петак, 25. децембар 2015.

НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ


Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.
Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.
У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.
Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис"
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку"Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

недеља, 06. децембар 2015.

И БИ(ЋЕ) СВЕТЛОСТ !


Фото: Ж. Р. Драгишић
За око две недеље (20. децембра), биће пуне две године од како је Генерална скупштина Уједињених нација, на својој 68. седници, ову 2015. годину, прогласила Међународном годином светлости и светлосних технологија (International Year of Light and Light-based Technologies – IYL 2015).
Оно што, такође, треба рећи је чињеница да је до овакве одлуке дошло на иницијативу Унеска (организације за коју је знатан број грађана Србије чуо тек недавно и то у једном другом контексту), због низа значајних открића који су довели до прекретница у области фундаменталних и примењених наука везаних за светлост и светлосне технологије. А за то што је, управо 2015. година одабрана за обележавање Међународне године светлости, заслужна је чињеница да се ове године навршавају значајне годишњице научних достигнућа у овој области. Тако су Алхазенова сабрана дела, на тему оптике објављена 1015. године, Френелово објашњење бројних оптичких феномена базираних на таласној природи светлости 1815. године, Максвелова обједињена електромагнетна теорија 1865. године, Ајштајнова теорија о фотоелектричном ефекту из 1905. године, а проналазак позадинског космичког зрачења (Пензиаса и Вилсона), заједно са Каовим достигнућима у области фибер оптике,1965. године.
Сумњам да би могло да се деси да једна одлука неготинске локалне самоуправе из домена светлосних технологија може, у наредном, 22. веку,  да стане у ред напред побројаних из претходнних неколико векова, али, без икакве сумње има велики значај за становнике општине који живе у овом 21. веку.
Илустрација: www.negotin.rs
Наиме, крајем септембра ове, 2015. Међународне године светлости, представници неготинске локалне самоуправе, потписали су, са Немачком организацијом за техничку сарадњу (GIZ)уговор о донацији за реализацију пројекта "Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин", чија је вредност 250 хиљада евра.
Како је наведено на званичном општинском сајту, финансијску основу овог пројекта чини награда освојена у такмичењу међу општинама источне Србије у области унапређења система наплате пореза.
Не верујем да ће, било који становник општине Неготин моћи да нађе замерку оваквој идеји, преточеној у пројекат, који, како је предвиђено (и ако све буде у реду), треба да буде окончан до краја 2016. године. Лично, морам да признам да већ дуже време нисам био у прилици да видим у каквом је стању јавна расвета у сеоском месним заједницама општине Неготин, због чега ћу се овом приликом уздржати од коментарисања тог сегмента. Међутим, имајући у виду да сам поприлично упућен у стање јавне расвете у граду (разуме се не у стручном већ у лаичком, корисничком, погледу), мислим да неће бити претерано уколико закључим да је у сеоским срединама стање далеко горе. Све то, управо, говори у прилог да је, што се тиче јавне расвете, "догорело до ноката", указујући да је за реализацију наведеног пројекта био последњи тренутак. Међутим...
Уколико је већина људи (као и ја), била у прилици да се са овом темом (реализација пројекта), упозна (искључиво), посредством званичног општинског сајта, могао је, у најмању руку, да извуче неколико погрешних закључака. Или, да будем мало блажи, да буде у недоумици.
Наиме, читајући текст о планираном пројекту (део текста где о овоме говори председник општине Неготин), јасно је да се ради о "LED светиљкама", (као што је то наведено и у називу пројекта), док се у осталом делу текста говори о "замени сијалица". У појмовима "светиљка" и "сијалица" постоји више него јасна разлика и у техничком, а поготову у финансијском смислу. 
Посебна прича је са импровизацијом анкете, која има за циљ да представи  "глас народа" о овој теми. Односно да се грађани општине Неготин изјасне о "приоритетним локацијама за ЛЕД осветљење". Јер, како се види и у тексту који је објављен на сајту 9. новембра, али и у тексту најаве анкете недељу дана касније (где се, такође, мешају појмови светиљка и сијалица), пројекат треба да се реализује у две фазе. При чему ће, бар како сам ја схватио, прва фаза бити реализована са поменутих 250 хиљада евра, док ће другу фазу, финансирати неготинска локална самоуправа. 
У најавном тексту за реализацију анкете јасно пише: "Од наградних средстава, савременим ЛЕД сијалицама биће замењено приоритетних 1185 од укупно 5976 постојећих живиних и натријумових сијалица".
Илустрација: www.negotin.rs
И ту долазимо до првог "ако", које се односи на анкету. Јер, онако како је урађена,  бојим се да је само карикирање онога што је требало да буде. Из простог разлога јер су анкете посебна научна грана у оквиру социологије. И тако им је требало приступити. Два основна критеријума анкете су стручност и знање. Затим, истраживања морају да се понављају ради континуитета што подразумева да изискују одређене трошкове и напор локалне самоуправе, а препорука је да се оне реализују у сарадњи са невладиним сектором, који је за то едукован. Анкета не треба да буде "алат" за односе са јавношћу, нити референдум или средство одлучивања. Овде је примењена интернет анкета која није баш најсрећније одабрана имајући у виду која је њена сврха и популација која треба да буде њоме обухваћена. Велико је питање на који начин се могу статистички анализирати и извести закључци поменуте анкете, што значи да неће бити могуће, на прави начин, објаснити њене резултате. Због начина реализације, поменута анкета не може да задовољи веома важан критеријум "подручја прикупљања података" (сеоске месне заједнице или градска средина), јер је то у електронским анкетама немогуће утврдити. Томе свакако не доприносе импровизоване локације као што су "главне саобраћајнице у граду" или "окружење туристичких атракција". Јер је велико питање како ће неко дефинисати "главне саобраћајнице у граду", а да и не говоримо о појму "туристичка атракција". Мени су, рецимо, две од неколико главних саобраћајница у граду, оне које воде до насеља Милошевски и Радујевачки пут, док у највећу туристичку атракцију убрајам Вратњанске капије. Нисам сигуран да ће и другима то бити критеријум.
Илустрација: www.negotin.rs
Ако се већ зна да ће, у првој фази, бити замењено "приоритетних" 1185 (надам се светиљки, мада пише сијалица), бојим се да о томе неће моћи да одлучују учесници у анкети већ струка. Јер, колико сам могао да схватим, овде се ради о "приоритету", а не о "поздравима и жељама".  
Поготову што не верујем да ће се са реализацијом пројекта "у првој фази" до те мере "шетати" како би се задовољили различити "приоритети", јер ће то само поскупети читав пројекат. Или, да банализујем. Ако се врши замена светиљки у центру неког села, логично би било да се у том селу "о истом трошку" окончају и послови на другим локацијама села.
Друго "ако" се односи на сумњу да оваква врста (електронске) анкете може да пружи информацију о "приоритетима", већ ће више изразити жељу или мишљење малог броја људи који учествују у овој анкети. Који могу бити пристрасни. И за које (лично) претпостављам много више представљају одраз жеље житеља града у односу на село. Уосталом, за ову моју тврдњу довољно је и летимично погледати досадашње резултате анкете. 
Са друге стране, остаје нејасно до када ће трајати ова анкета, што је такође требало да буде дефинисано на њеном старту. Није ни мало добро да се она развуче "ко гладна година", односно, да траје до "попуне места". У том контексту, поставља се и питање чему је служила претходна анкета која је, осим већ презентованог питања о "приоритетним локацијама", била састављена од 6 питања. Ова анкета се појавила заједно са првом информацијом о реализацији овог пројекта, 9. новембра, а затим је, на јако чудан начин, брже-боље, пребачена у одељак сајта под називом "старије анкете". Самим тим, она је много мање пред очима јавности, што и није од неке велике штете, имајући у виду јако мали одзив анкетираних и још катастрофалније примере неадекватних питања. 
Било би јако лоше да, једнога дана, ова нова анкета доживи исту судбину. Да без икакве анализе и објашњења, без обнародовања само заврши у одељку "старије анкете".