среда, 26. октобар 2011.

Т Е С Т Е Р А Ш И


Боравећи десетак дана у једној здравственој институцији, јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда, схватио сам да ће нам, у времену које је пред нама, бити неопходни чепови за уши, илити тампони.
На моју велику жалост, томе је претходило девет непреспаваних ноћи. Јер, због хркања, или како се то стручно каже ронхопатије (а народски “тестерисање”), пацијента који је био смештем у истој соби, ноћима нисам спавао. Није ме утешила ни помисао на то како је било онима који су (ако јесу) спавали у истој просторији са Черчилом, Стаљином или Орсоном Велсом, који су били познати “тестераши”. Али ми је схватљивија била чињеница због чега су многе “недемократске” полиције света, па и нацисти, неспавање користили као методу у изнуди признања или мучењу људи. А у потпуно другачијем светлу, тумачио сам и текст који сам, пре нешто више од годину дана, прочитао у новинама како је један кинески студент убио свог цимера јер му је сметало његово хркање.
На сопственом примеру схватио сам колико проблема може да изазове нечије хркање, а са друге стране и колико тај неко, ко хрче, није свестан проблема који има или проблема које прави другима. Међутим, употребом чепова за уши од стране оних који су у соби са “тестерашем”, гласно хркање постаје проблем само “хркача”. Јер, како тврде оториноларинголози, хркачи имају веома озбиљан здравствени проблем, а да тога нису ни свесни, пошто они сами себе не чују.
А судећи по предизборној кампањи која се све више захуктава, озбиљан здравствени, “тестерашки”, проблем имају и наши политичари. И позиције и опозиције. И без обзира што их, на сву срећу, нема ни приближно као оних “правих” (неки подаци говоре да око 50 процената мушке и женске популације на планети “гласно спава”), јасно је да они себе, као ни прави “тестераши”, нити виде, нити чују.
Тако испаде да ће, према причи лидера напредњака, Томислава Николића, ако они дођу на власт, у ову земљу, у наредних 10 година, “ускочити” стотину милијарди евра инвестиција. Одакле? То нико не зна! Али ће доћи. Ваљда исто онако како су и после двехиљадите стигле "досовске" милијарде.

Са друге стране, странке позиције, које су најавиле да ће се хвалисати градитељским чудима у и око Београда, одлучиле су да се мало похвале и са оним што су направили у Србији ван Београда. Па су тако, у другој половини октобра (!), уместо топлана, увелико отварали аква паркове и отворене базене. Оливер Дулић, сам у Сокобањи, а у Бабушници у тандему са Ивицом Дачићем.
Осим потребе да се грађанима објасни шта ће Бабушници (општини која је, као и многе друге у Србији ван Београда пред економским, социјалним и демографским колапсом) базени у које је "скрљано" 170 милиона динара, народу је требало објаснити и како то да се тај "комплекс" отвара средином октобра, када је већ време за зимске капуте а не за купаће гаћице. Такође, можда је потребно објаснити и како то да тај "комплекс" од два базена у Бабушници вреди за око четрдесетак милиона више него читав аква парк у Сокобањи. Уместо тога, овом народу је, посредством "дежурних медија", на брзину, "истестерисано", како новоизграђени објекти имају огроман значај за развој локалне средине.
Подсети ме све то скупа на ону лакрдију, када су све виђеније фаце из нашег садашњег политичког естаблишмента, у време ванредних локалних избора у Неготину, "отварале" гранични прелаз "Ђердап 2", који још увек није отворен! Али, кога је још брига за то?! Важно је да се "тестерише".
Судећи по томе како је почело, сва је прилика да ће нам они чепови за уши, илити тампони, са почетка текста бити јако потребни. Јер, ако смо деведесетих користили шерпе, лонце и пиштаљке, током ове предизборне кампање неко би могао да профитира на чеповима за уши!

понедељак, 3. октобар 2011.

Ф О Н Т А Н А


Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…
Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!
Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат. Па грађани лицитирају. У “добро обавештеној чарчији” тврди се да је, до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.
Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.
Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).
Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада),  а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).
Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".