петак, 28. април 2017.

ТРОЈАНСКИ КОЊ


Giovanni Domenico Tiepolo:
Unošenje Trojanskog konja u Troju
(Wikipedia)
Упркос чињеници да историчари, ни 32 века од окончања Тројанског рата, немају поузданих доказа и детаља о његовом постојању, на основу писаних извора, насталих много година касније, опште је прихваћен податак да је овај митолошки, десетогодишњи рат, вођен између Грка и грађана Троје, као и да је окончан 24. априла 1184. године пре нове ере. Ако имамо у виду те податке, јасно је да је у домену легенде је и прича о Тројанском коњу, односно догађају који је пресудно утицао на окончање овог сукоба и по којој је овај рат и постао познат.
Према легенди, након што је тројански принц Парис отео Јелену, „најлепшу жену на свету“, иначе, жену Спартанца Менелаја, његов брат Агамемнон окупио је војску одлучивши да нападне Троју. Међутим, Троја је била окружена високим зидинама које Грци нису могли лако да савладају. Из тих разлога, опсада Троје трајала је, скоро, десет година, током којих је околна територија била потпуно уништена, али је град остао, скоро, нетакнут. Изгубивши стрпљење, Грци су одлучили да прибегну лукавству, како би, најзад, привели рат крају. Изградили су великог, шупљег, дрвеног коња, наговоривши Тројанце да га приме као знак помирења и за жртву богу Посејдону. Поверовавши у ову причу, Тројанци су узели коња и одгурали га у утврђење, не знајући да се у празној утроби дрвеног коња налази Одисеј са војницима. Прослављајући наводну победу, Тројанци су се напили, што су искористили Одисеј и његови војници који су, под окриљем мрака и тројанске непажње, те ноћи, 24. априла 1184. године, пре нове ере, већ имали план за завршну битку десетогодишњег рата. Изашавши из утробе огромног дрвеног коња, они су побили стражаре и отворили градска врата, чиме су омогућили преосталој грчкој војсци да уђу у Троју и униште је.
Осим што историчари нису сигурни да ли се Тројански рат заиста и када догодио (а самим тим и да ли је и прича о Тројанском коњу измишљена), нема ни поузданих података да ли су и где постојали држава и град Троја. Истини за вољу, у Малој Азији, на северозападу данашње Турске, постоји једно археолошко налазиште под тим именом, али нико са сигурношћу не може да тврди да је то место на коме су се одиграли догађаји које сам, укратко, описао у претходном делу текста. Упркос тој непознаници, готово је сасвим извесно да то није било на месту где се, данас, налази главни град Тимочке Крајине - Зајечар. Тако да, уколико претпоставимо да Зајечар нема никакве везе са Тројом, по логици ствари, тешко је наћи везу и са митом о Тројанском коњу. 
Зато и нисам баш сасвим сигуран због чега сам, када су у недељу увече (23. априла 2017. године), почели да пристижу први резултати локалних избора у граду Зајечару и општинама Ковин, Косјерић, Врбас и Оџаци, био опседнут асоцијацијом на овај древни мит. Али не због побројане четири општине, већ због јединог града међу њима.
Победа коју је на локалним изборима у граду Зајечару остварила (још увек) група грађана под називом Покрет за Крајину, чији је лидер (већ годинама) Бошко Ничић (који је све само не непознат на политичком небу Србије), изазвала је прави ватромет коментара на друштвеним мрежама, али и на неким интернет порталима. Имао сам утисак (поједностављено говорећи) да је те вечери означен крај Вучићеве владавине, при чему је град Зајечар означен као место где се догађа "почетак његовог краја". Но и поред тога што сам и лично мишљења да је крајње време да у држави Србији власт буде подељена на неклико нивоа (што би у крајњем случају, неминовно, довело до тога да, једног дана, и de facto и de jure, грађани уживају у благодетима истинске демократије), нисам баш био убеђен да је, то што се догодило у Зајечару, почетак тог процеса. Без обзира што су неки медији то (најблаже је речено), еуфорично, најавили. Или, другачије речено, биће потребно да још много воде протекне и Тимоком и Дунавом па да грађани ове државе схвате да, на локалу, треба да бирају оне које најбоље знају.
Међутим, чак и лаичким политичким аналитичарима (у које убрајам и себе), сасвим је јасно да
ауторитарна власт у Србији, коју симболизује њен премијер-председник или председник-премијер, свеприсутни, Александар Вучић, не дозвољава развој локалног лидерства на начин како је то познато у развијеним, демократским друштвима. Тако имамо апсурдну ситуацију да се и у кампањама за локалне изборе (па чак и за Савете месних заједница), увек истиче А.В. у први план. Из чега се може закључити да, или највећа владајућа странка нема квалитетних људи у локалу који би могли да "изађу  на мегдан" својим локалним политичким супарницима, или вођа не жели да ствара своје локалне копије.
Елаборирајући ову тему, један од медија је отишао и корак даље, уводећи у наш политички речник израз "непобедиви локални лидери", сврставајући у исти кош  Драгана Марковића Палму, Владимира Захаријева, Бошка Ничића, Милана Стаматовића, Новицу Тончева, Душана Петровића, Живорада Милосављевића, Горана Јешића, Верољуба Стевановића, Велимира Илића, Горана Кнежевића, Добривоја Будимировића Биџу, Радована Раку Радовића.
Чак и летимичним погледом на овај списак јасно је да ту постоје, бар, две групе локалних политичара. У првој су они који су најпре, показали свој таленат и способност па били примећени и они други који су своју "способност" увек показивали уз несебичну подршку странке, или, странака на власти.
Већ годинама, у Србији се  негује прича о томе да председници општина морају да буду у "добрим односима са Београдом", односно, са републичком влашћу. А то, уједно, значи да је најидеалније уколико припадају групацији владајућих странака, на републичком нивоу. Дакле, поново треба поставити питање поштовања Устава и закона ове државе. А то значи да не може и не сме бити било какве дискриминације међу грађанима, због неприпадања некој од политичких групација. Међутим, већ је и врапцима јасно да се реалан живот не налази ни у Уставу ни у законима ове државе, а да су за то највише одговорни они који врше власт. И да управо представници те власти подстичу "прекомпоновање" власти у локалним срединама, ангажујући армију "прелетачевића". Много је примера у земљи Србији где су локални лидери, на различите начине, "убеђени" да не само лично "прелете" у неку од владајућих странака (најчешће у СНС), а најочигледнији се, током прошле године, догодио у Белој Паланци.
Они, који нису желели да се "прилагоде" власти у Београду или да "промене јато", морали су да се суоче са "реалношћу".То, на најбољи могући начин, одсликавају проблеми које у Чајетини има Милан Стаматовић, упркос чињеници да (колико ја са ове даљине могу да просудим), жели да уради много тога доброг и корисног и то не само за своју локалну средину, већ и за читаву Србију. Ништа мање проблема (колико је мени познато) нема ни председник општине Босилеград, Владимир Захаријев.
По сопственом признању, већ помињани Бошко Ничић, неће бити један од "прелетача", али је занимљиво да је његова идеја да у Зајечару формира власт и са демократама и са напредњацима. Али, не баш са свим напредњацима. Јер, како изгледа, Ничић се још увек није опоравио од политичких и других стресова којима је био изложен о време док су главним градом Тимочке Крајине, владали напредњаци предвођени његовом некадашњем партијским другом и пријатељем, Сашом Мирковићем. Са којим је прешао класичан "пријатељско-кумовски" пут на нашој политичкој сцени, који је завршен тако да је, Бошко Ничић, у једном интервјуу, с почетка 2015. године завапио: "Вучићу, склони ово зло из Зајечара!" Да би, негде у завршници предизборне кампање, рекао да је "Мирковић Тројански коњ".
Осим идеје да у Зајечару, у наредне четири године, власт, поред људи из његовог Покрета, врше и представници напредњака (од којих је, са највишег места, брже-боље добио честитке) и демократа, Бошко Ничић је, очигледно, дошао на још једну оригиналну идеју. Мада је од изјашњавања Зајечараца о будућој власти протекло мање од недељу дана, Ничић је одлучио да их, поново, пита какву би коалицију хтели, будући да нико, појединачно, власт не може да врши сам. Из тих разлога он је, за сутра (29. април 2017. године), закупио салу Позоришта "Зоран Радмиловић" у Зајечару, са намером да чује vox populi. Да је, којим случајем жив, један аутентичан представник тог народа, човек чије име носи позориште у главном граду Тимочке Крајине, вероватно би много тога имао да му каже, али сумњам да би се то Ничићу свидело. Јер се, оправдано, поставља питање шта би то могло да Бошку Ничићу каже 400 људи (колико може да прими сала позоришта), а што му већ није "рекло" нешто више од двадесет хиљада који су изашли на биралишта.
Или је то само још један маневар, који је "тимочки кнез" и некадашњи радо виђени учесник српских  ријалити програма, осмислио како би имао алиби за будуће политичке потезе.
У сваком случају, сада више нисам сигуран да је тачна моја констатација да се Зајечар не налази на месту некадашње Троје. Јер, поред поменутог Тројанског коња, чињеница је да су локални избори у Зајечару одржани управо у време годишњице завршне и одлучујуће битке у митском, Тројанском рату. А како ствари стоје, Зајечар је место погодно за митове и митомане.

петак, 31. март 2017.

УСТАВ И ЗАКОН


Заиста немам проблема са тим ко је од познатих (и непознатих) личности подржао неког од председничких кандидата. Моје поимање демократије не искључује такве ствари. Због тога и не волим да осуђујем или величам било кога што је тако нешто урадио. Свако је (па и ја), "сместио" себе у окружење које му, по много чему, одговара. У складу са тим да људи треба да раде онако како мисле да је најпаметније, али, истовремено, свесни да су одговорни за то своје "чињење". Као и за "нечињење". И, уколико је могуће, да у времену које долази, живе са том и таквом одлуком. Наравно, свестан сам да је ово наше друштво, још увек, неколико светлосних година удаљено од праве и суштинске демократије, у којој би све ово било могуће, без икаквих притисака и "уплитања" са стране. Но и поред тога, човек мора да понесе одговорност за своје поступке, ма какви они били. И да буде спреман да, за годину, две, три, пет или десет, може да погледа у очи, како свом окружењу, тако и свима осталима. Можда је та категорија "погледати некоме у очи", у овој држави, изгубила значај, али, мени, као човеку "старог кова", ипак, много значи. Јер и то треба да буде један од степена демократије, у земљи која је, макар декларативно, сврстана у ту категорију. А једна од тековина демократије је и изборно право. Право избора, које нам гарантује Устав и закони, многи, још увек немају. Ми, на сву срећу, имамо. Дакле, не право гласања, него право избора. Упркос чињеници да је то право избора интимна ствар сваког од нас, очигледно је да се многи труде да оно буде обесмишљено на безброј начина. Лично мислим да, свако од нас, треба да уради све како би том чину вратио достојанство. Између осталог, задржавајући ћи га у сферу интиме. Наравно, то не значи да ћемо ми тиме имати мање одговорности. Напротив, бићемо свесни да смо урадили нешто што је наша (и само наша) одлука. И - живети са тим.
Када сам, пре неколико дана на једној од друштвених мрежа написао ових неколико реченица, мислио сам да је, од мене (поводом предстојећих председничких избора), сасвим довољно.
Међутим...
Очигледно је да институције ове државе много труда улажу да би грађанима загорчали а не олакшали живот. Чиме већ постајемо познати по томе да обесмишљавамо највише правне акте ове државе, у којој је, очигледно сасвим нормално да се изреком "држи се закона ко пијан плота", исмевамо свему што би, укратко, могли да назовемо "ред и закон". Уосталом, недавна изјава још увек актуелног премијера ове државе, о томе како он не жели да му "председник звоца", јасно указује на став оних који одлучују о свему и свачему, а понајвише о нашим животима, да овде нису пожењни ни Устав ни закони, нити уређен систем по угледу на развијени демократски свет, већ један импровизовани, наводно, демократски модел по мери само једне мале групе људи.
У конкретном случају, према мом суду, Републичка изборна комисија се баш потрудила да докаже како највиши правни акт и закони ове државе имају једнаку важност као и неко Правило. Без обзира што би неко рекао да то није баш обичан документ јер му је пуни назив Правила о раду бирачких одбора. Имам утисак да је неко баш и хтео да овај документ,  понајвише због члана 36, у поглављу под називом "Разликовање важећег и неважећег гласачког листића", "баци под ноге" и Устав и све законе који обрађују изборну материју. У сваком случају, овај правни акт је изазвао толико неспоразума да је, очигледно, било боље да није ни угледао светло дана. 
Искрен да будем, још већу конфузију је изазвало и тумачење председника РИК-а, Владимира Димитријевића, који је (у стилу покушаја да просуто млеко врати у канту, или просуто перје у јастук), покушао да ствар објасни тиме да су "решења из важећих Правила о раду бирачких одбора практично преузета из Правила о раду бирачких одбора за координирано спровођење свих избора расписаних 11. маја 2008. године". Морам да признам да мени ово образложење првог човека РИК-а уопште не изгледа оправдано, јер уколико су та Правила из 2008. године била добра, зашто је било потребно доносити нова? 
Осим тога, ко има права да неким тамо "правилима" суспендује Устав ове државе? Јер, уколико то некима још није јасно, треба поновити да се, према члану 114. Устава ове државе, председник бира на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом. И да (треба ли то, посебно, наглашавати?), приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи: 
"Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен суверени део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности".
А тај, већ поменути Закон о избору председника Републике, има два члана која јасно дефинишу управо то што је РИК покушао да објасни Правилима. Конкретно, ради се о поглављу четири и члановима 15 и 16 овог Закона, који се односе управо на материју коју су већ помињана Правила (бар како ја разумем) "ставила ван снаге". Због важности овог Закона, није сувишно овде и цитирати поменуте чланове.

Гласачки листић
Члан 15
"Поред назнаке да се гласа за председника Републике гласачки листић за избор председника садржи: 
1.редни број кандидата који је утврђен на листи кандидата за председника Републике, име и презиме кандидата и назив редлагача кандидата, односно назнаку да је предлагач група грађана ако предлагач нема назив;
2.објашњење да се гласа само за једног кандидата тако што се заокружи редни број испред имена и презимена кандидата.

Неважећи гласачки листић
Члан 16.
Неважећи гласачки листић је листић који није попуњен или гласачки листић који је тако попуњен да се не може поуздано утврдити за ког кандидата је бирач гласао.

Управо због тога, не могу да схватим због чега је било неопходно да се на овакав начин "појашњавају" Устав и Закон!? И то неким Правилима која су направила потпуну и непотребну конфузију.  Да ли је то због тога што они који владају овом државом и њеним грађанима толико сумњају у здрав разум тих грађана, или је било неопходно да се направи пометња која ће тај исти народ толико да "ошамути", како би одустали од изласка на биралишта? Или да, ако се у недељу и нађу "очи у очи" са гласачким листићем, забораве шта треба да ураде?
Уосталом, не разумем због чега је тако компликовано да гласач, јасно, на гласачком листићу, изрази своју бирачку вољу тако да се "поуздано" може утврдити ком кандидату је "дао своје поверење". Или, можда, "држава" сумња у елементарну писменост својих грађана, па не верује да, свако од њих, када се нађе иза паравана, може, без помоћи са стране, на гласачком листићу који (на пример) има 11 имена, прецизно, заокружи број један, или неки други, а да то не буде сумњиво бирачком одбору?
Помињање разноразних прецртавања, Чича-Глиша или осталих графичких и других симбола, мени није баш најјасније. Јер за тим и нема потребе. Поготову што су избори толико важан процес који у великој мери могу да одлучују о животу свих нас. И управо из тог разлога, лично, као гласач, не могу да разумем додатна "тумачења" која је РИК дао у поменутим Правилима. Јер, ако тако будемо наставили, не би ме изненадило да, у скорије време, обавезан прибор за излазак на изборе бе буде оловка. Већ маказе. Којима би гласачи, једноставно, изрезали сва имена кандидата која им се "не свиђају" и у гласачку кутију стављали само тракицу са именом "њиховог" кандидата. Да ли би, можда, то, најтранспарентније, могло да помгне члановима бирачких одбора да "поуздано утврде за ког кандидата је бирач гласао"?

недеља, 12. март 2017.

ДВЕ СРБИЈЕ


Фото: Ж.Р. Драгишић
Претпостављам да никоме (ко макар повремено сварати на мој блог), неће бити чудно што пишем о "две Србије". Наравно, назив мог блога је одраз личног става по овом питању, али је чињеница да у оваквом мишљењу нисам усамљен, јер на овим  просторима заиста постоје "две Србије". При чему је једна коју ја зовем Србија ван Београда и она друга која живи у престоном граду. У ове "две Србије"  свако живи свој живот, који подразумева да се једни другима, превише, не мешају у исти. Тачније, тај однос је у стању, такозване, "хладне резерве". 
Ипак, у време избора (као што је то тренутно), дође до извесне промене, када "хладна резерва" прелази у статус "топле резерве". Али је та подела на "две Србије" и даље уочљива. Односно, током изборне кампање и самих избора, граница те две Србије није код Бубањ потока, са једне, или на почетку војвођанске равнице, са друге стране. Тачније, та граница губи географске одреднице и добија политичке. И то траје. Као да није ни престајало. Управо због тога, претпостављам да није потребно подсећати да је та политичка подела Србије, односно, та располућена Србија, пројекат који је настао деведесетих, у такозваној Милошевићевој Србији, чији су експоненти, без неких великих измена, они исти који и данас чине политичку номенклатуру. И јасно је да, упркос великом труду, употреба разноразних средстава из палете "политичке хигијене" (која траје скоро десет година), није дала жељене резултате. На то упућује понашање представника "владајуће Србије", укључујући и актуелног премијера и кандидата за председника Србије, који у овој предизборној кампањи бацају "дрвље и камење" на политичке противнике, а самим тим и на грађане ове државе који их подржавају. Подсећања ради, ту поделу на "две Србије", односно на "ове" и "оне", или "нас" и "њих", дежурни хушкачи деведесетих су представљали и као "патриоте" и "издајнике", због чега ме не изненађује да је то "насушна потреба" и њихових политичких наследника.
И без обзира колико се кандидат владајуће коалиције трудио да у својим наступима прикрије да је и сам инспиратор тих подела, чак и политичким лаицима је јасно "одакле ветар дува". Јер је, управо актуелни премијер и кандидат за председника Србије, лансирао причу о томе да ће се он сам, у име "нас" супротставити "њима", односно, неким "удруженим досовским кандидатима". Актуелном премијеру и кандидату за председника Србије, Александру Вучићу, очигледно, смета и оних стотину јавних личности , који су, још и пре но што су избори били расписани, упутили апел тадашњем Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, да се кандидује за председника Србије. Толико да није пропустио прилику да њима, али и читавој јавности поручи да се ради о "лажној елити".
Оно што је карактеристика досадашњег дела кампање (а нема назнака да ће то бити промењено), такође представља "две Србије". И из авиона је видљиво да се кандидат владајуће коалиције (још увек актуелни премијер) и не труди да направи разлику кад наступа као премијер а када као кандидат за председника. При чему никога не брине то што министри и други државни функционери користе службене аутомобиле за одлазак на митинге свог кандидата. То, очигледно, не брине ни Агенцију за борбу против корупције. Тако да они силни аутобуси који, из једног у други град Србије, возе премијерову добровољну и ону другу подршку, према претходном податку делује сасвим наивно.
Међутим, грађане ове државе (по мом скромном мишљењу), много више треба да брине податак, који су објавили неки медији, према коме састав Републичке изборне комисије није у складу са Законом о избору народних посланика, који се примењује и на избор председника Србије, али и да је угрожено изборно право.
Судећи по томе, није велико изненађење што смо, бар у досадашњем делу кампање (при чему треба признати да темпо "диктира" кандидат владајуће коалиције), могли да видимо и чујемо да су многи кандидати заборавили основни правни документ (Устав) и законе на којима се темељи постојање ове државе. Да је другачије, кандидати би, много више, говорили о својим надлежностима које проистичу из Закона о председнику Републике, али и њему надређеног Устава. Али, када би неки кандидати морали да говоре само о надлежностима дефинисаних Уставом и законима, сва је прилика да не би имали о чему да говоре. Међутим, како ни једним правним актом није дефинисано о чему могу, или не да говоре у својим кампањама, кандидати (или њихове присталице), најчешће, говоре оно за шта су убеђени да би грађани  желели да чују. А грађани су, бар на папиру, основ свега.
Јасно ми је да не постоји баш много људи који сматрају да текст неког закона, па чак и Устава, може да буде занимљиво штиво за читање, али мени се учинило занимљивим да овде цитирам део нашег Устава који се односи на Уставна начела, дефинисана чланом један.
"Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима."
Ништа мање није значајан ни део Устава који, у члану два, дефинише носиоце суверености.
"Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и
преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." Из ова два цитирана члана, јасно је да је грађанин основ нашег Устава.
То, како изгледа, једино није јасно Милошу Вучевићу, који, тренутно, осим функције градоначелника Новог Сада обавља и функцију потпредседника Главног одбора Српске напредне странке. Јер је, судећи по саопштењу које је објављено на званичном сајту његове странке, Вучевић има доста проблема да схвати ко су то грађани ове државе, упркос чињеници да је завршио правни факултет. Због чега се неминовно намеће питање да ли је ово био "домаћи задатак", или се господин Вучевић "сам сетио" да треба написати нешто што би однело који позитивни поен противкандидату његовог шефа? Не водећи при томе рачуна да човек кога покушава да критикује, кандидат грађана за председника Србије, Саша Јанковић, никада не употребљава терминологију за коју се определио Вучевић - "путујући циркус", "отпадници", "рециклирани политички прелетачи", "камарила", "да Србију дели на грађанску и ону другу, ваљда сељачку"...
Осим тога, поставља се питање због чега некоме ко је, као Саша Јанковић, десет година обављао функцију Заштитника грађана, забрањена употреба термина грађанин? При чему, бар колико је мени познато, господин Јанковић није правио поделе на "грађане из града" и "грађане са села". Напросто, грађанин је одредница која, како то "каже" Устав Србије, дефинише носилаца суверенитета ове државе.
Можда то смета господину Вучевићу? Или је и то резултат оне поделе на "две Србије", са почетка текста?

среда, 15. фебруар 2017.

К А Н Д И Д А Т ( И )


Томислав Николић и Александар Вучић
Када је у уторак, после подне, обелодањена информација да ће кандидат Српске напредне странке (а вероватно и читавог блока владајуће Коалиције), према одлуци Председништва СНС, бити Алексанар Вучић, мени су, са разних страна, почеле да стижу честитке. Као резултат онога о чему сам говорио скоро годину дана.
А имајући у виду да сам, недавно, на овом месту о томе писао, нема потребе да се на тај сегмент враћам.
Међутим, упркос мом добром предвиђању да ће (још увек) актуелни премијер постати кандидат (највеће, из Коалиције владајућих странака), на предстојећим председничким изборима, нисам очекивао да ће се од тога направити ситуација каква се може видети у некој од многобројних телевизијских сапуница. Јер та, наводна, неизвесност у вези са тим да ли ће, или не, човек који у Србији одлучује о свему и свачему, подржати свог политичког оца за још један председнички мандат, била је, мени бар, толико наивна да ми је личила на дечију игру.
У једном тренутку сам чак пожелео да дам предлог да овај народ, још једном, помогне напредњацима, тако што би се организовала наградна игра у којој би се грађани Србије изјашњавали ког кандидата ова странка треба да "понуди" народу. Нешто као ова наградна игра "Узми рачун и победи". Али, пошто сам видео да владајуће странке ни наградну игру нису у стању да организују а да негде нешто не зашкрипи,  нисам се усудио да обнародујем тај предлог. Убрзо се показало да сам био у праву. Јер, по свему судећи, напредњаци ће имати довољно свог, унутарстраначког циркуса, да им још један у виду наградне игре није ни потребан.
Монолитно јединство које је Председништво СНС показало у уторак после подне, само дан касније, како изгледа, почело је да показује прве пукотине. Које су, истини за вољу, већ дуго биле видљиве и онима који "кубуре" са видом, упркос чињеници да су "кадрови задужени за крпљење", трошили све више и материјала и времена, како би све изгледало складно и идилично. Сада је већ и голим оком видљиво да су "пукотине" биле много веће.
Али је и "улог" био много већи. Пошто је, по свему судећи, јучерашња одлука (монолитног) Председништва СНС, "погодила достојанство" (још увек) председника Србије, Томислава Николића, који то и није могао да сакрије у "свечаном" говору поводом Дана државности. Претпостављам да је, управо то, био један од разлога да донесе одлуку о кандидаури за још један председнички мандат. Вероватно да почасти себе за свој 65. рођендан.Тако да, уколико се покажу као тачне информације које су (као још увек незваничне), пренели неки медији, велика је вероватноћа да ћемо, овог пролећа, имати не само предизборну, већ и изборну сапуницу.
А уколико се та "новинарска нагађања" покажу као тачна, очигледно је да ће и највећу владајућу странку задесити "амеба синдром", који је до сада захватио углавном све странке на политичкој сцени Србије. Или, да будем прецизнији, у том случају ће уследити још једно "цепање", овога пута најбројније и најутицајније странке у Србији. 
Које је, бар како је мени изгледало, "најављено" и пре но што је била саопштена "монолитна одлука" Председништва ове странке да ће "њихове боје" на предстојећим председничким изборима бранити "једини могући кандидат". Ја сам ту "најаву" наслутио из изјаве садашњег председника, на основу начина како је новинарима одговорио на питање ко ће бити председнички кандидат напредњака на предстојећим изборима. А да све то није било случајно, треба се подсетити и шта је "председник свих грађана" изјавио пре само седам дана. У том, помало загонетном, обраћању јавности (уколико су то медији прецизно пренели, или добро разумели надахнутог председника), испада да "постаје јасно да је он препрека некима са Запада да у Србији остваре своје интересе". 
Оно што мени тада није било баш најјасније, а тек сада добија на значају је да ли то значи да други председнички кандидат из редова СНС није "препрека", нареченим "некима са Запада".
У сваком случају, биће ово једна од најзанимљивијих председничких трка у досадашњем вишестраначком систему Србије. Која ће, између осталог, бити упамћена и по, вероватно, највећем броју кандидата. И уколико су се многи чудили због чега ћемо имати два "јака" опозициона кандидата, оличена у Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу, данас је и на то стигао одговор. Очигледно да је, по већ опробаном систему и по хитном поступку, Српска напредна странка решила да "одговори" опозицији.
А то значи да ће овај народ (народе мој!) бити почаствован, не са једним, већ са два председничка кандидата из редова Српке напредне странке. Што му некако дође и логично. Јер каква би то била највећа странка у држави уколико није у стању да "изњедри", макар, два председничка кандидата?

недеља, 05. фебруар 2017.

Г О Н Д О Л А


http://www.goldgondola.rs/
После много година, у Србији ће се (уколико се не догоди нешто непредвиђено), 11. фебруара ове године, поново, организовати радна акција. За сада само једна, али, никад се не зна. Истини за вољу, неће то бити ОРА (Омладинска радна акција), али, биће радна акција. Њу је осмислио председник општине Чајетина Милан Стаматовић, који очекује да, наредне суботе,  између две и три хиљаде акцијаша (свих узраста), реактивирају овај некада веома попиларан начин колективног рада. За разлику од некадашњих радних акција, ови модерни акцијаши, друге деценије 21. века, биће ангажовани на изградњи панорамске гондоле. Али, не обичне. Већ најдуже панорамске гондоле на свету. Планирано је да се ова гондола гради на Златибору, као и да ће девет километара трасе ове гондоле повезати центар Златибора са ски центром Торник (преко Рибничког језера на коме ће бити међустаница). Гондола ће превозити 1.200 путника на сат, који ће се, за 25 минута, са почетних 960 метара, наћи на 1.490 метара надморске висине.
За оне који се слабије сналазе са географијом (или им је Београд центар света), треба рећи да се општина Чајетина налази у западном делу Србије (на граници са Републиком Српском), у Златиборском округу, у којој, према попису из 2011. године, у 24 насеља живи 14. 745 становника, а да сама варошица Чајетина има 3.340 становника.
Чајетина је доспела у жижу српске, политичке, јавности након априлских избора 2016. године, када је, већ поменути први човек ове вароши, Милан Стаматовић, позајмивши своје име трочланој коалицији, убедљиво, победио СНС листу, којој је име  позајмио Александар Вучић. Та победа је означила Стаматовићев почетак четвртог мандата на челној позицији у општини Чајетина, али и дуготрајну и упорну борбу са републичком влашћу, која, како изгледа, не уме спортски да поднесе пораз. Но, кренимо редом.
Било би неправедно рећи да су се проблеми између локалне самоуправе Чајетина и централне власти у Београду тада и појавили. Јер (према извештајима медија), изградња панорамске гондоле на Златибору, најављена је још у октобру 2011. године. А према изјави тадашњег председника Скупштине општине Чајетина, Милоја Рајовића,  пројекат је већ тада био три године у припреми. Тада је обелодањен и план да градња отпочне на пролеће 2012. године, јер је тада планирано, да већ крајем те године градња буде и окончана. Према тада презентованој студији изводљивости, да је тај план реализован, уложена средства од око 10 милиона евра била би враћена већ крајем ове, 2017. године.
Априла 2012. године, бар према извештавању  медија, почетак изградње гондоле се не доводи у питање. Напротив. Овој инвестицији се додаје још једна. Планирана је и градња шопинг мола на, близу, седам хиљада метара квадратних.
Очигледно је да је ова, још увек, нереализована инвестиција са Златибора привукла велику медијску пажњу, али, судећи по ономе што сам ја успео да пронађем, овом темом се највише бавио дневни лист Блиц. Пратећи те текстове може се начинити и досадашњи историјат златиборске гондоле. Десетог јуна, 2013. године, објављен је текст под насловом "У Паризу потписан уговор за изградњу гондоле на Златибору", а годину дана касније, текст "У августу почиње градња панорамске гондоле". Првог октобра, те 2014. године, објављен је текст под насловом "Чајетина платила прву рату за набавку панорамске гондоле", а 19. августа, наредне, 2015. године, читаоци су обавештени да је "На Златибору почела изградња најдуже гондоле на свету". Изгледа да је, према доступним информацијама, управо тог дана, на Преображење Господње, дошло до првих, озбиљнијих неспоразума између локалне самоуправе Чајетина и власти у Београду. Јер су овом догађају, уз председника општине, Стаматовића, и представника француске компаније од које је купљена опрема за гондолу, овом догађају присуствовали епископ Жички Јустин (који је освештао камен темељац), Александар Чепурин, амбасадор Русије у Србији, као и лидери две коалиционе странке на локалу (ДСС и СНП), Санда Рашковић Ивић и Ненад Поповић. Као што се види, било је упадљиво одсуство представника "државног врха Србије". Мада, како је рекао председник општине Чајетина, били су позвани и председник и премијер Србије и, приде, неколико министара.
-Решавањем имовинско правних односа на траси гондоле спречили смо највећу пљачку државне имовине. Зато данас овде и нема никога из републичке власти - рекао је тада (а пренели медији), председник општине Чајетина, Милан Стаматовић.
Вероватно да због тога, никога није, посебно, изненадило оно што је касније уследило, а медији, три дана касније, пренели под насловом "Градња гондоле на провери инспекције" и "Гондола без иједне дозволе - Чајетина на удару Зораниног министарства"објављен четири дана након тога. 
Да локалну самоуправу Чајетине то није поколебало,  поново, сведоче натписи у медијима. Крајем септембра 2015. године, објављен је текст под називом "Ноле у ВИП кабини први путник у златиборској гондоли", а неколико дана касније и текст "Златибор: "Јединству" три милиона евра за монтажу гондоле". Међутим, да се ствари заоштравају сведочи текст под називом "Под лупом: Истрага због мућки тешких 50 милиона евра", који је објављен 22. октобра 2015. године.
Радећи на овом, малом, медијском истраживању, мени су, 2015. и 2016. године биле индикативне и по томе што се (неколико година након златиборске) појавила и прича о београдској гондоли. Двадесетог јула 2015. године објављен је текст (такође Блиц) под називом "Мали: Интензивно радимо на пројекту гондоле у Београду", а крајем новембра, исте године и текст  "Београд у ваздуху - Ево кад ће се Београђани возити од блокова до Бановог брда на висини од 50 метара". Да се градоначелник Београда, Синиша Мали, баш "загрејао" за вожњу гондолом говори и текст који је, под називом "ГСП и на две жичаре - Гондолом и од Ушћа до Калемегдана", објављен средином септембра 2016. године, најављујући изградњу чак две "ваздушне линије". Међутим, судећи по тексту који је објављен крајем прошле године, пролонгиран је рок завршетка и ове, београдске, гондоле.
Претпостављам да ће, у данима који следе, бити јасно и то да ли ове две гондоле (у Београду и на Златибору), имају било какве везе, али, као неко коме је много ближа опција Србија ван Београда, нисам могао а да то не приметим.
У сваком случају, треба констатовати да је општина Чајетина, водећи борбу за право на изградњу панорамске гондоле, 2015. годину окончала једним значајним послом. О томе сведочи и Службени лист општине Чајетина број 12, од 29. децембра 2015. године, пошто је локални парламент ове вароши, дан раније, дао сагласност на Статут Јавног предузећа "Gold gondola Zlatibor", чиме је, како могу да претпоставим, процедура формирања овог предузећа доведена до краја.
Пратећи даље овај мали историјат златиборске гондоле, долазимо до текста који је, под називом "Французи довозе гондолу на Златибор" објављен 21. јануара 2016. године, а неколико дана касније, 8. фебруара и текст "Панорама Златибора - Монтажа гондоле почиње у марту". Међути да је и претходни термин почетка изградње златиборске "златне" гондоле пробијен говори текст од 17. јуна 2016. године, под називом "Устанак због гондоле - Нови окршај председника општине Чајетина и министарке грађевинарства". Први човек Чајетине, Милан Стаматовић, тада је упутио ултиматум Влади Србије, поручивши: "Не доделите ли општини парцеле за трасу гондоле, Златиборци ће земљиште прогласити народним и организовати радну акцију". 
називом,
Десет дана након тога, текст  под називом "Златиборска гондола - Проглашен јавни интерес над земљиштем, чека се идејни пројекат", указивао је на то да се ни Влада Србије "не предаје". Поруку је јавности упутила ресорна министарка, Зорана Михајловић, рекавши да је "Влада Србије дала сагласност да се прогласи јавни интерес над земљиштем изнад кога ће се градити гондола на Златибору". 
Већ 20. јула 2016. године, посредством медија, огласила се директорка јавног предузећа "Gold gondola Zlatibor", Бојана Божанић, најавивши скори почетак изградње гондоле, тако да би се први путници њоме возили почетком лета, ове 2017. године.
Веома брзо, показало се да ни нови рокови неће бити одрживи, јер је "империја узвратила ударац" о чему сведочи и текст који је, под називом "Чајетина пресекла - Држава нас кочи, градићемо гондолу радном акцијом, па нек хапсе 3.000 људи", објављен 14. децембра 2016. године. А само три дана касније, председник општине Чајетина је потврдио, да ће се годола градити на акцијашки начин, оптужујући државу да "кочи градњу инвестиције вредне 13 милиона евра".  Након тога, по први пут за неколико година, у борбу против златиборске гондоле укључују се и локални припадници странке која води главну реч у читавој држави. Судећи по новинском тексту   под називом "СНС Чајетина о градњи гондоле "на дивље" : Стаматовићевим акцијашима прети затвор", локални напредњаци су веродостојно пренели оно што им је речено, објашњавајући да би, потенцијални акцијаши, могли да учине кривично дело за које је запрећена казна затвора до три године.
Но судећи по следећем тексту, који је, под називом "Мраз одложио радну акцију - Стаматовић: Гондолу ћемо градити кад отопли", објављен 12. јануара ове године, председника општине Чајетина, Милана Стаматовића, то није поколебало, већ је нови акцијашки почетак радова најавио кад спољње температуре дозволе копање и бетонирање.
Потврда те одлучности, али сада са прецизираним роком почетка радне акције освануо је пре неколико дана под називом "Гондола још без грађевинске дозволе, али Златиборци ускоро крећу у радну акцију". 
- Очекујемо да ће се на радној акцији појавити између две и три хиљаде добровољаца. За оне који дођу из других делова Србије обезбедићемо смештај - каже Стаматовић у поменутом тексту.
- Ако Томислав Николић и Муамер Зукорлић граде без дозволе, због чега и ми не би градили гондолу на поклоњеним државним парцелама. Гондола није приватна већ народна имовина, унапредиће туристичку понуду Златибора и од ње ће користи имати и општина и држава -  мишљења је Милан Стаматовић, председник општине Чајетина.
А да ли ће и овај, ко зна који у низу, најављени почетак изградње "златиборске златне гондоле", пасти у заборав, или ће златиборски акцијаши ући у историју ове земље, знаћемо за мање од недељу дана. Што се мене тиче, са другог краја ове државе могу само да поручим: Трипут ура за акцијаше - УРА, УРА, УРА!

Г О Н Д О Л Е     -  П.С. ( Преписано са сајта http://www.goldgondola.rs/)

http://www.goldgondola.rs/
"Гондоле су некада били венецијански бродићи са плитким газом, којим се саобраћало воденим каналима Млетачке Републике. Посебна врста гондола била је она са кабинама за заштиту путника, ”фелзама”, које су имале мале жалузине које су се отварале и затварале, по потреби…
Временом је смањен број ових гондолијерских црних чамаца (било их је чак 18.000 у једном тренутку) на садашњих 500, али се појам ”гондоле” преместио из Венецијанског залива свуда по свету и преобразио у нешто сасвим другачије од оне оригиналне варијанте коришћења. 
Тако су најпознатије ”гондоле” постале оне ваздушне, ”висеће жичаре” на врховима чувених европских и светских скијалишта и зимовалишта.
Данас је готово незамислив прави угођај планинског боравка сваког иоле захтевнијег туристе – без панорамске гондоле, којом се плови под облацима и крстари изнад најлепших и најуређенијих места са ски-стазама и зимским рекреативним и спортским садржајима." 

уторак, 31. јануар 2017.

П А Р А Д И Г М А


Фото: Ж. Р. Драгишић
Парадигма (из старогрчког παράδειγμα -  сложеница састављена од  παρὰ,  са значењем "поред" и δεικνύµιса значењем "показати", "учинити разумљивим". Аналогно томе, множина овог израза, "парадигме", могла би да се преведе као пример, узор, узорак, оцртавање, или предрасуда. 
Парадигма је скуп основних претпоставки или правила које, обично, узимамо "здраво за готово". Они који памте мало дуже, вероватно се сећају да је овај израз био "поштапалица" многих "соц-комунистичких" политичара. Израз је толико био одомаћен да га је употребљавао свако ко је "држао до себе", врло често не разумевајући његово основно значење. Оно што је било важно је да "звучи бомбасто". И, што је још важније, широке народне масе, које са овим изразом нису баш биле "на ти", могле су једино да закључе да је "та парадигма" нешто јако важно. И да од ње, у великој мери, зависи наш пут "у светлу будућност". Но, мода је мода. Чак и у језику. Дође и прође. У нашем политичком говору, данас се много више и много чешће од израза "парадигма" употребљава један други, енглески, израз са сличним значењем. Који се толико одомаћио да је (чак!) постао омиљени израз председника свих грађана, Томислава Николића. За оне који се још нису сетили, ради се о енглеском изразу "дифолт" (default), који се код нас више и не преводи, али који има значење "по правилу" или "уобичајено". Али, то није тема.
Али је парадигма. Која и јесте тема овог текста.
У циљу схватања или објашњавања стварности и њених феномена, битно је рећи да је лична парадигма оно што "учитавамо" приликом сопственог тумачења ствари и појава. Зато и не треба да чуди што људи имају различите парадигме као појединци, породица, групе, народи... Кроз "ментални филтер", који ствара парадигма, наш ум пропушта само оне информације које се уклапају у постојећу слику окружења. И то можемо упоредити са обојеним наочарама. Па, уколико парадигма има ружичасту боју, они који гледају кроз ружичасте наочаре, видеће свет обојен у ружичастим тоновима и све док не скину те наочаре, чиниће им се да је читав свет око њих ружичаст. Они који поседују те "ружичасте наочаре" спремни су да, за тај "ружичасти поглед", ставе и руку у ватру. Тек када (и ако), скину "ружичасте наочаре" схватиће да ствари, у најмању руку, нису баш "ружичасте", већ се ради о читавом спектру боја, у зависности од "нових наочара" које ставе. Важно је напоменути да парадигме намећу ауторитети, а најбоље се "примају" посредством информација и искуства још у најранијем детињству. Касније, у зависности од начина живота сваког појединца,  само се допуњују или одбацују.
Искрен да будем, није ми јасно кроз које је то наочаре могао да гледа актуелни премијер Владе Србије, Александар Вучић, када је, недавно, поводом чувеног случаја Савамала употребио већ више пута помињани израз "парадигма". Али, мени је управо та изјава парадигма нашег вртоглавог повратка у деведесете године.  "Савамалу помињем као политичку парадигму за притисак и за узимање огромног новца споља за рушење Владе Србије. Рекао сам шта мислим да се тамо догодило, у шта сам лично уверен, изнео свој став који је био политички осуђујући за партију коју водим и што се мене тиче са тим сам завршио - све остало је на надлежним државним органима" - рекао је Вучић у изјави за медије.
Наравно, у Србији је незамисливо да се након овакве изјаве ништа не догоди. Јер је она парадигма политичких изјава које су карактерисале деведесете. У којима је било сасвим уобичајено да власт сопствени народ дели на патриоте и издајнике. Због тога ме и није изненадила реакција актуелног министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александра Вулина. Који је, као какав ревносни књиговођа, успео да израчуна да кампања коју воде председнички кандидати, Саша Јанковић и Вук Јеремић, кошта "милионе евра", те да толики новац "може да стигне само из иностранства".
Наравно, након ових "домаћих" парадигми, логично је да се појави и она "из иностранства". И то не било каквог. Већ оног чији је главни град Брисел. А управо из тог града нам је, ових дана, стигао гост. Који је имао и своју "парадигму". А пошто гост није био обичан, изгледа да ни "парадигма" нје обична. Наиме, извстилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер, у свом нацрту извештаја који ће се 27. фебруара наћи пред европским парламентарцима, осим похвала нашој Влади за економске резултате и однос према избеглицама, упутио је критике на рачун владавине права и слободе медија.
Како кажу упућени, у извештају из Брисела, нашло се места и за неразјашњењно ноћно рушење у Савамали под фантомкама, војну сарадњу са Русима, "косовски воз" и присуство највиших државних званичника на прослави Дана Републике Српске. Наравно, томе треба додати и тренутни застој у преговорима између Београда и Приштине, што је Мекалистер посебно апострофирао. И то сада са нове позиције, након што је именован за председавајућег Спољнополитичког одбора Европског парламента.
Дакле, парадигма до парадигме. Остаје само да видимо која ће од поменутих парадигми "преживети". Након што се укрсте ове домаће и ове са запада.

четвртак, 05. јануар 2017.

П Р Е Д С Е Д Н И К


Пре неколико месеци (када прича о председничким изборима још није била занимљива медијима), разговарајући са пријатељима, изрекао сам лични став  да би један од кандидата могао да буде и садашњи премијер. Приметио сам да им је то деловало као да сам им рекао да ћу у априлу летети на Марс. Међутим, сада је то наша реалност. Па, чак и уколико на Сретење Господње не добијемо званичну потврду ове моје, вишемесечне, претпоставке, биће то јш једна потврда онога што сада и врапци знају. Да све одлуке у овој држави, на овај или онај начин, доноси садашњи премијер, Александар Вучић. А то значи да, уколико премијер, из било ког разлога, одлучи да буде председнички кандидат, онда ће то тако и бити.
А како је дефинисано чланом 114 Устава Републике Србије, председник ове државе, пре но што почне да обавља своју дужност, треба да, пред народним посланицима, у Парламенту Србије изговори следећи текст заклетве:
" Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."
Међутим, да би се то догодило, биће потребно да садашња прва дама Народне скупштине, Маја Гојковић, распише изборе за председника Републике, што она, према Закону, мора да учини 90 дана пре истека мандата садашњем председнику, Томиславу Николићу. А имајући у виду да је "председник свих грађана", након победе у другом кругу, над Борисом Тадићем, 20. маја 2012. године, поменуту заклетву изговорио 31. маја 2012. године, простом рачуницом се може утврдити када ћемо морати на биралишта.
При чему, како сам већ навео, претпостављам да свако ко је при здравој памети, зна да коначну одлуку о томе неће донети ни Маја ни Тома, већ Аца. Али, оно о чему ни Он који одлучује о свему и свачему, неће моћи да одлучује је чињеница да избори морају да се одрже. Осим, уколико, у међувремену, са неким не заратимо, или се уведе ванредно стање. Што је предвиђено чланом 116, став два, Устава Србије: "Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања." 
Али, уколико претпоставимо да ћемо и ове председничке изборе (а можда и парламентарне) дочекати у миру, благостању и просперитету, бар према првим најавама, можемо очекивати да ћемо имати занимљиву предизборну кампању. Јер је очигледно да у овој држави многи воле и могу да буду председници. То су показали сви досадашњи избори, а ако је судити према првим показатељима, велика је вероватноћа да ће на наредним иборима бити много више од 12 кандидата колико их је било на претходним изборима, 2012. године.
Што се мене тиче, ма колико та листа била дугачка, биће ми олакшан посао. Јер, о једном имену нећу ни у сну да размишљам. Пошто ми не пада на памет да гласам за некога ко је, и пре но што се кандидовао, почео да "обилази истину". Упркос тврдњи да од њега и Вучића, ова држава нема бољег двојца, те да би у супротном овде завладао хаос, још увек актуелни председник, наводно свих грађана, обећао је да ће до Божића донети одлуку о својој новој кандидатури и о томе обавестити заинтересоване. Међутим, изгледа да се председник мало заиграо - заборављајући "ко коси а ко воду носи". Тако да је "онај који коси", и "водоноши", али и свима нама, саопштио да ће том одлуком, двојац "без кога би завладао хаос", уместо на Божић,  обрадовати поданике на Сретење Господње. Објашњавајући то тиме да они (за разлику од неких других), "као одговорни људи раде свој посао, а не баве се дневнополитичким темама". Или је вођа проценио да та одлука заслужује, макар, троструки празник - верски, државни и лични, актуелног председника.
У сваком случају, уколико је садашњи председник државе (са шесторо својих саветника) већ осмислио сценарио по коме би, уносећи бадњак у зграду на Андрћевом венцу, народу саопштио и радосну вест да ће се још једном кандидовати за "председника свих грађана", очигледно је да ће морати да га коригује, додајући му одговарајућу сценографију прикладну Сретењу Господњем и свом рођендану. Уколико некоме (и коме?) тада буде до славља.
А до тада, пошто је очигледно да ће "двојац" бити заузет "напорним и тешким радом", бићемо принуђени да свакодневно слушамо Вулина (који је, по тој аналогији, очигледно беспослен), у улози "тумача народних жеља". И коме, вероватно, свакодневно, јато голубова писмоноша, поручује да "народ жели Вучића за председника". А да та "председничка прича" не би била превише монотона, зачинио је СПС-као-дисидент Ружић, тврдећи да би Дачић био најбољи кандидат, али, додајући  и да је Вучић најјачи.
Но и поред моје претпоставке да ће на априлским, председничким, изборима бити много кандидата, јасно је да ће поменута тројица, у предкандидационом финишу, завршити као "три у један". О чему ће одлучити "најјачи". Остали ће аплаудирати.

уторак, 03. јануар 2017.

З Н А М Е Њ Е


Фото : Ж. Р. Драгишић
Већ данима пролазим поред једне неготинске, основношколске образовне, установе, у нади да ће се десити чудо, те да ће неко приметити да нам државно знамење које је на њој истакнуто више ни на шта не личи. Односно, да то више и не личи на знамење, већ на обичну, поцепану, крпу.
Истини за вољу, није то једина државна застава у главном граду Неготинске Крајине, која је у тако јадном стању. А то показује наш прави однос према држави. И, наш, прави, патриотизам. Пошто је очигледно да многи поистовећију патриотизам са припадношћу одређеној (углавном, владајућој), политичкој партији. Где се патриотизам дефинише количином улизивања претпостављенима и вођи. А то, уопште, није битно онима који су, можда, у ове празничне дане залутали и у "тупе углове" Србије, које ја, не без разлога, називам Србија ван Београда
Фото: Ж. Р. Драгишић
Наравно, није први пут у историји да се бавим овом темом, али то први пут чиним у овој години. А подсећања ради, овом темом сам се бавио у још једном тексту, упоређујући наш однос према сопственој застави и однос према својој застави припадника једне, нама  "далеке али пријатељске државе".
Имајући у виду да још увек траје празник, морам признати да нисам нешто расположан за превише елаборирања на ову тему (мада има разлога), како сам то чинио у два поменута текста. Али потребно је, на крају, (али не мање важно), подсетити надлежне да наш однос према државној застави није и не може бити само патриотски. Већ по том питању имамо и одређених законских обавеза. 
Које су дефинисане у Закону о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије

Фото: Ж. Р. Драгишић

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Ограничења приликом употребе грба и заставе Републике Србије
Члан 6.
Грб и застава Републике Србије не смеју се употребљавати ако су оштећени или су својим изгледом неподобни за употребу, већ се повлаче из употребе.


VI. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
Фото: Ж. Р. Драгишић

Прекршаји

Члан 42.
Новчаном казном од 40.000 до 400.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).
За радњу из става 1. овог члана казниће се за прекршај и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара.
Новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).


петак, 23. децембар 2016.

П И М Н И Ч Е Њ Е


Чињеница је да сам на овом месту, и по неколико пута, писао на исте или сличне теме. Али, то није било због моје инертности или недостатка жеље да пронађем "нову тему",  поготову што се чешће догађа да оне (те теме) "пронађу" мене.
Истини за вољу, овај текст ће се бавити двема темама, којима сам се, у неким ранијим текстовима већ бавио. Првом темом, у чијем је средишту испитивање јавног мњења (и проблеми који у вези са тим могу настати, уколико се то обавља на нестручан начин), бавио сам се чак два пута - у тексту од 6. децембра прошле године, под називом И би(ће) светлост!, као и текстом под називом Анкета, који је настао 9. јануара, ове 2016. године. Другом темом, која би, колоквијално, могла да це назове "новоговор", бавио сам се у тексту од 30. јула 2014. године, под називом Легат. Понављање је мајка знања - каже латинска изрека.
www.negotin.rs
У сваком случају, чак и да сам хтео да избегнем ове две теме, тешко да бих у томе успео, пошто се и једна и друга, већ дуже време, налазе на насловној страни званичне интернет презентације општине Неготин. И то на једном месту. У одељку под називом "анкета". Оно што је занимљиво, а што се не догађа први пут, је податак да уредник (администратор) или група људи која се бави овим послом, пренебрегава чињеницу да је неразумно грађанима нудити анкетирање на овај начин. Без икаквог пропратног текста. Јер, текст који је објављен још 12. децембра, под називом "Анкета - Туристичка валоризација "Пимница" већ је давно "отишао" у архиву, па грађани који би сада, или наредних дана, желели да се укључе у ову анкету, немају могућност да сазнају о чему се ради. Лично, не верујем да ће се многи определити да пронађу објашњење и разлоге за израду једне овакве анкете, али, чак и уколико се неко одлучи за тако нешто, претпостављам да ће се чудом чудити образложењу које је у том тексту наведено.
"Поштовани суграђани,
www.negotin.rs
Један од стратешких циљева општине Неготин је развој туризма који укључује и туристичку валоризацију Рајачких, Рогљевачких и Смедовачких винских комплекса познатих као "пимнице". У оквиру пројекта општине Неготин "Лични ставови - заједничке одлуке" Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ и Швајцарске развојне агенције СДЦ, између осталог подстакнуто је учешће грађана у активностима везаним за туристичку валоризацију ових винских комплекса."
Оно што је мени засметало је, по ко зна који пут, некоректно писање назива неких страних организација, код којих (према званичном правопису) важи правило да, кад се на српском пишу ћирилицом, онако како се изговарају, а да се, при првом помињању, у загради пише изворни облик читавог назива или бар скраћенице. 
Дакле, треба написати Немачка организација за техничку сарадњу (GIZ), као и Швајцарска агенција за развој и сарадљу (SDC), јер су то званични називи поменутих организација, поштујући (још увек важећи) правопис нашег (званичног) језика.
Занимљиво је шта још, између осталог, пише у информацији у вези са поменутом анкетом, која је објављена 12. децембра, ове године:
"Као наставак активности у укључивању грађана, овог пута, занима нас шта наши суграђани, грађани у суседним општинама, као и сви остали који прате наш сајт као и Фејсбук страницу Канцеларије за локални развој мисле о туристичким потенцијалима "пимница", па смо у том циљу на сајту општине Неготин поставили кратку анкету на десној страни почетне странице званичног сајта Општине Неготин."  
Из ова два цитата (који су недоступни свима онима који ће данас и наредних дана видети већ помињану анкету (или у њој учествовати) могу се извући и неки закључци. Најпре, мене, као грађанина, "подстакли су" да учествујем у свему овоме, али је велико питање да ли ће од тога бити и неке користи. При томе, наравно, не мислим на личну корист. Већ да ли ће и на који начин ове моје сугестије утицати на ток пројекта. А моја основна дилема (а можда и нешто више!) је садржана у питању: Како ће то "лични ставови" (моји и осталих грађана) утицати на , исправне, "заједничке одлуке"? При томе треба имати у виду да поменути "ставови" треба да буду изнети посредством једне, потпуно, неадекватне анкете. Која није дефинисана ни роком, ни чему ће служити ни којој структури становника је намењена. Самим тим, и резултати ће бити примерени томе. Односно - неупотребљиви. А да и не говоримо о веома "оригиналним" питањима, која, ради бољег увида овде цитирам:
Илустрација аутора - www.negotin.rs
1. Да ли сте посетили неки од комплекса пимница на територији општине Неготин?
2. Да ли планирате да посетите ове комплексе?
3.Да ли сматрате да ови комплекси могу да се развију у савремену туристичку дестинацију?
4.Да ли "пимнице" треба да буду укључене у укупну туристичку понуду општина у окружењу?
5. Да ли пивнице могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства?
Имајући у виду да поред анкете нема текста (а могао је да се да, макар, линк до њега) који појашњава на шта се односе питања и који су "комплекси" у питању, јасно је да ни одговори на ова питања не могу бити валидни.
Осим тога, запањујућа је неинвентивност (срамота ме је да употребим неки други, али прикладнији израз) у састављању питања, на чијим одговорима треба да буду базиране неке одлуке. И да ли аутор (аутори) анкете има идеју шта се може урадити са одговорима које је дало мање од 40 учесника у анкети (бар у тренутку када сам писао овај текст)? И колико је важно да је тај број људи (макар и стопроцентно) одговорио потврдно на питања да ле је посетио или ће посетити "неки од комплекса"? Такође, баш бих волео да ми неко објасни у каквој вези ће бити, евентуално "развијање ових комплекса у савремену туристичку дестинацију" и потврдан одговор четрдесетак учесника у анкети. Лично, сумњам и да би могао да добијем било какав "нормалан" одговор на питање како би то учесници у анкети могли да одлуче да се "пимнице" укључе у туристичку понуду општина у окружењу, нити како би то они (осим да гледају у пасуљ) могли да знају да ли "пивнице" могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства.
Наравно, да би овај текст био комплетан, недостаје му друга (најављена) тема. Односно, "новоговор" који је заступљен и у овој причи.
Пажљивим аналитичарима већ помињане анкете, као и пропратног текста (који се загубио у архиви мноштва информација на општинском сајту), вероватно није промакло да аутор (или аутори) користе два израза за "винске комплексе" - пивнице и пимнице. При чему, треба сасвим јасно рећи да не постоји никакво валидно утемељење за појам "пимнице", који се (како сам о томе већ писао), као пример "новоговора", ниоткуда, појавио деведесетих.
Претпостављам да се неком учинило згодним да ће употребом назива "пимнице" (као назива за грађевину у којој се, наводно, пије искључиво вино) начинити разлику од израза "пивнице" (у којима се, наводно, пије искључиво пиво).
www.negotin.rs
Лично, мени је израз "пимнице" толико извештачен да сам га увек доживљавао као резултат нечије потребе да, по сваку цену, уведе неку новотарију. Но, слажем се са чињеницом да су по овом питању мишљења различита. Само што ово не би требало да буде ствар за изјашњавање на референдуму јер код оваквих дилема, реч мора да има струка. А управо такво стручно мишљење пронашао сам пре нешто више од шест година у тексту који је, под називом "И вински подруми су баштина културе", августа 2010. године, објављен у листу "Блиц". Наиме, у њему се наводи став архитекте Босиљке Томашевић, из Републичког завода за заштиту споменика културе, као руководиоца пројекта "Неготинске пивнице", да вински подруми у околини Неготина могу само да буду "пивнице", а никако "пимнице".
Уосталом, све и да није тако, мислим да је крајње време, да, управо одавде, крене идеја да се ово "пимничење" или "пивничење" оконча на једини могући начин. Чиме би се избегла различитист у називу ових објеката, која може само да уноси беспотребну забуну. Која је, можда, допуштена у необавезној комуникацији, али не и у званичним документима.
Јер, не треба изгубити из вида да се ради о једном од кандидата Србије за упис на Унескову листу светске баштине, где се још налазе и манастир Манасија, тврђава Бач, Царичин град и Смедеревска тврђава.
Уколико желимо да нас неко озбиљно схвати, за почетак, морамо ми да будемо озбиљни.