа малобројно становништво источне и југоисточне Србије.
И на крају, али и најважније, оправдано се поставља питање због чега на ову тема нема никаквих реакција од стране наших државних званичника? Или их овај део Србије ван Београда, као и све што је јужно од Бубањ потока уопште не интересује!? Полазећи од претпоставке да им је, вероватно познат податак да је, недавно активирани ракетни штит у бази Девеселу у Румунији, ипак, на нешто већој удаљености од Београда, упркос тврдњама једног од ретких нашпих медија (који је о овој теми мало опширније писао), да је та војна база, од нашег главног града, удаљена 196 километара!!!
Опасност која вреба цео овај регион, због нове трке у наоружању, у нашем комшилуку, је заиста велика и крајње је неумесно лицитирати са удаљеношћу појединих локација, али, истине ради, и на знање, како онима у Београду, тако и онима у Србији ван Београда, инсталирани ракетни штит НАТО пакта у румунској бази Девеселу, удаљен је од Београда око 350 километара.

субота, 30. април 2016.

А М Ф И Т Е А Т А Р


Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
Амфитеатар (лат. amphitheatrum, од грч. αμφι, около, наоколо, и θέατρον, позориште, од θεάομαι, гледам) представља простор на отвореном, код кога су седишта поређана овално и, у односу на подијум, постепено се уздижу. Управо таква конструкција амфитеатра, публици омогућује најбољи преглед, односно, несметано праћење неког догађаја (спортског, позоришног, концертног). 
Према врсти, амфитеатар може бити древни, модерни и природни. Модерни амфитеатар је заобљен и акустички адаптиран простор - отвореног или затвореног типа. Већина оваквих амфитеатара је полукружног облика, због чега и није исправно да се зове амфитеатар, имајући у виду да грчки префикс "амфи" има значења: у круг, са обе стране, дупло. Управо због тога, модерни амфитеатар, пре личи на грчко позориште, односно - театар.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
И управо таква једна грађевина (амфитеатар), која се налази у Нишкој Бањи, инспирација је за овај текст, као парадигма општег стања овог познатог бањског лечилишта (а можда и још неких других). И, како ми се чини, на најбољи начин говори о томе колико немара има у, такозваним, секундарним активностима неких наших бањских центара, уважавајући чињеницу да се у њима, примарно, пружају здравствене услуге. Што, наравно, не мора да значи да људи који их, превасходно, због тога посећују, немају жељу и вољу да пропрате и неки догађај из домена културе. У прилог томе, а да бих избегао могућност манипулисања измишљеним подацима, овде ћу употребити званичне податке. Орема којима, је Нишка Бања сврстана у другу категорију најразвијенијих бања у Србији (где спадају и Буковичка, Матарушка, и Бања Ковиљача). Званични подаци даље кажу да Нишка Бања, као и поменуте три, просечно, годишње, остварује преко сто хиљада ноћења. Упркос чињеници да се тај број ноћења реализује, углавном, из здравствених разлога, не треба изгубити из вида се ради о огромном броју посетиоца који у овом лечилишту бораве неко време.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
При чему треба бити реалан и истаћи да је мало места за било какав приговор на квалитет услуга које им Бања пружа у том примарном сегменту. Имајући у виду да овај бањски центар располаже солидним, технички добро опремљеним капацитетима, са веома стручним и квалитетним кадровима. Уосталом, чињеница је да се ова здравствена установа, чији је званични назив Институт "Нишка Бања", осим лечењем и рехабилитацијом пацијената оболелих од кардиоваскуларних и реуматских болести, у значајној мери бави и научно - наставним и истраживачким радом. Ако се томе дода податак да су и пратеће услуге у овим објектима на, релативно, високом нивоу, јасно је да постоје сви основни предуслови да ова бања буде једна од најпосећенијих у Србији. Зато и сматрам да нема великог претеривања у хвалоспевној првој речиници на званичном сајту ове здравствене установе : "Добро дошли у Нишку Бању, бању Цара Константина и бању српских краљева. Добро дошли у краљевство воде, здравља и лепоте, у оазу ваздуха и мира, добро дошли у храм здравља." Али... Све побројано спада у категорију онога што би могли једним именом назвати - "што је дао Бог". 
Нишка Бања, април 2016. године
Невоља је у томе што недостаје оно што су "урадили људи". А то што недостаје, видљиво је на сваком кораку, упркос очигледним напорима, чињеним потоњих година да се ствари поправе. Међутим, све то некако делује по оној старој причи према којој, док се зачепи једна рупа, очас се појави неколико нових. Најбољи пример за то је централни део Нишке Бање, односно, простор између стационара "Зеленгора" и "Старог купатила", који се налази на готово свим разгледницама овог бањског лечилишта. Очигледно је да би управо на овом простору морало много да се ради како би му се повратио стари сјај. И то не само онај, када се, овај трг, ужурбано преуређивао за, несуђени, шести долазак Јосиа БрозаТита у овај крај, већ и онај са старих фотографија, на којима није било фонтана. Које, на велику жалост посетиоца Бање, из године у годину, све мање личе на фонтане а све више на најобичније баштенске прскалице. Ако се томе дода лоше стање, готово, комплетног парковског мобилијара, укључујући и почетак труљења мостића у парку испред "Радона", сасвим је јасно да је то, осим немара оних који посећују Бању, резултат и немара оних који би о томе требало да воде много више рачуна.
И ту се враћамо на почетак ове приче. Коју нисам започео да бих доказао како је неко, некада, једну грађевину која се налази у Нишкој Бањи, погрешно назвао. Поготову што то није једини пример да је неко, нечему, дао погрешно име. Напротив.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
јул 2014. године
Оно што много више "боде очи" онима који су редовни посетиоци Бање (где убрајам и себе) је перманентно пропадање појединих делова овг лечилишта, при чему, сасвим намерно, бацам светло управо на тренутно стање објекта, који можемо звати и амфитеатар или само театар. При чему је, то тренутно стање, резултат чињенице да се овај објекат уопште и не користи. Бар сам ја такав закључак стекао током неколико потоњих година и то у различитим годишњим добима (пролеће, лето, јесен). А уколико је мој закључак о некоришћењу овог простора тачан, онда је, по свему судећи, пропадање "нормалан" ток догађања. При чему на ову тему могу да водим сасвим аргументовану расправу. Водећи се добро провереном мудрошћу да "слика говори више од хиљаду речи", из сопствене фото архиве, упоредио сам само две фотографије - из априла ове године и јула 2014. године. 
На први поглед, фотографија од пре пар дана, може да завара посматрача, коме се може учинити да је простор сређенији, имајући у виду да на белим зидовима Галерије нема графита (што је за сваку похвалу), који су упечатљиви на фотографији из јула 2014. године. Међутим, на старијој фотографији, још увек, постоје седишта амфитеатра (истина,  у прилично распадајућем стању), а на новијој фотографији их нема чак ни у траговима.
Галерија у Нишкој Бањи,
април 2016. године
Вођен сопственом радозналошћу, покушао сам да дођем до одговора на питање које се само намеће : да ли је и када овај простор коришћен у сврху због које је играђен? Одговор сам покушао да пронађем на сајту:  www.czknb.com (који је исписан на затарабљеним вратима Галерије), тражећи, како сам, на основу адресе, претпоставио, Центар за културу Нишка Бања. Међутим, тек ме је ту сачекало изненађење. Немилосрдни Google ми је саопштио да "наведена адреса није пронађена". Трагајући даље, пронашао сам на сајту  www.planplus.rs  да поменута установа постоји, као и да има своју facebook страницу на којој сам "покупио" информацију: "ми пијемо вино", као и да је сајт ове установе  http://www.czknb.net/  Међутим, на моју велику жалост, и ова адреса "није пронађена". 
Тако сам, и поред искрене жеље, остао ускраћен за информацију да ли је овај простр и када био употребљен у сврху због које и саграђен. Али се ипак надам да ће се то догодити у некој догледној будућности. Из простог разлога што ми не делује логично да баш нико не брине о овом објекту,  имајући у виду да се ради о амфитеатру који (по мојој слободној процени) може да прими од 150 до 200 гледалаца. И да је сасвим предвидљиво да би његово некоришћење резултирало тиме да у наредних неколико година прерасте у још један запуштени простор пред којим је била "светла будућност".