среда, 30. новембар 2016.

ЗЛАТНО ДОБА


Фото: Танјуг (Зоран Жестић)
Смењивање догађаја у земљи Србији (углавном у функцији политике), одвија се као на покретној траци. У таквим околностима, јасно је да је на њих немогуће (дуже од једног дана) задржати пажњу грађана, упркос, тврдњама најнапреднијег дела овог друштва да се, готово сви они, дешавају "први пут у историји".
Зато и не чуди да, веома често, уместо главног догађаја, остане упамћена нека споредна активност или изјава која "надживи" и сам догађај.
Мислим да ће, управо та судбина задесити и презентецају "Беле књиге" (White Book), за 2016. годину, коју, већ традиционално организује Савет страних инвеститора - FIC (Foreign Investors Council). Овогодишња "Бела књига 2016", коју је представио Савет, који окупља више од 130 иностраних компанија, изнео је препоруке и конкретне предлоге за побољшање услова пословања, као и приоритете у економској политици. Осим тога, важно је рећи да се "Бела књига", редовно, објављује од 2003. године, па је, упркос томе што медији овај податак нису посебно истицали, било немогуће поменути догађај претворити у историјски. Мада је постојао потребан услов, пошто је (како су многи медији, детаљно, извештавали),  догађају присуствовао и премијер Владе Србије, Александар Вучић. А он је, обраћајући се присутнима, између осталог, рекао да Србија има одржив раст јер је економија на стабилним ногама и да увек уважава професионалне и стручне ставове пословне заједнице.
- Мислим да смо имали конкретне програме са конкретним роковима. То је дало снагу и кредибилитет реформама, што су потврдиле и међународне организације - рекао је Вучић, додајући да се потврђује његова најава да је "наредних пет година златно доба Србије".
Управо то "златно доба", које ће "задесити" Србију у наредних пет година, а које је актуелни  премијер Владе Србије,  још једном, апострофирао на поменутом скупу, по мом скромном уверењу, остаће да се памти и у годинама које долазе.
Као што су многи могли да примете, помињући "златно доба Србије", премијер овог пута није (као у многим ранијим приликама), помињао највећег сина свих народа и народности сада непостојеће државе, упркос чињеници која је више него очигледна да, упорно, покушава да свој историјски значај докаже упоређујући се са Јосипом Брозом Титом.
А, руку на срца, мене ово, најновије, "златно доба Србије" није ни асоцирало на већ давно прохујалу епоху ЈБТ, већ ме је асоцијација одвела много даље - у Античку Грчку.
И то из два разлога.
Први, јер је опште познато да израз "Златно доба" потиче из грчке митологије, који, обично, означава период у далекој прошлости, када је нека заједница, или читаво човечанство, живело у благостању и срећи, односно, лишено смрти, болести, глади, сиромаштва и других недаћа.
Већина митолошких прича у вези са изразом "Златно доба", такође, описује људе који су, што због радозналости, што због поноса, почели да развијају карактерне мане, због чега су разљутили богове, који су "ставили тачку" на "Златно доба", приморавајући их да живе теже него раније. Осим у митологији, израз "Златно доба" се користи и за означавање одређеног периода у развоју неке државе, покрета или уметничке форме, а као најпознатије се помиње "Златно доба научне фантастике".
Други, јер ме је то "златно доба Србије", асоцирало на античко историјско раздобље познато као Периклово доба, односно, Златно доба или Златни век.  Подсећања ради, треба рећи да је Перикле (495 - 429 п.н.е.) био старогрчки војсковођа и државник, упамћен и као велики покровитељ уметности, књижевности и науке, који је за време своје владавине, Атину претворио у средиште културе и духовности античког света. У то време је сазидан и чувени Акропољ са Партеноном. Обзиром да је био иницајатор за увођење многих закона који су били на штету аристрократије, а у корист народа, сматран је популистом.
"Отац" Историје, Херодот, наводи да је, неколико дана пре Перикловог рођења, његова мајка сањала да је родила лава. Мада је, по једном тумачењу те анегдоте, лав означавао моћ и славу, неки су сматрали да је то алузија на, наводно, чудан облик Периклове главе, која је била "на мети" комичара тог доба. Истини за вољу, Перикле је на бистама или уметничким сликама, био приказан са шлемом на глави, али, будући да је био стратег, шлем је могао да означава и његов војнички чин.
Размишљајући о овој теми, био сам убеђен да сам, од поменута два примера, имао много јачи разлог када сам премијерово "златно доба Србије", повезао са старом Грчком. Јер сам био убеђен да се решење ове загонетке налази у неком од многобројних цитата које премијер Вучић воли да користи у својим јавним наступима. А када сам претрагу сузио на два догађаја (експозе поводом представљања Прве Владе и експозе поводом представљања Друге Владе), било ми је јасно да сам сасвим близу одгонетања због чега ме ова асоцијација на израз "златно доба Србије" одвела тако далеко - чак у античку Грчку.
Први експозеу из 2014. године није садржао оно за чиме сам трагао, пошто је кључна реч у њему била модернизација, а премијерову пажњу (када су у питању цитати) привукао је Бенџамин Дизраели, Бил Гејтс, Душко Радовић и Тони Блер.
Читајући експозе из 2016. године (верзију од 80 страна), већ на четвртој страни, било ми је јасно да сам пронашао оно што ми је, очигледно, било урезано у памћење. На тој страни, премијер Вучић помиње античког филозофа Хераклита.
"Један од најчувенијих грчких филозофа, Хераклит, рекао је, пре скоро две и по хиљаде година - човек никада не крочи два пута у исту реку, јер то није иста река, нити је он исти човек" - рекао је, обраћајући се посланицима у Парламенту Србије, али и свеукупној јавности, тада (по други пут) мандатар, Александар Вучић.
Да би се боље схватила потреба Александра Вучића да се, макар на тренутак, врати у античку Грчку, треба подсетити да је  Хераклит (око 535 - 475 п.н.е.) био антички филозоф који се зарад филозофије одрекао краљевског живота, који је сматрао да је ватра почетак и крај свих ствари. Симбол вечног кретања и вечне борбе супротности. За Хераклита је кретање стварност а стабилност илузија. Уз цитат који је у свом експозео поменуо и Вучић, важно је истаћи да је за Хераклита "све у току, све се мења", због чега му је, по многима погрешно, приписана и крилатица "Све тече, све се креће" (Παντα ρει και ουδεν μενει).  Сматра се да је своје ученике подучавао користећи сажете изреке које су имале циљ да слушаоца подстакну на логичко закључивање, али пошто слушаоци нису баш увек могли да их разумеју, Хераклит је добио надимак Мрачни. 
За разлику од експозеа из 2014. године, у експозеу, из 2016. године, кључна реч је стабилност. О њој (стабилности), тада Мандатар Вучић реакао је и следеће:
"Успели смо у протекле две године да тешким и напорним радом унесемо стабилност у земљу и да поставимо снажније темеље. Да, даме и господо. стабилност је први неопходан корак ка будућности. Стабилност је цемент који смо успели да уградимо у темеље наше куће како бисмо је ојачали."
На крају, остаје нејасно, због чега је, тада, мандатар Вучић, из "шешира" извукао само један део Хераклитовог учења. Имајући у виду да је за овог филозофа "кретање стварност, а стабилност илузија.


уторак, 15. новембар 2016.

КУЛТУРА ДИЈАЛОГА


Не верујем да ћу рећи нешто ново, уколико, на почетку овог текста, изнесем тврдњу да је интернет једно огромно и непрегледно пространство у коме се, веома лако, може залутати. Али, који (интернет), у зависности од интересовања, може послужити и као непресушан извор информација. И што је још важније, који може бити један безграничан, виртуелни, складишни простор, где се многи подаци одлажу на неодређено време. Међутим, да ли ће тако ускладиштени подаци, бити пронађени од стране неког знатижељника, пре свега, зависи  од начина претраге. Односно, од кључне речи или појма. А то, врло често значи да тражимо једно, а нађемо нешто друго. Или, како се, у овом случају, мени догодило, "терајући зеца, истерао сам вука". Наиме, трагајући за некадашњом функцијом једног, у то време, "утицајног неготинског политичара", из "ДОС корпуса", пронашао сам текст који је, у мају 2003. године, објављен у листу Република
У поменутом тексту, описан је један (по мом скромном убеђењеу) значајан догађај који се, 39 дана након бруталног убиства тадашњег премијера Србије, Зорана Ђинђића, крајем априла 2003. године, одиграо у Неготину.
Наиме, у организацији листа Република и Општинског одбора Грађанског савеза Србије, након Врања и Кикинде, у Неготину је настављен пројекат дијалога о улози јавности у успостављању културе дијалога.
Упркос чињеници да сам у време одржавања овог скупа, био део "грађанског активизма", као један од актера у формирању Одбора за људска права Неготин, али и Мреже одбора за људска права у Србији, као и чињенице да сам био аутор неколико пројеката који су реализовани на Самосталној телевизији Неготин (који су имали сличан циљ као и поменути), морам да признам да сам о овом догађају упознат тек ових дана, када сам на интернету пронашао поменути текст у листу Република.
У сваком случају, пошао сам од претпоставке да је веома мали круг људи упознат са детаљима овог (лично мислим) веома значајног скупа. При чему сматрам да је његов значај како због тренутка одржавања, тако и због састава учесника. Због чега ми се, неминовно, намеће питање да ли би Неготин данас (када нема медија, али ни "јавности" за било какав дијалог), као и било која варош у Србији ван Београда, била у стању да организује овакав један скуп? Мислим да не грешим уколико устврдим да би (као аксиом) одговор био негативан. Без обзира што су овакви догађаји, баш као и пре више од 13 година, поново, потребни. Јер, упркос "заглушујуће буке бубњева", који обзњањују наше "историјско" срљање у Европску унију, још увек смо далеко од елементарних демократских начела. У многим областима.
Мислим да су многи учесници овог "неготинског дијалога" (који су, претпостављам од стране организатора били позвани да у њему учествују), већ заборавили на овај догађај, будући да је од његовог дешавања протекло више од 13 година. А да и не говоримо о томе да ли је и колико већ поменута "неготинска јавност" претрпела промена. И у ком смеру.
У сваком случају, жеља ми је била да овај догађај (пошто сам на њега случајно "набасао") извучем из огромног пространства интернета, "бацајући" на њега ново светло, са намером да га, поново, актуелизујем. Свестан чињенице да ће, након неког времена, поново, нестати у пространству из кога је, на тренутак, извучен.
Наравно, у тексту који следи, а који је објавњен у листу Република (чији је главни и одговорни уредник био, сада покојни, Небојша Попов) и чији је аутор Оливија Русовац, нисам ништа мењао, осим уобичајене графичке обраде, у складу са дизајном блога Србија ван Београда.

На дневном реду јавности

Јавност у Неготину незадовољна је јер не види како ће се остварити нормална држава, нема поверење у локалну самоуправу, налази се под притиском несамосталних медија, забринута је због нетолерантне атмосфере у граду, поставља питање зашто нема лустрације

Пре почетка разговора присутнима је приказан видео-снимак разговора у Кикинди (8. фебруара). О улози јавности у успостављању културе дијалога говорио је у уводној речи магистар Мирко Петковић, инжењер и председник Општинског одбора ГСС-а. Подсетивши да је за културу потребно, као и у неговању травњака у Енглеској, "мало семена и дуга традиција које код нас нема", Петковић је изразио очекивање да локална јавност може бар да убрза неке процесе садржајним и културним дијалогом.
Драгош Ивановић је подсетио да је Република у свом 15-годишњем постојању настојала да успостави дијалог у кључним моментима - како да не дође до рата, како да се рат заустави и како да се после рата нађе пут ка нормалној држави, у чему драгоцен прилог дају представници јавности градова у Србији. Небојша Попов је резимирао догађаје у земљи у чијем се контексту води дијалог у Неготину, дан уочи обележавања 40 дана од убиства премијера Зорана Ђинђића. Данас не можемо говорити о путу ка нормалној држави на исти начин као у Кикинди, у којој је дијалог вођен 40 дана пре погибије премијера. Догодио се атентат, уследила је оштра акција власти, најављују се суђења. Колико ће то што раде полиција и правосудни органи отворити пут ка нормалној држави и прекинути стање у којем је свако могао да убија и ради што хоће, видећемо.
Колико год веровали у ефикасност полиције и правосуђа, без институција као што су Савет за борбу против корупције, Савет за социјално-економски дијалог и заиста слободних медија нећемо знати који су путеви изласка из дуготрајне владавине силе.

Привременост власти

За стварање нормалне државе потребна је стабилна власт, рекла је Драгана Кнежевић, новинарка ТВ Крајина. Нестабилна власт на републичком, а нарочито на локалном нивоу подстиче шира осећања привремености. Овде су се промениле три власти и само је прва - коју је чинио ДОС - била револуционарна. Садашња локална власт, због тога што је свесна своје привремености, не улази у радикалне промене, она чека изборе и свој крај. Стање привремености осећа се и у борби против криминала. Свака гарнитура власти доводи своје људе у привредне и друштвене делатности.
Осећање привремености снизило је праг толеранције и међу демократски оријентисаним људима тако да странке не комуницирају ни унутар себе, а ни међусобно. Локална Скупштина пружала је доказ колико је праг толеранције низак. Ако су најбољи људи дошли на власт, због чега нису успели да се договоре него су изгубили подршку грађана који су гласали за њих. Ако такви људи на локалном нивоу траже нормалну државу - онда се све љуља. Кнежевић је приметила да су после толико година живота под претходним режимом многи људи изгубили идентитет и да је проблем демократске власти неразвијен идентитет појединца. Уместо да се идентификују са колективном структуром, појединци треба да развију сопствени идентитет, што је по њеном мишљењу услов за толерантније односе и за излазак из стања привремености.
И Чедомир Казимировић, психолог, члан ДС, рекао је да се нетрпељивост у ДОС-у на републичком нивоу негативно одразила на локалну власт. Мислио сам да ће власт коју смо изабрали 2000. издржати до нових избора, рекао је Казимировић додајући да су ДС и ДСС могли да владају, али је део ДОС-а (ДСС) ушао у коалицију са претходном влашћу. То је привремено стање и не можемо очекивати никакав бољитак. Али ми немамо два живота, а морамо да чекамо нове изборе, рекао је Казимировић. Нагласио је да јавност и НВО треба више да подрже републичку власт чији је задатак да донесе устав и законе који ће нас приближити Европи, а да се оставе по страни дискусије по којој процедури треба мењати устав. Знам да та власт има грешке, али снаге овога пута морају да се концентришу на подршку новом уставу. Грађани су на сахрани Зорана Ђинђића рекли да Европа нема алтернативу, нагласио је Казимировић.

Где је Закон о лустрацији?

Миодраг Станковић, инжењер, један од оснивача ГСС, сматра да је пре свих закона требало донети Закон о лустрацији. Знам да такви закони у бившим источноевропским земљама имају мане, али је највећа мана што закона нема, рекао је. Описујући атмосферу у Неготину који, како је рекао, нема карактеристике града у културолошком смислу, Станковић је навео да се "овде јавно мнење формира зависно од тога какву политику води власт, а она је овде апсолутна. То се пресликава, преплићу се свакојаки интереси. Ви у Београду можете да бирате између 15 лекара, али овде су само два. Да не бисмо дошли у позицију да трчимо изборне кругове за оваквим и онаквим личностима, морао би да се донесе Закон о лустрацији да се зна ко може 'на црту', а ко не може. И на следећим изборима појавиће се Жике и Мике независно од тога шта су раније радили, а грађани ће их прећутно амнестирати, јер овде влада закон малих бројева. Овде влада закон 'договорили смо се да ниси крив јер нико ништа није рекао'. Лустрација јеморално питање, а то што је нема за нас је камен о врату", закључио је Станковић.

Одговорност за пропадање града

И Надица Ристић, инжењер (Г17 плус) сложила се са становиштима у вези са уставом и Законом о лустрацији. Њен пледоаје односио се на културу дијалога у вршењу власти и односу према грађанима. По њеном мишљењу, култура дијалога мора да се негује од најранијих дана. Много тога је девалвирало у друштву, па и у просвети. Ни предавачи ни родитељи не раде довољно с децом па добијамо кадрове који нису у стању да културно комуницирају и кажу нешто на леп и културан начин. У Неготину се осећа велики вакуум у погледу кадрова. Деца која се школују у Београду или Нишу не враћају се у Неготин, а остали су људи у годинама. А када почнемо да бирамо по партијској структури, испада да су сви директори из ДСС-а или слично. Долазимо у ситуацију у којој немамо шта да понудимо, привреда не ради, нема станова за младе, хемијска индустрија је пропала, кадрова нема, ни добре воље са вишег нивоа да нам се помогне, и ја сам песимиста, закључила је Надица Ристић.
Драган Радуловић, приватни предузетник који се после дуго година вратио у Неготин, одборник (ДС), рекао је: "За три године колико живим овде никако да се дефинишемо да ли смо за промене и да ли можемо да извучемо нешто позитивно из претходног периода. Уместо тога постојимо само ми". По његовом мишљењу, закон би морао да каже ко може бити одборник а ко не. Није Неготин најпоштенији град, рекао је Радуловић, али уместо да тражимо кривце, ми се окомимо на месне заједнице које једва састављају крај с крајем, а резултат је негативан. Од погибије Зорана Ђинђића нисмо у стању да рашчистимо са старим временима, рекао је, додајући да је свестан да то мора учинити сама јавност. У селима и у граду сви очекују да нешто урадимо, ми из привреде покушавамо да разговарамо са представницима општине, али одговор је "видећемо", рекао је Радуловић.
Каснији ток разговора усредсредио се на везу између нормалне државе и културе и толеранције. Тако је Мирко Петровић, говорећи о радној култури, приметио да се "проблем малих средина" преноси и на велике средине. Имамо законску регулативу која важи за све, али кад ћата тумачи, то је катастрофа. Када однесете пројекат који је начињен по европским стандардима, а помоћник министра не зна шта је то, то је синдром мале средине. И тако долазимо до питања да ли је могућа нормална држава. Ако имамо само преврате, до државе ћемо тешко доћи, а ако нас још и историчари оптерећују, то ће бити још теже. Петровић је нагласио да су култура и рад међусобно зависни појмови и да су у непосредној вези са демократијом. С Европом се не можемо интегрисати без правне регулативе, али није довољно само преписивати. Међутим, ми немамо кадрове, и хтели - не хтели, дешава нам се принудна управа јер немамо стабилну државу, закључио је Петровић.
Златица Ђорђевић, службеница (ДС), допунила је ово виђење тиме што је у обзир узела одговорност самих грађана. Када смо се определили да променимо власт нисмо размишљали како да се и сами променимо, рекла је. То не може бити само проблем власти. Ако се не супротстављамо неправилностима значи да смо део власти. Ми ту власт чинимо подршком и несупротстављањем. Жалосно је што је Ђинђић морао да оде да бисмо се ми, у малим срединама, почели да питамо колико смо сами допринели да град пропада, док омладина нема амбицију да остане, а ми немамо снаге да кажемо колико смо одговорни.
Радмило Крачуновић, инжењер (ГСС), рекао је да наше друштво пати од великог недостатка културе и толеранције, а то није од јуче. Култура почиње од куће, а то је домаће васпитање. Недостаје и радна култура и она има везе са менталитетом - а то је бежање од одговорности, те отуда и честе појаве нетрпељивости према стручњацима. Крачуновић сматра да нема ни политичке толеранције и да у странкама влада начело "ја једини". По његовом мишљењу, нетолеранцији доприносе и аналитичари који, попут социолога Слободана Антонића, сврставају део интелигенције у "мисионарску" оптужујући је за непоштовање српског националног бића.

Медији у служби власти

На културу дијалога веома много утичу медији, рекао је Милован Грбовић, инжењер и библиотекар. Знамо како је низак ниво говора раније био на телевизији и какве су бљутаве дискусије у парламенту. Грбовић сматра да медији треба да буду аналитични и да утичу на квалитет дијалога. Сећамо се како је било пријатно пратити дуел Лабуса и Коштунице, а те вечери достигнут је један нови стандард којег ће се кандидати вероватно придржавати и на следећим дуелима, рекао је Грбовић. Тиме је отворена дебата о локалним медијима. Душан Михајловић, шеф одборничке групе ДОС-реформе (ДС) и приватни предузетник, најпре је приметио да локална ТВ Крајина није преносила седницу скупштине која је трајала седам сати и на којој се расправљало о буџету. Уместо да преносе цео ток седнице, они су секли наша излагања, рекао је Михајловић. Такве седнице су у интересу грађана, али се седница није преносила јер је постојао проблем, а то је набијени буџет за плате службеника, рекао је Михајловић додавши да председник општине, потпредседник и секретар имају плату од 60 000 до 70 000 динара.
На то је Драгољуб Филиповић, заменик главног и одговорног уредника ТВК, рекао да је та ТВ од прошле године покушала да начини искорак и постане сервис грађана. Сматрали смо да свако има право да у уљудној форми каже шта има и да може да наступи на ТВ. Сачинили смо и предлог споразума о наступу на медијима и понудили га странкама, а оне су га прихватиле уз мале примедбе. Филиповић је подсетио да је сачињен и договор о округлом столу о проблемима града, али је реализацију тог пројекта омело убиство Зорана Ђинђића. Говорећи о улози ТВК за време ванредног стања, Филиповић је истакао да су новинари били на мукама. За нас је репер РТС. Све што је чињено на РТС од атентата до сада чинили смо и ми. Ако РТС није преносио скупштину, и ми смо проценили да не треба преносити локалну, али смо спремили извештај од 20 минута, рекао је Филиповић.
Драгана Кнежевић је приметила да она и њен колега Филиповић имају супротне ставове. Није смело да се догоди да нам људи, који су нам узели десет година живота, поново дођу и постану уредници. Њима су људи на митинзима викали "бандо црвена", али они прелазе преко догађаја, немају храбрости, они су "саобраћајци", они одлазе по поруке и веома се труде да не раде аналитички. Није се смело догодити да се такви врате и зато је неопходан Закон о лустрацији. У таквој ситуацији неће бити говора о закону о експропријацији, о сукобу интереса, о мафији. То људе доводи у стање чекања, јер нема информација, јер ништа не знају, а новинари реагују са страхом.
Чедомир Казимировић је приметио да Неготин, мада сиромашан у кадровима, има предност што поседује две телевизијске станице - јавно предузеће и приватну ТВ. Годинама смо имали острашћену телевизију на коју су довођене острашћене патриоте са ратишта у Вуковару и из Републике Српске. Филиповићу је репер РТС, али му је РТС била репер и раније. Са особинама какве има, Филиповићу је место иза завесе, а не место главног уредника, рекао је Казимировић и оценио да довођење Филиповића на ТВК значи исто као када би се на нову РТС вратила Татјана Ленарт. Ова телевизија и општински политичари биће сутра на Сусретима села, али ова тема их не занима, закључио је Казимировић.
Небојша Попов је приметио да, ако дође до стапања критеријума уређивачке политике, као што је то случај ТВК која се равна према РТС, то значи да се обе телевизије равнају према ономе како оне виде интерес власти и не желе да погреше. На тај начин оне одржавају мутљаг који дуго траје. Када је у јавну сферу ушао говор о лустрацији, потпредседник СРС претио је, на седници Народне скупштине коју је преносила ТВ, да ће они, када се врате на власт, спремити закон о бандерама за оне који говоре о лустрацији. О том репродуковању мутљага добронамерни мисле да је плурализам, а медији су једнаку дистанцу према свим идејама и идеологијама прогласили за врхунску професионалну врлину. 
Осврћући се на улогу насиља у нашој историји, Попов је рекао да би требало одгонетнути како је било могуће да се грађанима наметне владавина силе. Током неколико деценија говорило се да је та сила нужна у "прелазном периоду", а данас се слично говори о "транзицији". Кад год се постави питање како да из тога изађемо често се тврди да нема поузданих мерила. Странке не воде принципијелне дебате на којим мерилима почивају друштво и држава.                                                                                                                                                      Оливија Русовац

понедељак, 31. октобар 2016.

ПОТОК, АЛИ НИЈЕ БУБАЊ


Водопад Бигар - мај, 2012. године
- фото: Ж. Р. Драгишић
Нешто више од пет година, на овом месту покушавам да јавности (а поготову надлежнима и одговорнима, на свим нивоима), скренем пажњу на један од шест изузетних водопада Старе планине. Наравно, где је водопад, ту је и поток. У овом случају и водопад и поток носе исто име - Бигар. Ова природна лепота, која је 13. августа, прошле године, под називом Споменик природе "Долина потока Бигар", проглашена за заштићено подручје друге категорије, регионалног, односно великог значаја, налази се на регионалном путу Књажевац - Пирот, око пет километара од насеља Кална. Особеност ове природне лепоте, између осталог лежи и у томе што се овај водопад налази на веома приступачном месту, односно, непосредно поред регионалног пута "II A" реда, број 221, који, како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева  , повезује Књажевац и Димитровград.
Љубитељи природе, али и они други, који су пролазили поменутим крајем, знају да је много воде протекло потоком Бигар док се неко није сетио да овај крајолик оплемени неопходним мобилијаром који, у великој мери олакшава боравак на овом месту. Још више је воде било потребно да се дође до поменуте Уредбе, која је овај, до тада, обичан водопад, претворила у Споменик природе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2015. године)
Међутим, како то обично у овој земљи бива, то није довољно. Јер се, углавном свакој, доброј намери, препрече наше нарави. О неким од тих проблема писао сам пре нешто више од годину дана.
Када сам, овог октобра, већ по обичају, стао на паркингу испред водопада Бигар, помислио сам да је неко решио да отклони све примедбе из мог прошлогодишњег текста. На то је упућивао новопостављени пано са исписаним информацијама о овом Споменику природе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2016. године)
Међутим, убрзо сам схватио да ЈП "Србијашуме", којима је (како је то дефинисано поменутом Уредбом), овај Споменик природе поверен на управљање и који су (очигледно) аутори новопостављеног паноа, свој посао нису урадили како треба. Јер, требало је да неко из ове фирме, само мало стави прст на чело и дође до закључка да је требало да, макар део овог паноа, одвоји за информације намењене онима којима српски језик (у ћириличној варијанти) није матерњи језик. Упркос чињеници да је то званично писмо ове државе које и сам користим. Али, требало је да неко уважи потребу потенцијалних туриста (који не морају да говоре српски језик и читају ћирилицу), а на које, вероватно, ова држава рачуна имајући у виду близину скијалишта и осталих туристичких садржаја на Старој планини.
Но, размишљајући о томе шта би требало написати у тексту посвећеном "тим странцима", схватио сам да су ствари много озбиљније. Јер, у тексту који сам пронашао на сајту Туристичке организације Књажевац и оном који је исписан на новопостављеном паноу ЈП "Србијашуме", у најмању руку, има збуњујућих података. Зато је најбоље да заинтерсовани прочитају оба текста.

Бигар (Туристичка организација Књажевац) :  
"Поред кривудавог пута Књажевац – Пирот, налази се омиљено стајалиште путника – Бигрени водопад на Стањинској реци. На локацији постоји обележена пешачка и бициклистичка стаза дужине 3 км, која води поред тока Бигреног потока и Манастира Светог Онфурија. Ипак, многи са тог излетишта одлазе не видевши каскадна кречњачка језерца на речици изнад великог водопада.
Језерца необичне плаво – зелене боје сакривена су у густом растињу неколико стотина метара изнад водопада. Њихове природне лепоте познате су, углавном, само локалном становништву.
Извор Бигреног потока налази се око триста метара узводно од кречњачких базенчића и у народу је познат као „лудо врело”. Из његове хладне и минералима засићене воде преко палих грана, стабала и лишћа таложи се кречњак стварајући бране. Бигар се хвата за масу дрвета у води и прави непробојну брану изнад које настаје језеро. Из њега вода истиче па се преко следеће препреке у речном кориту, бигар опет таложи правећи нову брану и ново језеро. 
На потезу изнад и испод језера некада је жито млело дванаест воденица. Воденично камење одавно се не окреће, а остатке зграда обрасло је зеленило."

Споменик природе "Долина потока Бигар" (ЈП "Србијашуме") :
"Поток Бигар је лева притока Стањанске реке, која се код Калне спаја са изворишним крацима Трговишког Тимока. Извире на 530 метара насдморске висине под гребеном Пајешког камена (1182 м) и после само 1.200 м тока слаповима и водопадима се обрушава преко сопствених наслага и улива у Стањанску реку, на 440 м надморске висине.
У висинској разлици од 90 метара, поток је изградио широку долину и запунио је акумулацијама бигра по чему је и добио име. Укупна површина пд бигром је 14,4 хектара и то је највећа акумулација бигра у Србији. Поток Бигар је и даље биготворна речица са најразличитијим облицима савремене акумулације.
У горњем делу долине поток Бигар је формирао плитку долину у сопственим наносима, која је данас препознатљива по идеално заравњеним терасама, које се у дужини од преко 400 м пружају са обе стране речног корита. Низводно бигрена акумулација се завршава одсецима преко којих се поток обрушава низовима каскада и слапова између којих су бројна језерца.
Водопад на одсеку доње терасе је сложена геоморфолошко – хидролошка појава. После проласка кроз усек клисуре, вода долази на ивицу прегиба, где се рачва и обрушава. Први десни крак, пада 9,6 м на полицу, одакле се поново рачва у два низа каскада висине 6,8 и 7,9 метара. Други крак има слободан пад од 14,5 метара, одакле се плитким каскадама спушта ка дну долине, спаја са крацима десног водопада па се тако обједињени уливају у Стањанску реку.
На самој ивици горње терасе налази се манастир Св. Онуфрија Великог, једини манастир у Србији који је посвећен овом свецу. Од извора потока Бигар до ушћа у Стањанску реку, у непосредној близини цркве, крајем 19. века подигнуто је 13 воденица."  

Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2016. године)
Као што се може (чак и летимичним читањем) закључити, ова два текста обилују различитим називима за (вероватно) исте појмове. А да и не помињем колико збуњујуће може да делује текст на новопостављеном паноу ЈП "Србијашуме", препун некаквих, непотребних, "стручних израза".  Који, чак и кад би прецизно био преведен, не верујем да може да заинтересује "неке странце". 

четвртак, 29. септембар 2016.

П А Л А Н К А


"Искуство нам је паланачко.
Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света."
                                                       Радомир Константиновић 
                                                         "Философија паланке"
http://rs.n1info.com/

Могуће да у Србији има и више насеља која, у свом називу, имају реч паланка, али је мени познато пет: Банатска Паланка, Брза Паланка, Бачка Паланка, Смедеревска Паланка и Бела Паланка. 
Упркос томе, сасвим сам сигуран да Радомир Константиновић није мислио ни на једну од поменутих када је писао своје чувено филозофско-есејистичко дело, из кога сам, као увод у овај текст, позајмио неколико реченица. Тим пре што ми намера није била да текст буде дневно актуелан, имајући у виду да је реч о појавама, а не о догађајима. А те "појаве", односно све оно што се, у претходних неколико месеци догађало у и око Беле Паланке, мене је асоцирало на поменуто Константиновићево дело. Е сад, уколико је некоме стало да се наше друштво реши тих и сличних појава, мораће да се помири са чињеницом да достизање система вредности и етике у политици (на свим нивоима), који важе у развијеним демократским земљама, представља дугачак и трновит пут. Али да постоји и онај нешто краћи који подразумева оштру казнену политику, потпомогнуту одговарајућим законима. Па уколико је, још увек, некоме у овој држави, заиста, стало до демократије, мораће и да размисли о неопходности коренитих промена Закона о политичким странкама и Закона о локалним изборима. Који би, дефинитивно, за некоректно политичко понашање, предвидели неку врсту казнених поена за актере на политичкој сцени, чиме би се са ње, неки "играчи" уклањали на одређено време, а некима би се изрицала и мера трајне забране "играња политичких утакмица". Јер, оно што је у развијеним демократским друштвима непојмљиво, овде се сматра сасвим нормалним, поготову уколико није стриктно забрањено. Једино на тај начин могли би да "проветримо" нашу политичку сцену и излечимо је од "прелетања" и "прекомпоновања", тако да би, они који имају потребу да се сврставају под страначке заставе, морали добро да размисле пре но што стану у ред. 
http://rs.n1info.com/
Да имамо такве законе, можда се ни у Белој Паланци не би догађало све оно што се догодило од 24. априла до 18. септембра, када су одржани ванредни локални избори.
Оне који нису, са посебном пажњом, пратили вишемесечну "политичку драму" у једној од најсиромашнијих општина у Србији, треба подсетити како је све почело. Након априлских избора, према званичним резултатима Општинске изборне комисије, у Белој Паланци је, од укупно 29 одборничких места, највише (14) освојила Тадићева СДС, СНС-7, СПС-5, ЈС-2 и Група грађана - једно. Оно што се, након тога, догађало у овој малој вароши вероватно ће ући у анале политичког живота Србије. 
Наиме, током изборног процеса, опозиционе странке и групе грађана које су учествовале на априлским изборима упућују чак 60 приговора на регуларност, након чега је Управни суд Србије поништио изборе у Белој Паланци и наложио да се нови одрже осмог маја. Међутим, Општинска изборна комисија (ОИК) одбија да прихвати одлуку Управног суда, што је резултирало тиме да се, поновљени, избори не одрже осмог маја, како је наложио Управни суд. Након новог прегањања, Управни суд је изашао као "победник" пошто су после, готово, два месеца, избори поништени, али је, на предлог ресорног министарства, уведена и привремена управа. Тада, челник привремене управе постаје човек који је до априлских избора био председник општине, чију је владајућу већину чинила групација од 14 одборника из Тадићеве СДС. А који су, пре тога, колективно, напустили Демократску странку. 
Шлаг на торту стављен је убрзо након тога када је, комплетан Општински одбор СДС, на челу са председником (бившим председником општине) и вршиоцем функције председника Привременог органа,  прешао у Српску напредну странку!
А само месец дана раније из Општинског одбора СДС (ако је веровати медијима), јавности је поручено да су новонастали проблеми у Белој Паланци резултат "опструкције поражених снага у општини", док је њихов први човек и председник општине припретио:
"Због овог политичког насиља над грађанима, обратићемо се надлежним домаћим и страним институцијама, пре свих Министарству за државну управу и локалну самоуправу и ОЕБС-у, како би се овај проблем решио."
http://www.belapalanka.org.rs/
Да би овај политички трилер у Белој Паланци био потпун, побринуо се и први човек Општинске изборне комисије, који је одлучио да поднесе оставку, али се на ту функцију поново нашао на новим изборима који су у Белој Паланци одржани пре десетак дана.
На тим, септембарским, изборима, као што је на предизборном митингу у Белој Паланци и најавио премијер Александар Вучић, убедљиво је победила (са још већим процентом него што је најавио лидер напредњака) листа "Српска напредна странка - Александар Вучић", за коју је, према извештају Општинске изборне комисије, од уписаних 9.631. бирача, гласало 5.781. Тиме је ова странка обезбедила право да у локалном парламенту, од, укупно, 29 одборничких места, има 24, док је преосталих пет припало листи "Ивица Дачић - Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија ЈС)". Остале четири листе које су се (како многи тврде на гласачким листићима нашле само као покриће), освојиле су безначајно мали број гласова.
http://www.belapalanka.org.rs/
Но и поред тога што је огромна пажња домаћих медија  била посвећена ванредним узборима у Белој Паланци, стиче се утисак да су они јако мало простора посветили бојкоту опозиције. Другим речима, чини ми се да је просечан грађанин Србије био необавештен о разлозима због којих на ове изборе нису изашле ДС, ЛДП, СДС и "Доста је било". А да је "неко" покушао то да надомести "уводећи у игру" листе "Демократска опозиција за Белу Паланку" и, као врхунски плагијат "Победа, доста је било". За обе ове листе гласало је, укупно, 54 грађана општине Бела Паланка.
Медији, како штампани, тако и електронски, учинили су да Бела Паланка, минулих месеци, буде главна вест (можда и због "министарског дефилеа"), али, након одржаних септембарских избора, стиче се утисак да је, поново, утонула у своју свакодневницу. Веровтано заокупљено реализацијом обећања које је у Белој Паланци, на завршној конценцији, дао први човек напредњака и премијер, Александар Вучић? Мада, о свему томе, за сада, нема никаквих потврда. А било би занимљиво да се медији заинтересују шта се догађа у овој општини, након избора. 
У ту "заинтересованост" не рачунам краткотрајне "варнице" које су изазвали чланови Председништва Социјалистичке партије Србије, Дијана Вукомановић и Ивица Тончев. И то више као последица, очигледно, лошег изборног резултата ове странке на превременим изборима у Белој Паланци. Што ме подсећа на  "кућни свађу због лошег материјалног стања".
Ипак, да бих био сасвим прецизан, након избора у Белој Паланци, огласио се и дневни лист "Данас" и то својим "редакцијским коментаром", у коме, пише и ово:
http://www.belapalanka.org.rs/
"Избори у Паланци, међутим, нису огледало будућих председничких избора, него огледало каква је у Србији власт на локалу. Јер, грађани нису у толиком броју гласали за СНС, него за свог локалног челника - Горана Миљковића. Он је до априла био код Тадића, потом је са читавим одбором прешао у СНС. Тако да и напредњаци могу толико да славе победу своје државне политике, пошто је Бела Паланка гласала за свог градоначелника, пре свега. Нити опозиција може много да се жали на изборне услове, фиктивне групе грађана и остале томе подобне теме, када целу ту причу води неко ко је до јуче, макар и формално, био у њиховим редовима."
http://www.belapalanka.org.rs/
Имајући у виду стање у нашем новинарству, најбоље је да на овај "коментар" - немам коментар! Јер, да је овај "коментатор" само мало "загњурио" у документацију могао је, без већих проблема, да установи како је "први човек мале вароши" на то место, најпре, дошао као члан Демократске странке, да би затим прешао у Тадићев СДС, а недавно и у Српску напредну странку. Или, прецизније речено да је, на априлским изборима предводио листу "Социјалдемократска странка - Горан Миљковић", а да је, на овим септембарским, (како је, својим саопштењем за јавност, исту известила Општинска изборна комисија), био први на листи "Српска напредна странка - Александар Вучић". У сваком случају, уколико је "коментатор" Данас-а мислио да је Александар Вучић "локални челник", онда је и коментар оправдан!
http://www.belapalanka.org.rs/
Са друге стране, можда је "коментатор" дневног листа "Данас" у праву означавајући садашњег председника Привременог органа општине Бела Паланка за "локалног челника". Ако имамо у виду да је на званичном општинском сајту, на насловној страни, током трајања читавог изборног процеса, била доступна информација (уз фотографију) да је већ помињани Горан Миљковић - председник општине. А да се права информација добије тек када се отвори одељак "локална самоуправа-председник општине".
Али, то није све. Изненађење насатаје уколико се на поменутом општинском сајту отвори одељак "институције - политичке организације", где стоји информација да је председник Општинског одбора Социјалдемократске странке у Белој Паланци - Горан Миљковић. Дакле, исти онај човек који је и члан Српске напредне странке и повереник Општинског одбора СНС Бела Паланка. 
Што доказује да је, у овом информатичком веку, могуће бити, у исто време, на два различита места. Односно, у две странке.

среда, 14. септембар 2016.

МОКРАЊАЦ И ПРИЈАТЕЉИ


Када је "најстарији дневни лист на Балкану", крајем августа, објавио најавни текст о "Мокрањчевим данима", било је сасвим јасно да једна од најстаријих и најзначајнијих музичких манифестација у Србији, ни ове године, није успела да привуче пажњу ресорног министарства.
Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу,  вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска  решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве." 
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо  о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле  јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.

среда, 07. септембар 2016.

О Ц Е Н А


Вероватно нисам једини коме се, ових дана, у вези са најновијом регионалном шпијунском сапуницом, јавља асоцијацијa на једну од култних драма коју је  Душан Ковачевић, објавио 1983. године, а по којој је, наредне године, снимљен и истоимену филм.
Међутим, немам намеру да се и сам прикључим армији оних који ће, на различите начине, допринети да ова суморно-хуморна прича буде још једна димна завеса за мноштво животних проблема које ова власт жели да камуфлира.
Јер, пажљивим проматрачима онога што се, ових дана, појављује у медијима није могла да промакне чињеница да је поменути догађај заокупио сву медијску пажњу, свих могућих медија. А најновији "балкански шпијун", Чедо Чоловић, за тили час доспео је (чак!) и на странице Википедије. Због чега? Претпостављам да је неко тако хтео. Вероватно као што је неко хтео да брутално пребијање Горана Херлинга, професора Гимназије "Михајло Пупин" из Ковачице, буде (у најмању руку) медијски замагљено. И да би то замагљивање, вероватно, било потпуно да није било друштвених мрежа, које су причу о пребијеном професору пласирале у јавност, након чега ни медији нису могли да је прећуте. Зато и мислим да поређење ова два догађаја који међусобно (осим времена дешавања) немају никакве везе, представља парадигму како медијског, тако и општег стања у нашем друштву. О чему говори и податак да су неки медији, након што су се на једвите јаде одлучили да пишу о пребијеном професору, то урадили крајње непрофесионално, али, за наше појмове, прилично уобичајено. Износећи ставове новинара и личне опсервације, уместо података и чињеница, трудећи се да пронађу неку врстау оправдања за нечије силеџијско понашање. Јер, не треба занемарити чињеницу да је професор претучен на свом кућном прагу. Што значи да га је неко напао у сопственом дворишту или кући. И ту више није важно да ли је нападач био изазван нечим што је професор, наводно, рекао.
Са друге стране, упркос чињеници да ће и овај догађај имати судски епилог (као и у случају "балканског шпијуна"), због чега се изјавама не треба мешати у истражне радње, упадљиво је да је у овом "просветном" случају изостала реакција Министарства просвете, превасходно првог човека ове институције - Младена Шарчевића. Надам се да нисам усамљен у ставу да је незамисливо да, ресорни министар, није свестан да својим ћутањем, у ствари, "аминује" пребијање (са којим год "оправдањем" ) својих просветних радника на сопственом кућном прагу.
Е сад, човек може и да помисли да је нови министар просвете (науке и технолошког развоја) стидљив и да не би да се свако мало појављује у медијима. Међутим, на основу досадашњег прес клипинга (press clipping) који сам (без икакве надокнаде) начинио, испада да је (за разлику од неких других), министар просвете имао поприличну медијску пажњу. И то, вероватно, са добрим разлогом. Пошто је за изузетно кратко време предложио толико реформи нашег образовног система, које ова земља није видела још од оних које је спровео Стипе Шувар. (За оне старије подсећање, а за млађе информација да је Стипе Шувар аутор и реализатор идеје о такозваном "усмереном образовању" у некадашњој Југославији, чије се последице, према многим мишљењима, и данас осећају).
За почетак, актуелни министар је саопштио да је наша просвета оптерећена вишком. Односно, да је чак 6.000 људи у овој области - прекобројно. Бавио се министар и такозваним "одокативним" методама, према којима, само у Београду, постоји вишак од 3.000 људи.
Претпостављам да су процене министра просвете о "просветним вишковима" биле основа (или, застрашивање - како ко то хоће да схвати), за оно што је уследило након неколико дана. Када је министар у(с)тврдио да "просветни радници немају разлога за штрајк". Међутим, како се испоставило, новопечени министар није био добро упућен. Тако да су просветари, дан пред почетак школске године, у пет до дванаест, одржали протест у центру Београда, на Тргу Николе Пашића. Само што медији томе нису дали онај простор који је добио министар Шарчевић. Који је, не обазирући се на захтеве просветара најавио да ће се "школство мењати од темеља".  И пре но што је стигао да почне са каменом темељцем, додао је да ће једна од новина бити и то да ће "родитељи оцењивати наставнике и директоре". Међутим, да је министар мислио и на родитеље, показао је већ првог дана нове школске године. И поручио им да ће њих - по џепу. И то не мало. Већ 1.500 евра уколико им дете буде имало 20 изостанака!
Већ ових неколико примера указује на то да је нови министар просвете надмашио многе своје претходнике. Јер је, за мање од два месеца, успео да "баци рукавицу" у лице и просветарима и родитељима. Што није пошло за руком  ни једном досадашњем министру просвете, још од 11. јануара 1811. године, када је у Србији основано прво министарство просвете, на чијем је челу био наш познати просветитељ и реформатор, Доситеј (Димитрије) Обрадовић.
Али, та бачена рукавица не значи да ће министар сносити неке последице. Поготову не у земљи Србији, где је одавно једино важно да се "рукавица у лице", никако, не баца првом човеку Владе Србије и читаве државе, Александру Вучићу. Јер је, у крајњем случају, Вучић и "открио" господина Шарчевића.
Једино је остало непознато - када. Пошто је (како су известили медији) лидер Демократске странке, Бојан Пајтић, у скупштинској расправи, током представљања најновије Вучићеве владе изнео податак да Шарчевић постаје министар "само зато што је био директор школе коју је Вучићев син похађао". Та информација је, очигледно, изнервирала тада "техничког премијера", па је  лидера опзиционе ДС оптужио за нападање  "детета које је поштено ишло у школу, завршило поштено, без и једне поклоњене оцене", додајући  и да "никада пре није видео Шарчевића".
Међутим и у овом случају се показало да "батина има два краја". Други крај (а да тога, вероватно, није ни био свестан) држао је министар Шарчевић, који је, десетак дана касније, гостујући у једној телевизијској емисији, сасвим случајно, рекао и то да је "Вучића упознао кад му се син уписивао у школу, пре осам година..".
Сада се, оправдано, поставља питање ко овде говори истину, а ко је, у широком луку заобилази. Па, уколико се већ уводи систем у коме ће сви све да оцењују, крајње би време било да и ми грађани оцењујемо власт. Али не да чекамо да им се заврши мандат. Већ одмах. Да не би до избора заборавили шта су све причали, а шта урадили. И то на свим нивоима. Од председника општине, преко посланика до министара. Укључујући и премијера.
Па ком опанци, ком - јединица.

недеља, 28. август 2016.

К Л О З Е Т


Клозет - (старофранцуски clos, латински clausum - од claudere - закључати, затворити), нужник, заход, клоња, WC (ве-це) - скраћеница од енглеског (water closet), има историју дугу око 45 векова (25 пре нове и још 20, нове ере). Упркос уверењу које влада у нашем народу да је овај израз нешто што треба избегавати у јавној комуникацији, а употребљавти ("умивенији") израз WC, захваљујући (а коме другом?) актуелном премијеру, Александру Вучићу, израз клозет (уз све остало што уз то иде) ушао је у наш модерни политички речник.
И то је нарочито интензивирано у претходној предизборној кампањи. Није занемарљив ни медијски допринос да ова прича буде толико присутна у јавности, али стичем утисак да је у њој уживао и сам премијер. 
Толико да је на предизборном митингу у Бору, тада као технички премијер, обећао да ће и даље , "упркос што му се смеју и називају га премијером за WC, он наставити да посећује сваки тоалет у Србији". 
Ова прича о клозетима у Србији, није промакла ни страним медијима, који су је зачинили са  мало оружја
А што се "домаћег терена тиче", Вучићева прича о клозетима (по ко зна који пут) поделила је Србију. Једни (углавном они који слепо верују вођи) сматрају да је та тема веома важна за ову државу, док они други (углавном они који Вучићу не верују ни кад им каже који је дан), збијају шале на ову тему. У овом случају, истина није на средини, јер се заиста ради о веома важној теми. Ако ни због чега другог, а оно због тога што смо, грубо речено, због клозета под лупом читавог модерног европског света, а и шире. О томе говори и податак да су Уједињене нације у свој календар увеле и Светски дан тоалета, који се (као и Међународни дан мушкараца, који УН још нису признале), обележава 19. новембра. 
Мада није за утеху, у овој области и од нас има горих, јер је генерални секретар Уједињених нација, Бан Ки Мун, говорећи поводом Светског дана тоалета, прошлог, 19. новемра, истакао да, према подацима ове организације, 2,4 милијарде људи на планети нема адекватне санитарне услове, а готово милион људи нема клозет и принуђени су да нужду обављају на отвореном простору. Он је додао да су због тога УН, још 2013. године, покренуле акцију "Call to Action on Sanitation", са циљем да се, до 2025. године, престане са обављањем "дефекације на отвореном". 
Ако имамо у виду да су историју клозета започели Египћани (којима се званично признаје и изум претече даске за WC шољу), који су, са формирањем градова, схватили да је неопходно уредити и просторије које би, према данашњој терминологији, звали WC, јасно је да наш свет, за неколико миленијума, није баш много узнапредовао у овој области. Пошто је, према већ изнетим подацима, очигледно да су, чак и стари Римљани много боље "регулисали" ову област од многих данашњих земаља, јер су још тада имали (истини за вољу заједничке) просторије које су грађене изнад потока и у којима су обављали неопходнуе физиолошке потребе. 
За разлику од Римљана, градитељи у феудалној Европи, своје клозете су дизали "небу под облаке", односно у оним добро познатим "избочинама" у кулама и замковима, пошто је идеја била да ће тако "гравитациона сила" најбоље одрадити свој посао. Међутим, они који нису били те среће да живе у замковима, за неопходне физиолошке потребе користили  су посуде које су биле смештене испод кревета, и које су се празниле (тек када у њима није било места!) директним избацивањем на улицу.
У 16. веку су овакве навике почеле да се мењају, пошто је енглеска краљица Елизабета I, постала власница првог клозета са текућом водом, који је дизајнирао њен кум Сер Џон Харингтон. Без обзира што је краљица одбила да користи ову новотарију, она је почела да се "шири" Европом. А тек након индустријске револуције, порастао је интерес за хигијену, тако да су идивидуални клозети постајали све присутнији, најпре, у кућама богатих троговаца и других имућнијих житеља напредних европских држава. Упркос томе, све до средине седамдесетих година двадесетог века, индивидуални тоалети, какви су данас познати, били су реткост. 
Очигледно је да је овај изум западног света још увек луксуз у многим државама, па и нашој Србији, што је, по свему судећи, и нашег премијера навело на размишљање да, као и неки владари пре њега, учини нешто значајно по чему ће остати упамћен у народу. 
Јер клозет, као и у развијеном западном свету, и у Србији има неку врсту историје.
Мада она није тако детаљна, остало је забележено да су "водени клозети" у Србију почели да стижу током 19. и 20. века, мада још увек има делова у којима су они "технолошко чудо". У складу са називом овог блога, мени је био занимљив податак да је у Ниш и јужни део Србије први енглески, "водени клозет" стигао 1919. године. А за то су заслужна двојица солунаца - Риста Јовановић и његов отац Милан. Наиме Риста, који је био болничар добровољац, а касније, угледни нишки столар, који је, са својим оцем, донео прву клозетску шољу са пратећом опремом, тиме је ушао у историју. А много мање је познато да је, управо Риста Јовановић, саградио скромну камену пирамиду на улазу у Вону болницу, која сведочи о жртвама пегавца који је харао Србијом од новембра 1914. године и који је, за непуних пола године, однео више од 30.000  цивила и војника.
Северније од Ниша, педесетак година раније, још један клозет је ушао у историју. Наиме, ако је веровати једном новинском напису, тај такозвани "пољски" клозет, налазио се у Смедереву, а могао је да "дође главе" кнезу Милану Обреновићу, будућем краљу Србије. Овај догађај, који је у усменом предању назван "Смедеревски намештај" одиграо се 6. октобра 1871. године, када је кнез, због тајновитости, био смештен на имању једног заклетог обреновићевца, иначе његовог личног пријатеља. Предвече, када је кнез одлучио да оде "где цар иде пешке", за њим је кренуо и ађутант који је током кнежеве физиолошке потребе, дискретно боравио недалеко од "пољског" клозета, смештеног у дну дворишта пространог имања на обали Дунава.
У једном тренутку, ађутант је чуо страховит тресак праћен кнежевим запомагањем а касније и пуцањ. Ађутант је провалио врата клозета, али, на сопствено изненађење, кнеза није видео. Убрзо је схватио да се будући краљ Србије налази у септичкој јами, након чега му је пружио канију сабље извукавши га из "овог проблема". Ађутант је, како ово усмено предање каже, два сата на Дунаву прао кнеза, доносећи му у тајности нову преобуку, заклевши се владару на крсну славу и све што му је најсветије да о овом догађају никада и никоме ништа неће рећи. Ако је веровати овој причи, она је имала и свој наставак. Наиме, спроведена је истрага од стране једног официра, који је под заклетвом, утврдио је да је ово било дело атентатора, који су даске клозета полили киселином од чега су оне сагореле, али и сачувале облик, што је заварало кнеза.
Мада биографи Милана Обреновића нису обрађивали овај догађај, многи верују да је, захваљујући овом, на срећу, неуспелом атентату, Стари двор веома брзо добио канализациону мрежу а сви дашчани нужници били замењени енглеским клозетима са керамичким шољама.
Наравно, како тада, тако и сада. Нити сви грађани живе на двору, нити сви грађани Србије и дан-данас имају подједнаке услове за достојанствено вршење физиолошких потреба.
Управо због тога, намери премијера Вучића да уведе више реда у комуналну инфраструктуру појединих институција нема се шта приговорити. Напротив. Једино остаје питање да ли је тај наум заслужио да нађе своје место и у чувеном Вучићевом експозеу, чији сам узорак пронашао на званичном владином сајту, а који има 80 страница и за који се тврди да је она краћа верзија.
Међутим, треба бити реалан па у овој премијеровој идеји препзнати и одређени диктат. Пошто нам, као и у многим другим областима и због клозета, Европска унија "дише за вратом". Да не кажем да ћемо, по свему судећи, до Европе доћи преко нужника. 
Наиме, није никаква тајна да је још пре више од пет година, дакле, када су напредњаци тек правили планпве како да отму власт из руку жуто-црвене коалиције, држава Србија морала да одговори и на 2.483 питања из упитника Европске комисије. Одговарајући на та питања, тада смо и себи и њима морали да откријемо дуго и сигурно чувану тајну каква нам је клозетска ситуација.
Тада су грађани Србије, заједно са главним градом Европске уније, Бриселом, сазнали да од 7 милиона и 400 хиљада становника Србије (без преамбуле Косова и Метохије), милион и две стотине хиљада нема купатило, а чак милион и по ни WC. Скоро милион људи у Србији живи без канализације, 300.000 становника без струје, а пола милиона без чисте воде за пиће. Брисел је том приликом сазнао и то да нам, за разлику од купатила, оружја не фали. Наиме, грађани (легално) поседују милион и две стотине хиљада комада оружја, управо колико нам фали купатила. А вероватно је део недостајућих купатила и у престоном Београду, пошто се свакодневно купа тек половина житеља главног града, а сваког другог дана то чини нешто више од 17 процената, док при уласку у кућу руке пере 80 процената Београђана.
Претпостављам да из наведеног (а што је свакако било доступно и премијеру Вучићу), није било тешко утврдити која се тема може уврстити у предизборну кампању која у Србији, по свему судећи, траје стално. Једино остаје питање да ли ће премијер Вучић, након обилажења и сређивања клозета у јавним институцијама, почети да обилази и уређује и онај део који је у "приватном власништву", а где је (према изнетим подацима) ситуација много гора.
А да не говоримо о томе што ми се чини да ће и у овом, најављеном, сређивању клозета у школама и домовима здравља, поново бити селекције. Те да ће оне институције које се налазе јужно од Бубањ потока, поново, бити на зачељу. Или, никада неће стићи на ред.
У том контексту, јавно постављам питање да ли је и амбулантски клозет који се налази иза Дома културе у селу Протопопинци, у општини Димитровград, уврштен у званичан план обиласка премијера Вучића? И да ли ће и када житељи овог места бити у прилици да, на овом месту, достојанствено оду у WC? Јер, без обзира што у овом селу живи свега четрдесетак људи, углавном у поодмаклим годинама, надам се да су и они премијерова брига.

Поготову што поменути клозет изгледа тако да није никакво чудо да, вероватно, здравствени радници, који сваког другог четвртка долазе у ово село, одлазак у овај објекат доживљавају као сцену из неког америчког хорора. Под претпоставком да у клозет одлазе само они и да су малобројни сељани све своје физиолошке потребе обавили "у свом дворишту". Истини за вољу, ни амбуланта није у много бољем стању, а велико је питање колико ће дуго још таваница овог дела Дома културе бити у једном комаду, пошто се овој грађевини већ неколико година, убрзано урушава кров. Вероватноћа да се, ускоро, уруши и плафон амбуланте у директној је зависности од величине рупе на крову зграде Дома културе. А она (рупа) је сваког дана све већа.
Међутим, колико је мени познато, премијер, још увек, није помињао домове културе.