АЛО, ПОЖЕГА!

После много перипетија и сакривања од очију јавности (упркос заклињања на јавност у раду), на светлост дана изађоше сва имена која ће седети за овалним столом у Немањиној број 11. 

Сад, кад погледам сва та имена, мислим да се није ни имало шта сакривати. Јер, нити је то најбоље што је Србија у овом тренутку имала, нити је на поделу партијског плена народ могао да утиче на било који начин. А да не говоримо да се свака влада (па и ова) понаша као да од ње почиње стварање света, или бар стварање Србије. Као да се пре њих није ни дисало ни живело. Ипак, желим да будем доследан сопственом ставу-свако заслужује прилику. Поготову што није добро кудити некога ко ти је непознат. У складу са оном (мени омиљеном) мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао".

Али, шта су чињенице? Окрени-обрни, и  ова влада ће имати 17 министарстава и 19 чланова владе. Уз неколико канцеларија и канцеларијица, биће то позамашан број. Упркос тврдњама идеолога владе у настајању да ће она бити најмања у новијој српској историји. Дакле, од почетних 12, кратко су застали на 15, али ипак догураше до преко двадесет. Не може, брате. Сви би хтели комад власти! Сви би хтели свој део колача који се зове изборна победа. Е сад, да би сви вуци били сити и све овце на броју, требало је тако скројити министарства да их, по сваку цену, буде мање, а опет да све буде ту. Претпостављам да се тако и дошло до те чудне комбинаторике и спајања разноразних области под кров једног министарства.

Из овога треба изузети министарства која ће водити Дачић и Вучић. Она су, као министарства силе, потпуно дефинисана. Проблем је само у томе што ће, уз разноразне додатке, концентрација моћи (а поготову силе) комплетно бити у рукама само два човека. Или, можда, три. И то, готово, без контроле. А имајући у виду да се ради о политичарима који су "обележили" и деведесете године, јасно је због чега је то битно. Зато и не схватам због чега главни идеолог најбројније владајуће странке, као папагај, понавља како је овај народ "гладан правде". Ако је тако, што није сео у фотељу министарства правде? Или што није инсистирао да се формира министарство за људска и мањинска права?
Но, чини ми се да то неће бити једини проблем. Јер су многа министарства "кројена" према потребама појединих људи, челника странака које чине владајућу коалицију.
Најдрастичнији пример представљају три "грађевинска" министарства, која ће водити два бивша и један нови министар. Тако ће, Милан Бачевић, отац снаје Председника свих грађана Србије водити Министарство природних ресурса, рударства и просторног планирања. Министарство саобраћаја, са тапијом на коридор 10, водиће Милутин Мркоњић, док је Министарсво грађевине и урбанизма, са тапијом на коридор 11 (аутопут Београд-Пожега и даље за јужни Јадран), резервисано за Велимира Илића.
Дакле, догодило се оно што је Илић (сањајући коридор 11), и најављивао. Мало се томе, у једном тренутку, испречио онај несмотрени напад на Б92 и Ољу Бећковић, који су, без нарочитог одјека, осудила сва новинарска удружења, али је све испеглано једним анемичним "извињењем".
Претпостављам да је многима нејасно због чега се (осим "коалиционог потенцијала") Илићу поверава Министарство грађевине и урбанизма и да ли ће он, заиста, градити (сањани) коридор 11, односно, аутопут Београд-Пожега-Јужни Јадран? Који је, због раскида уговора о концесији за аутопут Хоргош-Пожега, још увек, оптерећен арбитражом која се води у Паризу, пред Међународном трговинском комором.

Треба подсетити да се ради о концесионом Уговору за аутопут Хоргош-Пожега, који је, са фирмама „Алпина" и "Пор“, у марту 2007. године потписала Влада Србије, чији је премијер био Војислав Коштуница. Потписник овог уговора, чија је процењена  вредност била око 1,5 милијарди евра, у име Владе, био је тадашњи министар за инфраструктуру, Велимир Илић.

Концесија је требало да се изда на 25 година, а обухватала је изградњу леве траке аутопута од Хоргоша до Новог Сада дуге 106 километара, одржавање 68 километара аутопута од Новог Сада до Београда, и пројектовање и изградњу аутопута Београд-Пожега, дужине 148 километара.

И поред тога што су овај Уговор многи сматрали штетним за Србију, али и да је читав посао био обавијен велом тајни, до данашњих дана није утврђена ничија одговорност.
Напротив, као да се ништа није ни дешавало, током предизборне кампање, бивши председник Србије, уврстио је путни правац Београд-Пожега у своја предизборна обећања.
Са друге стране, Велимир Илић, бивши министар за инфраструктуру (и будући министар грађевине и урбанизма) и потписник Уговора, крајем 2008. године, у изјави за Курир, изразио је очекивање да ће "Борис Тадић објаснити грађанима како је уз помоћ Млађана Динкића уништио највећи посао у историји Србије". А три године касније (пре но што су постали коалициони партнери), Илићева Нова Србија је, због раскида Уговора за "стратешки важан пројекат", аутопут Хоргош-Пожега, оптужила и Млађана Динкића, тражећи формирање анкетног одбора у Скупштини Србије, о његовом "десетогодишњем раду - као гувернер, министар и потпредседник Владе".
Међутим, како то обично бива у земљи Србији, јавност (читај народ!), ошамућен својим мукама, брзо све заборави. Тако да власт (ко год да је чини), којој нико не "дува за вратом", на многе ствари не мора ни да реагује. Да је другачије, до сада би, вероватно, неко дао и одговор на питање каква је, у причи о аутопуту Хоргош-Пожега, била улога Михајла Марковића, бившег државног секретара Министарства за капиталне инвестиције. У време кад је на његовом челу био Велимир Илић. Наиме, Марковић је, као државни секретар био задужен за концесију за изградњу аутопута Хоргош-Пожега, а након тога је постао директор Предузећа за путеве Ваљево, иза кога, како је Прес писао 2009. године, стоји Љубиша Буха Чуме, бивши вођа сурчинског мафијашког клана.
Чини се да је прича јако замршена. Али није. Само је питање да ли и шта желимо да знамо.

П.С.

Претпостављам да сте приметили да се у овој причи о делу Србије ван Београда (у којој Београд поново има главну улогу), нигде не помиње источа Србија. То је због тога што о овом делу Србије (где се води мртва трка између старости путева и становништва), не брине ни једна власт. А источна Србија, никако да изњедри свог Вељу Илића. Овде се људи радују када се неко (уочи избора), сети да, на старим путевима, закрпи рупе.