АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Окрени, обрни, ништа без Београда!

Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то"  што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену,  такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи  на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...

Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у  "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и  Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.

О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види  Београд.

Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.

А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача,  "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.