субота, 12. март 2016.

АКО СРБИЈА ...


И овог 12. марта, многи ће, на различите начине, говорити и писати о покојном Зорану Ђинђићу, првом демократски изабраном премијеру Србије. И ове године, многе од тих прича, биће јако личне. Уосталом, сваки текст носи печат личног његовог аутора. Оно што би, једино, морало да буде важно у свему томе је, насушна потреба, да те приче буду истините. Међутим, проблем настаје онда када схватимо да, многе од тих прича, причају људи који су били далеко на маргинама и Ђинђићевог живота и Ђинђићеве политике. Зато је, посебно, важно да сећање на овог изузетног човека проистекне из суштине. И истине.
Као један од повлашћених, који су и лично упознали Зорана Ђинђића, у време када је овом земљом владало једноумље и безумље и савременик у време када је, са великим напором, утирао пут демократији у овој земљи, осећам потребу и обавезу (поготово на данашњи дан) да, себе и друге подсетим на оно што нам је за живота говорио. А што ми, очигледно, нисмо баш најпажљивије слушали. И што смо, како изгледа, тек у назнакама, почели да разумевамо тек када је убијен. А да ли смо нешто (макар и са закашњењем) научили? Како ствари стоје, изгледа да нисмо. Јер, много је тога чиме је овај народ затрован у вези са животом и радом Зорана Ђинђића. Још увек је, много тога што је Зоран Ђинђић радио и урадио за ову државу, остало несхваћено и покривено велом лажи и стереотипа којим су овај народ обасипали како Милошевићев режим тако и неки од његових "сабораца". 
По свему судећи, у овој земљи се лакше примају лажи, које не престају ни 13 година након убиства првог демократски изабраног премијера, што за резултат има управо ово што нам се догађало и догађа потоњих година. А да у овом народу има мало воље и жеље, без неког посебног напора, могли би, ако само мало "загребемо испод површине", да препознамо зле намере оних истих који су у време док је Ђинђић био жив, били његови највећи противници. Ђинђић није био глумац и илузиониста, већ човек који је имао за циљ да изграђује и јача институције државе као једини познати и признати демократски модел. Он је био истински демократа коме је било страно да гради култ сопствене личности и диже рејтинг себи и Демократској странци. О томе говори и податак да су (непосредно пред његово убиство), истраживања говорила да има подршку од, једва, шест процената. И тада, као и 13 година након убиства Зорана Ђинђића, више је него очигледно да велика већина овог народа, не прихвата демократију као модел друштвеног уређења. И то се препознаје кроз огромну подршку коју имају имитатори Зорана Ђинђића, самопроглашени за аутентичне европејце, демократе и патриоте, који, отворено градећи ауторитаран режим, бацају под ноге основне вредности демократије. А ми смо, поново, показали да смо лоши ђаци и понављачи. Зато, на овом месту, још једном, дајем свој скроман допринос сећању на Зорана Ђинђића, са жељом да од заборава сачувам, макар део онога што до сада нисмо упамтили. 
На првом месту, ту је изузетан документарни филм "Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА", редитеља и продуцента Јоване С. Полић и новинарске екипе коју предводи Славиша Лекић, а у којој су још и Сања Лончар и Зоран Павић, а затим и још 12 чувених Ђинђић говора. Дакле, укупно 13 видео записа, за сваку од 13 година, од када је убијен Зоран Ђинђић. 

                    Брже од пужа
                        Порука за успех
                            О Косову - последњи интервју
                                Хајде да волимо себе
                                    Давид и Голијат
                                        Најбољи мотивациони говор
                                            Ако Србија стане
                                                Гледајмо у будућност


среда, 09. март 2016.

П О Т О П


Блиц - насловна страна
8. март 2016.
Да је је Велимир Илић, министар за ванредне ситуације, у наше име, бирао планету на којој ћемо живети, сумњам да би изабрао планету Земљу. Пошто је то једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. А њему је воде, и буквално, преко главе. И, уколико је тачан податак да 71% површине планете Земље покрива вода, убеђен сам да наш вечити министар (за грађевину и урбанизам, за капиталне инвестиције и министар за инфраструктуру), мисли да државу Србију, пропорционално, покрива неколико процената више.
Претпостављам да има много разлога због којих се Велимиру Илићу "смучила" вода која, уназад неколико година, прети држави Србији, али не могу да докучим због чега "министар са искуством" има толико проблема у комуникацији са "седмом силом". У сваком случају, уколико Илић сматра да је лично Бог крив за поплаве које су нас задесиле (како су пренели неки медији), мислим да није претерано очекивати да ће, након ових избора, "вечити Веља", морати у принудну политичку пензију. Или ће, уколико нас, ипак, задеси потоп библијских размера бити проглашен за пророка. Истини за вољу, мислим да и не треба претерано кривити министра Илића, јер, вероватно човека нико није обавестио кога треба прогласити кривим за овогодишње поплаве. Пошто су за оне из 2014. и 2015. били криви "они претходни", претпостављам да је Илић, по систему што-је-сигурно-сигурно, закључио да је најбезболније да оптужи Бога.
Што на неки начин има и логике, јер, уколико су "они претходни" били криви за, такозване, стогодишње поплаве, за овогодишње (код којих је количина воде по Илићевој одокативној процени), била много већа него 2014. године, једино је могао Бог да буде одговорон. А као аргументацију он је понудио своју тврдњу да "ни један бедем није пукао, али да треба да се надограде и прошире". Али, ту не треба министру веровати на реч, већ, кад прођу поплаве, утврдити право стање ствари. То би требало да буде приоритетни задатак, јер за то има много разлога и не треба се, много, враћати у прошлост. Довољно је само да се присетимо бруке од пре годину дана, када је први већи поплавни талас који је, у марту 2015. године, захватио подручје Краљева, са собом однео и део новог бедема на  реци Рибници, у који је норвешка влада уложила 50.000 евра. И све се то догодило само двадесетак дана након што је, на највишем нивоу, у присуству премијера Вучића, представника међународних институција, представника ЕУ, дипломатског кора, као и представника земаља које су помогле Србији након катастрофалних поплава 2014. године, бомбасто, представљен Национални програм управљања ризиком од елементарних непогода.  
Била је то прилика да шира јавност чује податак да су Србију, поплаве 2014. године, коштале милијарду и 700 милиона евра, али и да, годишње, због поплава губимо 130 милиона. "Србија размишља унапред и прави планове унапред, јер је сваки динар уложен на превенцију једнак седам динара који се троше на обнову"- рекао је том приликом Вучић.
Илустрација (1) РХМЗС
Најава падавина 8.марта 2016.
О превенцији, као кључном фактору, у борби против поплава, говорио је и домаћин овог скупа, Марко Благојевић, директор Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја.
"Хоћемо први пут да се бавимо превенцијом. Морамо имати слику високе резолуције свих ризика којима је Србија и њено становништво изложено" - реко је на поменутом скупу новопечени стручњак за поплаве и бивши први човек Центра за слободне изборе и демократију.
Сада, годину дана касније, можемо само да констатујемо да су нас поплаве, поново, изненадиле. И да је је водена стихија, како изгледа, све те силне планове однела са собом. Због чега ће нам, по свему судећи, за санацију овогодишњих штета, бити потребно много више него, просечних, 130 милиона евра. Што је премијер Александар Вучић, при обиласку терена (уз констатацију да размере  поплаве нису ни близу онима од пре две године), одмах и најавио. Једино ми није јасно шта је у тој најави требало да значи одредница да ће бити надокнађена "готово" сва штета.
Међутим, имајући у виду извештавање медија на ову тему, ситуација и није баш безазлена. На индиректан начин, о томе говори и податак да је, јуче у поподневним сатима, Влада Србије прогласила стање елементарне непогоде у 15 општина (Чачак, Нови Пазар, Краљево, Ариље, Лучани, Топола, Пожега, Бајина Башта, Ивањица, Рашка, Љиг, Рача, Косјерић, Пријепоље и Трстеник). Ако се томе дода податак да је на територије Србије, током најновијег поплавног таласа, поплављено 710 домаћинстава и да је, за сада, евакуисано 118 особа, а гледано из угла оних којима је све уништено (многима и поново), јасно је због чега није било потребно да се жури са проценом ситуације. Али, пошто је то премијер изјавио гостујући на Копаоник бизнис форуму, могуће је да је он, са те висине, видео оно што ми нисмо. А ја сам се, онако, успут, сетио да сам, пре шест година (када су статисти били исти, само су главни глумци били неки други), о тим "погледима" писао цитирајући "Горски вијенац" и Његоша„Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“.
Илустрација (2) РХМЗС
Упозорење о падавинама
9. марта 2016.
Међутим, лако би ми изашли на крај са том копаоничком "птичјом перспективом", да нам, у виду најаве, није стигао нови кишни талас. Који, како се очекује, треба да дође са истока. И да, током два дана, обухвати читаву Србију. Збрка је настала када су се, за тај један кишни талас, који треба да "поклопи" Србију у четвртак и петак, појавиле две прогнозе: наша и "руска".
При чему је ова "наша" далеко блажа и предвиђа много мање падавина него она "руска", коју је јавности (уз ограду да то није "порука панике") саопштио Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације. Према тој "руској" прогнози, у неким подручјима Србије треба да, у наредна два дана, падне између 80 и 100 литара кише по метру квадратном. На ту "руску" прогнозу Предрага Марића реаговали су из Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗС), према чијој прогнози можемо, у појединим крајевима Србије, очекивати од 10 до 50 литара кише по метру квадратном. Уз ограду да је немогуће, три-четири дана унапред прогнозирати количину падавина, из РХМЗС нису пропустили прилику да у свега неколико сати једну најаву (илустрација 1) "преточе" у упозорење (илустрација 2).
За разлику од наших стручњака из РХМЗС, лично, нисам баш сигуран да је та прича о "руској" прогнози потпуно без основа, поготову што је чињеница да нам се, историјски гледано, много тога догодило управо у месецу марту,  једино што, до сада, нисмо имали потоп библијских размера. Јер, рачунам да, уколико је ова власт оне претходне поплаве назвала стогодишњим, ове које се најављују морају да буду, макар, библијске.
Са друге стране, радује ме податак да Председник свих грађана није угрожен најављњним потопом, имајући у виду да се налази у дводневној посети "братској" нам Русији. Из које нам је поручио да је иста у кризи, али да ће завршити осликавање Храма светог Саве, јер: "када се има договор са Богом, онда се не размишља превише о кризи". По свему судећи и наш председник, као и министар Илић, има неки посебан однос са Богом, па се надам да ће се и тамо, у далекој али братској Русији молити и мислити на нас, трудећи се да, Њега и браћу Русе умоли да, некако, скрену кишне облаке са територије Србије.
За утеху је и то што се већ помињани Копаоник бизнис форум, који неки из милоште зову и "српски Давос", одржава управо у време када нам је "руска" временска прогноза најавила кишне падавине библијских размера. Тако ће, уколико до потопа дође, на сигурном бити бар политичка и економска елита ове државе. Упркос сазнању да Копаоник није Арарат, мислим да може да послужи.