четвртак, 25. јун 2020.

П О Б Е Д А


Фото: Ж. Р. Драгишић
(јун 2020. године)
Када је, ономад, у изборној ноћи, председник свих напредњака и, још, понеког грађанина Србије, саопштавао изборне резултате, очекивао сам да, на списку места у којима су остварили победу, буде и бирачко место број 22, у селу Протопопинци, општина Димитровград, где су гласали становници овог и још три села, предела званог Забрђе. И то из, бар, два разлога. Најпре, јер председник најбројније странке у Србији има обичај да одушевљава своје присталице, показујући изузетан ниво познавања топонима, за које огроман број грађана ове државе никада није, нити ће чути. А друго, јер би тиме, као председник странке, која слови за народњачку, показао да (он и они), заиста, брину и о оном делу Србије који се налази јужно од Бубањ потока. Упркос чињеници да се то баш и не би уклопило у њихов слоган ових избора, имајући у виду да у поменутом селу, већ давно (као и у већини села Србије) нема ни једног детета.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Међутим, те изборне ноћи, председник СНС определио се да својим присталицама издекламује како је њихова странка постигла "историјски" (а какав другачији!?) успех у Сочију, Москви, Берну, Чикагу... Е сад, претпостављам, да је први међу српским напредњацима, те вечери, чак, и поменуо резултат избора у селу Протопопинци, тешко да би било ко од присутних који су френетично аплаудирали на сваку изговорену реч њиховог вође (под диригентском палицом Николе Селаковића), био у стању да процени, да је гласање у Сочију и поменутом селу, у подножју планине Видлич, имало апсолутно исти утицај на коначни резултат.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Без обзира што у селу Протопопинци гласачи нису показали толики ниво сагласја, као они у Сочију. На бирачком месту број 22, у општини Димитровград (где је у бирачки списак било је уписано 80 потенцијалних гласача, из овог и села Бребевница, Мазгош и Мојинци), своје бирачко право искористило је 47 становника, од којих је 27 гласало за СНС, двоје за СПС, 12 за Демократску партију Бугара, један за СРС и 5 за Јединствену Србију. Дакле, као што се из приложеног може видети, напредњаци на овом бирачком месту нису постигли неки епохални или историјски успех (бар не онакав какав је забележен у селу Брезница, у општини Жагубица), али победи се не гледа у зубе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Уосталом, мештанима побројаних села Забрђа, колико ми је познато, нико ништа и није обећао, као што је то био случај у селу Црна Бара, код Власотинца, где су, такође сви мештани поклонили поверење напредњацима а за узврат добили обећање да ће им, они, асфалтирати пут и реновирати школу.
У селу Протопопинци школска зграда (стара, готово, читав век), давно је склона паду и нико нема намеру да је поправља (а чак и најмлађи, међу онима који су овде ишли у школу, већ увелико броје пензионерске дане). У сличном је стању и зграда несуђеног Дома културе, док о неасфалтираном путу којим се улази у село, већ годинама, брину само мештани.
Истини за вољу, уочи ових избора, на бирачком месту 22, у општини Димитровград, извршене су одређене припреме, како би бирачки процес могао несметано да се одвија и како неком од чланова бирачког одбора не би нешто пало (у буквалном смислу) на главу. У ту сврху, једна "летећа бригада" локалног комуналног предузећа "Комуналац" је у петак, 19. јуна, неколико сати била ангажована на санацији рупе у плафону, настале због прокишњавања некадашње "задруге" и продавнице, а сада просторија Месне заједнице и амбуланте, где је организовано гласање. За ту прилику, комуналци су покосили и траву испред бирачког места, односно зграде претекле из времена када је свако село морало да има Дом културе. Зграде која, без обзира што се налази у селу, припада држави Србији. А држава Србија се понаша по систему "далеко од очију-далеко од срца" (поготову ако је јужно од Бубањ потока). Међутим, нејасно је да ли је држава Србија платила локалним комуналцима да санирају рупу у плафону на њеном објекту, или су то ови добри људи радили добровољно. И то, како ствари стоје - без званичног одобрења. Јер, када су мештани села Протопопинци, прошле године, покренули иницијативу да се санира још већа рупа на крову зграде која никада није постала Дом културе, од представника локалне самоуправе су добили објашњење да зграда припада држави Србији и да је потребно, за било какве радове, од ње (државе) добити сагласност. Међутим, како та сагласност никада није стигла, мештани села Протопопинци били су осујећени у намери да реновирају овај објекат, како би спречили да, ускоро, остане без крова.
Јасно је да је "крпарење" које су обавили димитровградски комуналци било само (неуспело) шминкање за изборе и далеко од тога да су они могли, за тако кратко време, да обезбеде, макар, приближно, пристојне услове у којима би чланови бирачког одбора могли да проведу (готово) читав радни дан. При томе мислим, пре свега, на хигијенске услове у "доба короне".
Фото: Ж. Р. Драгишић
Јер, да се подсетимо, избори су расписани у тренутку када је светом већ увелико владао коронавирус. Мада, најпре, заказани за 26. април, ове године, исти су одложени и то због вируса који је, најпре, био најсмешнији вирус на свету, да би, нешто касније, био најопаснији вирус који ће "покосити" толики број грађана Србије да нећемо имати где да их сахранимо. И онда, када је тај "језиви вирус", политичком одлуком, постао "безопасан", избори су одржани, сада већ историјског 21. јуна ове године. У читавој Србији, па и на бирачком месту број 22, у нареченом селу Протопопинци.
Претпостављам да већини људи у Србији (осим председнику државе, председници Владе, министрима, народним посланицима и многим другим "функционерима" који не силазе јужније од Бубањ потока) није потребно објашњавати у каквом су стању наша села, па самим тим и објекти који су, некада, требали да буду (или су били) домови културе, а данас, углавном, служе да се у њима организују избори.
А где су избори, ту су и бирачки одбори. А где су бирачки одбори, ту су и чланови бирачких одбора. А где су чланови, ту су и физиолошке потребе. А где су физиолошке потребе, ту би требало да постоје и нужници. И ту дођосмо до текста који сам написао 28. авуста 2016. године, а који сам посветио објекту који се зове клозет, пошто би претенциозно било да сам га назвао тоалет или WC. 
Фото: Ж. Р. Драгишић
(август 2016. године)
Елем, те године, када је садашњи председник Србије био председник Владе и када су, као и ове године, били избори, њихов "главни хит" био је његово величанство - клозет. Захваљујући, управо, тадашњем председнику Владе, а садашњем председнику Србије, који је, приликом посете једној ваљевској школи тада рекао историјску реченицу:
"Морамо да направимо добре и модерне тоалете", наводећи да је "непристојно да даме користе чучавце." 
И ја сам, заиста, поверовао у то. Наравно, не да ће, заиста, направити "добре и модерне тоалете", већ да је "непристојно да даме користе чучавце".
Не могу да тврдим како се та прича са клозетима завршила током претходне четири године "владавине" напредњака у неким дргим срединама, али, поуздано могу да тврдим да је у селу Протопопинци, ситуација гора него што је била. Наиме, клозет (пољски WC), који припада несуђеној згради Дома културе (а који служи и медицинском особљу које повремено долази у овдашњу, приручну амбуланту), у горем је стању него што је био пре четири године. Јер, док су те, 2016. године, на њему била каква-таква врата, данас су она (како се то види на почетној фотографији), постала покретна.
Није ми познато како су се тог (историјског) изборног дана, по питању физиолошких потреба,  сналазили чланови бирачког одбора, на бирачком месту број 22, у селу Протопопинци, али, на основу писаних трагова могу да тврдим да је међу њима било и дама.
А да ли је некога срамота због тога? Очигледно да није. Јер, претпостављам да је већина људи у Србији, већ, заборавила и на овогодишњу предизборну кампању.
А ко би се тек сетио оне претходне, из 2016. године!?

четвртак, 18. јун 2020.

НЕЋЕМО О ПОЛИТИЦИ



Претпостављам да нисам једини који је, годинама, различитим поводима, био у прилици да слуша фразу "нећемо о политици". Као што, вероватно, нисам једини који је, потоњих тридесетак година (колико у овој држави, макар формално, постоји  вишестраначки систем), стекао лични однос према људима који употребљавају ову фразу која не мора да значи ништа, али може, људе који је употребљавају, представити као "отворену" или "прочитану" књигу. Наравно, при томе не мислим само на овај децидирани облик (мени неразумног) дистанцирања од политике, већ и оне варијанте сличних фраза које, у крајњем исходишту, имају исто значење. Но, без обзира што не бих био спреман да се закунем да поуздано могу, временски, да одредим када сам, свесно (или подсвесно), регистровао информацију о постојању флоскуле "нећемо о политици", сасвим поуздано могу да тврдим да се мој први сусрет са "Нећемо о политици", догодио крајем лета 1986. године, у једној књижари у Пироту и да ме је то "задовољство" коштало,  1.200, тадашњих, југословенских динара, или изражено у тадашњој "чврстој" валути, око 10 дојче марака. За оне који не воле неизвесност, ради се о роману Бранка Димитријевића, писца који је већ био овенчан славом коју је стекао својим претходним романом "Октоберфест", штампаним почетком 1985. године (који је, редитељ Драган Кресоја, веома успешно,  екранизовао две године касније). Роман "Нећемо о политици", такође је објављен 1985. године, у издању "Књижевних новина", у едицији "Супер роман", чији је уредник и рецензент био чувени Драгош Калајић.
"Јунаци Димитријевићевог пикарског романа су репрезентативни узорци пост-модерне генерације која свет суочава у времену мутних осамдесетих, у просторима изразите нестабилизације те губитка последњих илузија и квази-вредности. Алкохоличарски tour de force је парадоксални израз епохе отрежњења, са мукама и мучнинама које доноси свитање сурових истина" - део је рецензије коју је о Димитријевићевом роману "срочио" Драгош Калајић.
Ликовно решење корица за прво издање романа "Нећемо о политици" урадио је Коста Бунушевац,  по образовању академски сликар, али по опредељењу мултимедијални уметник. Авангардни Бунушевац, урадио је за оно време веома радикално ликовно решење корица романа, мада, имам утисак да би данас оно било још већа провокација него тада. На такав закључак ме наводи и поприлично "умереније" и неутралније графичко решење корица за ново издање романа из 2012. године (у издању "Чаробне књиге").
"Кроз тривијалне, готово апсурдне догодовштине, Бранко Димитријевић луцидним хумором скенира једну замрзнуту слику Београда осамдесетих година прошлог века, времена безбрижног пропадања" - опис је овог романа припремљен уз његово ново издање.
Док је хрватски књижевник и есејиста, Игор Мандић, на себи својствен начин, изнео своје виђење Димитријевићевог романа. "Рекло би се да је ријеч о некаквом мукташком нараштају што га чине пробисвијети и пијанци, наркомани, потуцала и туцачи, продавачи зјала и нишкористи... кад у том празном одсјечку њихове егзистенције не би било толико непатворене туге и усамљености" -  написао је Мандић. 
И без обзира што моје поимање фразе "нећемо о политици" и  Димитријевићев роман "Нећемо о политици" немају видљивих додирних тачака, мени, од тренутка мог првог "сусрета" са њим, представља метафору, јер другачије не умем да објасним због чега се увек сетим овог романа кад чујем поменуту фразу, у било ком њеном облику.
Оправдање тог мог става пронашао сам и у једном од интервјуа, који је Бранко Димитријевић дао дневном листу "Политика", априла 2008. године.
"Људи се баве политиком  када желе да нешто промене.Једно време живео сам у Холандији где се о политици уопште није разговарало. Кад би све ишло како треба, политиком би се бавили само професионалци, а свако од нас бавио би се својим стварима. У нашим вестима 25 минута су вести из политике, а пет минута припада осталим, док је у Америци обрнуто. Већина тамошњег становништва је збуњена или изманипулисана или необавештена. Али, лош утицај медија све више је видљив и код нас." 
Сада, када је протекло 12 година од цитираног става о медијима у "демократској Србији", претпостављам да би Димитријевић био још конкретнији и много оштрији у критици и медија, али и утицаја политике на наш свакодневни живот.
Јер, од укупно пет телевизија са националном фреквенцијом, четири припадају локалним предузетницима, при чему један од њих има чак две телевизије. А ако и занемаримо тај податак, мислим да нема дилеме у вези са тим да, две, од укупно пет телевизија не задовољавају ни минимум вредносних критеријума и да је, макар, мало "памети" у овој држави, давно их је требало забранити.
Али, и ту је кључну улогу одиграла политика. Што јасно показује да нема ни говора о томе да "нећемо о политици", већ напротив! Ситуација је још гора, уколико анализирамо медије на нижим нивоима, тако да није тешко утврдити како нам се политика, на најдиректнији начин, меша у свакодневни живот.
И мислим да ни један грађаним ове државе не треба себи да дозволи "толики луксуз" да се лиши потребе и "обавезе" да се "бави политиком". При чему, ни једног тренутка, не мислим на оно што је, код нас, подразумевајуће за људе који се "баве политиком", као и да се, често, то повезује са "најстаријим занатом" на свету. И ту ја правим веома јасну разлику између "бављења политиком" и политике која је саставни  део живота свих нас.
Уосталом, то је старогрчки филозоф Аристотел дефинисао пре више од две и по хиљаде година, написавши да је "човек по природи политичко биће". "А онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребо, јер је сам себи довољан, није део државе, то је или звер или бог" - сматрао је Аристотел. Тај став је заснован на чињеници да је, у старој Грчкој, било пожељно и нормално да се грађани баве друштвом и политиком. А они који се нису бавили политиком и друштвеним темама називани су идиотима (ΙΔΙΩΤΕΣ).  Тај термин потиче од речи "идиос" (ΙΔΙΟΣ) , што је означавало особу која "гледа само себе". Дакле, у "колевци демократије", владало је мишљење да, уколико грађанин не показује никакву друштвену одговорност и политичку свест, он се сматрао равнодушним, неуким и необразованом особом.
Моја потреба да овај текст посветим управо овој теми, настала је из сасвим прозаичног разлога, а повод је представљао јавни позив, упућен посредством једне друштвене мреже, да се, генерација којој припадам, окупи на прослави 45 година од завршетка средње школе, која је планирана за суботу, 20. јуна, ове године. И, наравно, како то обично бива, а имајући у виду актуелну здравствену и епидемиолошку ситуацију, појавиле су се "пукотине" у начину размишљања у вези са овим догађајем. 
Мада знам да није упутно цитирати самог себе, коректно је да овде наведем свој став који сам јавно изнео у тој малој полемици.
"Мишљења сам да није тренутак да се понашамо као да се око нас ништа не дешава. При томе, не мислим на изборе, које ћу, свакако бојкотовати. Али, ако смо до пре неки дан, били у кућним и осталим притворима, као некакве кафанске певаљке, не можемо сада да се понашамо као да је све у реду и да је све нормално. Очигледно је да је ова "нормализација" чиста политичка одлука (да би се одржали избори) и наш задатак је да се понашамо као друштвено одговорна бића, која су већ довољно зрела, са довољно животног искуства, да могу разумно и сталожено да доносе своје одлуке. Уосталом, ако су могле да се откажу и много значајније манифестације, ништа се неће десити уколико и овај наш скуп буде отказан."
Након овог коментара, уследиле су и две опаске једне од мојих школских другарица:"Без политизирања" и "Овде политици није место", што је у мом систему вредности активирало већ неколико пута помињану фразу "нећемо о политици", али и подсећање на истоимени роман Бранка Димитријевића. 
Уједно, то ме је подсетило на мог, покојног, разредног старешину, који је током нашег четворогодишњег школовања имао само један циљ да нас научи да ништа не "бубамо" напамет и да мислимо својом главом. Односно, да будемо (и) политичка бића.
А уколико је његова мисија уродила плодом, просто је немогуће да не приметимо да смо током ове зиме и пролећа, сви заједно прошли кроз један изузетно турбулентан период који је обележила појава коронавируса. Вируса који је, муњевитом брзином, превалио пут од "најсмешнијег вируса на свету" до тога да ће нас задесити "италијански или шпански сценарио", што је председника Србије, Александра Вучића, навело да народу обелодани да у том случају нећемо имати довољно места да на постојећим гробљима сахранимо све мртве.
Међутим, како ми припадамо народу који, веома брзо, све заборавља, претпостављам да то неће ни овог пута бити другачије. Поготову, уколико се тако нешто "погура" са врха државе, а све уз помоћ оних медија, помињаних у овом тексту. И све то у сврху стварања привида да се ситуација са коронавирусом стабилизовала и да можемо, као да се ништа ије догодило, да организујемо изборе. Међутим...
Медији ових дана бележе пораст броја заражених коронавирусом, што је само још један доказ да је "струка" изгубила битку против политичара, који се труде да по сваку цену створе привид да је у држави Србији све у најбољем реду и да нам не прети никаква опасност. Тако је, недавно, одиграна фудбалска утакмица са 15 (или 20) хиљада навијача, раде кафане и кафићи, теретане, кладионице...и ина места, која, уопште, нису кључна за одвијање реалног живота. У исто време, тамо где морамо да идемо, као што су банке, поште, или апотеке, инсистирају на пуној "ратној" опреми и у своје одаје примају само по једну, евентуално, по две особе. 
Очигледно је да је поверење кључна ствар која недостаје у комуникацији политичара у Србији, који су (готово без прекида, 30 година) на власти и  народа који (још од Домановића), никако да се ослободи синдрома вође и од кога власт захтева само да буду поуздани "резервоар" гласова, али не и мисаона, политичка бића.
И зато мисим да је БОЈКОТ реч која ће обележити ову годину. При чему не мислим, искључиво, на предстојеће изборе, али и не занемарујем њену политичку димензију. Јер треба бојкотовати све што представља привид нормалног и прихватљивог живота, који су смислили политичари, како би имали алиби за одржавање предстојећих избора, упркос мишљењу стручњака који инсистирају да гласачи на биралишта треба да носе маскеИз чега јасно произилази да ће грађани Србије морати да ризикују здравље, како би остварили своје грађанско право. На то указује и, најновија, изјава заменице директора Института за јавно здравље Србије, Дарије Кисић Тепавчевић, поводом повећања броја заражених коронавирусом, а која је, по мом тумачењу, у потпуној супротности са жељом владајућих политичких гарнитура да убеде народ како ће излазак на биралишта бити потпуно безбедан.
"Обољевају сви који то дозволе и налазе се на мањој удаљености од метра са резервоаром заразе, а да при том не користе средства заштите. Све је на индивидуалној процени ризика и ни један закон ни пропис не може бити изнад сопствене жеље да се остане здрав и сачува породица" -  рекла је др Кисић Тепавчевић, додајући да је најновије повећање броја оболелих, углавном, резултат окупљања у затвореним просторима.
Мени све то личи на ону народну "сама пала сама се убила", јер политичари причају једно, струка покушава да сачува "струку", а народ треба да се понаша у складу са слоганом РТС-а, "Будимо одговорни" (којим је, након две недеље мудровања, замењен претходни који је гласио "Буди одговоран").
Дакле, уколико нам се сугерише да "будемо одговорни", моје тумачење је да нам се сугерише и једино могуће решење - бојкот. И јубиларног сусрета генерације, али и предстојећих избора, јер ће, по свему судећи, излазак на биралишта, бити већи ризик, чак и од кафанског дружења.
И то из, најмање, два разлога : да покажемо да нисмо идиоти и да сачувамо своје здравље и здравље својих породица.


недеља, 27. октобар 2019.

" . . . ЗА МАНГУПЕ ЖИВА ЗГОДА "


Фото: Ж. Р. Драгишић
Имам утисак да се у земљи Србији све одвија по оној народној: "И на тараби пише...". Јер, толико тога пише - најпре у Уставу, затим у законима, подзаконским актима и разноразним одлукама, да човек са стране може да помисли како је ово једна уређена земља. Међутим, кад то написано треба и да се спроведе - увек негде запне.  Због чега се, логично, поставља питање: да ли је проблем са читањем, или нечим другим? Искуствено, између опција да ли то написано неко чита, или нечег другог, одлучујем се, поново, за народну: "читају, ал не хају"!
А да и не говоримо о томе да "напредна власт", осим са читањем има проблема и са "слагањем коцкица", као и да тај проблем не постоји само у престоном граду, већ и јужно од Бубањ потока (у Србији ван Београда), али се, по систему "далеко од очију, далеко од срца" о томе мало зна.
Конкретно, са једним од тих примера, јужно од Бубањ потока, сусрећу се и посетиоци Нишке Бање, која, никако да "засија пуним сјајем", које је требало да се деси још крајем авегуста, а према објави од 23. јула, на званичној Фејсбук страници Градске општине Нишка Бања. Готово месец и по, пре ове објаве, 11. јуна, ове године, на истом месту, јавност је обавештена да је "почела реконструкција главног трга ( са фонтанама) у Нишкој Бањи". У тој објави се наводи да се ради о инвестицији вредној 30 милиона динара, као "пример добре сарадње града и државе", јер у поменутој суми учествују Министарство туризма, Град Ниш и два нишка јавна предузећа.
О почетку ових радова известили су и Јужне вести, Нишке Вести, као и још неки медији, али и Канцеларија за локални економски развој и пројекте, која је реализатор читавог пројекта.
Фото: Ж. Р. Драгишић
О овом пројекту, заинтересоване грађене извештава и једна метална табла, коју су радници фирме која изводи радове, прислонили на зимзелено дрво, вероватно у нади да ни дрво ни поменута табла неће пасти. А што би могло да се очекује, имајући у виду да је предвиђени рок за окончање радова, одавно, прошао. Јер, како год да се рачуна, јасно је да је, од почетка радова, 27. маја, ове године, одавно протекло 75 дана, колики је био рок за завршетак радова. А да и не говоримо о томе колико сада, смешно "звучи" наслов текста једног штампаног медија, који је пророчки известио: "До Светог Илије Трг у новом руху". Јер, како ствари сада стоје, проћи ће још многе српске славе, а централним тргом у Нишкој Бањи, уместо туриста, шетаће се, малобројни, радници фирме чији назив стоји на металној табли, наслоњеној на дрво у парку.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Једино није јасно због чега нико није поставио нове рокове, како би заинтересовани грађани и туристи могли да знају када могу очекивати да централни трг "засија пуним сјајем"? Или, бар, да се медијима и јавности обрати неки од оних локалних политичара који су се фотографисали за медије приликом објаве о почетку радова. Или, мисле да то није њихова обавеза!?
Фото: Ж. Р. Драгишић
Или, можда, због ових високих октобарских температура, још
нису приметили да је прошао август, већ им се причињава да је још увек лето и да туристичка сезона још није готова.
А ово је само још један пример да је за поштовање рокова и онога што је написано, политичарима у овој држави, очигледно, стало колико и до лањског снега.

"Стаза здравља"

Пошто се представници локалне власти (пуним устима) хвале реновираном "Стазом здравља" у Нишкој Бањи, нисам могао да одолим изазову, да изблиза погледам о чему се ради. Први утисак је био, заиста, импресиван. Али је други, по обичају, био битно дргачији. По свему судећи, "бехатон" плоче (ако се тако зову?) нису добро постављене, јер већ сада има много улегнућа у којима ће се сакупљати вода, што ће, знатно, утицати на њихов век трајања. А о лоше монтираним плочама говори и податак да је неко већ радио поправни испит ("Весићев синдром"), цементирајући одређени број "непослушних" плоча. Осим овога, изгледа да извођач радова није много водио рачуна о конфигурацији терена. Нигде не постоје одводни канали који би атмосферске падавине одводили где треба. Овако, оне ће се, вероватно, заједно са земљом, обрушавати на стазу, јер не верујем да ће их у томе спречити ивичњак.
Посебна "прича" је што стаза није обележена и што, осим на самом почетку, не постоје табле са обавештењима. Како је, колико се сећам, било некада. 
Такође, већ на први поглед, види се да поред стазе има много смећа (што говори о нашој еколошкој некултури), али и мали број канти за ђубре (што је пропуст оних који о томе треба да брину). 

субота, 01. јун 2019.

Ј О Р Г О В А Н

Фото : Ж. Р. Драгишић

Јоргован (лат. Syringa) је врста цветница која припада фамилији маслина. Распрострањен је на подручју југоисточне Европе и Мале Азије. Цвета од априла до маја, у уобичајеној, љубичастој, боји, али их има и у белој, розој, жутој, па чак и у боји труле вишње. Према легенди, јоргован је у Србију донео српски краљ Стефан Урош први Немањић (1223 - 1277), познат као Урош Велики, иначе син Стефана Првовенчаног. Као што је познато, Стефан Урош је био ожењен Јеленом Анжујском (1236-1314), мајком потоњих краљева Драгутина и Милутина, која није могла да се навикне на живот у Србији јер јој је недостајао мирис јоргована, који је у то време растао само у Француској где је она одрастала. Будући да је Стефан Урош желео да његова невеста буде срећна у држави свог мужа, он се потрудио да обезбеди саднице јоргована, па ова биљка, од тог доба, краси и све крајеве Србије. 
Три стабла јоргована на мојим фотографијама представљају доказ да ова биљка и у данашње време мења своја географска станишта, без обзира што то нема толики значај као што је то био подухват краља Стефана Уроша првог (уколико ова дивна легенда има везе са истином). 
Фото: Ж. Р. Драгишић
Наиме, пре неколико година, када сам још живео у Неготину, стицајем околности, веома често сам пролазио једном улицом која се налази на самом крају града (ако се не варам, улица се зове Старине Новака), до које се стиже Доситејевом и улицом Браће Југовића. Двориште једне од кућа у поменутој улици красило је вишегодишње стабло јоргована, који је тих дана био у пуном цвету. Испоставило се да у тој кући живи колегиница моје супруге, па је резултат тог сазнања била њена понуда да узмем "пелцер" биљке која ми се толико свидела. Тог пролећа, та мала биљка од свега неколико сантиметара нашла је свој нови дом у једном дворишту села Протопопинци, испод Видлича, на Старој планини. Сада, у мом дворишту постоје три јоргована који цветају и још три, који ће, Боже здравља, процветати наредних година. Мада никог нисам питао, претпостављам да је јоргован у мом старом крају, Неготину, већ прецветао. А овај, испод планине Видлич, сад је у пуном цвету, што ни мало не треба да чуди, јер расте на висини од око 750 метара надморске висине (мада су и временске прилике мало успориле вегетацију). У сваком случају, овим пресељењем јоргована из Неготинске Крајине на обронке Старе планине, оном старијем и раскошнијем стаблу у једном дворишту у улици Старине Новака у Неготину, на неки начин, продужен је живот. А
Фото: Ж. Р. Драгишић

различите нијансе боја јоргована које постоје у селу Протопопинци, добиле су још једну нову. Ову прелепу - неготинску.

петак, 25. јануар 2019.

Ј А С Е Н О В И К


Фото: Јужне вести (Д.М.)
Јасеновик је село које припада нишкој градској општини Пантелеј, а лоцирано је у планинском подручју Калафата, у правцу Сврљига. Према подацима Википедије, у овом селу је, 2011. године, у 113 домаћинстава,  живело 396 становника. Занимљиво је да је ово село, далеке, 1930. године, имало 518 становника, распоређених у 68 домаћинстава, чему је, на неки начин, допринела и пруга, коју ово село има  још од 1922. године, будући да је тада, завршена изградња железничке пруге која је повезала Ниш и Зајечар. 
Управо та железничка веза између ова два града, готово сто година касније, више од пет дана је у прекиду (чему се, бар у овом тренутку, не назире крај), јер је, код поменутог села Јасеновик, 19. јануара, у 22 сата и 25 минута, дошло до исклизнућа две цистерне са амонијаком, од укупно 14 колико их је било у теретној композицији превозника "NCL".
Фото: Јужне вести (Јована Адамовић)
Убрзо након овог акцидента, како су пренели медији, из Инфраструктура железнице Србије (ИЖС), упркос чињеници да се у преврнутим цистернама налази амонијак (који је отрован), саопштили су да "нема опасности по људе и животну средину". Животиње тада нико није помињао, мада ће, како ће се касније испоставило и то бити један од већих проблема.
Према истом извору (ИЖС), приликом овог "исклизнућа" није било повређених, али је настало оштећење железничке пруге у дужини од око 300 метара, за чију санацију ће бити потребно од 24 до 48 сати. Међутим, како је сада већ сасвим јасно, процена о трајању санације је била апсолутно погрешна, јер на поменутом железничком правцу нема саобраћаја више од пет дана, а да нико од надлежних није ни покушао да објасни ко је одговоран за насталу ситуацију и да ли ће и када неко сносити последице.  Самим тим и село Јасеновик, ових дана, постаје парадигма данашње Србије, у којој систем не функционише, а вршиоце републичке власти, дубоко заваљене у својим фотељама, готово да и не интересује шта се догађа у неком "тупом углу" Србије ван Београда. Што се може рећи и за већину медија, којима је, очигледно, већа брига била нова тема звана "јануарски снег у Београду" , због кога је први човек главног града, градоначелник Радојичић, оптужио метеорологе, али и показао да је у политици "млад и зелен", дајући медијима изјаве о проблемима у функционисању престонице. Ту његову "грешку" морао је да исправља његов заменик Весић, показујући да се у овој земљи све може поменути, али никако да постоји неки проблем.
Међутим, претпостављам да би се житељи села Јасеновик, који су данас били принуђени да напусте своје домове, без велике дилеме, мењали за  проблеме које имају прва два човека главног града, али и сви његови житељи. Имајући у виду да ће, стицајем околности, село Јасеновик, вероватно, остати упамћено као прво насељено место у Србији које је, у мирнодопским условима, било комплетно евакуисано, према одлуци Штаба за ванредне ситуације Града Ниша.
Штабу се због овога не може ништа приговорити, јер је сасвим јасно да су се они, доносећи овакву одлуку, пре свега, руководили безбедношћу и здрављем људи, али и заштитом животиња и животне средине.
Оно што је у овом случају, у најмању руку, проблематично је конфузија која је настала након исклизнућа цистерни са опасним хемикалијама. И, наравно, спорост у доношењу одлука. Јер, треба имати у виду да су мештани села Јасеновик, први пут били обавештени о могућој евакуацији тек четири дана након исклизнућа цистерни, па се поставља питање шта се до тада радило и да ли је постојала опасност да се у том периоду догоди нешто што би угрозило животе и здравље становника овог села? А да и не говоримо о томе колико панике може да унесе чињеница да је првобитна евакуација заказана за 24. јануар, али је из непознатих разлога отказана, да би се иста реализовала дан касније.
Овоме треба додати још неке детаље који нису баш сасвим јасни. Наравно под условом да су медији који су о томе извештавали то коректно пренели. А ради се о томе да ће мештани села Јасеновик данас после подне бити враћени назад у село, да би сутра, поново, били евакуисани!?
Остаје нејасно и због чега је било неопходно да прође пет дана од акцидента код села Јасеновик да би се о њему огласила Зорана Михајловић, челница Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре!?  Пожуривши да, по устаљеном напредњачком моделу, саопшти како у овом акциденту нема угрожених. Зар ова пруга, која се налази јужно од Бубањ потока, није у надлежности министарке Михајловић? Или је и ово пример правог односа напредњачке, београдске властеле према Србији ван Београда? Да ли би се на исти начин понашали да се ово догодило северно од Бубањ потока? Негде на 17 километара од Теразија. Пошто је село Јасеновик управо толико удаљено од центра Ниша.

четвртак, 25. октобар 2018.

Б У Л Е В А Р

Фото: Ж. Р. Драгишић
Фото: Ж. Р. Драгишић
Када су пре двадесетак дана окончани радови на почетку
Булевара Медијана (из правца Књажевачке, према Византијском булевару), који су изискивали раскопавање асфалта, многи грађани Ниша, али и сви они који су, свакодневно, морали овуда да пролазе, осетили су олакшање. Јер, не треба сметнути са ума да је ово једна од најфреквентнијих саобраћајница у Нишу, будући да чини најкраћу везу између Књажевачке улице и Византијског булевара, који повезује још два нишка булевара - Булевар Зорана Ђинђића и Булевар Немањића, са једне стране, али је и најкраћа веза са источним излазом на ауто - пут.
Фото: Ж. Р. Драгишић
У току неколико дана када су извођени поменути радови (вероватно је било у питању прикључење неких инсталација за објекат који се налази између Основне школе "Мирослав Антић" и Насеља "Беверли Хилс"), у појединим деловима дана стварале су се и по неколико стотина метара дуге колоне аутомобила, што је понекад личило на прави саобраћајни колапс. Зато и не чуди што су сви они који су били принуђени да, свакодневно, пролазе овим делом Ниша, осетили велико олакшање када је уклоњена тешка механизација из десне коловозне траке, а саобраћај поново "нормализован".
Фото: Ж. Р. Драгишић
Фото: Ж. Р. Драгишић
Но, како то бива у земљи "истине, љубави и слободе", возачи нису морали дуго да "чекају" на нови проблем. Јер ту где је извођач радова раскопао асфалт, појавиле су се рупе. Из простог разлога јер несавесни извођач радова није обавио свој посао до краја. Односно, раскопани асфалт није довео у пређашње стање. А како изгледа, није било никог ко би га на то натерао!? 
А да и не помињемо да би било сасвим нормално да су они, који су овде изводили радове, имали обавезу да место радова доведу у пређашње стање, не чекајући да их неко на то опомене.
Овај проблем је је много већи и због чињенице да не постоји ни један саобраћајни знак који би возаче могао да упозори да се на саобраћајници налазе "опасне рупе".
Међутим, како изгледа у земљи Србији је све друго важније од "нормалног понашања", а вршиоци власти, како на локалу, тако и на републичком нивоу, по свему судећи, увек имају нека друга и неодложна посла, због којих "немају времена" да виде оне обичне и свакодневне проблеме грађана. 
И по свему судећи, још ће много воде протећи и Нишавом и многим другим српским рекама, пре но што овдашњи политичари схвате да имају обавезу да се "клањају грађанима" а не свом вођи.

понедељак, 02. јул 2018.

Д Е Т К О


Детко Петров
На данашњи дан, 1936. године, у селу Протопопинци, рођен је Детко Петров. Човек који је у својим књижевним делима овековечеио Забрђе, укључујући и родно село, али и читав овај крај. Сјајан приповедач који је, стицајем околности, свој комплетан књижевни опус написао на српском ( или српскохрватском) језику, мада је, по рођењу, био припадник бугарске националне мањине у Србији, а постао је један од најзначајнијих књижевника Босне и Херцеговине.
Тешка болест, прерано је отргла Детка од своје породице, а књижевни свет на овим просторима, ускратила је за много тога што је Детко припремао, а читалачка публика жељно ишчекивала. 
Мој „сусрет“ са Детком догодио се пре више од четрдесет година, када сам први пут дошао  у село Протопопинци, у време када је имао објављене три збирке прича. Никада га нисам упознао, мада сам имао утисак да се знамо годинама, стварајући слику о њему на основу књижевних бисера које је стварао.Претпостављам да нисам једини који је имао такав утисак.
Као што претпостављам да нисам једини који мисли да се крај у коме је рођен, али и држава Србија, нису на адекватан начин одужили овом књижевнику.
У жељи да „пробудим“, пре свега културну, али и политичку јавност, како Димитровграда тако и Србије, пре две године написао сам предлог идејног пројекта, чијом би реализацијом, ова вишегодишња неправда била исправљена. Пошто се овакав пројекат не пише да би сакупљао прашину у некој фиоци или да буде загубљен у некој фасцикли рачунара, пре нешто више од годину дана, представио сам га ужем кругу људи који би могли да утичу на његову реализацију. Тада сам добио и похвале и обећања. Но, до данас, без конкретних помака.
Наравно, обелодањивањем овог предлога пројекта не желим, ни на који начин, да вршим притисак на било кога, већ ми је намера да широкој јавности ставим на увид идеју коју би требало допунити и оплеменити, пре но што се преточи у конкретну „посвету“ Детку Петрову - човеку који је то својим делом свакако заслужио. 
У наставку овог текста представљам предлог идејног пројекта у својој оригиналној верзији, који је, само, прилагођен оваквом начину презентовања. 


Уводне напомене

Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо“, својевремено је написао Иво Андрић, наш једини добитник Нобелове награде за књижевност. Ако претпоставимо да се ова велика мисао може применити и на то да нам „живот враћа само оно што ми чинимо за друге“, али и да то, осим за људе важи и за градове, претпостављам да је јако важно да ли ће један град, какав је Димитровград, учинити за свог, најпознатијег књижевника, Детка Петрова оно што је он учинио за свој град, као и за своје родно село Протопопинци, проносећи њихова имена читавом бившом Југославијом.
Поготову, уколико се има у виду да је Димитровград, судећи према називима својих улица, једна велика библиотека. Јер улице ове вароши носе имена многих познатих књижевника и просветитеља, са простора бивше Југославије, али и из околних држава, па и читаве Европе.
Можда о томе нико није, посебно, водио рачуна, али је чињеница да улица којом се, из правца Козарице (Забрђа) улази у Димитровград, носи име поменутог Иве Андрића, која се, улива у улицу Детка Петрова, на коју се наставља улица Ћирила и Методија. Занимљиво је да се у ову улицу „улива“ улица под називом Сутјеска, која, на неки начин и са много симболике, у њу „уноси“ и градску Библиотеку, која се у њој налази и која носи име књижевника Детка Петрова.
Симболично је и то што се све ове улице „уливају“ у улицу која се зове Балканска, која је, заједно са побројаним улицама, „жила куцавица“ овог града који одише свежином, уредношћу и чистоћом.
Оно што је посебно важно лежи и учињеници да се у ту, већ наречену, „жилу куцавицу“ Димитровграда, директно, или индиректно, „уливају“ улице које носе имена: Светосавска, Вук Караџић, Његошева, Толстојева, Љубен Каравелов, Христо Ботев, Лазе Лазаревића, Нушићева, Бора Станковић, Елин Пелин, Десанка Максимовић, Христо Смирненски и Бранко Ћопић.
Такав град, који је и по наведеним именима улица специфичан, има обавезу да свог највећег књижевника, Детка Петрова, „постави на посебно место“. Односно, да се овом изузетном књижевном ствараоцу посвети она пажња коју би сваки други град посветио неком свом знаменитом ствараоцу.
Требало би да, Димитровград, у годинама које долазе, створи све неопходне услове, како би, што пре, отпочело, редовно, годишње, подсећање на Детка Петрова, које би се, под називом „Дани Детка Петрова“ или „Деткови дани“ организовало сваке године, а чији би носиоци активности требало да буду Центар за културу Димитровград и Народна библиотека „Детко Петров“, а под покровитељством Општине Димитровград, уз претпостављену финансијску помоћ министарстава за културу Србије, Бугарске и Босне и Херцеговине.


О Детку Петрову

Детко Петров је рођен 2. јула 1936. године у селу Протопопинци.
У Димитровграду је похађао гимназију, а матурирао у Пироту. На Филозофском факултету у Београду, где је студирао заједно са Данилом Кишом, 1960. године, завршио је одсек Југословенске књижевности. Септембра исте године, одлази у Сански Мост, где, у тамошњој гимназији, до краја 1976. године ради као професор српскохрватског језика и књижевности. Након тога, са породицом се пресељава у Сарајево, где је и умро 4. јануара 1990 године.
Прве прозне радове објавио је у Студенту, Видицима и Летопису Матице српске, а потом је сарађивао у сарајевским часописима Лица, Одјек и Живот.
Детко Петров и његова дела, уврштени су у едицију “Савремена књижевност народа и народности БиХ у 50 књига”.
Из пера Детка Петрова, за нешто мање од осамнаест година, колико је трајао, његов прерано прекинути књижевни век, објављено је пет збирки прича, два романа, као и по једна збирка прича и један роман за децу:  
„Граница“, збирка прича („Петар Кочић – Београд, 1972.), „Тихи сутони Забрђа“, збирка прича („Веселин Маслеша“ - Сарајево,1974.), „Смешак стрица Радована“, збирка прича („Свјетлост“ – Сарајево, 1977.), „Живети исправно“, збирка прича, („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1982.), „Како је убијен цврчак“, изабране приче („Свјетлост“ - Сарајево,1984/1985.), „Пуцањ у Малом Вакуфу“, роман („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1985.), „Тајне сунцокрета“,приче за децу („Свјетлост“ - Сарајево,1986.), „Крилате душе“, роман („Свјетлост“ – Сарајево, 1988.), „Дани велике правде“, роман за децу („Свјетлост“ – Сарајево, 1990.).
Мада је Детко Петров већину својих дела објавио у Сарајеву (Босна и Херцеговина), користећи за писање, искључиво, српски језик, његове теме су га, увек и изнова, враћале родном Забрђу.
Издавачка кућа „Братство“ из Ниша 1982. године, штампала је, на бугарском језику, збирку прича „Јабука крај пута“, а 2006. године и изабрана дела („Тихи сутони Забрђа“, „Тајне сунцокрета“ и „Пуцањ у Малом Вакуфу“) у преводу познате бугарске преводитељице, Желе Георгиеве.
У рукопису су му остала два необјављена романа.
Народна библиотека, као и једна улица у Димитровграду, данас носе име Детка Петрова.


Родна кућа Детка Петрова

Родна кућа Детка Петрова
Искуства многих народа показују да се успомена на неке личности, најсигурније, може сачувати уколико се, поред духовних вредности које су нам оставили, сачувају оне материјалне вредности које настављају везу између тих личности и нових генерација.
Зато је, готово подразумевајеће, да, уколико желимо да новим нараштајима пренесемо знања о неким људима који су за свој крај, народ, али и читаву државу учинили много, заштитимо од пропадања она материјална добра, посредством којих би се, на најсигурнији начин то знање и сећање сачувало.
У великом броју случајева прибегава се постављању споменика тим личностима, али, поред тога, огроман је број примера да се чувају или обнављају родне куће тих личности, које се, уз одређена улагања, претварају у музејске и просторе за одвијање мнгобројних културних збивања.
У селу Протопопинци постоји родна кућа Детка Петрова, која је, на жалост свих нас, у стању интензивног пропадања.
Различити фактори су допринели таквој ситуацији, али се такво стање, ангажовањем, пре свега, локалне заједнице, може поправити и уз неопходна материјална улагања, учинити да родна кућа Детка Петрова постане место које ће окупљати како садашње, тако и будуће књижевнике (из Србије и околних држава), али и многобројне љубитеље књижевности, као и уметности у целини.
Обнављање родне куће Детка Петрова, у његовом родном селу, Протопопинци, био би основни услов за утемељење културне манифестације, под називом „Деткови дани“, која би, у наредним годинама, могла да постане једна од најзначајнијих културних манифестација. И то не само у Србији, јер је Детко Петров и његов књижевни опус подједнако значајан за културну баштину, како државе у којој је рођен, тако и за културну баштину Босне и Херцеговине (државе у којој је живео и стварао), али и суседне Бугарске (због своје националне припадности).
Обновљена кућа Детка Петрова, поред просторија које би биле уређене у духу времена када је он у њој живео, имала би и једну просторију опремљену као спомен-соба, која би, на посебан начин чувала успомену на овог значајног књижевника.


Детково раскршће

На улазу у село Протопопинци, родно место Детка Петрова, са леве стране од Старе чешме, треба поставити мобилијар који би, путника намерника, обавештавао о томе да је у селу Протопопинци, недалеко одатле, рођен књижевник Детко Петров.
Мобилијар би требао да садржи: два информативна паноа, међусобно повезаних, између којих би био стуб са путоказима, док би, са једне или друге стране, требало поставити дрвену клупу са столом, који би били покривени одговарајућом надстрешницом.
Два информативна паноа би била конципирана тако да садрже фотографију (портрет) Детка Петрова, најосновије податке о њему и (у позадини) наслове његових дела.
Информативни панои би били потпуно идентични, али би, на једној страни био исписан текст на српском, а на другом, на бугарском језику.
На стубу са путоказима треба да буду исписане одреднице: Протопопинци, Видлич, Бребевница, Мојинци, Мазгош, Смиловци, Димитровград, Пирот, Београд, Сарајево, Софија, Сански Мост.
Оно што се подразумева у овоме је да локална заједница обезбеди дозволе за постављање описаног мобилијара, а представници поменутих села би учествовали у радовима у мери у којима би, они, својим знањем и стручношћу могли.
Такође, битно је да се званично „отварање“ овог простора приреди 2. јула, имајући у виду да је то дан рођења Детка Петрова.
Претпостављам да није потребно, посебно, напоменути да би простор о коме је реч, монтажом поменутог мобилијара, био оплемењен и да би о њему и у наредном периоду (након постављања), требало водити рачуна, што би био задатак месних заједница које гравитирају овој локацији.
У сваком случају, ово су само смернице (идеје), које могу бити употпуњене другим идејама, као допуну у реализацији основне идеје.


Деткови дани

Замишљена манифестација „Деткови дани“ била би организована сваке године у Димитровграду, у трајању од два дана, од којих би један дан, под називом „Забрђу у походе“, био организован у селу Протопопинци, родном месту Детка Петрова. Ту би, у дворишту родне куће Детка Петрова, уз пригодан културноуметнички програм могао да буде организован и програм под колоквијалним називом „оживљавање народне традиције“. То би, уједно значило да би у делу програма који би требао да има „чврсту форму“, били заступљени наступи песника, сценографска „оживљавања“ делова прича Детка Петрова, наступи вокалних и инструменталних солиста и група, као и фолклорних група, који би морали да буду у духу народне традиције.
У другом делу, који би имао много слободнију форму, требало би одржати разна такмичења у припреми традиционалних јела, изложбе народних ношњи или јела приређених на традиционалан начин. Све то би било урађено на начин како су некада организовани народни сабори, онако како је то Детко Петров детаљно описивао у својим књижевним делима.
Манифестација „Деткови дани“, требало би да се организује у јулу месецу и да траје два дана. тако да један од фестивалских дана, обавезно буде 2. јула, када је  рођен Детко Петров. Било би добро да, уколико је то могуће, то буде дан који би био организован у његовом родном селу, мада то не мора да буде обавеза.
Други фестивалски дан организовао би се у Народној библиотеци „Детко Петров“ у Димитровграду, али и у великој сали Центра за културу.
У преподневним сатима, био би организован округли сто са тематиком даљег истраживања значаја дела Детка Петрова, у чему би учешће узели многобројни познаваоци његовог књижевног опуса.
У поподневном, односно, вечерњем делу програма који би се организовао у Центру за културу, била би организована изложба неког од уметника који воде порекло из Димитровграда (али и из БиХ или Бугарске), док би касније било организовано песничко вече, где би се представили песници који су узелу учешће на позивном конкурсу који би, бар шест месеци пре одржавања манифестације „Деткови дани“, расписивала Народна библиотека „Детко Петров“. Награде би биле новчане, а победнику би припала и статуета Детка Петрова, коју би урадио неко од познатих вајара овог краја.
Наравно и овај део програма би могао да се осмисли тако да садржи још неколико програма, који би били у функцији основног програма који је посвећен књижевнику Детку Петрову.
Веома је важно напоменути да би, већ од самог почетка у организацији манифестације „Деткови дани“, требало сакупљати документацију везану за све активности, јер би пратећи део овог Фестивала било штампање годишњака под истим називом, или само „Детко“.
У њему би се објављивале све стручне расправе које би биле организоване током „Деткових дана“, али и сви радови који су пристигли на позивни конкурс.
Летопис, под називом „Деткови дани“ или једноставно „Детко“ био би штампан пред почетак сваке манифестације, са садржајем од претходне, а његова промоција би била саставни део манифестације наредне године.
Важно је напоменути да, за сада,  све поменуте идеје имају слободну форму и да их је могуће надоградити и детаљније осмислити.
Међутим, уколико би дошло до реализације овог пројекта, благовремено би требало саставити Организациони одбор, у који би, осим културних посленика из Димитровграда, обавезно требало укључити неког од добрих познавалаца дела Детка Петрова и њега лично (Стеван Тонтић, Славко Даишевић, Ранко Рисојевић...).
Један од првих почасних гостију Фестивала, морао би да буде дугогодишњи пријатељ Детка Петрова, Абдулах Сидран, са којим сам ступио у контакт и који је одушевљен идејом за реализацију оваквог пројекта, а који је у једном интервјуу рекао да је Детко „бриљантни приповедач, Бугарин из Босне који је писао на српском језику“ и који му је посветио изузетно потресну поему, под називом „Умире Детко Петров“.


Умире Детко Петров
 (Абдулах Сидран)

Отварали експерти његову главу, два пута резали
лубању, тјемену плочу подизали, и оба пута дизали
руке. Виђели, унутра, невидљиву животињу, виђели
како једе људски мозак, и страшни посао приводи крају.
Уз постељу, скупили се пријатељи, на посљедњи разговор
и посљедње виђење. Примакли столице, да се, сви скупа,
боље чују и виде. Около, подбухлих очију, на прстима
корача Мира, што ће се одсутра, звати  Удовицом.
Двије пчелице, одсутра сиротице, њежне и нијеме ко духови
сами, изађу и уђу, приносећи гостима празне пепелнице
и бесмислене, пуне тацне јела и пила.
Умире Детко Петров.
Локалним аутобусом до Ниша, возом до Београда,
Санског Моста и Сарајева, тридесет година, и хиљаду
километара далеко од ђедове воденице у Протопопинцима – умире Детко Петров. 
Очале моли, да му их Она на лице метне. 
Хоће боље да нас види и упамти, тачнију слику тамо да понесе.
Али се кидају ђердани реченица, ко шаку кукуруза
по земљи да проспеш, тако се, ћилимом, котрља жалосно
зрневље ријечи. Умукли пријатељи, све сами мајстори од
језика, говора и приче: два Ивана, и по један – Марко, Гавро, Стеван и Абдулах.
Умире Детко Петров
Умире онај што је, у туђем језику, описао Границу, чуда
живота с једне и са друге стране кривудаве државне црте.
Воденицу ђедову описао, и цијело дјетињство, у једноме
дану, на сеоскоме годишњем вашару. Коња залуталог
описао, како, траву пасући двије војске на ноге диже, и
новим балканским ратом пријети. Караулу и касарну, крај
бугарске границе, описао, споља и изнутра, као да је у њој
цио живот провео и био. – Читаш, а подилазе те жмарци,
споља и изнутра.
У његове књиге није стигло да стане још много важног:
осмијех и грива Данила Киша, из сусједне београдске
студентске клупе, професура у Босни, бугарско-хрватска
свадба, и шарени сватови у Санскоме Мосту, зидање куће
од стотину зајмова, на земљи водоплавној, између двију
Саниних притока. Ни прве сиједе, понад сљепоочница, покрај ситних ушију. 
Је ли можда уз њих, уз те прве сиједе, успузала
животињка, што једе његов мозак, и посао, ево, приводи
крају? (Казивао нам, у та доба, професор Детко: “Кад
видите човјека да улицом иде и сам са собом прича,
знајте, или је полудио или кућу гради!”)
Умире Детко Петров.
Муњевито, крати се и истиче његово вријеме. А вријеме
посјете, одуљило се силно. Боле уши, тако тишина зуји. Звецне о филџан кашичица – хоће да прсне бубна опна. Кресне шибичин фосфор – као да гром и муња затресу собу и стан.  Из утробе постеље, испод самртника, зашкрипи опруга. 
Окренуо се, мрву једну, пружио ми руку, да свој длан у његов длан ставим.
Да се, ко ђеца, држимо за руке. Један Бугар,
други Бошњак, док гледају – три Србина, два Хрвата, и три
женске несретнице. Ево на што се, у његовом оку, свело
човјечанство!
Истргнем, нагло, руку, из руке самртника. – Кад умре Детко,
куда одлази његово бисерно књижевно дјело? Ако босанске књижевности нема – него, у њојзи, имају само бошњачка, хрватска и српска, да ли то Детко умире двапут, одједном?
Да ли то, у овој соби, свирепо крепаје наш, о свјетској
књижевности сан?
Ако ње нема, да ли је постојао и живио, икада и игдје, 
благи професор и златни приповједач, Бугарин из Босне – Детко Петров?
Цигарету приносим усни: плаче, празна и мокра,
његова десна, за мојом лијевом руком. А срце ми се стврдло, напречац из њега исхлапила душа. Кажем – а слажем! – како морам у заход – а не морам и не могу ништа, него морам, и хоћу, стрчат низ Деткове стубе, до најближе крчме! Морам, и хоћу, што прије и што брже – у крчми да се олешим, пун срама, да се олешим, од срама и стида.
Свеједно ми, у крчми, шта дадоше да пијем. Може бијело,
може жуто, само нек је одмах, и нек је жестоко и љуто.
Одсјеко бих најрадије – да је ово месница а не крчма –
месарском сатаром своју лијеву курву, а преврћем десном
право у вене, далматинску лозу, ко божански нектар, ил
прастару, нашу, медовину славенску.
Морам бити сам.
Морам пустити све да преноћи –
Морам пустити све да преспава.
А ја ћу да бдијем, док Детко мрије.
Ја ћу да бдијем.