П Р И Ј А Т Е Љ И

"Боже, сачувај ме пријатеља, од непријатеља ћу се чувати сам."
"Поред таквог пријатеља, непријатељ ти није потребан."
(Народне изреке)

Тек што је Србија “прогутала” међународно представљање Косова (без Метохије, са све фуснотом), на путу у светлу европску будућност, испречише нам се прве комшије и пријатељи, Румуни. И то баш у тренутку када смо помислили да се за улазак "у ту Европу", питају само неки "велики". Мада и сами имају проблема, јер се "у тој Европи" нису баш најбоље снашли, наши суседи су помислили да би то могло најбоље да се "испегла" преко Србије. Вероватно су рачунали на то да Србија, већ одавно, многима служи за "пеглање". Па што да и они не покушају? Поготову што је у питању "суседна и пријатељска држава". А, вероватно су рачунали и на кредит који код нас, очигледно, имају све оне државе које нису признале "лажну државу  Косово".

Али, да се не понављам, то је стара прича. Као што је стара прича и то да, још увек, нисмо научили да читамо “знакове поред пута”. Па смо, по старом добром обичају, преспавали неколико претходних година. А кад смо се пробудили, имали смо проблем који је, "суседна и пријатељска држава" презентовала међународној заједници. Или како се то каже модерним речником, интернационализовали су наш унутрашњи проблем. При томе, званичници "суседне и пријатељске државе" нису изнели чињенично стање. Нису говорили истину. Односно, говорили су "неку њихову истину". И тако су многи у Европској унији више знали о ономе о чему се у Србији тако мало зна. Јер у Србији, чак и кад не постоје препреке да се нешто зна, моги не желе да знају. Окрећу главу и не желе да чују. Или, као нојеви, набијају главу у песак. А кад нам из "белог света" поруче да имамо неки проблем, ми се питамо: "одакле сад па то?". Тако је било и са најновијом, "румунском сачекушом". Након чега се, готово хорски, чуло питање: “Шта сад хоће Власи?”  Наравно, то је сасвим погрешно питање! Пошто Власи неће ништа. Али хоће Румуни. И они из Румуније, као и они из источне Србије, који би хтели да то буду. И једни и други (свако из свог интереса), хтели би, да сви Власи, преко ноћи и потезом пера постану Румуни! Мада, како се много пута показало, са историјом "не стојимо" баш најбоље, многима је познато да су се такве ствари, не тако давно, догађале. Али, сваког нормалног човека, од таквих идеја, требало би да подилази језа! Јер, према званичним подацима (из пописа од 2002. године - нових података још нема), у Тимочкој Крајини, Влаха, који се тако изјашњавају има десет пута више од оних који би да буду Румуни. Међутим, ови други су много грлатији. И редовно плачу код “мајчице Румуније”. И све бришући сузе вичу да су обесправљени. Са посебним освртом на “кршење људских права”. Да не могу да имају школу "на свом језику", да не могу да имају богослужење "на свом језику" и тако редом. И нико да им каже да то није тачно! Јер, нико им не брани да се школују "на свом језику". Наравно, уз испуњавање одређених, законских, услова. Што је у духу демократије, у коју се сви (па и они), заклињемо. А могу да имају и богослужење на "свом језику". Али, не дивље и на силу. Већ то треба да договоре две "сестринске", румунска и српска Православна црква. Јер, црква је одвојена од државе. Званично, и у Румунији и у Србији. Али, уместо демократских метода (којих су пуна уста свима), они прибегавају неким другачијим, али опробаним системима. Још кад се све то “зачини” Србима, као провереним “кршитељима људских права”, успех је, скоро, загарантован. Међутим, не желе сви да "играју" на ту карту. Јер, ови други, којих је много више, желе да им једина “мајчица” буде Србија. А “мајчица Србија” има и других брига. И не примећује да је и овде догорело до ноката. И да су “пријатељски” притисци са друге стране Дунава све већи. Нестрпљиве комшије са леве стране Дунава,током 2011. године, све су чешће и отвореније упућивали поруке да, што се њих тиче, у источној Србији живе Румуни. О томе су говорили сви, па чак и највиши званичници "суседне и приијатељске" Румуније. Али их многи, очигледно, нису баш увек разумели.

Упркос свему, наш председник Тадић, поново је, у току ове најновије "српско-румунске кризе", изјавио да му је председник Румуније, Трајан Басеску, пријатељ. Очигледно јесте. Јер, кога би другог пустили да се сам шпацира по делу државе, осим пријатеља? А управо је то урадио Тадић. Дозволио је да се његов пријатељ Басеску, у два наврата, сам шета по источној Србији. Последњи пут, у новембру, прошле године, када је, свом колеги Тадићу, изразио подршку "суседне и пријатељске” Румуније за "европске интеграције" Србије. Тада се господин Басеску у Тимочкој Крајини сусрео само са онима који Румунију сматрају “својом матицом” и који између Влаха и Румуна стављају знак једнакости. Очигледно је да она велика већина Влаха, чији  је заступник Национални савет Влаха, и који би да говоре својим, влашким језиком, није интересовала Басескуа.

Руку на срце, његово је право са ким ће разговарати, али требало је да зна да су људи са којима је разговарао, они исти који су, пре резултата пописа у Србији, посредством свог електронског гласила, свету послали поруку да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника!

Међутим, најновији проблеми са "суседном и пријатељском државом", на површину су избацили још један проблем. Јер је и тужно и жалосно да се у Србији мање зна о овом проблему него у некој тамо Европи. Па су домаћи медији, брже-боље, покушали да исправе грешку и укапирају у чему је проблем. Али, пошто је криза, бар у овом налету, кратко трајала, поново ништа нису схватили. Интересовање медија је за "питање Влаха", трајало је само док је трајала и "српско-румунска криза". Кад је господин Басеску рекао да "нема проблема" и да "није желео да кочи Србију" (и да су, опет, новинари "надували" проблем), интересовање медија за "влашко питање" је престало. Без обзира што је потпуно нејасно шта су то Румунија и Србија потписале!? И што, већини, и даље, неће бити јасно да у источној Србији живе Власи који су подељени у три групе. Највише је оних који управо то и желе да буду - Власи, којима је једина домовина Србија. И који имају свој легитимно изабран највиши представнички орган - Национални савет Влаха. Који треба да буде најмеродавнији саговорник на ову тему. И држави Србији и медијима. Крајње је време да Власи почну да говоре сами о себи. Да их, свако мало, не тумаче неки други. Довољно су одрасли и зрели као национална мањина, да сами могу да  искажу и ко су и шта су и шта су им потребе. Однедавно, то могу учинити и на свом, влашком писмом. Уз претпоставку да ће то, као и до сада, чинити са легитимним представницима власти државе Србије. Јер, за разлику од њих, они други би да имају две домовине. И Србију и Румунију. И тврде да су Румуни или Румуни-Власи, или Власи-Румуни. Међутим, има и оних који за себе тврде да су Срби. И све то није спорно. Али је спорно, кад, било ко, покушава да, било кога, из било које од ових група, насилно, преведе у другу групу. А управо то покушавају они који за себе тврде да су Румуни, или Власи-Румуни, или Румуни-Власи. И упињу се из петних жила у својим намерама. Још само фали да почну да пребројавају крвна зрнца! Јер је то, по свему судећи, веома профитабилно.

З А Б О Р А В Љ Е Н

Неготин је, иако спада у мање градове, у различитим историјским периодима, изњедрио многе великане, који ће остати упамћени или због храбрости и патриотизма, или због дубоког трага који су оставили у култури или науци. Злонамерни би констатовали да их има толико да неке може и да заборави. А по свему судећи, такву судбину доживео је Неготинац Јован Мишковић, генерал и академик, који је дао огроман допринос развоју српске војне доктрине, али и неколико научних грана. Управо због тога, Јован Мишковић може, без претеривања, стајати раме уз раме са Хајдук Вељком Петровићем, Стеваном Стојановићем Мокрањцем или Ђорђем Станојевићем. 
Упркос томе, његово име не носи ни једна неготинска улица, нити установа. Његовог имена нема ни на званичном општинском сајту,  где су у одељку “знамените личности” наведени једино Хајдук Вељко Петровић, Стеван Стојановић Мокрањац и Ђорђе Станојевић. И то само показује да се темом, колоквијално званом, "познати Неготинци" не бави нико. А требало би. Јер, оних који су рођени у Неготину, или су неко време овде живели, а касније својим радом и делом "задужили" васколики српски род, има много. Овако, све се своди на "игру случаја". Због чега и постоји оправдан утисак да те људе, некако, тешком муком, "откривамо", а још теже им посвећујемо дужну пажњу. А то, на неки начин, говори да наше несналажење "у времену и простору" може да потиче и отуда што нисмо спремни да спознамо ни ко смо, ни шта смо, нити да схватимо да имамо и "корене". Корене који чине основу, или темељ једног народа. Тај темељ, или корен могу бити и људи на које се можемо "наслонити". Људи, који су се бавили нечим значајним и пре нашег постојања. И да, управо због тога, између "нас" и "њих" не треба да постоји вакуум.
Неспорно је да три поменута српска великана, сасвим оправдано, заузимају високо место у свести сваког Крајинца. О томе сведоче и обележја којима су Неготинци хтели да покажу да умеју да цене и поштују своје великане. 
Тако је најмонументалнији споменик у Неготину (због чијег се измештања, пре неколико година, подигла велика прашина), откривен 1983. године, посвећен управо браниоцу Неготина и Крајине, Хајдук Вељку Петровићу. Он има и "своју" улицу, која је, мада није "главна", свакако најдужа. А што је још значајније, ради се о улици у којој се, на месту Хајдук Вељкове погибије, налази споменик овом српском јунаку. Име најпознатијег Крајинца носе и многи спортски клубови, удружења, али и кафане...
Свом чувеном хоровођи и композитору  Мокрањцу, Неготинци су, 1980. године, подигли споменик у дворишту родне куће, али и бисту у централном градском парку (откривена 1953. године). Његово име носи и неготински храм културе, али и многа друштва и удружења. У центру Мокрања, селу из кога потичу Стојановићи, пре неколико година, Мокрањцу је подигнута биста. И један од два главна градска трга носи Мокрањчево име. 
Други градски трг, који је, истини за вољу, већи, посвећен је трећем неготинском великану, пиониру електрификације, Ђорђу Станојевићу  На овом тргу, подигнут је и споменик човеку који је заслужан за увођење првог електричног осветљења у Србији, али и изградњу првих електрана. Но, они који имају мало дуже памћење, могу се присетити да се о Ђорђу Станојевићу у његовом родном граду, до пре само двадесетак година мало знало. И да су се многи, по систему "ко је сад па тај?", питали коме је то 1998. године откривен споменик у центру града. Али, захваљујући упорности неколицине Неготинаца, добрих познаваоца овог научника, данас је, чак и код најширих слојева становништва Неготинске Крајине, Ђорђе Станојевић "препознат" као један од тројице најпознатијих Крајинаца.
Зато, као "већ виђено", може изгледати и  тренутно чињенично стање да, вероватно, мали број житеља Неготинске Крајине и зна  где је рођен и ко је Јован Мишковић.

Упркос чињеници да се ради о једном од најучених људи свога доба, који се, како у Кнежевини Србији, тако и у Краљевини Србији, налазио на изузетно значајним функцијама. А све је почело 6. јула, по старом, односно 18. јула по новом календару 1844. године, када је у Неготину (Кнежевина Србија), рођен Јован Мишковић, потоњи генерал и академик. О свом пореклу, Мишковић је у једној од својих бележница записао:

"Мој деда који се звао Мијајло, живео је у селу Самариновцу, које је онда било српско, а сад је влашко. Када му је, по рођењу мога оца Радована, умрла прва жена, деда се ожени се другом – Влајињом из села Џањева. Она мога оца, из тепања, прозва по влашки Радул, а мога деду – свога мужа, назва 'Мишко', и тако су та имена остала за свагда, и по њима држи се, да сам ја порекла влашкога. Али је мој деда био чисти Србин, и оженио се првом женом Српкињом, која је и мога оца родила. Мој је отац дошао на занат у Неготин и ту остао."

Јован Мишковић је, након завршетка основне школе и неготинске Полугимназије, своје школовање наставио 1860. године, у Београду, када  је примљен за питомца Артиљеријске школе (Војне академије), коју је завршио као четврти у класи, са средњом оценом 4,86. То је и почетак Мишковићеве успешне војничке, али и научне каријере, будући да се радило о човеку огромних интересовања и способности.

У својој каријери, Јован Мишковић био је на највишим војним функцијама (у два наврата и министар војни), а командовао је и различитим војним формацијама у неколико ратова, које је Србија онога доба водила. Осим војне, Мишковић је градио и научну каријеру (етнограф, географ, хидрограф), због чега је и изабран за председника Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука и уметности), у периоду од 1900. до 1903. године, као једини генерал који је обављао ту дужност. 

Јован Мишковић је умро у Београду (Краљевина Србија), 20. октобра 1908. године, по старом, односно 2. новембра, по новом календару.

У аналима Војне академије Србије, између осталог, записано је и следеће : "Међу најзначајније официре који су стасали у Војној академији и који су својим деловањем у времену у коме су живели оставили неизбрисив траг, како својим радом, тако и писаном речју, свакако су незаобилазни академици, генерали Јован Мишковић, Живко Павловић, Стеван Бошковић, те војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Степа Степановић." 

Тринаест година након смрти генерала и академика Јована Мишковића, академик Јован Цвијић, у својој беседи, 25. октобра 1921. године, поводом промоције генерала Живка Павловића за члана Академије наука, истиче да је "Јован Мишковић, најобразованији официр свог времена". 

Многи градови у Србији, препознали су историјски значај Јована Мишковића, а Ваљево је то учинило још 1899. године када је овог Крајинца прогласило за свог првог почасног грађанина. Одлуком Министарства одбране, 2008. године, када је 18. март проглашен за Дан Војне академије, касарна “Бањица – 1”, у којој је она смештена, преименована је и од тада носи име “Генерал Јован Мишковић” (где се одвија радња игране серије “Војна академија”, која се управо емитује на првом програму РТС).

Истини за вољу и у Неготину је начињен покушај да се скрене пажња на живот и дело Јована Мишковића. Тако је 16. децембра 2008. године, у Неготинској гимназији, у организацији Народне библиотеке "Доситеј Новаковић", приређена промоција новог издања књиге Јована Мишковића, "Опис Рудничког округа", коју је штампала издавачка кућа "Лио" из Горњег Милановца. Заслуга за овај покушај да Крајинци чују нешто о заборављеном генералу и академику, припада двојици етузијаста, Власти Младеновићу (тада уреднику) и Милораду Грбовићу (библиотекару),  Неготинске библиотеке. Али, како то обично бива у земљи Србији, у чему ни Неготин није изуетак, све се завршило на томе.

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

У нашој културној (а још и више у политичкој) јавности, претходних дана, дигла се поприлична прашина у вези са "случајем" Андреј Николаидис, али и последицама које је он произвео у Србији. Редовним посетиоцима овог блога, вероватно, није промакло да тој теми ни ја нисам одолео.  Али, тај случај је, још једном, показао како у држави Србији и власт и свакојака јавност реагују само на догађаје и личности које су у вези са оним делом ове државе који се зове Београд. И да никога, из тог дела који се зове Београд, није брига шта се догађа у делу који ја зовем Србија ван Београда. Примера је безброј, а ја ћу се задржати на ономе који ми је најразумљивији, а који одређени кругови у Тимочкој Крајини свако мало потежу. Управо због тога ми се учинило најприкладнијим да, за назив поста, злоупотребим исти онај који је оснивач српске драме, Јован Стерија Поповић, још 1830. године, дао једној од својих најпознатијих комедија. Из простог разлога што нисам могао да нађем прикладнији израз за оно што сам, о једном недавном догађају, прочитао на званичном гласилу српских "румунофила". И поред тога што ова "електронска новинска агенција", већ дуже време "продаје рог за свећу", на опробану тему "Власи=Румуни", запањујуће је да јавност у Србији на то не реагује. Донекле разумем због чега је та реакција изостала од "званичног Београда" (који је тако жестоко реаговао на "случај Николаидис"), али ми није јасно како на овако нешто не реагују странке и удружења који носе "влашки" предзнак, па ни сама "кровна" организација Влаха у Србији, Национални савет Влаха!? Јер у наведеном тексту има бар неколико неистина на које се, у оваквим случајевима, обавезно, реагује. Поготову ако неко дозволи себи такав луксуз да, у лиду овог текста, напише: "У уторак 24. јануара, (не случајно изабраног датума Уједињења Влашке и Молдавије) Национални савет влашке националне мањине, на петој седници у Петровцу на Млави усваја „влашки језик“ као званични језик Румуна/Влаха из североисточне Србије."

Пре свега, ничим се не може доказати да је неко имао намеру да седницу Националног савета Влаха (како је званични назив), одржи баш на тај "историјски датум". Јер, како се у истом тексту може видети, седница је претходно била заказана за 28. децембар, 2011. године, када се (то је лако доказиво), одиграло "историјско" отварање граничног прелаза "Ђердап 2". Претпостављам да би, да је та седница одржана тог дана, "професионални румунофили", оптужили Национални савет Влаха да је имао намеру да "минира" овај "историјски" догађај. Са друге стране, лако је доказиво да је на поменутој седници донета одлука о усвајању "влашког писма", а не "језика" како се тврди у овом "електронском памфлету". Осим тога, све и да је у питању "језик", не ради се о "званичном језику" Влаха/Румуна из североисточне Србије, већ о језику Влаха. Што је битна разлика за оне који то хоће да схвате. Јер, "професионални румунофили" у Србији никако да схвате, да национална заједница Влаха не жели да, између њих и Румуна стоји било какав знак. И свеједно је да ли је то коса, водоравна или усправна црта. Поготову не знак једнакости. Уосталом, легитимни представници Влаха у Србији поновили су безброј пута да су Румуни- Румуни, а Власи-Власи. Има сличности, али нема знака једнакости. А то је, како ја тумачим демократију, највиши ниво демократског одлучивања. Да будеш оно што желиш, а не оно што би неко желео да будеш. Претпостављам да су се, руковођени управо тим принципом, на претходном попису становника, изјашњавали и Власи који живе у Србији. А као што је свима познато, резултати тог пописа још увек нису саопштени. Због чега онда прејудицирати ствари? Вероватно због тога да би се "кукумавчило" и тужакало разним европским институцијама, како се то види и у поменутом тексту: "Као одговор на сазвану седницу, представници Румуна/Влаха послали су протест Делегацији Европске уније у Београду, Канцеларији Савета Европе у Београду и Мисији ОЕБС у Београду, Србија и државним институцијама у Румунији."

А уколико се завири у тај "протест" упућен разноразним европским али и румунским!!!??? институцијама, лако се може утврдити мноштво неистина које би у свакој држави требало доказивати на суду. А за оне који немају стрпљења да читају комплетан текст, представљам само мали део ничим доказаних тврдњи:

"Као што вам је познато из периода избора за националне савете, Национални савет Влаха је конституисан на основу прљаве кампање за изборе, праћене привођењем на информативне разговоре грађана влашке/румунске националности у полицију, кривичним гоњењем аутентичних влашких/румунских лидера. Најзад и потврдом да су избори били регуларни, иако су постојали приговори Централној изборној комисији који су сви редом одбачени. На овај начин су странке које су и данас на власти у Републици Србији преузеле Национални савет Влаха како би међународној заједници указале да се поштују мањинска права."

Нисам баш сигуран да ли је нека од "европских плакаоница" реаговала на ово, али је сасвим сигурно да су се појединци, од преко Дунава, из нама "суседне и пријатељске државе", ражалостили. А можда су пустили и по коју сузу.

У сваком случају, на Парламентарној скупштини Савета Европе, Виорел Ричард Бађа, сенатор румунског Сената и председник Комисије за прекограничне Румуне, учествујући у Стразбуру у расправи на тему "Испуњавање обавеза и ангажовање Србије", рекао је и следеће:

"Сведоци смо смешног покушаја измишљања такозване азбуке за такозвани“влашки” језик, што представља покушај стварања језика којим би се оправдала тврдња о различитости у односу на румунски идентитет, при чему се прибегава стаљинистичким методама”.

Веома лепо и пријатељски речено! Поготову ако се томе додају неки ставови "истог аутора", изнетих нешто раније. Широј јавности, мало је познат податак да "нама суседна и пријатељска држава" није подржала Споразум о стабилизацији и придруживању (који је српска карта за ЕУ), јер то није учинио њихов Горњи дом (Сенат), због противљења Комисије за прекограничне Румуне, чији је, поменути господин, председник. Али, како то обично бива и за ово има решење. Само је потребно, поједностављено речено, да Србија нареди Власима да постану Румуни. Или, како је то "лепше" рекао наш "пријатељ" Бађа, "моћ да утичу позитивно на одлуку чланова Комисије лежи у рукама српских власти, које још увек нису показале флексибилност када је реч о решењу такозваног тимочког питања и настављају да газе права Румуна из североисточне Србије".

Високи румунски званичник сматра да Румуни (читај Власи) из "историјских региона" Тимочке Крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава имају потребу за заштитом од стране земље у којој живе, али их она, наводно лишава права на "образовање и верску службу на матерњем румунском језику".

По већ опробаном принципу "штапа и шаргарепе" наш "проверени пријатељ" господин Бађа има и конкретан савет : "Чланови Комисије за прекограничне Румуне могу за само пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије Европској Унији, ако константују да је дошло до промене става српских власти према румунској мањини“.

А у циљу показивања и правог пријатељства, спреман је да оде и корак даље: “Ако се власти из Београда позабаве питањем успостављања нормалног односа када је реч о третирању етничких Румуна немам ништа против и чак ћу постати њихов адвокат у Бриселу”.

Да ово није усамљен случај и начин размишљања, може се видети из става који је "електронском гласилу" из Тимочке Крајине дао Еуђен Томак, шеф Одељења за прекограничне Румуне. Он је "указао да се тако објашњава чињеница да су културни и религијски пројекти грађанског друштва из историјских области Тимокчке крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава промовисани у циљу поновног откривања румунизма на овим просторима, и да су и даље финансирани у границама фондова програма намењених прекограничним Румунима".

Претпостављам да ће, у остварењу овог циља, служии и Генерални конзулат Румуније, чије је отварање у Зајечару одобрила Влада Србије. При чему заиста мислим да је то питање добросуседских односа између две државе. И поред тога што ми се чини да државе, обично, отварају конзулате у срединама где живи знатан број припадника народа који је већински у држави која отвара конзулат. А судећи по подацима пописа из 2002. године (који је за сада једини релевантан) у Тимочкој Крајини је толико мало Румуна да је тај конзулат сувишан. А његово постојање једино би могло да се оправда да, којим случајем Румуна има колико Влаха. Али то, очигледно није тако. Јер, очигледно, више не важи она стара узречица "да се Власи не досете". Пошто су се, судећи по броју оних који једино тако желе да се декларишу, Власи ипак, досетили. И не желе да буду Румуни.

САТАНСКИ СТИХОВИ

Андреј Николаидис

Невероватно како се на овим нашим, балканским, просторима, неко увек побрине да нам не буде досадно. И како неке, чак и периферне приче, постану тако значајне да доведу до усијања читаво јавно мњење. И то не само у једној држави. Али, задржимо се, у овом тренутку, само на Србију. У којој је, до пре десетак дана, мало ко чуо за Андреја Николаидиса. Односно, да бих био потпуно прецизан, чули су они који се баве истим послом. Они други, који не припадају тој професији, претпостављам да су, када су и чули то име, помислили да се ради о неком нашем, православном, брату Грку, који је нечим задужио Хомерову постојбину. Сада, имам утисак да о овом човеку сви знају све, укључујући и број ципела које носи. Бојим се да је већ (онако преко везе), постао и обавезно штиво у нижим разредима нашег основног образовања.

И мада Николаидиса нико још није позвао да буде гост неког електронског медија у Србији, они су пуни прича о њему. Организују се емисије у којима стручњаци и "стручњаци" дају његов психолошки, социолошки и политички профил. Слична ситуација је (бар колико сам успео да видим) и у суседној Црној Гори. Осим што је тамо био и гост Националне телевизије.

За оне који, ипак, нису успели да сазнају ко је овај "млади и надобудни писац" (како то рече његов старији српски колега Ненад Прокић), и који немају стрпљења да читају линк који сам дао на почетку текста, треба рећи да се ради о особи која је, крајем 2009. године именована за саветника Ранка Кривокапића, првог човека Народне скупштине Црне Горе. Уз то, Андреј је и писац. Који има неколико објављених романа, есеја, новела...А освојио је и неке престижне награде. И који је, за кратко време, успео да, поново, посвађа "два ока у глави, која, већ одавно, гледају на различите стране", али и да подели и културну и политичку јавност у обе државе, а и шире. Тако већ данима, на све стране, праште оптужбе, а књижевници и новинари (као и интелектуалци свих професија), деле се на оне који "бране" и оне који "нападају" Николаидиса. Поделе су настале и због неких последица које је "произвео" овај случај. Пошто, како се може и наслутити, нема сагласности ни о томе да ли је управник Националне библиотеке, државни чиновник или није. И уколико јесте, да ли он може имати лично или само "колективно", односно "државно" мишљење? Но, да се вратимо "младом и надобудном писцу", коме (ако могу нескромно рећи, као "брату по перу"), не бих волео да будем нити тужилац нити судија. Истини за вољу, чак и да се одлучим за тако нешто, ни једно ни друго му не може наудити. Ипак, не могу а да не изнесем лични став о нечему што већ данима "потреса" Србију, укључујући и ону ван Београда. И поред тога што мислим да је "млади и надобудни писац", у најмању руку, "побркао лончиће", не бих волео да упаднем у замку у коју је упала већина медија у Србији говорећи или извештавајући о спорном тексту који је написао Николаидис. И то по добро опробаном рецепту из времена "милошевићевског информисања", када је било уобичајено да се објављује деманти на нешто о чему тај медиј није ни извештавао.
Дакле, како се може и видети, "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, у свом тексту бави се (између осталог) и прославом двадесетогодишњице Републике Српске, али и дежурном темом о "угрожавању" братске Црне Горе од братске Србије.  А све то под насловом "Шта је остало од велике Србије", уз наднаслов "Београд, наш заједнички именитељ". Морам да признам да сам ја тај његов текст прочитао неколико пута. Не верујући да један "млади и надобудни писац" може себи да дозволи толику "песничку слободу", у којој се пушке појављују уместо стилских фигура, а динамит уместо метафора :
"Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда."
Без обзира што ме неко од "дежурних критичара" може оптужити да нисам добро схватио "песничко надахнуће" или "метафору" наведеног цитата, или да нисам регистровао да је све то изречено "у кондиционалу" , уверен сам да ових неколико реченица, сигурно, не спада у  литературу, пошто је у питању класичан политички памфлет. Упркос томе што су многи, претходних дана, тврдили да је и оно што се, деветог јануара, догађало у бањалучкој дворани Борик, класична предизборна пропаганда. Што је многима био шлагворт за шегачење на ту тему, пошто се (кад је већ све прошло), установило да, наводно, ничији живот није био угрожен.
Упркос чињеници да припадам оном кругу људи који држе до (безграничне) слободе јавне речи и мишљења (укључујући и "песничку слободу"), морам да признам да још нисам чуо да је, било где на земаљској кугли, из експлозије динамита, излетео голуб мира!
Осим тога, претпостављам, да је, многима, још у живом сећању да су, пре двадесет година, из новина и са ТВ екрана, најпре испаљиване "речи-гранате", које су касније постале праве. А и Ћурувију, Стамболића, Драшковића, Ђинђића...најпре су, "гађали" речима.
Зато и мислим да је "младом и надобудном писцу" Николаидису (који је на привременом раду код председника Парламента Црне Горе, Ранка Кривокапића), довољно рекламе, коју је стекао на добро опробаном рецепту "хегемоније". А то ме, готово увек, подсети на изузетну комедију "Дуго путовање у Јевропу", Стевана Копривице, у извођењу Београдског драмског позоришта. (Посебно део у коме Књаз Никола - игра га маестрално Лазар Ристовски, обраћајући се свом опоненту Стојану Лекићу - игра га Милан Ерак, каже : "Из Београда мене зли вјетрови дувају").
Несумњиво је да је "млади и надобудни писац", Андреј Николаидис, претходних дана, стекао значајне рекламне поене, али нема потребе ићи толико далеко и правити од њега балканског Салмана Руждија. Упркос томе што су неки медији (и у Србији и у Црној Гори) то већ учинили, што му је, вероватно, дало "аргументацију" да он сам Србију упореди са Ираном.
Ма колоко се, "млади и надобудни писац" Николаидис трудио, не верујем да ће достићи славу Салмана Руждија, као што ни Србија није (нити може бити) Иран, упркос чињеници да нам, свако мало, неко подари "сатанске стихове".

И БИ ПРЕЛАЗ

После много натезања и пет година од када је Влада Србије донела одговарајућу одлуку, десило се и то чудо. Министри унутрашњих послова Србије и Румуније Ивица Дачић и Трајан Игашо отворили су, 28. децембра, 2011. године, гранични прелаз "Ђердап 2". А као што је већ свима добро познато, пре тога је (20. децембра) био још један неуспео покушај његовог отварања (упркос чињеници да је то требало да се деси пре румунског Божића, како је, почетком новембра, приликом посете Неготину, најавио председник нама "суседне и пријатељске" Румуније, Трајан Басеску). Након чега је (што је мање познато), дошло до поприличног "затезања" односа између "пријатељских комшија". Вруће линије, између две "суседне и пријателјске државе", ако је веровати гласинама, тих дана, доведене су до усијања. Чак се могло чути (ако је веровати истим гласинама), да је "нама суседна и пријателјска држава" разматрала могућност повлачења амбасадора из Београда! Но, све је, очигледно, "легло" на своје место. Пошто је, вероватно, пронађен модус како да први човек "нама суседне и пријатељске државе" изађе чиста образа.

А једини разлог због кога о овом "планетарном" догађају (отварање "историјског" граничног прелаза "Ђердап 2"), нисам раније писао лежи у томе што сам хтео да "видим" како ова ствар функционише. Да не буде по оној старој да се "први кучићи у воду бацају", или "по јутру се дан познаје". Пошто је овај гранични прелаз у функцији више од две недеље, може се извести закључак да ова ствар (да не кажем прелаз), за сада, добро функционише.

Из неких добро обавештених (али незваничних) извора, добио сам податак да преко овог граничног прелаза, дневно, пређе више од 500 а мање од 1.000 возила. Што је за похвалу! Наравно, углавном су то аутомобили румунских регистарских ознака, док је број оних из Србије симболичан. (И то је сасвим разумљиво ако се има у виду да је грађанима Румуније који живе на Острву Маре или у његовој близини, Неготин најближи град. Осим тога - о томе сам већ писао пре две године - путна инфраструктура суседне нам Румуније у непосредној близини граничног прелаза "Ђердап 2" и није за похвалу једној чланици Европске уније).

Према овим првим подацима о броју прелазака, али и трљању руку некох неготинских трговаца, угоститеља или пружаоца других услуга, јасно је да је отварање граничног прелаза "Ђердап 2" био пун погодак.
Јер, ако направимо једноставну (да не кажем просту) рачуницу на узорку од (рецимо) 450 возила (колико би требало да је просек дневних улазака у Србију) и да у том броју велику већину (рецимо, 400) чине возила која у Неготин долазе из Румуније, уз претпоставку да у сваком од њих има бар по двоје путника, долазимо до податка да Неготин, дневно, посети бар,  800 странаца (у овом случају Румуна). Ако (даље) претпоставимо да они не долазе у разгледање града (вероватно су то учинили приликом првог доласка), већ у куповину, провод или нешто слично, онда (сасвим природно) можемо да претпоставимо да они у Неготину "остављају" и неке паре. Ако ( и даље) претпостављамо да би то (по једном доласку и по једној особи) морало да износи, најмање, 30 евра (мислим да није реално да то буде мањи износ, судећи по томе колико смо ми некада остављали приликом одлазака у Румунију или Бугарску), лако можемо доћи до податка да то, дневно (800х30), износи 24.000 евра. Месечно (24.000х30), то износи 720 хиљада евра! А годишње (да се неко не би мучио), то износи 8 милона и 640 хиљада евра. Поређења ради, буџет општине Неготин, за ову годину, износи нешто мање од девет и по милона евра! Занимљиво.
Наравно, све су то само бројке и један једноставан (да не кажем прост) начин сагледавања ствари. Али, ништа није измишљено и базирано је на реалним подацима о броју прелазака новоотвореног граничног прелаза "Ђердап 2". Уосталом, представници неготинске локалне самоуправе саопштавали су да би дневни број путника који би, преко овог граничног прелаза, улазило у Србију, могао да буде чак и 1.500! То говори да је основа моје рачунице реална. Остало је ствар маште и надградња.
Ипак, треба, на време, скренути пажњу и поставити питање  шта ће се, у будућности, догађати са "још једним општинским буџетом"?Односно, који ће бити путеви тог новца? Пошто код нас, веома често, то постане сива зона.
Осим тога, мислим да није на одмет размишање и о томе шта још треба учинити да Неготин не буде само место где ће наши суседи пазарити неку ситницу или појести "десет с луком"?
А све са циљм да количина "чврсте валуте", коју наши суседи "депонују" код нас, сваким даном буде већа.

П Р Е Л А З

Стварно је чудан овај српски језик! У њему (као ни у једном другом језику), има толико двосмислености, или речи са "реповима", због чега свако (коме је до тога стало), мора добро да размисли, пре но што нешто прозбори.

Узмимо, на пример, реч прелаз. Наиме, она може да означава место куда се прелази на неку другу страну, или, са једног на друго место. Тај прелаз може бити и преко неког пута, пруге (пешачки, или пружни прелаз), али и преко неке реке или потока. А ако је преко потока, тај се прелаз, веома често, још назива и брвно због начина његове израде (ако ништа друго, претпостављам да свако зна ону причу о два јарца на брвну). Ако идемо даље у анализу израза прелаз, претпостављам да ћемо, веома лако, доћи и до закључка да је, на исти начин, настао и израз којим означавамо прелаз преко неке границе, односно, гранични прелаз. Било да се ради о физичком, или мисаоном појму.

Али, прелаз, или прелажење је и шатровачки израз који се употребљава у ситуацији кад некога превариш или "пређеш". Тако смо, веома често, чули израз да је неко некога "прешао". Исти израз се употребљава и у фудбалу (ово није мој терен, али...), када један фудбалер употртеби неку финту и "пређе", или предрибла другог фудбалера. Дакле, примера је много, а сведоци смо да се употребљава и израз "прећи некога", као и онај "прећи преко нечега".

Е сад, ја имам једну моралну дилему. Да ли исти израз може да се употреби у вези са неким ко је високи званичник неке државе? Можда и председник? Можда, чак, и председник неке нама блиске и "пријатељске" државе. Ипак, рачунам и политичари су људи. Те да су и они некада били мали и да је и њих неко васпитавао. А самим тим да су, још тада, научили да се лепо понашају, што подразумева да не "прелазе" неке друге људе. Макар они били и њихови "поданици".
А житељи Тимочке Крајине, већ пет година, поред многих других, живе и са осећањем једног посебног "прелажења". Прелажења због прелаза. Или, прецизније речено, прелажења због граничног прелаза. Имајући у виду да, готово све политичке гарнитуре, већ пет година обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. Од средине децембра, 2006. године, када је Влада Србије донела одлуку о његовом отварању, тај гранични прелаз предмет је сталних предизборних и других обећања. И домаћих и страних политичара.
Мало је фалило да прелаз буде отворен уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су о том спаносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином. И обећавали отварање прелаза. А треба ли, посебно, напоменути да су грађане Тимочке Крајине, прешли због прелаза?
Нову наду пробудио је председник Румуније, Трајан Баеску, када је (без свог домаћина Бориса Тадића), почетком новембра, ове године, боравио у Неготину. Тада је, грађанима Тимочке Крајине, обећао да ће гранични прелаз, “ускоро”, бити отворен. То "ускоро" многи су протумачили и уочи Божића, по Грегоријанском календару (који Румуни, иако православци, празнују). А било је и логично. Па и румунски политичари су "школовани" на истим местима  где и ови наши. И они знају да је лепо "подарити" својим поданицима нешто уочи најрадоснијег хришћанског празника. Поготову, ако већ добро знају да је то нешто, уствари ништа. Али, може да послужи. Међутим, занимљиво је да је комплетна прича у вези са "новим отварањем" граничног прелаза била обавијена велом тајновитости. Упркос томе, што су се, са приближавањем Божића, убрзавале неке активности у зони граничног прелаза "Ђердап 2". Ипак, у "српском информативном простору", нису постојале назнаке или потврде да ће се то "историјско" отварање граничног прелаза и догодити уочи Божића (или сам ја можда такву информацију пропустио?). Но, и поред тога, у малој неготинској вароши, све чешће су се чули "гласови" да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра 2011. године. Као и да би, том “свечаном чину”, могли да  присуствују и председници Басеску и Тадић. У прилог томе говори и податак да је већ било договорено да се "одради" само прва тачка, раније заказане седнице локалног парламента, а да се "остатак" одради наредног дана, како би одборници и локални функционери могли да присуствују "том свечаном чину". Међутим, и даље није било никаквог "званичног папира" који све то потврђује.

А онда је дошао и тај 20. децембар, када су, и поред кише која је упорно падала, обављене "последње припреме". Са румнске стране границе постављено је огромно озвучење, а са наше стране је пристигло доставно возило са припремљеном храном. Кажу за 50 особа. Са наше стране стигло је и десетак аутомобла из неколико градова Тимочке Крајине (у којима је било двадесетак грађана Србије, међу којима су предњачили осведочени "румунофили" или представници "влашких" организација који стављају знак једнакости између Влаха и Румуна). Са румунске, кажу, било их је много више (ово сам чуо, али не и видео!). А киша је упорно падала. (После неколико месеци суше). Упркос томе што  грађане Тимочке Крајине (бар колико је мени познато), који су сатима киснули да "неотвореном" граничном прелазу "Ђердап 2", нико из Србије (а они су, пре свега, грађани Србије), није обавестиио да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра, било је потребно да им неко нешто каже. Поготову што су се у таквим околностима (са разлогом), појављивали и "први знаци нервозе". Или да их, макар, пита шта траже ту? Ко их је позвао? И зашто баш сада? И како то да ту нису били јече, пре недељу, месец, годину...? Након неколико сати, на нашој страни границе, пред окупљене (покисле и промрзле) грађане Тимочке Крајине, стао је први човек Неготина – др Влајко Ђорђевић. И рекао им да отварања граничног прелаза неће бити због “формално-техничких разлога”. Након тога, са наше стране границе, грађани су се разишли. Са румунске, демонтирано је озвучење. Једино није познато шта је било са припремљеним ручком. Као што није познато ни ко је кога (у овом новом, неуспешном отварању граничног прелаза "Ђердап 2"), прешао, а ко је био "пређен"? Као, ни када ће, поново, бити (не)отварање граничног прелаза?
Оно што је сасвим сигурно је да, тог дана, у близини неотвореног граничног прелаза "Ђердап 2", нису примећена ни двојица председника (Трајан Басеску и Борис Тадић). А мени једино преостаје да претпоставим да је то било из "практичних разлога". Односно да је Тадићу још било прерано да се "окити" ловорикама за отварање овог прелаза (јер ће избори бити тек на пролеће), а да је Басеску “провалио” да у Тимочкој Крајини не“живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”, како су му рекли “његови” румунофили.

ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

Након изузетне промоције књиге "Отворена страница-Соња Савић", пришао ми је један пријатељ (иначе познати неготински професор) и рекао како је штета да је Неготин "изгубио тако дивне гласове". Мислећи на гласове шест изузетних дама (Данијела Николић, Татјана Панић, Сузана Михајловић-Јовановић и Јованка Вања Станојевић, које су учествовале у промоцији ове монографије и Зденкa Томић (Голубовић), која је те вечери, уз Миломирку Цицу Јововић, била у улози аутора поменуте књиге).

И мени је било савршено јасно на шта је уважени професор мислио, али за оне којима то неће бити јасно, потребно је мало појашњење. Јер ради се о плејади некадашњих новинарки Радио телевизије Крајина (РТК), која је нестала у вртлогу транзиције.

А тај исти транзициони вртлог избрисао је са медијске сцене Србије и Самосталну телевизију Неготин (СТВ), која је рођена на данашњи дан, пре тачно двадесет година.
Јер, не треба заборавити да су се развојни путеви ове две телевизије (које су годинама биле ривали, а врло често и у неравноправној утакмици), у једном тренутку укрстили. Да би након тога тога (као после судара две планете), и једна и друга, заувек, нестале.
Данас сам све више убеђен да би судбина Радио телевизије Крајина, сигурно, била другачија да није било оне друге (СТВ Неготин), о којој сам, једном приликом написао и следеће:

"Рођена је 16. децембра, 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет".

Дакле, та и таква Самостална телевизија Неготин (СТВ), била је један од ретких електронских медија, који је рођен у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.

Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (трећа, која је у међувремену рођена, још увек је у повоју - бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А у тој биографији може се прочитати и следеће :

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.

Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.
То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ

Претпостављам да ће се многи чудити због чега сам се, управо на овај историјски дан (неко је већ констатовао како ова држава има све више историје а све мање географије), када нам jе из главног града Европске уније, стигла још једна непријатна вест, одлучио да пишем о граничном прелазу (граничним прелазима). Међутим, треба подсетити да смо, данас, поново, били на клупи за понављаче, баш због граничних прелаза. Наравно, не овог о коме ја желим да пишем, али, ко зна? Пошто ми се чини да једино нас учитељица живота ничему није научила. Уз то, опште је мишљење да смо ми јако непредвидљиви. А ја мислим да то није тачно и да смо, напротив, јако предвидљиви. И да нам је, због тога, лако постављати "блокаде", а све под изговором да је то "за наше добро".

Уосталом, добар пример су управо гранични прелази (или административни пунктови, или, како год се то зове), на северу јужне српске покрајине (која је, по свему судећи, део територије Србије још једино у преамбули Устава), против чијег се успостављања, грчевито боре Срби са севера Косова (и Метохје).

Међутим, потпуно је другачија слика на другом крају ове државе, где житељима Тимочке Крајине, већ пет година, готово све политичке гарнитуре (и Коштуничине и Цветковићеве Владе), обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. О томе говори и податак да се отварању овог граничног прелаза нико не противи. Напротив, влада поприлична еуфорија, још од тренутка када је, први пут, најављено његово отварање, мада, никоме није јасно чему ће он служити и како може постати спас посрнулој привреди, али и осиромашеном и десеткованом становништву Тимочке Крајине. 

Умножавање питања без рационалних одговора последица је и податка да педесетак километара северно, већ постоји гранични прелаз са Румунијом, а тридесетак јужно и са Бугарском. Као и да још један прелаз са Бугарском постоји недалеко од Зајечара. Дакле, ко има шта да увози или извози, или просто има потребе да иде у провод у овај источни део Европске уније, нема неких великих препрека. Јер, мораћемо се сложити да не мора баш свако двориште у Србији да има свој гранични прелаз. Наравно, не бих волео да се схвати како сам ја против отварања још једног граничног прелаза. Мада бих више волео да се ми као држава "отварамо" према свету, макар имали мање прелаза. Осим тога, што се мене тиче, гранични прелази могу постојати на сваком ћошку, али ако су настали као резултат реалних потреба, а не пуког политичког измишљања. А чини ми се да је гранични прелаз "Ђердап 2" управо то.
Јер, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да је нашим комшијама овај путни правац “задња рупа на сирали”, јер су се усмерили на правац који повезује Крајову (Румунија) и Видин (Бугарска), градећи модеран мост преко Дунава, који треба да буде готов наредне, 2012. године.
Такође, упућенији у ову проблематику могли би (ако би били искрени) да кажу како је овај гранични прелаз, у много чему,  проблематичан. Као и да они који су на њему желели да зараде неке политичке поене, баш и нису много разбијали главу.
Најпре, они који буду  користили овај гранични прелаз, мораће до главних саобраћајница у суседној Румунији да возе разноразним "стазама и богазама".
Осим тога, нико не води рачуна о томе да се добар део саме граничне зоне, односно дела који се на већини прелаза зове "ничија територија" (део између две царине), налази на самом мосту да Дунаву, који представља једини транспортни пут како за раднике тако и материјал у свакодневним активностима Хидроелектране "Ђердап 2". Поједностављено, ради се о путу са левом и десном коловозном траком, којим ће се кретати сви. И запослени у овој фирми и туристи ( и "туристи"), који би да се, преко истока докопају запада.

Но како, веома често, политичке одлуке нису баш у вези са реалношћу, гранични прелаз “Ђердап 2” ће бити отворен, пре Божића по Грегоријанском календару (који, иако су православци, Румуни славе), а испуњење обећања, у свој политички тефтер, неће уписати ни један од наших многобројних политичара, који су о томе мантрали претходних година, већ Трајан Басеску, председник суседне Румуније. Он је отварање овог прелаза најавио почетком новембра када је (по ко зна који пут,  без свог домаћина, Бориса Тадића), посетио Неготинску Крајину.

Тиме ће бити окончана судбина овог граничног прелаза, о чијем отварању је Влада Србије донела одлуку још средином децембра 2006. године, а који је најозбиљније шансе за отварање имао уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су, о том спасоносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином.

Учествујући у предизборној кампањи, тада су гранични прелаз “Ђердап 2” , активно (то је било најзначајније предизборно обећање), отварали Вук Јеремић, Божидар Ђелић, Ивица Дачић, Душан Петровић, Милан Марковић и Петар Шкундрић. А здушно им, својим присуством, помагали Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Милутин Мркоњић, Слободан Милосављевић, Саша Драгин, Верица Калановић, Снежана Самарџић Марковић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма (Извињавам се онима које сам изоставио)! Сећам се да су тада, сви они, онако, као навијени, чим изађу из скупих аутомобила, још ошамућени од труцкања крајинским друмовима, причали о значају граничног прелаза “Ђердап 2”.
Ваљда су толико били ошамућени да нису стигли ни да се распитају о неким битним детаљима везаним за овај гранични прелаз, већ су, једноставно, испуњавали жеље својих локалних представника, причајући о томе да ће, отварањем овог прелаза, све постати много лепше и боље.
Ускоро ће две пуне године, од када су окончани ванредни локални избори у Неготину, а гранични прелаз "Ђердап 2" још увек је у фази мировања. Они који су, пре скоро две године, обећавали да ће он бити отворен "већ колико сутра", више и не говоре о томе.
Међутим, то што није успело нашим политичарима, успело је румунском председнику. И то, вероватно, у жељи да врати “дуг” групици крајинских румунофила који су му, пред долазак, поручили да у Тимочкој Крајини “живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у Тимочкој Крајини, према попису 2002. године, било, укупно, 284.112 становника! А по прелиминарним резултатима овогодишњех пописа, нешто више од 242. хиљаде. Од чега више од стотину хиљада Влаха. Које румунофили, очигледно, “не виде”. Као ни Србе. А и власт их не види баш најјасније. Осим у време избора.

11. 11. 11.

Када сам, негде у пролеће, 2001. године, на једном предавању чуо прогнозу да ће Србија ући у Европску унију, у најбољем случају, тек око 2020. године, био сам, мало је рећи, разочаран. Тада је, ту и такву суморну прогнозу изнео наш уважени економиста, професор, Мирослав Прокопијевић, а ја сам, у том тренутку мислио, да тај човек нема благе везе. И да је у питању још једно, од многих, "гурања препрека у точкове младе српске демократије".

Недуго након тога, схватио сам да је професор Прокопијевић потпуно био у праву, па сам и ја све опрезније примао, углавном, политичка обећања да смо, свако мало, на вратима Европске уније. И не само то, почео сам да размишљам на један битно другачији начин о нашем чланству у ту организацију држава. Наравно, не желим да кажем, као наш некадашњи председник државе и Владе, др Војислав Коштуница, да "Европи треба залупити врата", већ да сам постао реалнији у процени неопходности тог приближавања.

Упркос томе, у Србији, како у оном "елитном" делу које се зове Београд (са све Овчом и Борчом), тако и у Србији ван Београда, стално се догађају ствари које ме изнова запањују. И без обзира што сматрам да политичари треба да буду флексибилни, неке ствари је тешко објаснити. Зато ни себи, а ни другима, не могу да протумачим тај најновији став лидера Српске демокрартске странке, који је предводио Демократску опозицију Србије у свргавању Милошивећа, када је  један од приоритета био и прикључење ЕУ.

Са друге стране, перјанице Српске напредне странке, а некадашњи љути противници свега што "мирише на запад", сада,  у сваком свом наступу, објашњавају да нам готово нема живота без Европске уније. Истини за вољу, има ту и других, без којих нам "нема живота",  али, у врху приоритета је и Европска унија.

И то није ништа спорно. То је легитимнан политички циљ. А тај циљ, као што је познато имају у свом програму и неке друге политичке странке, како позиције, тако и опозиције. Разлика је само у томе како представници  тих странака тумаче неке од основних услова које Србија мора да испуни, да би уопште "примирисала" Европској унији. Е ту сада, свако има свој приступ. Тако напредњаци хоће у Европску унију, али под "нашим условима", Демократе и неке друге странке из ове коалиције би да уђемо у ЕУ, али, "да им још нешто објаснимо", док су представници једне нове политичке коалиције ЛДП-СПО-СДУ и мноштво независних интелектуалаца, уз слоган "Покрет за преокрет", за то да се "елитном делу европских народа", прикључимо без много запиткивања. Због таквог става, ови потоњи су, последњих дана, на удару жестоке критике, готово свих осталих, јер се њихово пристајање на ЕУ "без условљавања", углавном, тумачи као капитулација и "готово сигурно признавање никад признате и самозване републике Косово".

Међутим, како би то наш народ, мудро, рекао, "нити је ђаво толико црн, нити је анђео толико бео", ни овде ствари нису баш црно-беле. Јер, напросто, неким политичким ставовима је потребна "временска провера". Они који мало дуже памте, могу се присетити колико је промашаја у нашој "политичкој пракси" направљено последњих 20 година. Такође и колико је у тих 20 година, политичких ставова одбачено, а каснији догађаји су потврдили њихову ваљаност. Али, тада је већ било касно. Упркос мом садашњем ставу да нисам баш убеђен у потребу присаједињавања Европској унији, по сваку цену, сматрам да актуелне политичке гарнитуре треба да схвате да је немогуће да се постављени циљ реализује сам од себе. Другим речима, треба му ићи у сусрет, а не на супротну страну. А за то је потребна и нека енергија. И труд. И жртва. На тај труд и жртву, за сда  су спремни само ЛДП-СПО-СДУ + српски интелектуалци. Али, другима то смета. Тако је отворена, још једна, сезона "лова на вештице". И никоме не пада на памет да треба дозволити и тој групацији да промовише свој став, који ће, колико сутра, имати и своју проверу "пролазности" на изборима, али и одрживости на дужи рок. Уместо да јасно одреде наш национални интерес (али не онај који се може мерити једним изборним циклусом), наше политичке елите се исцрпљују нацртом још једне у низу Декларација о Косову (и Метохији). А то је још једна потврда да те исте политичке елите (не све, наравно) нису спремне на временску проверу исправности свог политичког става, због чега се посеже за израдом неких докумената који избледе и пре но што се мастило на њима осуши.

Трагајући за потврдом оваквог става и размишљања, пронашао сам на овом истом Блогу, текст који сам писао, тачно, пре годину дана. И оно што је већ на први поглед било видљиво, схватио сам да се за тих годину дана нисмо померили од почетка. И тада је, као и сада, у "главној улози" било Косово (и Метохија). Осим што сам, лично, сентиментално, везан за 11. новембар ( који се ове године бележи са 6 јединица ), пронашао сам и већ заборављени податак да сам се пре годину дана, на овај исти дан (прецизније, овог истог датума, јер је дан био четвртак), бавио тадшњим парламентарним изборима на Косову (и Метохији) и дилемом која је била присутна у нашој јавности, да ли на њима треба да учествују и Срби. Званични став власти, тада је био (треба ли то рећи), да не треба (мада су неки, на своју руку, ипак изашли и они су сада представници Срба у косовским институцијама). Е сада, годину дана после, мислим да се треба подсетити тадашњег става Вука Драшковића, који је о тим изборима размишљао на следећи начин :

„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.

Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“

Наравно, као што је свима познато, то се није догодило. На изборе су изашли само неки Срби, а представнике оних других, сада, годину дана касније, можемо видети на барикадама.

А да ли је Србија, годину дана касније ближа или даља  Европској унији? У одговору на ово питање морам да констатујем да није најгоре то што се нисмо померили ни за милиметар, јер у време када се и у ЕУ "пребројавају" и типују "прекобројне", то може да буде и предност.

Али, нисам сигуран како би гласио одговор на друго питање, које би могло да гласи : "На шта смо потрошили тих годину дана ?"

ТРЕЋИ ЧОВЕК

Ко се труди да направи "румунски Санџак" у Тимочкој Крајини?

Ово је још једно питање, које званична Србија, гура под тепих, уместо да на њега да одговор. Јер, бојим се да би у супротном, ускоро, и са ове “треће стране” могли имати исто оно уплитање које су недавно испољили наши "пријатељи” Мађари и Турци.

А због медијске прашине која је подигнута “дипломатским скандалом Конузин”, изгледа да нико не примећује оно што нам долази из суседне и “пријатељске Румуније”, која “снажно подржава европске интеграције Србије” и још увек “није признала самозвану републику Косово”.

Оличено у унисоној медијској најави, да председник Румуније, Трајан Басеску, “долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој Крајини”. И ту нема ничег спорног. Спорно је то што су од почетка ове године из Румуније стизали “пријатељски” сигнали да Србија треба Власима у Тимочкој Крајини, да “призна статус румунске националне мањине”. А на то нико није реаговао!

Јер влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Изразивши свом колеги Тадићу подршку суседне и “пријатељске” Румуније за Европски пут Србије, Басеску је, претпостављам, нагласио да је такву одлуку изгласао Дом посланика (Доњи дом) са 272 гласа “за” и само 2 “против”. А вероватно му није сакрио ни податак, да би та “подршка” постала пуноважна, то исто треба да учини и румунски Сенат (Горњи дом). То је вероватно мала резерва, или “пријатељско увртање руке” суседу који треба још мало “да савиије кичму”. И да “политичким декретом” припаднике влашке националне мањине претвори у Румуне. Да Власима, који вековима живе на простору Тимочке Крајине, “укине Србију” као једину домовину коју признају и додели им неку другу, коју они поштују као суседа, али која није њихова.

Спорно је и то што господин Басеску, по други пут за две године, долази у Тимочку Крајину без свог домаћина Бориса Тадића. И што је, и овог пута, за своје саговорнике, одабрао неколицину људи који су на претходним изборима за Национални савет Влаха постали губитници јер су се залагали за румунизацију овог највишег представничког тела Влаха у Србији.

Тачно је да су они “нечији” представници, али далеко од тога да они могу да представљају све Влахе Тимочке Крајине јер њихов концепт „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Али их то није спречило да, 15 дана пре прелиминарних резултата пописа, шаљу поруке посредством свог електронског гласила “TimocPress”, да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника! На овоме би им и Гебелс позавидео!

Дакле, мени није чудно да једна група људи која није успела да све Влахе Тимочке Крајине, колективно, преко ноћи "преобрати у Румуне", сада иде по разноразним румунским и европским центрима и телали о томе како су угрожена права Румуна у Тимочкој Крајини. Није ми чудно јер је то њихов посао. Они су за то добро плаћени. Али, не могу да верујем да ни они сами нису свесни да ходају по оштрици жилета. По тој танкој, црвеној линији, која одваја поборнике припадања "великој румунској нацији", од великорумунских националиста и шовиниста. Они морају да буду свесни да, негирајући великом броју људи могућност да припадају Власима, од којих, по сваку цену желе да створе "цвет румунског народа" или, у најмању руку, да између Влаха и Румуна ставе знак једнакости, шире мржњу и нетрпељивост. Јер, уколико неко нешто не жели, а ти по сваку цену то исто желиш да му наметнеш, то је насиље. Макар га терао да сваке ноћи спава у свили и кадифи и једе "мед и млеко". Јер и од тога човеку може да буде мука! И то су основни постулати за елементарна људска права. Да будеш оно што желиш и да се изјашњаваш онако како хоћеш. На то не може да утиче ни група људи која се "добро ухлебила" и у суседну Румунију "шаље депеше" како су они једини и аутентични тумачи националне слике Тимочке Крајине. Ако су таквим причама успели да обману и преваре и политички врх румнске државе, укључујући и самог председника Басескуа, свака им част! Али ту "жваку", убеђен сам, не могу да продају нити Власима, али ни осталим народима који на овом простору живе.

А да ли су то људи са којима Басеску треба да разговара? Да, ако то њему не смета!

А да ли су то људи који који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Одговор је поново потврдан. Али, уколико им већинска влашка популација да легитимност. А то тек треба да видимо кроз резултате недавно окончаног пописа.