понедељак, 02. јул 2018.

Д Е Т К О


Детко Петров
На данашњи дан, 1936. године, у селу Протопопинци, рођен је Детко Петров. Човек који је у својим књижевним делима овековечеио Забрђе, укључујући и родно село, али и читав овај крај. Сјајан приповедач који је, стицајем околности, свој комплетан књижевни опус написао на српском ( или српскохрватском) језику, мада је, по рођењу, био припадник бугарске националне мањине у Србији, а постао је један од најзначајнијих књижевника Босне и Херцеговине.
Тешка болест, прерано је отргла Детка од своје породице, а књижевни свет на овим просторима, ускратила је за много тога што је Детко припремао, а читалачка публика жељно ишчекивала. 
Мој „сусрет“ са Детком догодио се пре више од четрдесет година, када сам први пут дошао  у село Протопопинци, у време када је имао објављене три збирке прича. Никада га нисам упознао, мада сам имао утисак да се знамо годинама, стварајући слику о њему на основу књижевних бисера које је стварао.Претпостављам да нисам једини који је имао такав утисак.
Као што претпостављам да нисам једини који мисли да се крај у коме је рођен, али и држава Србија, нису на адекватан начин одужили овом књижевнику.
У жељи да „пробудим“, пре свега културну, али и политичку јавност, како Димитровграда тако и Србије, пре две године написао сам предлог идејног пројекта, чијом би реализацијом, ова вишегодишња неправда била исправљена. Пошто се овакав пројекат не пише да би сакупљао прашину у некој фиоци или да буде загубљен у некој фасцикли рачунара, пре нешто више од годину дана, представио сам га ужем кругу људи који би могли да утичу на његову реализацију. Тада сам добио и похвале и обећања. Но, до данас, без конкретних помака.
Наравно, обелодањивањем овог предлога пројекта не желим, ни на који начин, да вршим притисак на било кога, већ ми је намера да широкој јавности ставим на увид идеју коју би требало допунити и оплеменити, пре но што се преточи у конкретну „посвету“ Детку Петрову - човеку који је то својим делом свакако заслужио. 
У наставку овог текста представљам предлог идејног пројекта у својој оригиналној верзији, који је, само, прилагођен оваквом начину презентовања. 


Уводне напомене

Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо“, својевремено је написао Иво Андрић, наш једини добитник Нобелове награде за књижевност. Ако претпоставимо да се ова велика мисао може применити и на то да нам „живот враћа само оно што ми чинимо за друге“, али и да то, осим за људе важи и за градове, претпостављам да је јако важно да ли ће један град, какав је Димитровград, учинити за свог, најпознатијег књижевника, Детка Петрова оно што је он учинио за свој град, као и за своје родно село Протопопинци, проносећи њихова имена читавом бившом Југославијом.
Поготову, уколико се има у виду да је Димитровград, судећи према називима својих улица, једна велика библиотека. Јер улице ове вароши носе имена многих познатих књижевника и просветитеља, са простора бивше Југославије, али и из околних држава, па и читаве Европе.
Можда о томе нико није, посебно, водио рачуна, али је чињеница да улица којом се, из правца Козарице (Забрђа) улази у Димитровград, носи име поменутог Иве Андрића, која се, улива у улицу Детка Петрова, на коју се наставља улица Ћирила и Методија. Занимљиво је да се у ову улицу „улива“ улица под називом Сутјеска, која, на неки начин и са много симболике, у њу „уноси“ и градску Библиотеку, која се у њој налази и која носи име књижевника Детка Петрова.
Симболично је и то што се све ове улице „уливају“ у улицу која се зове Балканска, која је, заједно са побројаним улицама, „жила куцавица“ овог града који одише свежином, уредношћу и чистоћом.
Оно што је посебно важно лежи и учињеници да се у ту, већ наречену, „жилу куцавицу“ Димитровграда, директно, или индиректно, „уливају“ улице које носе имена: Светосавска, Вук Караџић, Његошева, Толстојева, Љубен Каравелов, Христо Ботев, Лазе Лазаревића, Нушићева, Бора Станковић, Елин Пелин, Десанка Максимовић, Христо Смирненски и Бранко Ћопић.
Такав град, који је и по наведеним именима улица специфичан, има обавезу да свог највећег књижевника, Детка Петрова, „постави на посебно место“. Односно, да се овом изузетном књижевном ствараоцу посвети она пажња коју би сваки други град посветио неком свом знаменитом ствараоцу.
Требало би да, Димитровград, у годинама које долазе, створи све неопходне услове, како би, што пре, отпочело, редовно, годишње, подсећање на Детка Петрова, које би се, под називом „Дани Детка Петрова“ или „Деткови дани“ организовало сваке године, а чији би носиоци активности требало да буду Центар за културу Димитровград и Народна библиотека „Детко Петров“, а под покровитељством Општине Димитровград, уз претпостављену финансијску помоћ министарстава за културу Србије, Бугарске и Босне и Херцеговине.


О Детку Петрову

Детко Петров је рођен 2. јула 1936. године у селу Протопопинци.
У Димитровграду је похађао гимназију, а матурирао у Пироту. На Филозофском факултету у Београду, где је студирао заједно са Данилом Кишом, 1960. године, завршио је одсек Југословенске књижевности. Септембра исте године, одлази у Сански Мост, где, у тамошњој гимназији, до краја 1976. године ради као професор српскохрватског језика и књижевности. Након тога, са породицом се пресељава у Сарајево, где је и умро 4. јануара 1990 године.
Прве прозне радове објавио је у Студенту, Видицима и Летопису Матице српске, а потом је сарађивао у сарајевским часописима Лица, Одјек и Живот.
Детко Петров и његова дела, уврштени су у едицију “Савремена књижевност народа и народности БиХ у 50 књига”.
Из пера Детка Петрова, за нешто мање од осамнаест година, колико је трајао, његов прерано прекинути књижевни век, објављено је пет збирки прича, два романа, као и по једна збирка прича и један роман за децу:  
„Граница“, збирка прича („Петар Кочић – Београд, 1972.), „Тихи сутони Забрђа“, збирка прича („Веселин Маслеша“ - Сарајево,1974.), „Смешак стрица Радована“, збирка прича („Свјетлост“ – Сарајево, 1977.), „Живети исправно“, збирка прича, („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1982.), „Како је убијен цврчак“, изабране приче („Свјетлост“ - Сарајево,1984/1985.), „Пуцањ у Малом Вакуфу“, роман („Веселин Маслеша“ – Сарајево, 1985.), „Тајне сунцокрета“,приче за децу („Свјетлост“ - Сарајево,1986.), „Крилате душе“, роман („Свјетлост“ – Сарајево, 1988.), „Дани велике правде“, роман за децу („Свјетлост“ – Сарајево, 1990.).
Мада је Детко Петров већину својих дела објавио у Сарајеву (Босна и Херцеговина), користећи за писање, искључиво, српски језик, његове теме су га, увек и изнова, враћале родном Забрђу.
Издавачка кућа „Братство“ из Ниша 1982. године, штампала је, на бугарском језику, збирку прича „Јабука крај пута“, а 2006. године и изабрана дела („Тихи сутони Забрђа“, „Тајне сунцокрета“ и „Пуцањ у Малом Вакуфу“) у преводу познате бугарске преводитељице, Желе Георгиеве.
У рукопису су му остала два необјављена романа.
Народна библиотека, као и једна улица у Димитровграду, данас носе име Детка Петрова.


Родна кућа Детка Петрова

Родна кућа Детка Петрова
Искуства многих народа показују да се успомена на неке личности, најсигурније, може сачувати уколико се, поред духовних вредности које су нам оставили, сачувају оне материјалне вредности које настављају везу између тих личности и нових генерација.
Зато је, готово подразумевајеће, да, уколико желимо да новим нараштајима пренесемо знања о неким људима који су за свој крај, народ, али и читаву државу учинили много, заштитимо од пропадања она материјална добра, посредством којих би се, на најсигурнији начин то знање и сећање сачувало.
У великом броју случајева прибегава се постављању споменика тим личностима, али, поред тога, огроман је број примера да се чувају или обнављају родне куће тих личности, које се, уз одређена улагања, претварају у музејске и просторе за одвијање мнгобројних културних збивања.
У селу Протопопинци постоји родна кућа Детка Петрова, која је, на жалост свих нас, у стању интензивног пропадања.
Различити фактори су допринели таквој ситуацији, али се такво стање, ангажовањем, пре свега, локалне заједнице, може поправити и уз неопходна материјална улагања, учинити да родна кућа Детка Петрова постане место које ће окупљати како садашње, тако и будуће књижевнике (из Србије и околних држава), али и многобројне љубитеље књижевности, као и уметности у целини.
Обнављање родне куће Детка Петрова, у његовом родном селу, Протопопинци, био би основни услов за утемељење културне манифестације, под називом „Деткови дани“, која би, у наредним годинама, могла да постане једна од најзначајнијих културних манифестација. И то не само у Србији, јер је Детко Петров и његов књижевни опус подједнако значајан за културну баштину, како државе у којој је рођен, тако и за културну баштину Босне и Херцеговине (државе у којој је живео и стварао), али и суседне Бугарске (због своје националне припадности).
Обновљена кућа Детка Петрова, поред просторија које би биле уређене у духу времена када је он у њој живео, имала би и једну просторију опремљену као спомен-соба, која би, на посебан начин чувала успомену на овог значајног књижевника.


Детково раскршће

На улазу у село Протопопинци, родно место Детка Петрова, са леве стране од Старе чешме, треба поставити мобилијар који би, путника намерника, обавештавао о томе да је у селу Протопопинци, недалеко одатле, рођен књижевник Детко Петров.
Мобилијар би требао да садржи: два информативна паноа, међусобно повезаних, између којих би био стуб са путоказима, док би, са једне или друге стране, требало поставити дрвену клупу са столом, који би били покривени одговарајућом надстрешницом.
Два информативна паноа би била конципирана тако да садрже фотографију (портрет) Детка Петрова, најосновије податке о њему и (у позадини) наслове његових дела.
Информативни панои би били потпуно идентични, али би, на једној страни био исписан текст на српском, а на другом, на бугарском језику.
На стубу са путоказима треба да буду исписане одреднице: Протопопинци, Видлич, Бребевница, Мојинци, Мазгош, Смиловци, Димитровград, Пирот, Београд, Сарајево, Софија, Сански Мост.
Оно што се подразумева у овоме је да локална заједница обезбеди дозволе за постављање описаног мобилијара, а представници поменутих села би учествовали у радовима у мери у којима би, они, својим знањем и стручношћу могли.
Такође, битно је да се званично „отварање“ овог простора приреди 2. јула, имајући у виду да је то дан рођења Детка Петрова.
Претпостављам да није потребно, посебно, напоменути да би простор о коме је реч, монтажом поменутог мобилијара, био оплемењен и да би о њему и у наредном периоду (након постављања), требало водити рачуна, што би био задатак месних заједница које гравитирају овој локацији.
У сваком случају, ово су само смернице (идеје), које могу бити употпуњене другим идејама, као допуну у реализацији основне идеје.


Деткови дани

Замишљена манифестација „Деткови дани“ била би организована сваке године у Димитровграду, у трајању од два дана, од којих би један дан, под називом „Забрђу у походе“, био организован у селу Протопопинци, родном месту Детка Петрова. Ту би, у дворишту родне куће Детка Петрова, уз пригодан културноуметнички програм могао да буде организован и програм под колоквијалним називом „оживљавање народне традиције“. То би, уједно значило да би у делу програма који би требао да има „чврсту форму“, били заступљени наступи песника, сценографска „оживљавања“ делова прича Детка Петрова, наступи вокалних и инструменталних солиста и група, као и фолклорних група, који би морали да буду у духу народне традиције.
У другом делу, који би имао много слободнију форму, требало би одржати разна такмичења у припреми традиционалних јела, изложбе народних ношњи или јела приређених на традиционалан начин. Све то би било урађено на начин како су некада организовани народни сабори, онако како је то Детко Петров детаљно описивао у својим књижевним делима.
Манифестација „Деткови дани“, требало би да се организује у јулу месецу и да траје два дана. тако да један од фестивалских дана, обавезно буде 2. јула, када је  рођен Детко Петров. Било би добро да, уколико је то могуће, то буде дан који би био организован у његовом родном селу, мада то не мора да буде обавеза.
Други фестивалски дан организовао би се у Народној библиотеци „Детко Петров“ у Димитровграду, али и у великој сали Центра за културу.
У преподневним сатима, био би организован округли сто са тематиком даљег истраживања значаја дела Детка Петрова, у чему би учешће узели многобројни познаваоци његовог књижевног опуса.
У поподневном, односно, вечерњем делу програма који би се организовао у Центру за културу, била би организована изложба неког од уметника који воде порекло из Димитровграда (али и из БиХ или Бугарске), док би касније било организовано песничко вече, где би се представили песници који су узелу учешће на позивном конкурсу који би, бар шест месеци пре одржавања манифестације „Деткови дани“, расписивала Народна библиотека „Детко Петров“. Награде би биле новчане, а победнику би припала и статуета Детка Петрова, коју би урадио неко од познатих вајара овог краја.
Наравно и овај део програма би могао да се осмисли тако да садржи још неколико програма, који би били у функцији основног програма који је посвећен књижевнику Детку Петрову.
Веома је важно напоменути да би, већ од самог почетка у организацији манифестације „Деткови дани“, требало сакупљати документацију везану за све активности, јер би пратећи део овог Фестивала било штампање годишњака под истим називом, или само „Детко“.
У њему би се објављивале све стручне расправе које би биле организоване током „Деткових дана“, али и сви радови који су пристигли на позивни конкурс.
Летопис, под називом „Деткови дани“ или једноставно „Детко“ био би штампан пред почетак сваке манифестације, са садржајем од претходне, а његова промоција би била саставни део манифестације наредне године.
Важно је напоменути да, за сада,  све поменуте идеје имају слободну форму и да их је могуће надоградити и детаљније осмислити.
Међутим, уколико би дошло до реализације овог пројекта, благовремено би требало саставити Организациони одбор, у који би, осим културних посленика из Димитровграда, обавезно требало укључити неког од добрих познавалаца дела Детка Петрова и њега лично (Стеван Тонтић, Славко Даишевић, Ранко Рисојевић...).
Један од првих почасних гостију Фестивала, морао би да буде дугогодишњи пријатељ Детка Петрова, Абдулах Сидран, са којим сам ступио у контакт и који је одушевљен идејом за реализацију оваквог пројекта, а који је у једном интервјуу рекао да је Детко „бриљантни приповедач, Бугарин из Босне који је писао на српском језику“ и који му је посветио изузетно потресну поему, под називом „Умире Детко Петров“.


Умире Детко Петров
 (Абдулах Сидран)

Отварали експерти његову главу, два пута резали
лубању, тјемену плочу подизали, и оба пута дизали
руке. Виђели, унутра, невидљиву животињу, виђели
како једе људски мозак, и страшни посао приводи крају.
Уз постељу, скупили се пријатељи, на посљедњи разговор
и посљедње виђење. Примакли столице, да се, сви скупа,
боље чују и виде. Около, подбухлих очију, на прстима
корача Мира, што ће се одсутра, звати  Удовицом.
Двије пчелице, одсутра сиротице, њежне и нијеме ко духови
сами, изађу и уђу, приносећи гостима празне пепелнице
и бесмислене, пуне тацне јела и пила.
Умире Детко Петров.
Локалним аутобусом до Ниша, возом до Београда,
Санског Моста и Сарајева, тридесет година, и хиљаду
километара далеко од ђедове воденице у Протопопинцима – умире Детко Петров. 
Очале моли, да му их Она на лице метне. 
Хоће боље да нас види и упамти, тачнију слику тамо да понесе.
Али се кидају ђердани реченица, ко шаку кукуруза
по земљи да проспеш, тако се, ћилимом, котрља жалосно
зрневље ријечи. Умукли пријатељи, све сами мајстори од
језика, говора и приче: два Ивана, и по један – Марко, Гавро, Стеван и Абдулах.
Умире Детко Петров
Умире онај што је, у туђем језику, описао Границу, чуда
живота с једне и са друге стране кривудаве државне црте.
Воденицу ђедову описао, и цијело дјетињство, у једноме
дану, на сеоскоме годишњем вашару. Коња залуталог
описао, како, траву пасући двије војске на ноге диже, и
новим балканским ратом пријети. Караулу и касарну, крај
бугарске границе, описао, споља и изнутра, као да је у њој
цио живот провео и био. – Читаш, а подилазе те жмарци,
споља и изнутра.
У његове књиге није стигло да стане још много важног:
осмијех и грива Данила Киша, из сусједне београдске
студентске клупе, професура у Босни, бугарско-хрватска
свадба, и шарени сватови у Санскоме Мосту, зидање куће
од стотину зајмова, на земљи водоплавној, између двију
Саниних притока. Ни прве сиједе, понад сљепоочница, покрај ситних ушију. 
Је ли можда уз њих, уз те прве сиједе, успузала
животињка, што једе његов мозак, и посао, ево, приводи
крају? (Казивао нам, у та доба, професор Детко: “Кад
видите човјека да улицом иде и сам са собом прича,
знајте, или је полудио или кућу гради!”)
Умире Детко Петров.
Муњевито, крати се и истиче његово вријеме. А вријеме
посјете, одуљило се силно. Боле уши, тако тишина зуји. Звецне о филџан кашичица – хоће да прсне бубна опна. Кресне шибичин фосфор – као да гром и муња затресу собу и стан.  Из утробе постеље, испод самртника, зашкрипи опруга. 
Окренуо се, мрву једну, пружио ми руку, да свој длан у његов длан ставим.
Да се, ко ђеца, држимо за руке. Један Бугар,
други Бошњак, док гледају – три Србина, два Хрвата, и три
женске несретнице. Ево на што се, у његовом оку, свело
човјечанство!
Истргнем, нагло, руку, из руке самртника. – Кад умре Детко,
куда одлази његово бисерно књижевно дјело? Ако босанске књижевности нема – него, у њојзи, имају само бошњачка, хрватска и српска, да ли то Детко умире двапут, одједном?
Да ли то, у овој соби, свирепо крепаје наш, о свјетској
књижевности сан?
Ако ње нема, да ли је постојао и живио, икада и игдје, 
благи професор и златни приповједач, Бугарин из Босне – Детко Петров?
Цигарету приносим усни: плаче, празна и мокра,
његова десна, за мојом лијевом руком. А срце ми се стврдло, напречац из њега исхлапила душа. Кажем – а слажем! – како морам у заход – а не морам и не могу ништа, него морам, и хоћу, стрчат низ Деткове стубе, до најближе крчме! Морам, и хоћу, што прије и што брже – у крчми да се олешим, пун срама, да се олешим, од срама и стида.
Свеједно ми, у крчми, шта дадоше да пијем. Може бијело,
може жуто, само нек је одмах, и нек је жестоко и љуто.
Одсјеко бих најрадије – да је ово месница а не крчма –
месарском сатаром своју лијеву курву, а преврћем десном
право у вене, далматинску лозу, ко божански нектар, ил
прастару, нашу, медовину славенску.
Морам бити сам.
Морам пустити све да преноћи –
Морам пустити све да преспава.
А ја ћу да бдијем, док Детко мрије.
Ја ћу да бдијем.

уторак, 10. април 2018.

НИКОЛА ТЕСЛА VS КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ


Фото: nis-airport.com
Са великим интересовањем пратим сва догађања у вези са аеродромом "Константин Велики" у Нишу, што је потпуно разумљиво имајући у виду моје опредељење по питању децентрализације Србије, које је сасвим јасно декларисано и текстовима које објављујем на овом месту. Најновији доказ да они који управљају овом државом или немају добар компас, или немају добре намере, показао се управо на примеру "нишког" аеродрома, мада ја мислим да ову ваздушну луку не треба декларисати, искључиво, придевом који означава припадност "главном граду југа Србије". Јер је аеродром "Константин Велики" много више од тога. Он припада огромној већини грађана Србије који живе јужно од Бубањ потока, али (ако већ то није), могао би да припада и многим грађанима неколико суседних земаља. И због тога је веома важно да се пронађе право решење за аеродром који је, у јуну прошле године, по расту броја путника, био на првом месту у Европи
Без обзира што су неки медији, данас (након још једног од протеста којим Нишлије и њихови гости покушавају да скрену пажњу јавности на најновији проблем који ова власт ствара), објавили да су грађани одлучили да "аеродром остаје Нишлијама" нисам сасвим сигуран (или прецизније речено, нисам уопште сигуран), да се "власт у Београду" са тиме слаже.
И то из неколико разлога.
На примеру аеродрома "Константим Велики" показује се комплетан бесмисао политичког система који ова држава има. Укључујући имитацију демократског уређења којим се први човек ове државе хвали где стигне. Јер је, чак и врапцима јасно да ће коначну реч о "проблему Константин Велики" донети Александар Вучић, не зато што му је то "у опису посла", већ због тога што су он и неколико људи у његовом окружењу инсталирали начин живота према коме одлуке, од месне заједнице до најважнијих државних питања доноси први човек најбројније владајуће странке у држави. У имитацији демократије, која је у Србији очигледна, јер је до најситнијих детаља развијена пирамидална партијска послушност, јасно је да, без обрира на здраву логику, нико нема храбрости да се супротстави одлукама против којих би, у неким другачијим околностима, била већина од оних који чине ту пирамиду.
Одлагање седнице Скупштине града Ниша, која је била заказана за данас (па одложена на неодређено време), на којој је требало да одборници донесу одлуку о правној подлози да аеродром "Константин Велики" постане државна својина, након што је такву одлуку, на "препоруку" Владе Србије, донело Градско веће, само је потврда да је већ поменута "пирамида" била мало изненађена, али не и неспремна на реакцију одређеног броја грађана.
Јер је "први човек пирамиде", јасно рекао свој став. А то значи да ће, на овај или онај начин, бити онако како је он рекао, управо због тога што је, већ неколико година уназад, од када имамо "напредну власт", народ трениран да размишља не својом главом, већ "главом  власти".
Нема другачијег објашњења за недавно изговорену реченицу првог човека ове државе: "Хоћете да Ниш управља аеродромом, нема проблема, само немојте да тражите паре за инвестиције", додајући да зна шта би било после месец дана, "рекли би да су се шалили".
Дакле, јасно је да председник има развијен сценарио за "операцију аеродром". И жели да помогне онима који би, након месец дана, дошли код љега да би му саопштили "да су се шалили". Али није јасно ко су то "они". Јер, као што је добро познато комплетну власт у овој држави (осим пар места међу којима, сасвим сигурно, није Ниш), укључујући и месне заједнице у којима Вучићева нога никада није крочила, држе управо напредљаци. Па се поставља питање ко су "они који хоће да управљају аеродромом", а нису напредњаци? И да ли је могуће да председник државе не верује ником осим себи? 
Осим тога, да ли је председник убеђен да се паре "праве" само у Београду? Ако није, под хитно неко треба да му саопшти да пара има и у Србији ван Београда. И да су те паре створене радом људи који ту живе. И којима треба дати могућност да сами одлучују о томе где би требало те паре уложити. Дакле, то нису нити председникове паре нити "паре Београда". А ако је већ тако, зашто председнику није логично да се део пара који се створи јужно од Бубањ потока, ту и потроши? И то за модернизацију јединог путничког аеродрома јужно од Бубањ потока.
Ако ни због чега другог а оно због чињенице да, углавном, читава "финансијска консолидација" државе Србије (којом се толико хвали),  почива на дубоко завученој руци власти у џепове њених грађана. Те да, уколико председник хоће сам да одлучује о томе коме ће, колико и због чега дати новац нека, најпре, "дозволи" аутономију локалним структурама у погледу финансија, уместо да се паре шетају од места где се стварају, да би се, након тога, као милост централних власти, у мрвицама, враћале тамо где Београд сматра да треба.
Фото : nis-airport.com/statistika/
А да и не говримо о томе да је сасвим очигледно да раст и развој аеродрома "Константин Велики" није ни у каквој директној вези са "напредњацима". Упркос чињинци што председник и у овом, као и у већини других случајева, жели да прикаже Србију пре напредњака као пустош. А да не говоримо о потопу који би настао уколико се грађани Србије, једног јутра, пробуде са сазнаљем да напредљаци нису владајућа странка.
Пошто предпостављам да председник све зна, вероватно му је познат статистички податак о броју путника који су користили аеродром "Константин Велики", од 2009. године. Уколико није упознат са овим, податак је доступан на званичном сајту аеродрома "Константин Велики". Тако да нема потребе да обмањује јавност тиме да је "држава улагањем у инфраструктуру тог аеродрома, од 2014. године, подигла број путника са 1.335 на 331.582".  Пошто се из поменуте статистике јасно види да је, од 2009. године, константан раст броја путника и то са 17.159, до 27.426 путника 2012. године. Наравно да је то далеко мање од 331.582 путника колико их је било у 2017. године, али уколико се саопштавају неки подаци треба се држати чињеница. А те чињенице говоре да је дошло до пада броја путника, са 27.462 колико их је било 2012. године, на 21.700 путника, колико их је било 2013. године, односно (тих фамозних) 1.335 путника, 2014. године (што је, вероватно, последица поменутог "улагања").
У сваком случају и ови статистички подаци говоре у прилог чињеници да аеродром "Константин Велики" има будућност. Уколико неко ко има моћ и могућност не одлучи да ту будућност подреди будућности аеродрома "Никола Тесла", или неким другим тајновитим разлозима. У том случају, под великим знаком питања ће бити и данашња "одлука" грађана Ниша да "њихов" аеродром остане њихов. Мада, што се власти тиче, треба да буде опрезна. Јер и велике лавине могу да настану од мале грудве.


субота, 28. октобар 2017.

Ј А Ј А


Фото: Дарко Ћирков
Тражећи наслов за овај текст определио сам се за ЈАЈА. А могао сам и за СТОЛИЦЕ. Јер су и јаја и столице део исте приче. Политичке. Мада су, на први поглед, ова два појма неспојива. Као што је, на први поглед, невероватно да прича о јајима и столицама има политичку позадину. Али, кад је земља Србија у питању, све је могуће.
Е сада, поставља се питање због чега су столице толико узбуркале српску политичку јавност (нарочито ону владајућу), а то се није догодило када су била у питању јаја!? 
Али, много је важније питање због чега овдашња јавност већ данима чека један одговор. Одговор на питање шта о тим столицама (или јајима) мисли први човек ове државе. У чијем је недостатку стигла прича о "Рату светова". Што је, такође, могао да буде наслов овог текста.
Иначе, сва три поменута појма (од којих је један постао наслов), повезује једна биографија.
Место рођења, Редвуд СитиКалифорнија. Студирао на Беркли универзитету Калифорнија, док је на Џорџтаун универзитету у Вашингтону завршио специјалистичке студије за спољње послове. Августа 2013. године именован је на место заменика помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Овај каријерни дипломата, пре тога је обављао низ значајних дужности у америчкој администрацији, а на садашњу дужност је именован са места заменика амбасадора САД у Хрватској. Пре доласка у Хрватску (2010. године), био је директор Канцеларије Стејт департмента за реконструкцију у Афганистану, где је дошао са места генералног конзула САД у Солуну. Од 2002. до 2005. године био је у Мисији САД у Подгорици (у време када је Црна Гора била саставни део Савезне Републике Југославије). Током дугогодишње каријере био је и на месту директора за европске послове у Националном већу за сигурност САД (од 1999. до 2001. године), док је три године пре тога био заменик шефа кабинета тадашњег генералног секретара НАТО пакта, Хавијера Солане. Међу многобројним функцијама, забележено је да био и "специјални помоћник америчког изасланика за бившу Југославију".  
Власник ове биографије зове се Брајан Хојт Ји (Hoyt Brian Yee).
Човек који је широј јавности у Србији постао познат када је усред Београда, својим домаћинима, на језику који овде многи називају и матерњим (медији су пренели да је то било на српском језику, а лингвисти се нису изјашњавали), пренео поруку: "Не можете седети на две столице, нарочито ако су тако далеко" . Ова реченица, у којој су у главној улози "две столице", коју је високи званичник САД изрекао на Седамнаестом српском економском самиту, очигледно су направиле праву пометњу међу српским политичарима из редова владајућих партија, чијим ушима, како је већ много пута потврђено, годе само похвале.
Занимљиво је да су, управо, те "две столице", већини домаћих медија, биле главна тема у  извештајима о посети америчког представника Србији.
Америчког званичника, током боравка у званичној посети Србији, примиле су потпредседница и председница Владе, Зорана Михајловић и Ана Брнабић, али је највише медијске пажње (и драматике) привукао његов сусрет са председником СНС (на привременом раду на Андрћевом венцу). У медијским извештајима са овог сусрета, није ни могло да се сакрије да први човек Србије (у најмању руку), није био задовољан употребљеном метафором америчког званичника. Медији су пренели саопштење из Кабинета председника да је "Вучић пажљиво саслушао америчког представника и на веома директан начин одговорио на његове примедбе". У том саопштењу, такође је наведено да ће садржај тог одговора председник Вучић саопштити "наредних дана". Сада се само поставља питање шта се подразумева под тим "наредним данима". И да ли ће и када они доћи?
И док читава нација, устрептало, чека да дођу ти "наредни дани", јавност је могла да чује различите реакције Вучићевих најближих сарадника, на тему "две столице".
При чему је било уочљиво да је мишљење нашег шефа дипломатије стигло међу последњима. Али је, као и обично, препознатљиво. Јер чак и они који овлаш прате нашу политичку сцену знају да наш шеф дипломатије практикује примену метафора у политичким изјавама. Овог пута, Ивица Дачић је мишљења да је неко превише гледао "Рат светова". Међутим, након преспаване ноћи, Дачић је одлучио да мало ублажи ту изјаву рекавши да "Србија не жели да нарушава односе са САД, али да не може ни да води антируску политику". 
Потпредседница Владе Зорана Михајловић приредила је срдачан дочек госту из Америке, а поклонила му је и монограм у златовезу. Међутим њена изјава да "нико од нас не може добити благослов ако нас склања са европског пута" изазвала је праву лавину реакција њених партијских другова и коалиционих партнера. Лидер Покрета социјалиста и министар војни, Александар Вулин, сматра да је изјава америчког званичника "најава још већих притисака и тежих напада на независну политику Србије". Међутим, Вулин је додао и да је добро да о Србији не одлучује Зорана Михајловић , већ Александар Вучић.
"Нисам разговарао са председником Александром Вучићем, али чврсто верујем да док он доноси одлуке можемо бити сигурни да ће се Србија понашати одговорно и одлучно и да неће дозволити да други одлучују о њој" - мишљења је Вулин.
Као и обично, од оволико буке, неки другачији ставови нису ни могли да се чују. Тако је било и са  изјавом Тање Мишчевић, шефице Преговарачког тима Србије за приступ Европској унији, која мисли да је изјава америчког званичника "извучена из контекста и да није добро протумачена". 
Уосталом, поставља се питање шта је то,  одједном засметало српској владајућој политичкој елити у метафори о "две столице" коју је употребио Хојт Ји, имајући у виду да је, пре нешто више од месец дана, исти званичник имао сличну метафору, само су у главној улози била јаја. Наиме, тада је Хојт Ји имао у Словенији састанак са лидерима из региона, након којег је медијима изнео и једну занимљивост.
"Једном сам разговарао са једним званичником из региона и питао га зашто не ставите сва јаја у ЕУ корпу, зашто седите на две столице у исто време? Одговор је био да земља не седи на две столице, већ држи две гране и да једну неће пустити све док не буде сигурна да је друга грана максимално чврста."
Упркос дипломатског држања америчког званичника, који медијима није хтео да открије тајну ко је актер његове анегдоте, односно из које државе, нема тога ко није био убеђен да је тај званичник представник државе Србије.
Све ово може да се тумачи, бар, на три начина. Прво, да званичници Србије лакше подносе метафоре са јајима него са столицама. Друго,  да  су метафоре прихватљивије у иностранству него код куће. Или треће, да је високи гост из Америке, осим метафора, у Београд донео још неке поруке. А те "друге поруке",  само су се стидљиво провлачеле кроз медије. Односно, кроз већину домаћих медија.
За разлику од њих, неки други медији су се, осим "столицама", бавили и другим темама које су биле заступљене у разговору српског председника Вучића и америчког дипломате. Из чега могу да извучем лични закључак да Американци, кад год имају "шумове у комуникацији" са руководством Србије,  потегну "два адута из рукава". 
Ту прилику није пропустио ни Хојт Ји, који се "заузео за решавање случаја убиства браће Битићи 1999. године у Петровом Селу, као и паљења Амбасаде САД у Београду, 2008. године.
Ако се овоме дода да је у судском процесу о паљењу Амбасаде САД у Београду, јуче, поново дошло до одлагања што је за  Кајла Скота, америчког амбасадоро било "фрустрирајуће", сасвим је очигледно да ћемо и у наредним данима имати живу дипломатску активност на линији Београд - Вашингтон. И то много више сакривено од очију јавности.
Али се надам да ће "Хојтова јаја", за нове генерације грађана Србије, имати много мањи значај од онога који су за наше претходнике имала "Труманова јаја". 

четвртак, 21. септембар 2017.

К О Р И Д О Р


Много је речи које "уђу" у наш свакодневни говор и које прихватимо здраво за готово, не трудећи се да им откријемо порекло, ни изворно значење. Једну од њих сам искористио за наслов овог текста.
Поменута реч је у наш језик могла да дође из немачког (korridor), француског (corridor) или италијанског (corridore), а означава пролаз који мора бити проходан, или пролаз који служи као улица (ако је у питању урбанистички израз), или пролаз кроз зграду (уколико је у питању архитектонски израз). У стану, коридор би био ходник, у фабрици, простор за комуникацију или евентуалну евакуацију. У међународном праву, коридор је узан део националне територије који спаја две целине једне државе. У авијацији то је израз који означава утврђену путању којом лете авиони.
У овом нашем случају, израз коридор, или прецизније речено Коридор 10, готово је постао синоним за аутопут који се гради од Ниша до јужне српске границе (према Македонији) и од Ниша до Димитровграда, односно, границе са Бугарском.
А пошто је, у земљи Србији, некако, постало правило да владајуће политичке гарнитуре својатају све што процене да им може донети поене код потенцијалних гласача, тога није поштеђен ни Коридор 10. Претпостављам да нисам једини који је, макар и на основу површног праћења медија, дошао до закључка да су неки политичари постали неодвојиви део вести у вези са овом саобраћајницом, стварајући слику да је постојање Коридора 10 њихова искључива заслуга, упркос јавно доступним податцима да он има своју (не тако кратку) предисторију.
А та предисторија, језиком чињеница, говори да Паневропски саобраћајни коридор 10 (како је званични назив Коридора 10, представља везу између Аустрије и Грчке (Салзбург - Солун), а већим делом пролази кроз бивше југословенске републике, трасом некадашњег Ауто-пута "Братство и јединтво" (Јесенице-Љубљана-Ново Место-Загреб-Славонски Брод-Винковци-Београд-Ниш-Скопље-македонска граница са Грчком).
Основ за прикључење Србије овом великом европском пројекту, начињен је 15. марта 2001. године, када је у Солуну потписан Меморандум о развоју Паневропског коридора 10, који повезује централни и југоисточни део Европе. Овај документ, чији је покровитељ Европска унија, осим ресорних министара Аустрије, Словеније, Хрватске, Мађарске, Бугарске и Македоније, потписао је и Зоран Шами, тадашњи министар саобраћаја Савезне републике Југославије. Од тог тренутка, до "осмеха дугог 30,5 километара", на лицу председника Србије, Александра Вучића, када је свечано отварао завршену деоницу Коридора 10 од Пирота до Димитровграда, протекло је тачно 16 година. Али се мало тога променило у односу политичара на ову саобраћајницу и обећања у вези са њеним завршетком. Тако је председник рекао да ће комплетан Коридор 10 бити готов у мају наредне године, док је ресорна министарка и потпредседница Владе, Зорана Михајловић "прогнозирала" да ће то бити у фебруару (исте године).  Тако је настављена уобичајена пракса на овим просторима да, по систему нагађања, планирамо завршетак капиталних инвестиција, које се, углавном, реализују из (ни мало јефтиних) страних кредита.  Пре тога, крајем јула ове године (ако је веровати медијима), председник Вучић је најавио да ће Коридор 10 (источни и јужни крак) бити окончани "до наредне сезоне", а крајем марта, ове године, министарка Михајловић је тврдила да ће ова саобраћајница бити готова до краја године. Само неколико месеци касније, министарка Михајловић је "мислила" да Коридор неће бити готов ове године, док на званичном сајту Владе Србије, још увек стоји текст у коме министарка твди да ће комплетан Коридор 10 бити готов до краја 2016. године. Ако би тако наставили, лако би могли да стигнемо и до изјаве Милутина Мркоњића (из августа 2011. године), тадашњег министра за инфраструктуру, који је тврдио да ће Коридор 10 бити готов до јула 2013. године, али и до многих сличних изјава које би нас вратиле све до поменутог потписа, сада покојног Шамија...
Иначе, у Европи, осим Коридора 10, постоји још девет саобраћајних коридора који повезују земље централне Европе са земљама источне и југоисточне Европе, у оквиру европског пројекта Паневропских саобраћајних коридора који је започет конференцијом у Прагу, 1991. године, у време када су тадашње политичке гарнитуре (од којих су многе још увек на власти) увелико припремале рат на простору бивше Југославије.  На другој  Паневропској конференцији о саобраћају, одржаној марта 1994. године на Криту дефинисано је, укупно, девет коридора, као главних саобраћајница између чланица ондашње Европске уније и земаља у окружењу. Закључци са ове конференције прецизирани су и допуњени на трећој конференцији, одржаној 1997. године у Хелсинкију, када је већ постојећој мрежи Паневропских коридора додат и десети - Паневропски коридор 10. 
Занимљиво је да је, од укупно десет коридора, девет железничких и друмских, док је један водени. Наиме, Коридор 7 је "Дунавски коридор",  пловни пут дуг 2415 километара (од 2850 километара, колика је укупна дужина Дунава). Више од једне четвртине укупног пловног пута Дунава, или 588 километара, представља део тока кроз Србију. Ако се има у виду да је речни транспорт јефтинији од осталих (а нека истраживања говоре да се за исту количину терета, у речном транспорту потроши, чак, четири пута мање горива него у друмском), онда се са правом поставља питање да ли је, што се тиче Србије, река Дунав искоришћена у пуном капацитету као најповољнији транспортни коридор. Односно, ако овај водени транспортни пут није искоришћен, да ли је вероватно да ће то бити (претпостављам, папрено скуп) канал Морава - Вардар и даље до грчке луке Солун, који, још увек, заговара некадашњи "председник свих грађана", који се, ушавши у "треће доба" поново активирао?
Поставља се и питање због чега бивши "председник свих грађана", свој утицај и , очигледан, вишак радног елана не усмери на изналажењу средстава за, много пута, најављено чићење корита Дунава, код села Прахово, на чијем дну, још увек, леже делови некадашње немачке Црноморске ратне флоте, потпљене септембра 1944. године? Поготову што би чишћење ових олупина представљало и подизање  нивоа безбедности пловидбе доњим током Дунава.
У сваком случају, треба подсетити и бишег и садашњег председника да, осим Коридора 10, и, за интерну употребу, измишљеног Коридора 11, држава Србија има и Коридор 7, који је веома важан, како у транспортном тако и у туристичком смислу. Те да нема потребе, зарад некаквих "емотивних" веза, копати и раскопавати пола Србије и целу Македонију.
Моја је претпоставка да би Европска унија, да јој је, из било ког разлога, био значајан тај "Томин канал", већ урадила нешто по том питању. Финансирајући израду пројектне документације за вађење бродских олупина из Другог светског рата са дна Дунава, за оне који хоће да виде, Европска унија је јасно показала шта јој је приоритет. Баш као што је то урадила са десет Паневропских коридора, међу којима је и већ помињани Коридор 10, чији један део пролази и кроз Србију и који, већ годинама, служи домаћим политичарима за саморекламирање. Стварајући утисак у јавности да, пре њих, он није ни постојао. Међутим...
Треба имати у виду да је Паневропски саобраћајни коридор 10, који обухвата железнички коридор у дужини од 2528 километара и друмски у дужини од 2300 километара, само делимично "наш".
Наиме, поред главног коридора, на већ помињаном правцу Салзбург - Солун, постоје још четири крака: А-Грац-Марибор-Загреб; Б-Будимпешта-Нови Сад-Београд; Ц-Ниш-Димитровград-Софија-Истамбул и Д- Велес-Прилеп-Битољ-Флорина-Игуменица. Део Коридора 10, кроз Србију, такође је подељен на четири дела: Север, од Хоргоша до Новог Сада; Југ, од Ниша до границе са Македонијом; Исток, од Ниша до границе са Бугарском и обилазница око Београда (као посебан део).
Само неколико података из претходног пасуса јасно говоре о томе да  Паневропски коридор 10 чини мрежа савремено урађених саобраћајница југоистока Европе, а када ће њима бити прикључен овај део који се налази на југу Србије, у Србији ван Београда, у великој мери, нажалост, зависи од оних који у овај део Србије залазе само кад им је потребна реклама.

уторак, 12. септембар 2017.

СЕЛО ГОРИ, А БАБА СЕ ЧЕШЉА


Фото : Јужне вести (Љ.М.)
Много је људи који своја сазнања базирају на насловима из новина, упркос чињеници што се то, у многим случајевима, показало непоузданим. Све веће нестрпљење, све израженија нервоза, све већи "недостатак времена" (мада је и из авиона видљиво да га народ има на претек), само су неки од разлога због којих се и новински текстови читају "по дијагонали".
Таквима, одмах, желим да скренем пажљу да ово није (још један) текст о серији Радоша Бајућа, како би се (на први поглед) закључило из наслова. Учинило ми се да би управо ова стилска фигура (ових дана је то, изгледа, популарно), одговарала тексту који следи, мада нисам сасвим сигуран да ли је, у овом мом случају, метафора, или, ових дана многопомињана хипербола.
Но, кад већ помињем познати серијал чија је (ко зна која) реприза у току, надам се да је многобројним критичарима ове серије (напокон) јасно да је у питању сасвим солидан играни телевизијски програм, од кога ће, године које долазе, начинити прави домаћи класик. А разлог због којег је ова серија била (и још је) критикована од дела јавности видим у чињеници да њени опоненти нису имали праве параметре за поређење са њом. 
Ако ни због чега другог, аутору ове телевизијске серије, Радошу Бајићу, треба одати признање за сјајну употребу стилске фигуре у њеном називу. Јер је она (стилска фигура), било да је неко доживљава као метафору или хиперболу, одраз стања ствари у овој држави већ неколико деценија. А оно што је поражавајуће је чињеница да се, ни у будућности, ништа неће мењати.
То произилази из онога што нам политичке гарнитуре (више оне на власти, него опозиционе) сервирају као "велике и значајне теме", а у које се овај народ уплиће као "пиле у кучину", јер су му и ове "мале", свакодневне, већ довољан камен око врата.
Ипак, неправедно је да "заслуге" за те велике теме припадну комплетној власти ове ове државе, пошто је сасвим јасно да оне долазе из само једног центра, или, боље речено од једног човека, коме је, како изгледа, небитно да ли је премијер или председник. Пошто су све теме његове. Тако је актуелни председник Србије, најпре, на светлост дана, понудио тему под радним насловом"Унутрашњи дијалог о Косову (и Метохији)", а убрзо и "Декларацију о опстанку српске нације". Што се тиче прве теме, а судећи по реакцијама многих јавних и политичких личности које нису "под директним утицајем председника Србије", јасно је да ће, у Вучићевој глави, замишљени "дијалог о Косову" бити, најблаже речено, тешко остварљив. Поготову што многи сматрају да је након најновијих догађаја у вези са формирањем Владе Косова, на чијем је челу Рамуш Харадинај, чему је директну подршку дала "Српска листа", или прецизније речено Српска напредна странка, односно лично Вучић, тај дијалог потпуно непотребан.
Упркос чињеници што о Косову (и Метохији) имам јасан став који није "од јуче", претпостављам да нисам једини који мисли да би  "неке друге" политичке гарнитуре, да су, само и помислиле да дају подршку оваквим политичким решењима, морале да "беру кожу на шиљак". Јер не треба занемарити чињеницу да је за Србију, недавно изабрани председник Владе Косова, Рамуш Харадинај, још увек, "бивши вођа терористичке ОВК". И да није тужно, јако смешно би деловало, најновије, посипање пепелом, које је, "у име Србије" извео Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово (и Метохију), брже-боље, пожуривши да саопшти нацији како је Харадинај, још увек, "лице са потернице".
А, како изгледа, "лице са потернице", је јако брзо почело да учи лекције својих коалиционих партнера из Београда, пошто је (мада још није ни загрејао премијерску столицу), већ "преписао прву лекцију" и предложио "свој" "Унутрашњи дијалог о Косову". Без Метохије.
Изгледа да, у јавности, ништа боље није прошла ни друга тема. Наравно, уколико под том "јавношћу" не подразумевамо дежурне телале владајућих елита, којима је "посао" да хвале све оно што се народу упути "са врха", поготову ако је на том врху лично Александар Вучић.
Бар тако сам ја разумео поруке које је о заједничкој Декларацији Србије и Републике Српске о опстанку српске нације, јавности послало троје независних интелектуалаца. Тако историчарка Бранка Прпа сматра да је то "наставак концепта Велике Србије и онога што је као идеја те државе, нажалост, неуспешни пројекат српских елита већ 150 година и то поприлично крвави, са тешким последицама". Новинар Слободан Ступар мисли да се Декларације користи "за унутрашње потребе" и у Србији и у Српској и да јој је циљ да "замајава бираче". Сличног је мишљења и Александар Попов, директор Центра за регионализам, који за Декларацију каже да је "документ за политичку употребу" чији ће век бити кратак, односно, док нека нова тема не заузме њено место.
Оно што је заједничко овим "великим темама", осим што је обе изњедрио председник Србије, је чињеница да о њима нико није консултовао нашу највишу научну и уметничку институцију - Српску академију наука и уметности. Што упућује на, бар, два закључка. Да ово, ипак, нису велике теме, или да председник Србије није "на ти" са најумнијим главама ове државе.
Јер, како је медијима саопштио Владимир Костић, први човек ове институције, унутар Академије није било разговора о Декларацији, а што се тиче "унутрашњег дијалога о Косову (и Метохији), САНУ није добила званичан позив да у њему учествује.
Без жеље да инсистирам на томе да је овај мој избор "тема" оно најзначајније што је обележило лето 2017. године, а могло би да се подведе под онај део стилске фигуре о "бабином чешљању", неправедно би било да у њему нема опозиције, или макар оног дела који себе тако назива. У ту сврху, користим оно што су, ових дана, објављивали медији. Трудећи се да избегнем медије који су "продужена рука" владајућих гарнитура, у оним другим, налазим следеће: "Стевановић спреман за коалицију са СНС", "Шансе за сарадњу опозиције све мање", "Јанковићев Покрет објавио 11 принципа за изборе у Београду", "Чанак напао Јанковића: Политички аматер који ради у корист власти", "Јовановић: Принципи ПСГ неприхватљиви, аутодеструктивни"... 
Нажалост, ова прича о "бабином чешљању", има и онај други део стилске фигуре, с почетка текста. Наиме, пре неколико дана, у селу Бублица, код Житног Потока у општини Прокупље, избио је пожар у коме је изгорело петнаестак кућа и помоћних објеката.
Како су јавили медији, ватрогасци су, одмах по позиву кренули из тридесетак километара удаљеног Прокупља и "захваљујући благовременој интервенцији спасени су људски животи и домаће животиње". У овом пожару, изазваном, вероватно, људском непажњом, изгорело је и око 200 хектара борове шуме и ниског растиња, а ватрогасци су саопштили и да су сви објекти који су изгорели "били напуштени и обрасли у суво растиње и коров, због чега се претпоставља да се ватра тако брзо проширила".  
Мислим да је крајње време да они, из дела приче о "бабином чешљању", ставе прст на чело, како би покушали да схвате да је велики део Србије ван Београда једна огромна и потенцијална Бублица. А за то је потребно да, макар на тренутак, престану да се чешљају.

среда, 02. август 2017.

ЛУКОВСКА БАЊА


Луковска Бања (фото Ж. Р. Драгишић),
поглед са виса Ненадов камен
(975 метара надморске висине)
Годинама, о бањама у Србији говори се као туристичком потенцијалу који није довољно искоришћен, пошто је велики број бањских капацитета у запуштеном стању, што одбија уместо да привуче туристе. У том контексту, много се говори (и пише) о томе како ће бање бити пиватизоване, што би их "излечило од хроничне болести", а као потенцијални "спасиоци", најчешће се помињу Кинези.
Лично, нисам баш уверен да нам Кинези могу помоћи да наши бањски капацитети поврате онај углед који су (ако су?) некада имали, као и да ова држава сачува достојанство, како за себе, тако и за своју радничку класу која би (ако би?) у тим бањама радила. Сигуран сам да нисам ксенофоб, али, на помен Кинеза као наших "спасиоца" у било којој области, појаве ми се "слике" из кинеских радњи које не издају фискалне рачуне и у којима раде (углавном) раднице за плату дупло мању од минималца. Али, владајуће странке и њихове вође су од тог проблема удаљене неколико светлосних година и једино им је битно саморекламерство и популистичко наклапање (у које не верују ни најострашћенији ботови), на тему "запошљавање", односно, "смањење незапослености". Достојанство (шта то беше?) како државе тако и њених грађана, одавно није брига оних који су ујахали у седло које се зове власт. А власт се, углавном бави формом. И није заинтересована за било шта чији је рок дужи од једног изборног циклуса. Поготову што је туризам наука. И веома "озбиљна" привредна грана, мада се њоме, код нас, баве "министри опште праксе". Које, очигледно, треба подсетити да туризам (као привредну грану), сачињавају саобраћај, угоститељство, трговина на мало, путничке агенције, занатство и комуналне делатности. Ипак, од свих побројаних чиниоца туризма, један је значајнији од других, што власт, намерно или случајно, заборавља када туризам представља као једну од развојних шанси ове земље. Путна инфраструктура једне државе, или генерално гледано - саобраћај, база је на којој почива туризам. Јер, туристи желе да на најбржи и најудобнији начин стигну до туристичких дестинација. Које се, у већини случајева, налазе у делу који ја зовем Србија ван Београда, а које су (на срећу једних, а на жалост других), поприлично удаљене од "круга двојке". И колико је тај "круг двојке" добро покривен саобраћајним везама, толико онај други део "вапи" да неко, макар, баци поглед и на ту страну. Јер, осим београдског, у овој земљи, још једино функционише (и то недовољно) нишки аеродром. Мада би реално било да постоје (макар) још два. О речном саобраћају (у туристичке сврхе) не треба ни трошити речи јер је и врапцима јасно да је та област потпуно неискоришћена. И тако долазимо до путне инфраструктуре. Наравно, оне која води до најзначајнијих туристичких дестинација. Која је (углавном) у очајном стању. А нисам баш убеђен да би потенцијални купци наших бања били спремни да нам још до њих граде и путеве. И да нам за то још и плате. Ту нема компромиса, нити "болећивости" за наше проблеме. Још мање жеље да се "погледа кроз прсте", зарад (наводног), пријатељства потенцијалних купаца са тренутним владајућим структурама Србије. О томе колико би те "наше" бање, у случају приватизације (на каве су нас тренутни вршиоци власти навикли), биле "далеко од нас", неком другом приликом.
По природи ствари, читава претходна прича, има додирних тачака и са Луковском Бањом, нашим бањским бисером, који се, потоњих година, знатно попео на туристичкој лествици. Смештена на источним обронцима Копаоника, на надморској висини од 681 метар, Луковска Бања је највише бањско лечилиште у Србији, што је сврстава и у ваздушне бање. Од Куршумлије је удаљена 36, од туристичког центра Копаоник 55, од Ниша 101, од Крушевца 107, а од Београда 297 километара.
Мада је категорисана као "млађе" бањско лечилиште, Луковска Бања све више постаје незаобилазна туристичка дестинација Србије, пружајући гостопримство свим узрастима гостију, како домаћих тако и из иностранства.
По броју и издашности лековитих извора, Луковска Бања се убраја у најбогатије у Србији, о чему сведочи 37 извора, чији је капацитет лековите воде преко 100 литара у секунди, са температуром од 35 до 69 степени. 
Упркос чињеници да је највећи број туриста из Србије и света Луковску Бању "открио" релативно скоро, на основу материјалних трагова, пронађених у Горњој Бањи, сматра се да су овдашње термалне изворе користили Римљани, као и да је насеље поред извора лековите воде постојало и у време средњевековне Србије. 
Хотел Копаоник
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Уређење бањског комплекса, у модерно време, започето је 1924. године, када је раскрчен део шуме у Горњој Бањи, где су изграђени објекти за прихват посетилаца и три кафане. Прво веће купатило, са мушким и женским базеном, изграђено је 1948. године, а након четири године подигнута је и зграда са 18 соба и 36 лежаја, која је срушена током земљотреса 1980. године. 
Ресторан "Копаоник" почео је са радом 1971. а године, а хотел, под истим именом, 2000. године, који је пре неколико година реконструисан и данас располаже са 63 собе и четири апартмана. Смештајни капацитети су знатно увећани када је, пре девет година почео са радом и хотел "Јелак", који располаже са 84 собе.
Ова два хотела (који имају и терапијско-медицински блок са унутрашњим и спољним базенима), као део Специјалне болнице за рехабилитацију Пролом Бања, саставни су део Акционарског друштва "Планинка", са седиштем у Куршумлији, у којем су и фабрика за пуњење Пролом воде и туристички комплекс Ђавоља варош. Ова компанија, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери и радници запослени у неком од њених делова, прави је пример да "наше" бање могу, и након приватизације, да буду "наше". Јер је, како сам ја на примеру Луковске Бање могао да схватим, поента у домаћинском пословању. Десетак дана које сам провео у хотелу "Копаоник", уверило ме је да сви запослени, од спремачице до директора, имају један једини задатак - да гости буду задовољни. И да сваки захтев госта има само један одговор - "Да, може!"
Тако нешто је могуће само уколико су запослени задовољни. И условима у којима раде, али и редовношћу и висином плата. Очигледно је да они то јесу, па им није тешко да у сваком тренутку буду на услузи гостима, како би и они били задовољни.
Хотел Јелак
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Такав однос, очигледно се преноси и на све житеље Луковске Бање који туристима пружају неке услуге, или се баве трговином.
Ако се томе додају и озбиљни капацитети приватног смештаја и најава изградње још једног луксузног хотела, јасно је да ће се о Луковској Бањи, као значајном туистичком потенцијалу Топличке регије, али и читаве Србије, тек говорити и писати.
Термоминералне воде и лековито блато чине скуп онога што је подарила природа, а што је у "здравственој" понуди Луковске Бање. Али, то није све. Јер ова бања има изузетне погодности које омогућују гостима да се баве и рекреацијом, уживајући у многобројним стазама здравља, али и природним лепотама овог краја. Посебна занимљивост је и то што је, недалеко од хотела Копаоник израђена жичара и ски стаза у дужини од око 400 метара. Комплетна скијашка опрема се може изнајмити у хотелима и то скијаше, као ни коришћење жичаре и ски стазе неће ништа коштати, јер је све то урачунато у цену. При томе, гости који имају малу или децу школског узраста, могу да искористе прилику да их учитељи скијања науче да скијају, или да их повере аниматорима који ће их чувати док су им родитељи на терапијама или имају других обавеза.
Очигледно је да су запослени у Луковској Бањи (а претпостављам и у читавој компанији "Планинка"), учинили све што је у њиховој моћи да им туристи дођу и буду задовољни.
Оно на шта они нису могли да утичу (а и није њихова обавеза) је путна инфраструктура. Јер, као што сам већ напоменуо, до Луковске Бање се стиже из Куршумлије државним путевима другог А реда, број 213 и другог В (Бе) реда, број 414, у укупној дужини од 36 километара.
Да би потенцијални туриста (својим аутом или аутобусом) могао да дође до Луковске Бање и ужива у ономе о чему сам писао у претходном делу текста,  мора, најпре да се наоружа стрпљењем и пређе тих 36 километара изузетно лошег пута, где има свега а понајмање пута. И то буквално. На појединим деоницама, бујице су однеле читав део пута, а рупа и "подигнутог" асфалта је толико да је, са пуним оправдањем, ограничење брзине на 20 километара.
Истини за вољу, треба рећи да од поменутих 36 километара, може да се "пробере" око 12 километара "солидног" пута, али то ипак није довољно.
Током боравка у Луковској Бањи сазнао сам да се до ње може стићи и из правца Брзећа (где је, наводно, пут много бољи), одакле и долази велики број гостију из Војводине и Београда.
Међутим, још увек остаје питање због чега су државни путеви у таквом стању, да је једино извесно да, возећи се њима, можда и имате шансу да "извучете живу главу", али ауто ће сигурно претрпени знатне последице!?
Или је актуелна власт замислила да, већ за наредне изборе, најави пресељење туристичких дестинација Србије ближе Бубањ потоку? При чему би, можда, Луковска Бања добила место негде на Славији? Код нове фонтане.

Још фотографија из Луковске Бање