ПРЕДАЈТЕ СЕ, ИЗДАЈНИЦИ!

Претпостављам да нисам једини коме неке чувене реплике из домаћих филмова и серија, служе да, у најкраћем, опишу актуелна политичка збивања. Које се, као њихова рефлексија, урежу у подсвест, јављајући се, данима, као својеврстан политички лајтмотив.
У најновијем случају, у питању је изузетно позната реплика из домаће ТВ серије "Повратак отписаних".
А повезујем је са свим оним што је уследило након што је, огроман број становника ове државе, у недељу, негде након ручка, сазнао ко је председник Српске академије наука и уметности (САНУ). За то се побринуо (а ко би други?), лично, председник свих грађана. Који је, уз помоћ људи из свог кабинета, проценио да академик Владимир Костић, који је пре шест месеци изабран за председника САНУ, пати од недостатака "косовског патриотизма". Тако се десило да, мимо своје воље, академик Владимир Костић, у недељу, 18. октобра 2015. године, постане главни јунак вести многих медија, уместо да, у кругу своје породице, у миру и весељу, прослави свој 62. рођендан. А Србија је, поред три ријалити програма, добила још један, чији је радни наслов: "Шта је рекао председник САНУ ?".

Из пера провереног сценаристе, председника свих грађана, са сарадницима. При чему, како изгледа, никоме није ни пало на ум да би то требало питати самог Костића. Но и поред тога што то нису учинили, није им сметало да ту своју истину пошаљу онима који имају стрпљења на претек, једино за ријалити програме, којима су у стању да се сатима трују. А кад год је потребно "проверити" оно што му информативни апаратчици актуелних политичких елита "нуде на тацну", као ехо се чује оно тако познато: "не интересује ме политика".
Међутим, јасно је да, управо та политика "која нас не интересује", у великој мери, стоји и иза ове најновије животне ситуације у којој се, поново, некоме суди због личног става и мишљења. При томе, не треба занемарти да је овога пута "на мети" једна од најпрестижнијих институција ове државе. И да на њу и њеног председника "нишани" лично председник свих грађана. А уколико се покаже да су Српска академија наука и уметности и њен председник, академик Костић,  били "лака мета", јасно је каква се онда порука шаље "обичном" народу.
Некако ми је "логично и нормално" да се, одмах након председника свих грађана, на академика Костића "обрушио" и  министар Вулин, а затим Дрецун...и тако редом. А Одбор за Косово је отишао и корак даље, тражећи да се САНУ "изјасни" о изјави свог председника. Упркос, чињеници да је академик Костић у својој изјави (ко је желео да чује), јасно рекао да износи свој, а не став САНУ. Од заглушујуће буке произвољних тумачења тешко се шта може чути. Тако да, готово нико, није ни приметио да је онај "чија се једино рачуна", председник Владе, рекао да "не може да се сагласи са изјавом председника САНУ, али да свако има право на свој суд и мишљење и да никога неће називати издајником". Лично, оваквим ставом премијера Вучића, нисам био изненађен. Јер, пратећи недељни линч којем је био подвргнут академик Костић, било ми је јако упадљиво да Он о овој теми није рекао готово ништа. Што значи да је чекао да се страсти разбуктају, како би у великом стилу могао да их смири. Тако тумачим и изјаву Зоране Михајловић, која је, мудро чекала да се огласи премијер, а тек онда, веома опрезно рекла да "свако има право на свој став". Међутим, сумњам да ће се ова ситуација тако лако поправити, будући да је "перје одлетело из јастука". И не верујем да ће на то битније утицати ни данашњи састанак државног врха, на који је премијер позвао и председника САНУ. Јер, управо такав поступак председника Владе показује све мањкавости "система". У коме важе правила која, по својој мери, кроји актуелна политичка елита Србије.
Са друге стране, није ми јасан недостатак жеље и воље да се одвоји педесетак минута како би се, изворно, чуло оно што је председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао у емисији "Седмица", новинарке Ане Томашевић,  која је на Првом програму Радио Београда, минулог 18. октобра, емитована у десет сати и пет минута. Због тога ћемо, претпостављам и у будућност, имати још много сличних прича о "патриотама и издајницима". Ипак, охрабрује чињеница да су се неки људи, чије биографије нешто значе у Србији, охрабрили да дају подршку академику Владимиру Костићу.
Што даје наду да ова прича, можда, није пробни балон који треба да послужи да се провери стање "националне свести" и ниво "косовског патриотизма", или нова-стара прича о гласнику кога треба "убити" због лоших вести. А понајмање бих волео да је је у овом "филму" употребљен "дублер", као замена главном глумцу у "опасним сценама".
Међутим, не могу да се отмем ни утиску да би ово, веома лако, могла да буде и прича о "новом" Драгиши Павловићу. Ако је тако, велико је питање ко би могао да буде Иван Стамболић.

П.С.
Како изгледа, у земљи Србији академика има на претек, па није никакав проблем да се један од њих (ма био и председник САНУ), нађе "на мети" политичких елита. То смо (макар у Неготину), на много нижем политичком нивоу,  имали прилике да видимо септембра 1996. године. Када се тадашњој општинској политичкој елити није свидело оно што је академик Љубомир Симовић, као беседник "Мокрањчевих дана", имао да каже о "актуелном друштвеном и политичком тренутку", због чега је протеран из Неготина. Наравно, то је изазвало "ланчану реакцију", па је град напустио још један академик - Дејан Деспић, који је поднео оставку на функцију председника Програмског савета. Тако је, по оној Његошевој: "Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека", због овог "неготинског случаја" остала трајна мрља и на град и на "Мокрањчеве дане".