С Б ЗАТВАРА КРУГ

Некада давно, чуо сам формулацију да је „круг најсавршенија космичка форма“. Ово је, временом, за мене, постао аксиом који сам понављао у небројеним и различитим приликама.

Није ми баш најјасније због чега, али, ових дана, та ми се формулација поново намеће и то као асоцијација на неке догађаје који су обележили период за нама. Један од њих, седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову (и Метохији) , свакако заузима посебно место, из простог разлога што сам стекао утисак да је, управо она, изазвала најјаснију асоцијацију на већ поменути круг. Вероватно и због тога што Савет безбедности УН,  као и многи други органи (па и наша Влада), заседа за округлим столом (са малим прорезом, за комуникацију кроз "унутрашњост стола"). 

Вероватно је депласирано да, управо на овом месту, поменем да су за таквим (округлим) столом, некада, седели и витезови краља Артура. Поготову што нас је развој догађаја на поменутој седници СБ УН, подсетио да је време витезова далеко иза нас и да овим светом једино влада интерес (и то у некој чврстој валути).

Стекао сам утисак да се управо тај круг, некако затворио око нашег млађаног министра иностраних послова, Вука Јеремића (упркос податку да је он - баш као неко сироче - седео на самом рубу тог "прореза"), али и око наше државе Србије.

Осим тога, са пређашњим догађајем (однекуд), појавила се и друга асоцијација, у виду сећања на играи филм Миомира Микија Стаменковића "СБ затвара круг", из 1974. године.

Све ми се ово некако испреплетало, мада, на први поглед, једно са другим није ни у каквој вези. Јер, скраћеница "СБ" у филму Микија Стаменковића се односи на "Службу безбедности", а иста скраћеница у контексту Уједињених нација, односи се на Савет безбедности. Ипак, ако се мало детаљније анализира, може се доћи и до "неке везе". 

(За лакше разумевање, треба подсетити да је у филму  "СБ затвара круг" (како се наводи и у његовом садржају), реч је о "акцији шпијунског центра из иностранства чији је циљ диверзија на објекат од великог значаја за југословенску привреду. Служба безбедности, после много напора, успева да осујети овај покушај".

Са друге стране, проверљив је податак да је Миомир Мики Стаменковић своје најуспешије филмове урадио управо на Косову (и Метохији), обрађујући теме које су биле историјски битне за ову српску покрајину.)

Но, да се са терена филма, поново, вратим у стварност.

Развој догађаја на поменутој седници СБ УН, по свему судећи, цена је коју морамо да платимо за све погрешне политике које су многе политичке гарнитуре водиле, током претходне три деценије (а можда и дуже).

Изгледа да ни садашња политичка елита (са неким изузецима) не може или не жели да схвати да је политичка реалност у вези са Косовом (и Метохијом) које је "срце" или, "колевка", или "српски Јерусалим", или... тренутно, оличена у чињеници да "заступник наших интереса у СБ", Русија, није успела да "прогура" ни такозвано председничко саопштење о ситуацији на Косову (и Метохији), а да и не говоримо о нечем значајнијем. Без обзира што је "мајчица" имала огромну подршку Габона, Нигерије, Либана, па и Кине.

Нашим политичким лидерима никако није јасно да "независно Косово (и Метохија", уз себе има (а то је показала и потоња седница СБ УН), САД, Француску, Енглеску, Немачку, као и све остале државе које не желе да се замерају поменутима.

А да и не помињем недавну (јасну) поруку коју је председник Тадић добио од немачке канцеларке Ангеле Меркел, која му је "у очи" рекла да Србија треба да напусти политику "и Косово и Европска Унија". Вероватно због тога што је много подсећа на Милошевићеву политику "и Србија и свет".

Но, желим да будем потпуно јасан. Нисам ја убеђен да нашу политику у вези са Косовом (и Метохијом) треба мењати због Европске уније. Јер, заиста је велико питање да ли ћемо и када моћи да остваримо тај циљ. Све је извесније да је то за Србију, ипак, "превисока мета".

Дакле, политику о Косову (и Метохији) треба мењати због нас самих, али и због оних људи који тамо живе. Време је да Србија направи неки искорак у добром правцу и прихвати "реалност на терену" . А на том терену, представници Косова (и Метохије), пред очима јавности држе нам придике о демократичности а север Косова називају "рајем за шверцере и криминалце".

Бојим се да ћемо са таквом, аутистичном, политиком доћи у ситуацију да, једнога дана, дајемо и оно што нам нико, сада, не тражи. Уместо да сада јасно кажемо какав статус хоћемо за српску мањину на Косову (и Метохији), за наше цркве, манастире, за нашу културну баштину, у замену за "промену политичког курса према Косову (и Метохији)". То би требало да буде државотворан полтички одговор, уместо папагајског понављања да је Косово (и Метохија) Србија. Јер оно што је сада "камен око врата" како Србије тако и народа који овде живе, треба да постане "појас за спасавање" и то не, како смо обично научили, на нечију штету, већ на корист свих нас.  

Зато и недавно мишљење лидера СПО, Вука Драшковића, које је у вези са овом темом изнео у Блицу, треба посматрати као једно од могућих решења, као мишљење  човека са великим политичким искуством, а не као "продају" Косова (и Метохије).

То би већ била нека промена. Да схватимо да нема готових решења и да смо ми на потезу. Ми треба да кажемо шта хоћемо а не да чекамо да то уради свет, па да се после дуримо и трубимо около да "нас нико не схвата" и калимеровски понављамо да нам је учињена неправда.

О односу Србије према Косову (и Метохији) не треба да се изјашњава ни Штефан Филе, како то мисли лидер српских напредњака, Томислав Николић,  који ће, како је сам рекао, у зависности од добијеног одговора (ако Косово буде услов даљих европских интеграција), питати народ да се о томе изјасни. А то је, како се мени чини, повратак на оно што смо имали. Овај се народ по том питању већ реферемдумски изјашњавао, у време режима Слободана Милошевића.

Крајње је време да Николић (који  претендује на најодговорније функције у држави Србији), али и сви остали политичари схвате да су се они (а не народ) определили да воде политику, те да због тога морају да буду много одговорнији. Али и храбрији, да доносе мудре и државотворне политичке одлуке које том истом народу треба да буду од користи.

Јер, нису ни други лидери у региону (и шире), свако мало, запиткивали народ како да о нечему донесу одлуку, па су, ипак, доносили одлуке које су значиле корист како за државе, тако и за народ који су представљали.