Т Е С Т Е Р А Ш И

Боравећи десетак дана у једној здравственој институцији, јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда, схватио сам да ће нам, у времену које је пред нама, бити неопходни чепови за уши, илити тампони.

На моју велику жалост, томе је претходило девет непреспаваних ноћи. Јер, због хркања, или како се то стручно каже ронхопатије (а народски “тестерисање”), пацијента који је био смештем у истој соби, ноћима нисам спавао. Није ме утешила ни помисао на то како је било онима који су (ако јесу) спавали у истој просторији са Черчилом, Стаљином или Орсоном Велсом, који су били познати “тестераши”. Али ми је схватљивија била чињеница због чега су многе “недемократске” полиције света, па и нацисти, неспавање користили као методу у изнуди признања или мучењу људи. А у потпуно другачијем светлу, тумачио сам и текст који сам, пре нешто више од годину дана, прочитао у новинама како је један кинески студент убио свог цимера јер му је сметало његово хркање.

На сопственом примеру схватио сам колико проблема може да изазове нечије хркање, а са друге стране и колико тај неко, ко хрче, није свестан проблема који има или проблема које прави другима. Међутим, употребом чепова за уши од стране оних који су у соби са “тестерашем”, гласно хркање постаје проблем само “хркача”. Јер, како тврде оториноларинголози, хркачи имају веома озбиљан здравствени проблем, а да тога нису ни свесни, пошто они сами себе не чују.

А судећи по предизборној кампањи која се све више захуктава, озбиљан здравствени, “тестерашки”, проблем имају и наши политичари. И позиције и опозиције. И без обзира што их, на сву срећу, нема ни приближно као оних “правих” (неки подаци говоре да око 50 процената мушке и женске популације на планети “гласно спава”), јасно је да они себе, као ни прави “тестераши”, нити виде, нити чују.

Тако испаде да ће, према причи лидера напредњака, Томислава Николића, ако они дођу на власт, у ову земљу, у наредних 10 година, “ускочити” стотину милијарди евра инвестиција. Одакле? То нико не зна! Али ће доћи. Ваљда исто онако како су и после двехиљадите стигле "досовске" милијарде.

Са друге стране, странке позиције, које су најавиле да ће се хвалисати градитељским чудима у и око Београда, одлучиле су да се мало похвале и са оним што су направили у Србији ван Београда. Па су тако, у другој половини октобра (!), уместо топлана, увелико отварали аква паркове и отворене базене. Оливер Дулић, сам у Сокобањи, а у Бабушници у тандему са Ивицом Дачићем.

Осим потребе да се грађанима објасни шта ће Бабушници (општини која је, као и многе друге у Србији ван Београда пред економским, социјалним и демографским колапсом) базени у које је "скрљано" 170 милиона динара, народу је требало објаснити и како то да се тај "комплекс" отвара средином октобра, када је већ време за зимске капуте а не за купаће гаћице. Такође, можда је потребно објаснити и како то да тај "комплекс" од два базена у Бабушници вреди за око четрдесетак милиона више него читав аква парк у Сокобањи. Уместо тога, овом народу је, посредством "дежурних медија", на брзину, "истестерисано", како новоизграђени објекти имају огроман значај за развој локалне средине.

Подсети ме све то скупа на ону лакрдију, када су све виђеније фаце из нашег садашњег политичког естаблишмента, у време ванредних локалних избора у Неготину, "отварале" гранични прелаз "Ђердап 2", који још увек није отворен! Али, кога је још брига за то?! Важно је да се "тестерише".

Судећи по томе како је почело, сва је прилика да ће нам они чепови за уши, илити тампони, са почетка текста бити јако потребни. Јер, ако смо деведесетих користили шерпе, лонце и пиштаљке, током ове предизборне кампање неко би могао да профитира на чеповима за уши!