И овог 12. марта, многи ће, на различите начине, говорити и писати о покојном Зорану Ђинђићу, првом демократски изабраном премијеру Србије. И ове године, многе од тих прича, биће јако личне. Уосталом, сваки текст носи печат личног његовог аутора. Оно што би, једино, морало да буде важно у свему томе је, насушна потреба, да те приче буду истините. Међутим, проблем настаје онда када схватимо да, многе од тих прича, причају људи који су били далеко на маргинама и Ђинђићевог живота и Ђинђићеве политике. Зато је, посебно, важно да сећање на овог изузетног човека проистекне из суштине. И истине.
Као један од повлашћених, који су и лично упознали Зорана Ђинђића, у време када је овом земљом владало једноумље и безумље и савременик у време када је, са великим напором, утирао пут демократији у овој земљи, осећам потребу и обавезу (поготово на данашњи дан) да, себе и друге подсетим на оно што нам је за живота говорио. А што ми, очигледно, нисмо баш најпажљивије слушали. И што смо, како изгледа, тек у назнакама, почели да разумевамо тек када је убијен. А да ли смо нешто (макар и са закашњењем) научили? Како ствари стоје, изгледа да нисмо. Јер, много је тога чиме је овај народ затрован у вези са животом и радом Зорана Ђинђића. Још увек је, много тога што је Зоран Ђинђић радио и урадио за ову државу, остало несхваћено и покривено велом лажи и стереотипа којим су овај народ обасипали како Милошевићев режим тако и неки од његових "сабораца".
По свему судећи, у овој земљи се лакше примају лажи, које не престају ни 13 година након убиства првог демократски изабраног премијера, што за резултат има управо ово што нам се догађало и догађа потоњих година. А да у овом народу има мало воље и жеље, без неког посебног напора, могли би, ако само мало "загребемо испод површине", да препознамо зле намере оних истих који су у време док је Ђинђић био жив, били његови највећи противници. Ђинђић није био глумац и илузиониста, већ човек који је имао за циљ да изграђује и јача институције државе као једини познати и признати демократски модел. Он је био истински демократа коме је било страно да гради култ сопствене личности и диже рејтинг себи и Демократској странци. О томе говори и податак да су (непосредно пред његово убиство), истраживања говорила да има подршку од, једва, шест процената. И тада, као и 13 година након убиства Зорана Ђинђића, више је него очигледно да велика већина овог народа, не прихвата демократију као модел друштвеног уређења. И то се препознаје кроз огромну подршку коју имају имитатори Зорана Ђинђића, самопроглашени за аутентичне европејце, демократе и патриоте, који, отворено градећи ауторитаран режим, бацају под ноге основне вредности демократије. А ми смо, поново, показали да смо лоши ђаци и понављачи. Зато, на овом месту, још једном, дајем свој скроман допринос сећању на Зорана Ђинђића, са жељом да од заборава сачувам, макар део онога што до сада нисмо упамтили.
На првом месту, ту је изузетан документарни филм "Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА", редитеља и продуцента Јоване С. Полић и новинарске екипе коју предводи Славиша Лекић, а у којој су још и Сања Лончар и Зоран Павић, а затим и још 12 чувених Ђинђић говора. Дакле, укупно 13 видео записа, за сваку од 13 година, од када је убијен Зоран Ђинђић.
Нема коментара:
Постави коментар