четвртак, 05. јануар 2017.

П Р Е Д С Е Д Н И К


Фото: ТАНЈУГ (Раде Прелић)
Пре неколико месеци (када прича о председничким изборима још није била занимљива медијима), разговарајући са пријатељима, изрекао сам лични став  да би један од кандидата могао да буде и садашњи премијер. Приметио сам да им је то деловало као да сам им рекао да ћу у априлу летети на Марс. Међутим, сада је то наша реалност. Па, чак и уколико на Сретење Господње не добијемо званичну потврду ове моје, вишемесечне, претпоставке, биће то јш једна потврда онога што сада и врапци знају. Да све одлуке у овој држави, на овај или онај начин, доноси садашњи премијер, Александар Вучић. А то значи да, уколико премијер, из било ког разлога, одлучи да буде председнички кандидат, онда ће то тако и бити.
А како је дефинисано чланом 114 Устава Републике Србије, председник ове државе, пре но што почне да обавља своју дужност, треба да, пред народним посланицима, у Парламенту Србије изговори следећи текст заклетве:
" Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."
Међутим, да би се то догодило, биће потребно да садашња прва дама Народне скупштине, Маја Гојковић, распише изборе за председника Републике, што она, према Закону, мора да учини 90 дана пре истека мандата садашњем председнику, Томиславу Николићу. А имајући у виду да је "председник свих грађана", након победе у другом кругу, над Борисом Тадићем, 20. маја 2012. године, поменуту заклетву изговорио 31. маја 2012. године, простом рачуницом се може утврдити када ћемо морати на биралишта.
При чему, како сам већ навео, претпостављам да свако ко је при здравој памети, зна да коначну одлуку о томе неће донети ни Маја ни Тома, већ Аца. Али, оно о чему ни Он који одлучује о свему и свачему, неће моћи да одлучује је чињеница да избори морају да се одрже. Осим, уколико, у међувремену, са неким не заратимо, или се уведе ванредно стање. Што је предвиђено чланом 116, став два, Устава Србије: "Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања." 
Али, уколико претпоставимо да ћемо и ове председничке изборе (а можда и парламентарне) дочекати у миру, благостању и просперитету, бар према првим најавама, можемо очекивати да ћемо имати занимљиву предизборну кампању. Јер је очигледно да у овој држави многи воле и могу да буду председници. То су показали сви досадашњи избори, а ако је судити према првим показатељима, велика је вероватноћа да ће на наредним иборима бити много више од 12 кандидата колико их је било на претходним изборима, 2012. године.
Што се мене тиче, ма колико та листа била дугачка, биће ми олакшан посао. Јер, о једном имену нећу ни у сну да размишљам. Пошто ми не пада на памет да гласам за некога ко је, и пре но што се кандидовао, почео да "обилази истину". Упркос тврдњи да од њега и Вучића, ова држава нема бољег двојца, те да би у супротном овде завладао хаос, још увек актуелни председник, наводно свих грађана, обећао је да ће до Божића донети одлуку о својој новој кандидатури и о томе обавестити заинтересоване. Међутим, изгледа да се председник мало заиграо - заборављајући "ко коси а ко воду носи". Тако да је "онај који коси", и "водоноши", али и свима нама, саопштио да ће том одлуком, двојац "без кога би завладао хаос", уместо на Божић,  обрадовати поданике на Сретење Господње. Објашњавајући то тиме да они (за разлику од неких других), "као одговорни људи раде свој посао, а не баве се дневнополитичким темама". Или је вођа проценио да та одлука заслужује, макар, троструки празник - верски, државни и лични, актуелног председника.
У сваком случају, уколико је садашњи председник државе (са шесторо својих саветника) већ осмислио сценарио по коме би, уносећи бадњак у зграду на Андрћевом венцу, народу саопштио и радосну вест да ће се још једном кандидовати за "председника свих грађана", очигледно је да ће морати да га коригује, додајући му одговарајућу сценографију прикладну Сретењу Господњем и свом рођендану. Уколико некоме (и коме?) тада буде до славља.
А до тада, пошто је очигледно да ће "двојац" бити заузет "напорним и тешким радом", бићемо принуђени да свакодневно слушамо Вулина (који је, по тој аналогији, очигледно беспослен), у улози "тумача народних жеља". И коме, вероватно, свакодневно, јато голубова писмоноша, поручује да "народ жели Вучића за председника". А да та "председничка прича" не би била превише монотона, зачинио је СПС-као-дисидент Ружић, тврдећи да би Дачић био најбољи кандидат, али, додајући  и да је Вучић најјачи.
Но и поред моје претпоставке да ће на априлским, председничким, изборима бити много кандидата, јасно је да ће поменута тројица, у предкандидационом финишу, завршити као "три у један". О чему ће одлучити "најјачи". Остали ће аплаудирати.

уторак, 03. јануар 2017.

З Н А М Е Њ Е


Фото : Ж. Р. Драгишић
Већ данима пролазим поред једне неготинске, основношколске образовне, установе, у нади да ће се десити чудо, те да ће неко приметити да нам државно знамење које је на њој истакнуто више ни на шта не личи. Односно, да то више и не личи на знамење, већ на обичну, поцепану, крпу.
Истини за вољу, није то једина државна застава у главном граду Неготинске Крајине, која је у тако јадном стању. А то показује наш прави однос према држави. И, наш, прави, патриотизам. Пошто је очигледно да многи поистовећију патриотизам са припадношћу одређеној (углавном, владајућој), политичкој партији. Где се патриотизам дефинише количином улизивања претпостављенима и вођи. А то, уопште, није битно онима који су, можда, у ове празничне дане залутали и у "тупе углове" Србије, које ја, не без разлога, називам Србија ван Београда
Фото: Ж. Р. Драгишић
Наравно, није први пут у историји да се бавим овом темом, али то први пут чиним у овој години. А подсећања ради, овом темом сам се бавио у још једном тексту, упоређујући наш однос према сопственој застави и однос према својој застави припадника једне, нама  "далеке али пријатељске државе".
Имајући у виду да још увек траје празник, морам признати да нисам нешто расположан за превише елаборирања на ову тему (мада има разлога), како сам то чинио у два поменута текста. Али потребно је, на крају, (али не мање важно), подсетити надлежне да наш однос према државној застави није и не може бити само патриотски. Већ по том питању имамо и одређених законских обавеза. 
Које су дефинисане у Закону о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије

Фото: Ж. Р. Драгишић

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Ограничења приликом употребе грба и заставе Републике Србије
Члан 6.
Грб и застава Републике Србије не смеју се употребљавати ако су оштећени или су својим изгледом неподобни за употребу, већ се повлаче из употребе.


VI. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
Фото: Ж. Р. Драгишић

Прекршаји

Члан 42.
Новчаном казном од 40.000 до 400.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).
За радњу из става 1. овог члана казниће се за прекршај и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара.
Новчаном казном од 5.000 до 20.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако истакне заставу или грб Републике Србије који су оштећени или неподобни за употребу (члан 6. овог закона).


петак, 23. децембар 2016.

П И М Н И Ч Е Њ Е


Чињеница је да сам на овом месту, и по неколико пута, писао на исте или сличне теме. Али, то није било због моје инертности или недостатка жеље да пронађем "нову тему",  поготову што се чешће догађа да оне (те теме) "пронађу" мене.
Истини за вољу, овај текст ће се бавити двема темама, којима сам се, у неким ранијим текстовима већ бавио. Првом темом, у чијем је средишту испитивање јавног мњења (и проблеми који у вези са тим могу настати, уколико се то обавља на нестручан начин), бавио сам се чак два пута - у тексту од 6. децембра прошле године, под називом И би(ће) светлост!, као и текстом под називом Анкета, који је настао 9. јануара, ове 2016. године. Другом темом, која би, колоквијално, могла да це назове "новоговор", бавио сам се у тексту од 30. јула 2014. године, под називом Легат. Понављање је мајка знања - каже латинска изрека.
www.negotin.rs
У сваком случају, чак и да сам хтео да избегнем ове две теме, тешко да бих у томе успео, пошто се и једна и друга, већ дуже време, налазе на насловној страни званичне интернет презентације општине Неготин. И то на једном месту. У одељку под називом "анкета". Оно што је занимљиво, а што се не догађа први пут, је податак да уредник (администратор) или група људи која се бави овим послом, пренебрегава чињеницу да је неразумно грађанима нудити анкетирање на овај начин. Без икаквог пропратног текста. Јер, текст који је објављен још 12. децембра, под називом "Анкета - Туристичка валоризација "Пимница" већ је давно "отишао" у архиву, па грађани који би сада, или наредних дана, желели да се укључе у ову анкету, немају могућност да сазнају о чему се ради. Лично, не верујем да ће се многи определити да пронађу објашњење и разлоге за израду једне овакве анкете, али, чак и уколико се неко одлучи за тако нешто, претпостављам да ће се чудом чудити образложењу које је у том тексту наведено.
"Поштовани суграђани,
www.negotin.rs
Један од стратешких циљева општине Неготин је развој туризма који укључује и туристичку валоризацију Рајачких, Рогљевачких и Смедовачких винских комплекса познатих као "пимнице". У оквиру пројекта општине Неготин "Лични ставови - заједничке одлуке" Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ и Швајцарске развојне агенције СДЦ, између осталог подстакнуто је учешће грађана у активностима везаним за туристичку валоризацију ових винских комплекса."
Оно што је мени засметало је, по ко зна који пут, некоректно писање назива неких страних организација, код којих (према званичном правопису) важи правило да, кад се на српском пишу ћирилицом, онако како се изговарају, а да се, при првом помињању, у загради пише изворни облик читавог назива или бар скраћенице. 
Дакле, треба написати Немачка организација за техничку сарадњу (GIZ), као и Швајцарска агенција за развој и сарадљу (SDC), јер су то званични називи поменутих организација, поштујући (још увек важећи) правопис нашег (званичног) језика.
Занимљиво је шта још, између осталог, пише у информацији у вези са поменутом анкетом, која је објављена 12. децембра, ове године:
"Као наставак активности у укључивању грађана, овог пута, занима нас шта наши суграђани, грађани у суседним општинама, као и сви остали који прате наш сајт као и Фејсбук страницу Канцеларије за локални развој мисле о туристичким потенцијалима "пимница", па смо у том циљу на сајту општине Неготин поставили кратку анкету на десној страни почетне странице званичног сајта Општине Неготин."  
Из ова два цитата (који су недоступни свима онима који ће данас и наредних дана видети већ помињану анкету (или у њој учествовати) могу се извући и неки закључци. Најпре, мене, као грађанина, "подстакли су" да учествујем у свему овоме, али је велико питање да ли ће од тога бити и неке користи. При томе, наравно, не мислим на личну корист. Већ да ли ће и на који начин ове моје сугестије утицати на ток пројекта. А моја основна дилема (а можда и нешто више!) је садржана у питању: Како ће то "лични ставови" (моји и осталих грађана) утицати на , исправне, "заједничке одлуке"? При томе треба имати у виду да поменути "ставови" треба да буду изнети посредством једне, потпуно, неадекватне анкете. Која није дефинисана ни роком, ни чему ће служити ни којој структури становника је намењена. Самим тим, и резултати ће бити примерени томе. Односно - неупотребљиви. А да и не говоримо о веома "оригиналним" питањима, која, ради бољег увида овде цитирам:
Илустрација аутора - www.negotin.rs
1. Да ли сте посетили неки од комплекса пимница на територији општине Неготин?
2. Да ли планирате да посетите ове комплексе?
3.Да ли сматрате да ови комплекси могу да се развију у савремену туристичку дестинацију?
4.Да ли "пимнице" треба да буду укључене у укупну туристичку понуду општина у окружењу?
5. Да ли пивнице могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства?
Имајући у виду да поред анкете нема текста (а могао је да се да, макар, линк до њега) који појашњава на шта се односе питања и који су "комплекси" у питању, јасно је да ни одговори на ова питања не могу бити валидни.
Осим тога, запањујућа је неинвентивност (срамота ме је да употребим неки други, али прикладнији израз) у састављању питања, на чијим одговорима треба да буду базиране неке одлуке. И да ли аутор (аутори) анкете има идеју шта се може урадити са одговорима које је дало мање од 40 учесника у анкети (бар у тренутку када сам писао овај текст)? И колико је важно да је тај број људи (макар и стопроцентно) одговорио потврдно на питања да ле је посетио или ће посетити "неки од комплекса"? Такође, баш бих волео да ми неко објасни у каквој вези ће бити, евентуално "развијање ових комплекса у савремену туристичку дестинацију" и потврдан одговор четрдесетак учесника у анкети. Лично, сумњам и да би могао да добијем било какав "нормалан" одговор на питање како би то учесници у анкети могли да одлуче да се "пимнице" укључе у туристичку понуду општина у окружењу, нити како би то они (осим да гледају у пасуљ) могли да знају да ли "пивнице" могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства.
Наравно, да би овај текст био комплетан, недостаје му друга (најављена) тема. Односно, "новоговор" који је заступљен и у овој причи.
Пажљивим аналитичарима већ помињане анкете, као и пропратног текста (који се загубио у архиви мноштва информација на општинском сајту), вероватно није промакло да аутор (или аутори) користе два израза за "винске комплексе" - пивнице и пимнице. При чему, треба сасвим јасно рећи да не постоји никакво валидно утемељење за појам "пимнице", који се (како сам о томе већ писао), као пример "новоговора", ниоткуда, појавио деведесетих.
Претпостављам да се неком учинило згодним да ће употребом назива "пимнице" (као назива за грађевину у којој се, наводно, пије искључиво вино) начинити разлику од израза "пивнице" (у којима се, наводно, пије искључиво пиво).
www.negotin.rs
Лично, мени је израз "пимнице" толико извештачен да сам га увек доживљавао као резултат нечије потребе да, по сваку цену, уведе неку новотарију. Но, слажем се са чињеницом да су по овом питању мишљења различита. Само што ово не би требало да буде ствар за изјашњавање на референдуму јер код оваквих дилема, реч мора да има струка. А управо такво стручно мишљење пронашао сам пре нешто више од шест година у тексту који је, под називом "И вински подруми су баштина културе", августа 2010. године, објављен у листу "Блиц". Наиме, у њему се наводи став архитекте Босиљке Томашевић, из Републичког завода за заштиту споменика културе, као руководиоца пројекта "Неготинске пивнице", да вински подруми у околини Неготина могу само да буду "пивнице", а никако "пимнице".
Уосталом, све и да није тако, мислим да је крајње време, да, управо одавде, крене идеја да се ово "пимничење" или "пивничење" оконча на једини могући начин. Чиме би се избегла различитист у називу ових објеката, која може само да уноси беспотребну забуну. Која је, можда, допуштена у необавезној комуникацији, али не и у званичним документима.
Јер, не треба изгубити из вида да се ради о једном од кандидата Србије за упис на Унескову листу светске баштине, где се још налазе и манастир Манасија, тврђава Бач, Царичин град и Смедеревска тврђава.
Уколико желимо да нас неко озбиљно схвати, за почетак, морамо ми да будемо озбиљни.


петак, 16. децембар 2016.

ПРЕ ЧЕТВРТ ВЕКА


Сведоци смо да се у последње време, свако мало, нешто прогласи историјским догађајем. А да и не говоримо о томе колико пута су (чак и на дневном нивоу), вршиоци власти и њихови кербери, спремни да широким народним масама, обнародују да се нешто догађа "по први пут у историји". Тако да испада да пре овога нисмо ни живели, односно, да смо, "по први пут у историји", прогледали.
Међутим, да је, својевремено, "први пут у историји", у овој земљи, примењен Закон о одговорности за кршење људских права, или Закон о лустрацији (како је овај правни акт познат у јавности), претпостављам да би велика већина становника Србије била поштеђена многих на политичкој сцени Србије, који, као мантру, прежвакавају поменуту флоскулу. Не верујем да ту пропуштену прилику, чији је последњи воз прошао 11. јуна 2013. године, када је истекла десетогодишња важност овог, никада употребљеног закона, може надокнадити нови предлог Закона о лустрацији, који је Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), вероватно због симболике, најавила баш на овогодишњи Дан људских права, десетог децембра. Следећи мудрост народа са искуством, према којој "урађеном послу мане нема", долазим до јединог могућег закључка да и пропуштене прилике у неком послу, ретко када, могу бити кориговане. 
Такав пример и то са много пропуштених прилика, је једна медијска фирма, која (треба ли то наглашавати?), већ одавно не постоји. А настала је на данашњи дан, пре тачно четврт века.
Управо због тога, али вођен и моралним и сентименталним разлозима, трудим се да на данашњи дан, напишем неколико редова о Самосталној телевизији Неготин (СТВ). Телевизијеи пред којом је било много могућности и која би, да њени власници нису ишли из једне у другу пропуштену прилику, данас прослављала 25 година постојања и рада. Уместо тога, СТВ је данас, углавном заборављена телевизија, које се још само ретки сећају, а већ је неколико генерација овог дела Србије којима ни пуно име као ни скраћеница не значе апсолутно ништа.
За овогодишње подсећање на прву локалну телевизију овог дела Србије, али и прву приватну телевизију ондашње Југославије, искористио сам говор који сам написао за потребе обележавања десетогодишњице постојања Самосталне телевизије, под називом "Првих десет година". Тај догађај се збио пре 15 година у некадашњем хотелу Инекс, на самом крају 2001. године, када су многи били убеђени да се млада српска демократија "укоренила" и да више никада неће бити повратка на претходних десет година, у којима је Самостална телевизија покушавала да у једном од тупих углова Србије ван Београда промовише независно информисање. Не гајећи илузију да је било ко, међу многобројним  званицама, али и гледаоцима који су те вечери могли да виде извештај са поменутог скупа, упамтио нешто од овог говора, користим ову прилку да и прве и друге подсетим на телевизију које више нема.
                                            &&&&&&&&&&&&&&&&&&&
Када је пре десет година, тачније, 16. децембра 1991.године, почела са радом Самостална телевизија Неготин, као резултат ентузијазма групе младих људи, све је било прилично лако, као у Гетеовој мисли: "Сваки почетак је лаган, а на последње се степенице најтеже и врло ретко попнемо". Деценија иза нас, показала је да је то, са становишта објективног информисања било потребно, али и врло тешко остварљиво.
Основу за почетак рада, тада прве приватне телевизије у Србији, али и у ондашњој Југославији, чини новоизграђени кабловски систем, путем кога са емитовао програм, а имајући у виду да је то била инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањена је њена независност.
Већ на самом почетку, Самостална телевизија показује своју особеност и независност у програмској оријентацији, постајући сметња за актуелну власт, која је свих ових година покушавала да отежа и спречи њен рад.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са тадашњом Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија »Србија међу шљивама«, Зорана Остојића, снима се у Неготину.
Трудећи се да својим програмом прикаже и другачију слику ондашње Србије и њеног окружења, Самостална телевизија је током претходних година угостила све значајније лидере тадашње опозиције, почевши од премијера СР Југославије, Милана Панића, затим, Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића, Драгољуба Мићуновића, Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Душана Михајловића, Небојшу Човића, Момчила Перишића, Велимира Илића ...
Из тог периода, датирају и интервјуи рађени са Његовим преосвештенством, патријархом српским, Господином Павлом, као и са Његовом Екселенцијом, амбасадором Велике Британије, Ајвором Робертсом.
Средином 1995. године, настају први озбиљнији проблеми, када телевизију напушта већина људи који су иницирали њен настанак, осим садашњег сувласника, Дејана Грујића, чију упорност, од тог тренутка, подржава други садашњи сувласник, Синиша Пуљецовић, па СТВ наставља са радом, преселивши се у нове просторије, у згради Електродистрибуције, у центру града.
Трагајући за увек другачијим начином информисања својих гледаоца, СТВ, током грађанских протеста 1996/97. године, прати и протесте у Неготину, али обавештава и о протестима у другим градовима, захваљујући успостављеној сарадњи са Радиом Б92, уз несебичну подршку Верана Матића, која се наставља учлањењем Самосталне телевизије у Асоцијацију независних електронских медија.
На Бадње вече, 6.јануара 1997. године, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Гласа Америке, »Америка зове Србију«, као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
У пролеће, исте године, под политичким притисцима и услед лоших материјалних услова, Телевизија је принуђена да напусти простор у центру града, када јој уточиште пружа власник приватног објекта у коме смо и данас, господин Миодраг Станковић.
Но, пресељењем, не престају проблеми, па тако ондашња неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакује на приватну имовину и са зграде у центру града заплењује емисиону технику, која је враћена, делимично оштећена, тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године.
У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, неготинска власт наставља своју борбу против СТВ, желећи да запечати објекат из кога емитује програм, па Одбор за људска права Неготин иницира формирање и координира радом Одбора за заштиту Самосталне телевизије, у који се активно укључују лидери, локалних, тада опозиционих странака, што, уз несебичну подршку великог броја грађана, онемогућава противнике објективног информисања да реализују своје намере. 
Самостална телевизија те године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом »Радио Неготин« и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92 и Слободна Европа.
 Наравно, у ових ПРВИХ ДЕСЕТ ГОДИНА Самосталне телевизије, било је много људи који су помагали њен рад, што није увек било лако, па им се овом приликом захваљујемо, у нади да ће наша сарадња и даље трајати.
Посебну захвалност дугујемо изузетном разумевању, које су свих ових година имали Амбасада Велике Британије, Амбасада Сједињених Америчких Држава, Фонд за отворено друштво, Шведски хелсиншки комитет за људска права и Европска унија.
Током ових десет година, у Самосталној телевизији је радио и стварао велики број људи, који су, несумњиво, дали огроман допринос у раду и развоју ове медијске куће, без којих она, сигурно не би била профилисана на начин који је препознатљив.
Такође, и садашња, малобројна екипа, која ствара програм и радија и телевизије, оставља траг у афирмисању објективног и независног информисања.

Занимљиво је да сам овај говор завршио поруком: "Првих десет година је прошло, надам се да је пред нама будућност!" Што указује на то да сам већ наслућивао да је та будућност више него неизвесна.
И управо тако. Не само да ова телевизија није имала будућност, већ је, стицајем околности, остала и без прошлости. Јер, материјалних трагова има и буквално - само у траговима. Имајући у виду однос власти из "златног периода" СТВ, не верујем да је било шта сачувано у одговарајућим институцијама, попут Историјског архива. Дакле, једина сведочанства о постојању ове телевизије могу се наћи на ретким фотографијама из приватних колекција и, сада већ бледим сећањима неколицине активних учесника. Мало је података и у највећој светској архиви - интернету. Оно што је сачувано на интернету, углавном је везано за период од двехиљадите.
Средином јуна 2000. године, недељник НИН је објавио причу о томе како грађани Неготина бране своју телевизију. Неколико месеци касније, октобра 2000. године, објављена је информација да је СТВ, поново враћена у кабловски систем града, одакле је, вољом локалних моћника била протерана неколико година раније. 
Даљом претрагом, може се пронаћи и информација из 2006. године, објављена на некадашњем општинском сајту, у одељку који говори о медијима у Неготину. Поред основних података о Самосталној телевизији Неготин, овде се могу прочитати и информације о вечитом ривалу - Радио телевизији Крајина. Тих неколико реченица данас делује као далека, далека, прошлост.
Поготову ако се, као следећа информација са интернета прочита наслов "Продаја покретне имовине Самосталне телевизије Неготин у стечају", 10. јула 2010. године.
То је крај.

Текстови из ранијег периода, на исту тему:

среда, 30. новембар 2016.

ЗЛАТНО ДОБА


Фото: Танјуг (Зоран Жестић)
Смењивање догађаја у земљи Србији (углавном у функцији политике), одвија се као на покретној траци. У таквим околностима, јасно је да је на њих немогуће (дуже од једног дана) задржати пажњу грађана, упркос, тврдњама најнапреднијег дела овог друштва да се, готово сви они, дешавају "први пут у историји".
Зато и не чуди да, веома често, уместо главног догађаја, остане упамћена нека споредна активност или изјава која "надживи" и сам догађај.
Мислим да ће, управо та судбина задесити и презентецају "Беле књиге" (White Book), за 2016. годину, коју, већ традиционално организује Савет страних инвеститора - FIC (Foreign Investors Council). Овогодишња "Бела књига 2016", коју је представио Савет, који окупља више од 130 иностраних компанија, изнео је препоруке и конкретне предлоге за побољшање услова пословања, као и приоритете у економској политици. Осим тога, важно је рећи да се "Бела књига", редовно, објављује од 2003. године, па је, упркос томе што медији овај податак нису посебно истицали, било немогуће поменути догађај претворити у историјски. Мада је постојао потребан услов, пошто је (како су многи медији, детаљно, извештавали),  догађају присуствовао и премијер Владе Србије, Александар Вучић. А он је, обраћајући се присутнима, између осталог, рекао да Србија има одржив раст јер је економија на стабилним ногама и да увек уважава професионалне и стручне ставове пословне заједнице.
- Мислим да смо имали конкретне програме са конкретним роковима. То је дало снагу и кредибилитет реформама, што су потврдиле и међународне организације - рекао је Вучић, додајући да се потврђује његова најава да је "наредних пет година златно доба Србије".
Управо то "златно доба", које ће "задесити" Србију у наредних пет година, а које је актуелни  премијер Владе Србије,  још једном, апострофирао на поменутом скупу, по мом скромном уверењу, остаће да се памти и у годинама које долазе.
Као што су многи могли да примете, помињући "златно доба Србије", премијер овог пута није (као у многим ранијим приликама), помињао највећег сина свих народа и народности сада непостојеће државе, упркос чињеници која је више него очигледна да, упорно, покушава да свој историјски значај докаже упоређујући се са Јосипом Брозом Титом.
А, руку на срца, мене ово, најновије, "златно доба Србије" није ни асоцирало на већ давно прохујалу епоху ЈБТ, већ ме је асоцијација одвела много даље - у Античку Грчку.
И то из два разлога.
Први, јер је опште познато да израз "Златно доба" потиче из грчке митологије, који, обично, означава период у далекој прошлости, када је нека заједница, или читаво човечанство, живело у благостању и срећи, односно, лишено смрти, болести, глади, сиромаштва и других недаћа.
Већина митолошких прича у вези са изразом "Златно доба", такође, описује људе који су, што због радозналости, што због поноса, почели да развијају карактерне мане, због чега су разљутили богове, који су "ставили тачку" на "Златно доба", приморавајући их да живе теже него раније. Осим у митологији, израз "Златно доба" се користи и за означавање одређеног периода у развоју неке државе, покрета или уметничке форме, а као најпознатије се помиње "Златно доба научне фантастике".
Други, јер ме је то "златно доба Србије", асоцирало на античко историјско раздобље познато као Периклово доба, односно, Златно доба или Златни век.  Подсећања ради, треба рећи да је Перикле (495 - 429 п.н.е.) био старогрчки војсковођа и државник, упамћен и као велики покровитељ уметности, књижевности и науке, који је за време своје владавине, Атину претворио у средиште културе и духовности античког света. У то време је сазидан и чувени Акропољ са Партеноном. Обзиром да је био иницајатор за увођење многих закона који су били на штету аристрократије, а у корист народа, сматран је популистом.
"Отац" Историје, Херодот, наводи да је, неколико дана пре Перикловог рођења, његова мајка сањала да је родила лава. Мада је, по једном тумачењу те анегдоте, лав означавао моћ и славу, неки су сматрали да је то алузија на, наводно, чудан облик Периклове главе, која је била "на мети" комичара тог доба. Истини за вољу, Перикле је на бистама или уметничким сликама, био приказан са шлемом на глави, али, будући да је био стратег, шлем је могао да означава и његов војнички чин.
Размишљајући о овој теми, био сам убеђен да сам, од поменута два примера, имао много јачи разлог када сам премијерово "златно доба Србије", повезао са старом Грчком. Јер сам био убеђен да се решење ове загонетке налази у неком од многобројних цитата које премијер Вучић воли да користи у својим јавним наступима. А када сам претрагу сузио на два догађаја (експозе поводом представљања Прве Владе и експозе поводом представљања Друге Владе), било ми је јасно да сам сасвим близу одгонетања због чега ме ова асоцијација на израз "златно доба Србије" одвела тако далеко - чак у античку Грчку.
Први експозеу из 2014. године није садржао оно за чиме сам трагао, пошто је кључна реч у њему била модернизација, а премијерову пажњу (када су у питању цитати) привукао је Бенџамин Дизраели, Бил Гејтс, Душко Радовић и Тони Блер.
Читајући експозе из 2016. године (верзију од 80 страна), већ на четвртој страни, било ми је јасно да сам пронашао оно што ми је, очигледно, било урезано у памћење. На тој страни, премијер Вучић помиње античког филозофа Хераклита.
"Један од најчувенијих грчких филозофа, Хераклит, рекао је, пре скоро две и по хиљаде година - човек никада не крочи два пута у исту реку, јер то није иста река, нити је он исти човек" - рекао је, обраћајући се посланицима у Парламенту Србије, али и свеукупној јавности, тада (по други пут) мандатар, Александар Вучић.
Да би се боље схватила потреба Александра Вучића да се, макар на тренутак, врати у античку Грчку, треба подсетити да је  Хераклит (око 535 - 475 п.н.е.) био антички филозоф који се зарад филозофије одрекао краљевског живота, који је сматрао да је ватра почетак и крај свих ствари. Симбол вечног кретања и вечне борбе супротности. За Хераклита је кретање стварност а стабилност илузија. Уз цитат који је у свом експозео поменуо и Вучић, важно је истаћи да је за Хераклита "све у току, све се мења", због чега му је, по многима погрешно, приписана и крилатица "Све тече, све се креће" (Παντα ρει και ουδεν μενει).  Сматра се да је своје ученике подучавао користећи сажете изреке које су имале циљ да слушаоца подстакну на логичко закључивање, али пошто слушаоци нису баш увек могли да их разумеју, Хераклит је добио надимак Мрачни. 
За разлику од експозеа из 2014. године, у експозеу, из 2016. године, кључна реч је стабилност. О њој (стабилности), тада Мандатар Вучић реакао је и следеће:
"Успели смо у протекле две године да тешким и напорним радом унесемо стабилност у земљу и да поставимо снажније темеље. Да, даме и господо. стабилност је први неопходан корак ка будућности. Стабилност је цемент који смо успели да уградимо у темеље наше куће како бисмо је ојачали."
На крају, остаје нејасно, због чега је, тада, мандатар Вучић, из "шешира" извукао само један део Хераклитовог учења. Имајући у виду да је за овог филозофа "кретање стварност, а стабилност илузија.


уторак, 15. новембар 2016.

КУЛТУРА ДИЈАЛОГА


Не верујем да ћу рећи нешто ново, уколико, на почетку овог текста, изнесем тврдњу да је интернет једно огромно и непрегледно пространство у коме се, веома лако, може залутати. Али, који (интернет), у зависности од интересовања, може послужити и као непресушан извор информација. И што је још важније, који може бити један безграничан, виртуелни, складишни простор, где се многи подаци одлажу на неодређено време. Међутим, да ли ће тако ускладиштени подаци, бити пронађени од стране неког знатижељника, пре свега, зависи  од начина претраге. Односно, од кључне речи или појма. А то, врло често значи да тражимо једно, а нађемо нешто друго. Или, како се, у овом случају, мени догодило, "терајући зеца, истерао сам вука". Наиме, трагајући за некадашњом функцијом једног, у то време, "утицајног неготинског политичара", из "ДОС корпуса", пронашао сам текст који је, у мају 2003. године, објављен у листу Република
У поменутом тексту, описан је један (по мом скромном убеђењеу) значајан догађај који се, 39 дана након бруталног убиства тадашњег премијера Србије, Зорана Ђинђића, крајем априла 2003. године, одиграо у Неготину.
Наиме, у организацији листа Република и Општинског одбора Грађанског савеза Србије, након Врања и Кикинде, у Неготину је настављен пројекат дијалога о улози јавности у успостављању културе дијалога.
Упркос чињеници да сам у време одржавања овог скупа, био део "грађанског активизма", као један од актера у формирању Одбора за људска права Неготин, али и Мреже одбора за људска права у Србији, као и чињенице да сам био аутор неколико пројеката који су реализовани на Самосталној телевизији Неготин (који су имали сличан циљ као и поменути), морам да признам да сам о овом догађају упознат тек ових дана, када сам на интернету пронашао поменути текст у листу Република.
У сваком случају, пошао сам од претпоставке да је веома мали круг људи упознат са детаљима овог (лично мислим) веома значајног скупа. При чему сматрам да је његов значај како због тренутка одржавања, тако и због састава учесника. Због чега ми се, неминовно, намеће питање да ли би Неготин данас (када нема медија, али ни "јавности" за било какав дијалог), као и било која варош у Србији ван Београда, била у стању да организује овакав један скуп? Мислим да не грешим уколико устврдим да би (као аксиом) одговор био негативан. Без обзира што су овакви догађаји, баш као и пре више од 13 година, поново, потребни. Јер, упркос "заглушујуће буке бубњева", који обзњањују наше "историјско" срљање у Европску унију, још увек смо далеко од елементарних демократских начела. У многим областима.
Мислим да су многи учесници овог "неготинског дијалога" (који су, претпостављам од стране организатора били позвани да у њему учествују), већ заборавили на овај догађај, будући да је од његовог дешавања протекло више од 13 година. А да и не говоримо о томе да ли је и колико већ поменута "неготинска јавност" претрпела промена. И у ком смеру.
У сваком случају, жеља ми је била да овај догађај (пошто сам на њега случајно "набасао") извучем из огромног пространства интернета, "бацајући" на њега ново светло, са намером да га, поново, актуелизујем. Свестан чињенице да ће, након неког времена, поново, нестати у пространству из кога је, на тренутак, извучен.
Наравно, у тексту који следи, а који је објавњен у листу Република (чији је главни и одговорни уредник био, сада покојни, Небојша Попов) и чији је аутор Оливија Русовац, нисам ништа мењао, осим уобичајене графичке обраде, у складу са дизајном блога Србија ван Београда.

На дневном реду јавности

Јавност у Неготину незадовољна је јер не види како ће се остварити нормална држава, нема поверење у локалну самоуправу, налази се под притиском несамосталних медија, забринута је због нетолерантне атмосфере у граду, поставља питање зашто нема лустрације

Пре почетка разговора присутнима је приказан видео-снимак разговора у Кикинди (8. фебруара). О улози јавности у успостављању културе дијалога говорио је у уводној речи магистар Мирко Петковић, инжењер и председник Општинског одбора ГСС-а. Подсетивши да је за културу потребно, као и у неговању травњака у Енглеској, "мало семена и дуга традиција које код нас нема", Петковић је изразио очекивање да локална јавност може бар да убрза неке процесе садржајним и културним дијалогом.
Драгош Ивановић је подсетио да је Република у свом 15-годишњем постојању настојала да успостави дијалог у кључним моментима - како да не дође до рата, како да се рат заустави и како да се после рата нађе пут ка нормалној држави, у чему драгоцен прилог дају представници јавности градова у Србији. Небојша Попов је резимирао догађаје у земљи у чијем се контексту води дијалог у Неготину, дан уочи обележавања 40 дана од убиства премијера Зорана Ђинђића. Данас не можемо говорити о путу ка нормалној држави на исти начин као у Кикинди, у којој је дијалог вођен 40 дана пре погибије премијера. Догодио се атентат, уследила је оштра акција власти, најављују се суђења. Колико ће то што раде полиција и правосудни органи отворити пут ка нормалној држави и прекинути стање у којем је свако могао да убија и ради што хоће, видећемо.
Колико год веровали у ефикасност полиције и правосуђа, без институција као што су Савет за борбу против корупције, Савет за социјално-економски дијалог и заиста слободних медија нећемо знати који су путеви изласка из дуготрајне владавине силе.

Привременост власти

За стварање нормалне државе потребна је стабилна власт, рекла је Драгана Кнежевић, новинарка ТВ Крајина. Нестабилна власт на републичком, а нарочито на локалном нивоу подстиче шира осећања привремености. Овде су се промениле три власти и само је прва - коју је чинио ДОС - била револуционарна. Садашња локална власт, због тога што је свесна своје привремености, не улази у радикалне промене, она чека изборе и свој крај. Стање привремености осећа се и у борби против криминала. Свака гарнитура власти доводи своје људе у привредне и друштвене делатности.
Осећање привремености снизило је праг толеранције и међу демократски оријентисаним људима тако да странке не комуницирају ни унутар себе, а ни међусобно. Локална Скупштина пружала је доказ колико је праг толеранције низак. Ако су најбољи људи дошли на власт, због чега нису успели да се договоре него су изгубили подршку грађана који су гласали за њих. Ако такви људи на локалном нивоу траже нормалну државу - онда се све љуља. Кнежевић је приметила да су после толико година живота под претходним режимом многи људи изгубили идентитет и да је проблем демократске власти неразвијен идентитет појединца. Уместо да се идентификују са колективном структуром, појединци треба да развију сопствени идентитет, што је по њеном мишљењу услов за толерантније односе и за излазак из стања привремености.
И Чедомир Казимировић, психолог, члан ДС, рекао је да се нетрпељивост у ДОС-у на републичком нивоу негативно одразила на локалну власт. Мислио сам да ће власт коју смо изабрали 2000. издржати до нових избора, рекао је Казимировић додајући да су ДС и ДСС могли да владају, али је део ДОС-а (ДСС) ушао у коалицију са претходном влашћу. То је привремено стање и не можемо очекивати никакав бољитак. Али ми немамо два живота, а морамо да чекамо нове изборе, рекао је Казимировић. Нагласио је да јавност и НВО треба више да подрже републичку власт чији је задатак да донесе устав и законе који ће нас приближити Европи, а да се оставе по страни дискусије по којој процедури треба мењати устав. Знам да та власт има грешке, али снаге овога пута морају да се концентришу на подршку новом уставу. Грађани су на сахрани Зорана Ђинђића рекли да Европа нема алтернативу, нагласио је Казимировић.

Где је Закон о лустрацији?

Миодраг Станковић, инжењер, један од оснивача ГСС, сматра да је пре свих закона требало донети Закон о лустрацији. Знам да такви закони у бившим источноевропским земљама имају мане, али је највећа мана што закона нема, рекао је. Описујући атмосферу у Неготину који, како је рекао, нема карактеристике града у културолошком смислу, Станковић је навео да се "овде јавно мнење формира зависно од тога какву политику води власт, а она је овде апсолутна. То се пресликава, преплићу се свакојаки интереси. Ви у Београду можете да бирате између 15 лекара, али овде су само два. Да не бисмо дошли у позицију да трчимо изборне кругове за оваквим и онаквим личностима, морао би да се донесе Закон о лустрацији да се зна ко може 'на црту', а ко не може. И на следећим изборима појавиће се Жике и Мике независно од тога шта су раније радили, а грађани ће их прећутно амнестирати, јер овде влада закон малих бројева. Овде влада закон 'договорили смо се да ниси крив јер нико ништа није рекао'. Лустрација јеморално питање, а то што је нема за нас је камен о врату", закључио је Станковић.

Одговорност за пропадање града

И Надица Ристић, инжењер (Г17 плус) сложила се са становиштима у вези са уставом и Законом о лустрацији. Њен пледоаје односио се на културу дијалога у вршењу власти и односу према грађанима. По њеном мишљењу, култура дијалога мора да се негује од најранијих дана. Много тога је девалвирало у друштву, па и у просвети. Ни предавачи ни родитељи не раде довољно с децом па добијамо кадрове који нису у стању да културно комуницирају и кажу нешто на леп и културан начин. У Неготину се осећа велики вакуум у погледу кадрова. Деца која се школују у Београду или Нишу не враћају се у Неготин, а остали су људи у годинама. А када почнемо да бирамо по партијској структури, испада да су сви директори из ДСС-а или слично. Долазимо у ситуацију у којој немамо шта да понудимо, привреда не ради, нема станова за младе, хемијска индустрија је пропала, кадрова нема, ни добре воље са вишег нивоа да нам се помогне, и ја сам песимиста, закључила је Надица Ристић.
Драган Радуловић, приватни предузетник који се после дуго година вратио у Неготин, одборник (ДС), рекао је: "За три године колико живим овде никако да се дефинишемо да ли смо за промене и да ли можемо да извучемо нешто позитивно из претходног периода. Уместо тога постојимо само ми". По његовом мишљењу, закон би морао да каже ко може бити одборник а ко не. Није Неготин најпоштенији град, рекао је Радуловић, али уместо да тражимо кривце, ми се окомимо на месне заједнице које једва састављају крај с крајем, а резултат је негативан. Од погибије Зорана Ђинђића нисмо у стању да рашчистимо са старим временима, рекао је, додајући да је свестан да то мора учинити сама јавност. У селима и у граду сви очекују да нешто урадимо, ми из привреде покушавамо да разговарамо са представницима општине, али одговор је "видећемо", рекао је Радуловић.
Каснији ток разговора усредсредио се на везу између нормалне државе и културе и толеранције. Тако је Мирко Петровић, говорећи о радној култури, приметио да се "проблем малих средина" преноси и на велике средине. Имамо законску регулативу која важи за све, али кад ћата тумачи, то је катастрофа. Када однесете пројекат који је начињен по европским стандардима, а помоћник министра не зна шта је то, то је синдром мале средине. И тако долазимо до питања да ли је могућа нормална држава. Ако имамо само преврате, до државе ћемо тешко доћи, а ако нас још и историчари оптерећују, то ће бити још теже. Петровић је нагласио да су култура и рад међусобно зависни појмови и да су у непосредној вези са демократијом. С Европом се не можемо интегрисати без правне регулативе, али није довољно само преписивати. Међутим, ми немамо кадрове, и хтели - не хтели, дешава нам се принудна управа јер немамо стабилну државу, закључио је Петровић.
Златица Ђорђевић, службеница (ДС), допунила је ово виђење тиме што је у обзир узела одговорност самих грађана. Када смо се определили да променимо власт нисмо размишљали како да се и сами променимо, рекла је. То не може бити само проблем власти. Ако се не супротстављамо неправилностима значи да смо део власти. Ми ту власт чинимо подршком и несупротстављањем. Жалосно је што је Ђинђић морао да оде да бисмо се ми, у малим срединама, почели да питамо колико смо сами допринели да град пропада, док омладина нема амбицију да остане, а ми немамо снаге да кажемо колико смо одговорни.
Радмило Крачуновић, инжењер (ГСС), рекао је да наше друштво пати од великог недостатка културе и толеранције, а то није од јуче. Култура почиње од куће, а то је домаће васпитање. Недостаје и радна култура и она има везе са менталитетом - а то је бежање од одговорности, те отуда и честе појаве нетрпељивости према стручњацима. Крачуновић сматра да нема ни политичке толеранције и да у странкама влада начело "ја једини". По његовом мишљењу, нетолеранцији доприносе и аналитичари који, попут социолога Слободана Антонића, сврставају део интелигенције у "мисионарску" оптужујући је за непоштовање српског националног бића.

Медији у служби власти

На културу дијалога веома много утичу медији, рекао је Милован Грбовић, инжењер и библиотекар. Знамо како је низак ниво говора раније био на телевизији и какве су бљутаве дискусије у парламенту. Грбовић сматра да медији треба да буду аналитични и да утичу на квалитет дијалога. Сећамо се како је било пријатно пратити дуел Лабуса и Коштунице, а те вечери достигнут је један нови стандард којег ће се кандидати вероватно придржавати и на следећим дуелима, рекао је Грбовић. Тиме је отворена дебата о локалним медијима. Душан Михајловић, шеф одборничке групе ДОС-реформе (ДС) и приватни предузетник, најпре је приметио да локална ТВ Крајина није преносила седницу скупштине која је трајала седам сати и на којој се расправљало о буџету. Уместо да преносе цео ток седнице, они су секли наша излагања, рекао је Михајловић. Такве седнице су у интересу грађана, али се седница није преносила јер је постојао проблем, а то је набијени буџет за плате службеника, рекао је Михајловић додавши да председник општине, потпредседник и секретар имају плату од 60 000 до 70 000 динара.
На то је Драгољуб Филиповић, заменик главног и одговорног уредника ТВК, рекао да је та ТВ од прошле године покушала да начини искорак и постане сервис грађана. Сматрали смо да свако има право да у уљудној форми каже шта има и да може да наступи на ТВ. Сачинили смо и предлог споразума о наступу на медијима и понудили га странкама, а оне су га прихватиле уз мале примедбе. Филиповић је подсетио да је сачињен и договор о округлом столу о проблемима града, али је реализацију тог пројекта омело убиство Зорана Ђинђића. Говорећи о улози ТВК за време ванредног стања, Филиповић је истакао да су новинари били на мукама. За нас је репер РТС. Све што је чињено на РТС од атентата до сада чинили смо и ми. Ако РТС није преносио скупштину, и ми смо проценили да не треба преносити локалну, али смо спремили извештај од 20 минута, рекао је Филиповић.
Драгана Кнежевић је приметила да она и њен колега Филиповић имају супротне ставове. Није смело да се догоди да нам људи, који су нам узели десет година живота, поново дођу и постану уредници. Њима су људи на митинзима викали "бандо црвена", али они прелазе преко догађаја, немају храбрости, они су "саобраћајци", они одлазе по поруке и веома се труде да не раде аналитички. Није се смело догодити да се такви врате и зато је неопходан Закон о лустрацији. У таквој ситуацији неће бити говора о закону о експропријацији, о сукобу интереса, о мафији. То људе доводи у стање чекања, јер нема информација, јер ништа не знају, а новинари реагују са страхом.
Чедомир Казимировић је приметио да Неготин, мада сиромашан у кадровима, има предност што поседује две телевизијске станице - јавно предузеће и приватну ТВ. Годинама смо имали острашћену телевизију на коју су довођене острашћене патриоте са ратишта у Вуковару и из Републике Српске. Филиповићу је репер РТС, али му је РТС била репер и раније. Са особинама какве има, Филиповићу је место иза завесе, а не место главног уредника, рекао је Казимировић и оценио да довођење Филиповића на ТВК значи исто као када би се на нову РТС вратила Татјана Ленарт. Ова телевизија и општински политичари биће сутра на Сусретима села, али ова тема их не занима, закључио је Казимировић.
Небојша Попов је приметио да, ако дође до стапања критеријума уређивачке политике, као што је то случај ТВК која се равна према РТС, то значи да се обе телевизије равнају према ономе како оне виде интерес власти и не желе да погреше. На тај начин оне одржавају мутљаг који дуго траје. Када је у јавну сферу ушао говор о лустрацији, потпредседник СРС претио је, на седници Народне скупштине коју је преносила ТВ, да ће они, када се врате на власт, спремити закон о бандерама за оне који говоре о лустрацији. О том репродуковању мутљага добронамерни мисле да је плурализам, а медији су једнаку дистанцу према свим идејама и идеологијама прогласили за врхунску професионалну врлину. 
Осврћући се на улогу насиља у нашој историји, Попов је рекао да би требало одгонетнути како је било могуће да се грађанима наметне владавина силе. Током неколико деценија говорило се да је та сила нужна у "прелазном периоду", а данас се слично говори о "транзицији". Кад год се постави питање како да из тога изађемо често се тврди да нема поузданих мерила. Странке не воде принципијелне дебате на којим мерилима почивају друштво и држава.                                                                                                                                                      Оливија Русовац

понедељак, 31. октобар 2016.

ПОТОК, АЛИ НИЈЕ БУБАЊ


Водопад Бигар - мај, 2012. године
- фото: Ж. Р. Драгишић
Нешто више од пет година, на овом месту покушавам да јавности (а поготову надлежнима и одговорнима, на свим нивоима), скренем пажњу на један од шест изузетних водопада Старе планине. Наравно, где је водопад, ту је и поток. У овом случају и водопад и поток носе исто име - Бигар. Ова природна лепота, која је 13. августа, прошле године, под називом Споменик природе "Долина потока Бигар", проглашена за заштићено подручје друге категорије, регионалног, односно великог значаја, налази се на регионалном путу Књажевац - Пирот, око пет километара од насеља Кална. Особеност ове природне лепоте, између осталог лежи и у томе што се овај водопад налази на веома приступачном месту, односно, непосредно поред регионалног пута "II A" реда, број 221, који, како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева  , повезује Књажевац и Димитровград.
Љубитељи природе, али и они други, који су пролазили поменутим крајем, знају да је много воде протекло потоком Бигар док се неко није сетио да овај крајолик оплемени неопходним мобилијаром који, у великој мери олакшава боравак на овом месту. Још више је воде било потребно да се дође до поменуте Уредбе, која је овај, до тада, обичан водопад, претворила у Споменик природе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2015. године)
Међутим, како то обично у овој земљи бива, то није довољно. Јер се, углавном свакој, доброј намери, препрече наше нарави. О неким од тих проблема писао сам пре нешто више од годину дана.
Када сам, овог октобра, већ по обичају, стао на паркингу испред водопада Бигар, помислио сам да је неко решио да отклони све примедбе из мог прошлогодишњег текста. На то је упућивао новопостављени пано са исписаним информацијама о овом Споменику природе.
Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2016. године)
Међутим, убрзо сам схватио да ЈП "Србијашуме", којима је (како је то дефинисано поменутом Уредбом), овај Споменик природе поверен на управљање и који су (очигледно) аутори новопостављеног паноа, свој посао нису урадили како треба. Јер, требало је да неко из ове фирме, само мало стави прст на чело и дође до закључка да је требало да, макар део овог паноа, одвоји за информације намењене онима којима српски језик (у ћириличној варијанти) није матерњи језик. Упркос чињеници да је то званично писмо ове државе које и сам користим. Али, требало је да неко уважи потребу потенцијалних туриста (који не морају да говоре српски језик и читају ћирилицу), а на које, вероватно, ова држава рачуна имајући у виду близину скијалишта и осталих туристичких садржаја на Старој планини.
Но, размишљајући о томе шта би требало написати у тексту посвећеном "тим странцима", схватио сам да су ствари много озбиљније. Јер, у тексту који сам пронашао на сајту Туристичке организације Књажевац и оном који је исписан на новопостављеном паноу ЈП "Србијашуме", у најмању руку, има збуњујућих података. Зато је најбоље да заинтерсовани прочитају оба текста.

Бигар (Туристичка организација Књажевац) :  
"Поред кривудавог пута Књажевац – Пирот, налази се омиљено стајалиште путника – Бигрени водопад на Стањинској реци. На локацији постоји обележена пешачка и бициклистичка стаза дужине 3 км, која води поред тока Бигреног потока и Манастира Светог Онфурија. Ипак, многи са тог излетишта одлазе не видевши каскадна кречњачка језерца на речици изнад великог водопада.
Језерца необичне плаво – зелене боје сакривена су у густом растињу неколико стотина метара изнад водопада. Њихове природне лепоте познате су, углавном, само локалном становништву.
Извор Бигреног потока налази се око триста метара узводно од кречњачких базенчића и у народу је познат као „лудо врело”. Из његове хладне и минералима засићене воде преко палих грана, стабала и лишћа таложи се кречњак стварајући бране. Бигар се хвата за масу дрвета у води и прави непробојну брану изнад које настаје језеро. Из њега вода истиче па се преко следеће препреке у речном кориту, бигар опет таложи правећи нову брану и ново језеро. 
На потезу изнад и испод језера некада је жито млело дванаест воденица. Воденично камење одавно се не окреће, а остатке зграда обрасло је зеленило."

Споменик природе "Долина потока Бигар" (ЈП "Србијашуме") :
"Поток Бигар је лева притока Стањанске реке, која се код Калне спаја са изворишним крацима Трговишког Тимока. Извире на 530 метара насдморске висине под гребеном Пајешког камена (1182 м) и после само 1.200 м тока слаповима и водопадима се обрушава преко сопствених наслага и улива у Стањанску реку, на 440 м надморске висине.
У висинској разлици од 90 метара, поток је изградио широку долину и запунио је акумулацијама бигра по чему је и добио име. Укупна површина пд бигром је 14,4 хектара и то је највећа акумулација бигра у Србији. Поток Бигар је и даље биготворна речица са најразличитијим облицима савремене акумулације.
У горњем делу долине поток Бигар је формирао плитку долину у сопственим наносима, која је данас препознатљива по идеално заравњеним терасама, које се у дужини од преко 400 м пружају са обе стране речног корита. Низводно бигрена акумулација се завршава одсецима преко којих се поток обрушава низовима каскада и слапова између којих су бројна језерца.
Водопад на одсеку доње терасе је сложена геоморфолошко – хидролошка појава. После проласка кроз усек клисуре, вода долази на ивицу прегиба, где се рачва и обрушава. Први десни крак, пада 9,6 м на полицу, одакле се поново рачва у два низа каскада висине 6,8 и 7,9 метара. Други крак има слободан пад од 14,5 метара, одакле се плитким каскадама спушта ка дну долине, спаја са крацима десног водопада па се тако обједињени уливају у Стањанску реку.
На самој ивици горње терасе налази се манастир Св. Онуфрија Великог, једини манастир у Србији који је посвећен овом свецу. Од извора потока Бигар до ушћа у Стањанску реку, у непосредној близини цркве, крајем 19. века подигнуто је 13 воденица."  

Фото: Ж. Р. Драгишић
(октобар 2016. године)
Као што се може (чак и летимичним читањем) закључити, ова два текста обилују различитим називима за (вероватно) исте појмове. А да и не помињем колико збуњујуће може да делује текст на новопостављеном паноу ЈП "Србијашуме", препун некаквих, непотребних, "стручних израза".  Који, чак и кад би прецизно био преведен, не верујем да може да заинтересује "неке странце". 

четвртак, 29. септембар 2016.

П А Л А Н К А


"Искуство нам је паланачко.
Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света."
                                                       Радомир Константиновић 
                                                         "Философија паланке"
http://rs.n1info.com/

Могуће да у Србији има и више насеља која, у свом називу, имају реч паланка, али је мени познато пет: Банатска Паланка, Брза Паланка, Бачка Паланка, Смедеревска Паланка и Бела Паланка. 
Упркос томе, сасвим сам сигуран да Радомир Константиновић није мислио ни на једну од поменутих када је писао своје чувено филозофско-есејистичко дело, из кога сам, као увод у овај текст, позајмио неколико реченица. Тим пре што ми намера није била да текст буде дневно актуелан, имајући у виду да је реч о појавама, а не о догађајима. А те "појаве", односно све оно што се, у претходних неколико месеци догађало у и око Беле Паланке, мене је асоцирало на поменуто Константиновићево дело. Е сад, уколико је некоме стало да се наше друштво реши тих и сличних појава, мораће да се помири са чињеницом да достизање система вредности и етике у политици (на свим нивоима), који важе у развијеним демократским земљама, представља дугачак и трновит пут. Али да постоји и онај нешто краћи који подразумева оштру казнену политику, потпомогнуту одговарајућим законима. Па уколико је, још увек, некоме у овој држави, заиста, стало до демократије, мораће и да размисли о неопходности коренитих промена Закона о политичким странкама и Закона о локалним изборима. Који би, дефинитивно, за некоректно политичко понашање, предвидели неку врсту казнених поена за актере на политичкој сцени, чиме би се са ње, неки "играчи" уклањали на одређено време, а некима би се изрицала и мера трајне забране "играња политичких утакмица". Јер, оно што је у развијеним демократским друштвима непојмљиво, овде се сматра сасвим нормалним, поготову уколико није стриктно забрањено. Једино на тај начин могли би да "проветримо" нашу политичку сцену и излечимо је од "прелетања" и "прекомпоновања", тако да би, они који имају потребу да се сврставају под страначке заставе, морали добро да размисле пре но што стану у ред. 
http://rs.n1info.com/
Да имамо такве законе, можда се ни у Белој Паланци не би догађало све оно што се догодило од 24. априла до 18. септембра, када су одржани ванредни локални избори.
Оне који нису, са посебном пажњом, пратили вишемесечну "политичку драму" у једној од најсиромашнијих општина у Србији, треба подсетити како је све почело. Након априлских избора, према званичним резултатима Општинске изборне комисије, у Белој Паланци је, од укупно 29 одборничких места, највише (14) освојила Тадићева СДС, СНС-7, СПС-5, ЈС-2 и Група грађана - једно. Оно што се, након тога, догађало у овој малој вароши вероватно ће ући у анале политичког живота Србије. 
Наиме, током изборног процеса, опозиционе странке и групе грађана које су учествовале на априлским изборима упућују чак 60 приговора на регуларност, након чега је Управни суд Србије поништио изборе у Белој Паланци и наложио да се нови одрже осмог маја. Међутим, Општинска изборна комисија (ОИК) одбија да прихвати одлуку Управног суда, што је резултирало тиме да се, поновљени, избори не одрже осмог маја, како је наложио Управни суд. Након новог прегањања, Управни суд је изашао као "победник" пошто су после, готово, два месеца, избори поништени, али је, на предлог ресорног министарства, уведена и привремена управа. Тада, челник привремене управе постаје човек који је до априлских избора био председник општине, чију је владајућу већину чинила групација од 14 одборника из Тадићеве СДС. А који су, пре тога, колективно, напустили Демократску странку. 
Шлаг на торту стављен је убрзо након тога када је, комплетан Општински одбор СДС, на челу са председником (бившим председником општине) и вршиоцем функције председника Привременог органа,  прешао у Српску напредну странку!
А само месец дана раније из Општинског одбора СДС (ако је веровати медијима), јавности је поручено да су новонастали проблеми у Белој Паланци резултат "опструкције поражених снага у општини", док је њихов први човек и председник општине припретио:
"Због овог политичког насиља над грађанима, обратићемо се надлежним домаћим и страним институцијама, пре свих Министарству за државну управу и локалну самоуправу и ОЕБС-у, како би се овај проблем решио."
http://www.belapalanka.org.rs/
Да би овај политички трилер у Белој Паланци био потпун, побринуо се и први човек Општинске изборне комисије, који је одлучио да поднесе оставку, али се на ту функцију поново нашао на новим изборима који су у Белој Паланци одржани пре десетак дана.
На тим, септембарским, изборима, као што је на предизборном митингу у Белој Паланци и најавио премијер Александар Вучић, убедљиво је победила (са још већим процентом него што је најавио лидер напредњака) листа "Српска напредна странка - Александар Вучић", за коју је, према извештају Општинске изборне комисије, од уписаних 9.631. бирача, гласало 5.781. Тиме је ова странка обезбедила право да у локалном парламенту, од, укупно, 29 одборничких места, има 24, док је преосталих пет припало листи "Ивица Дачић - Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија ЈС)". Остале четири листе које су се (како многи тврде на гласачким листићима нашле само као покриће), освојиле су безначајно мали број гласова.
http://www.belapalanka.org.rs/
Но и поред тога што је огромна пажња домаћих медија  била посвећена ванредним узборима у Белој Паланци, стиче се утисак да су они јако мало простора посветили бојкоту опозиције. Другим речима, чини ми се да је просечан грађанин Србије био необавештен о разлозима због којих на ове изборе нису изашле ДС, ЛДП, СДС и "Доста је било". А да је "неко" покушао то да надомести "уводећи у игру" листе "Демократска опозиција за Белу Паланку" и, као врхунски плагијат "Победа, доста је било". За обе ове листе гласало је, укупно, 54 грађана општине Бела Паланка.
Медији, како штампани, тако и електронски, учинили су да Бела Паланка, минулих месеци, буде главна вест (можда и због "министарског дефилеа"), али, након одржаних септембарских избора, стиче се утисак да је, поново, утонула у своју свакодневницу. Веровтано заокупљено реализацијом обећања које је у Белој Паланци, на завршној конценцији, дао први човек напредњака и премијер, Александар Вучић? Мада, о свему томе, за сада, нема никаквих потврда. А било би занимљиво да се медији заинтересују шта се догађа у овој општини, након избора. 
У ту "заинтересованост" не рачунам краткотрајне "варнице" које су изазвали чланови Председништва Социјалистичке партије Србије, Дијана Вукомановић и Ивица Тончев. И то више као последица, очигледно, лошег изборног резултата ове странке на превременим изборима у Белој Паланци. Што ме подсећа на  "кућни свађу због лошег материјалног стања".
Ипак, да бих био сасвим прецизан, након избора у Белој Паланци, огласио се и дневни лист "Данас" и то својим "редакцијским коментаром", у коме, пише и ово:
http://www.belapalanka.org.rs/
"Избори у Паланци, међутим, нису огледало будућих председничких избора, него огледало каква је у Србији власт на локалу. Јер, грађани нису у толиком броју гласали за СНС, него за свог локалног челника - Горана Миљковића. Он је до априла био код Тадића, потом је са читавим одбором прешао у СНС. Тако да и напредњаци могу толико да славе победу своје државне политике, пошто је Бела Паланка гласала за свог градоначелника, пре свега. Нити опозиција може много да се жали на изборне услове, фиктивне групе грађана и остале томе подобне теме, када целу ту причу води неко ко је до јуче, макар и формално, био у њиховим редовима."
http://www.belapalanka.org.rs/
Имајући у виду стање у нашем новинарству, најбоље је да на овај "коментар" - немам коментар! Јер, да је овај "коментатор" само мало "загњурио" у документацију могао је, без већих проблема, да установи како је "први човек мале вароши" на то место, најпре, дошао као члан Демократске странке, да би затим прешао у Тадићев СДС, а недавно и у Српску напредну странку. Или, прецизније речено да је, на априлским изборима предводио листу "Социјалдемократска странка - Горан Миљковић", а да је, на овим септембарским, (како је, својим саопштењем за јавност, исту известила Општинска изборна комисија), био први на листи "Српска напредна странка - Александар Вучић". У сваком случају, уколико је "коментатор" Данас-а мислио да је Александар Вучић "локални челник", онда је и коментар оправдан!
http://www.belapalanka.org.rs/
Са друге стране, можда је "коментатор" дневног листа "Данас" у праву означавајући садашњег председника Привременог органа општине Бела Паланка за "локалног челника". Ако имамо у виду да је на званичном општинском сајту, на насловној страни, током трајања читавог изборног процеса, била доступна информација (уз фотографију) да је већ помињани Горан Миљковић - председник општине. А да се права информација добије тек када се отвори одељак "локална самоуправа-председник општине".
Али, то није све. Изненађење насатаје уколико се на поменутом општинском сајту отвори одељак "институције - политичке организације", где стоји информација да је председник Општинског одбора Социјалдемократске странке у Белој Паланци - Горан Миљковић. Дакле, исти онај човек који је и члан Српске напредне странке и повереник Општинског одбора СНС Бела Паланка. 
Што доказује да је, у овом информатичком веку, могуће бити, у исто време, на два различита места. Односно, у две странке.