Т Е Л Е В И З И Ј А

Већ годинама, за мене је 16. децембар посебан дан. Да не кажем да га доживљавам као празник. Управо због тога, просто ми се чини да имам обавезу да, на данашњи дан, напишем нешто. Али, не било шта, већ оно што је у директној вези са овим даном. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је код нас заборав семе које најбрже проклија. И што се, углавном сви, а посебно владајуће елите понашају као да је живот почео оног тренутка када су они постали то што јесу. Заборављајући да су и они, пре него што су постали елита, били сасвим обични, или "необични" грађани ове државе који су заговарали сасвим другачије вредности. А сада би, ти исти људи хтели да се сви ми мењамо, да променимо сопствену свест. Као да хоће да нам поруче да смо сви ми лопови, криминалци и нерадници, који сада, одједном, треба да се ресетују. Управо због тога, с времена на време треба подсетити на појаве, људе и догађаје из прошлости. При томе, наравно, не заговарам теорију да треба да будемо њени заробљеници. Али, ни да, олако, заборавимо оно што нам се догађало. Милион пута смо већ чули теорију да, уколико заборавимо догађаје из прошлости, много је лакше да нам се они, поново, десе. 

И дешава се. Јер они који имају мало дуже памћење и који живе живот "широм отворених очију" могу да примете да су нам се деведесете, у многим сегментима, поново вратиле. Понајвише у медијима. А ако су се вратиле у медијима, није било ништа лакше но да загосподаре и осталим сегментима. 

Јер, тамо где нема објективних и нестраначких медија, нема ни објективних и нестраначких информација. Мада је створена ситуација и привид демократизације медија, онима који ову област посматрају мало детаљније, јасно је да је у овој области примењен принцип "прашуме" у којој је тешко доћи до "пута" који може да на најкраћи и најбржи начин путника безбедно избави из ње. Дакле, информација је много, а праве и објективне се дају "на кашичицу". Посебно тешка ситуација је у сфери информисања на локалном нивоу. И ту, када је у питању Неготин, али и читава Тимочка крајина, долазимо до великог парадокса. Јер, када је у питању Неготин, опште је мишљење да овде влада медијски мрак или "медијски тамни вилајет", за разлику од деведесетих када је овај град био познат као град медијске слободе. И то, понајвише због постојања Самосталне телевизије. Која, иако више не постоји, има бурну историју у чијем сам стварању (мада нескромно звучи) и сам учествовао. И управо у томе лежи моја потреба да, на данашњи дан, остане нешто и записано, како баш све не би препустили забораву. 

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога је емитован програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком 1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија, 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.

Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И мада, као што сам констатовао, не треба бити заробљеник прошлости, мислим да је потребно, још једном, нагласити да је, заиста, битно да ова кратка историја једног од два електронска медија, остане записана. Да се не заборави. Уз очекивање да ће то неко учинити (ако већ није) и са Радио телевизијом Крајина. Без обзира што су, деведесетих, ова два електронска медија били жестока конкуренција, на велику жалост, дочекали су исту судбину. На исти начин су нестали са медијског неба Србије, уз, "несебичне" заслуге "двојца без кормилара". "Двојцу" коме (опет парадокс), мада припада заслуга за развој објективног и независног информисања на простору Неготинске Крајине, припада и "заслуга" за пропаст ова два медија. Који су, мада стварани на раличите начине, окончали своје постојање одласком у стечај и ликвидацијом. Оставивши (као крајњи резултат), без посла, плејаду изузетних професионалаца - новинара, сниматеља и монтажера. Упркос томе, након готово четврт века, Неготин је, поново, у једној парадоксалној ситуацији. 
И поред чињенице да је током претходних година био прави расадник квалитетних и квалификованих новинарских кадрова, овај део Србије, тоне у медијски мрак, у коме, за разлику од остатка Србије, није био ни деведесетих година.