ЈАГЊЕ НА ДРЖАВНОМ ПУТУ

Фото: Ж. Р. Драгишић

Уверен сам да би, сваки становник Србије који, макар повремено, негде путује, био у стању да искаже свој суд о квалитету наших путева, односно о "путној мрежи Србије", како се то званично каже. А уколико, у таквим случајевима, тај имагинарни житељ ове државе, користи сопствени ауто, тај "утисак о квалитету путне мреже" ће, вероватно, садржати живописне описе, зачињене веома богатим сегментима нашег народног језика, које обично називамо псовкама.

Мада смо сви сведоци (захваљујући добошарењу чија се бука не може избећи) да се у овој области "гради онолико", односно, као "никад у досадашњој историји", али и да се већ изграђени путеви ("по први пут у историји"), одржавају много боље него у државама које су од Србије далеко богатије (мада, руку на срце, овдашњи народ, са искуством, то зове онако како и приличи - крпљење).

Наравно, када се говори о путној мрежи у држави Србији, мисли се на државне путеве, чија је

Фото: Ж. Р. Драгишић

укупна дужина нешто већа од 15 хиљада километара и који су категорисани у две категорије првог и две категорије другог реда. При томе, најмање је оних који носе ознаку "I A" (првог А) реда, односно ауто-путева, којих има, свега, 669 километара. Док је највише оних који су сврстани у категорију која носи званични назив "II A" (другог А) реда, у дужини од 7.057 километара. 

Управо на делу једног од тих 7.057 километара, затекао сам се у раним поподневним сатима, претходног викенда,  у Свету Недељу, 12. јуна Лета Господњег, 2016. године. Прецизније речено, возио сам се државним путем "II А" реда, број 221, који (како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева), повезује Књажевац и Димитровград (пролазећи кроз места: Кална, Темска, Пирот, Височка Ржана и Мојинци). Кажем, возио сам се, све док нисам био принуђен, да, без икаквог претходног упозорења, зауставим ауто на око двадесетак километара од Пирота у правцу Књажевца, између села Темска и Церова, у општини Пирот.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Имајући у виду да већ неколико деценија пролазим овим делом Србије и да се добро сећам времена када је велики број деоница пута на релацији Књажевац - Пирот (или обрнуто), био неасфалтиран, односно макадам, нисам био посебно изненађен када сам на наведеној деоници наишао на механизацију и раднике који су радили на пресвлачењу постојећег, новим, асфалтним слојем. Али (ако изузмемо податак да су се радови одвијали баш у Свету Недељу), био сам у потпуном шоку када сам установио да сам на ову деоницу, на којој су се одвијали радови, и буквално, налетео! Без икаквог претходног упозорења, које би указивало да возачи морају да прилагоде вожњу и смање брзину због извођења радова на путу. 

Пошто сам се кретао из правца Пирота ка Књажевцу, својом (треба ли то напоменути!?), десном страном коловоза, у тренутку сам (на већ поменутом месту) видео да је, у левој коловозној траци (такође у смеру ка Књажевцу), паркирано десетак аутомобила, на чијем је зачељу, на одређеном одстојању, био камион мање носивости. Када сам већ дошао до почетка ове колоне, схватио сам да, због радова на деоници пута испред мене, не могу да наставим даље, због чега сам се вратио назад и паркирао свој ауто на зачеље поменуте колоне. Морам да признам да ми је све ово било јако чудно имајући у виду да се ради о застоју због радова на путу,  о чему није било никаквог упозорења на делу пута којим сам прошао. Неко време сам седео у аутомобилу и покушавао да проценим "новонасталу ситуацију".

Фото: Ж. Р. Драгишић

На око стотинак метара од места где сам се налазио, на благој кривини, назирали су се неки камиони веће носивости и машина за асфалтирање. Поред паркиране колоне аутомобила (у левој коловозној траци), као на корзоу, пролазили су неки радници обучени у наранџаста радна одела, док су њих двојица, развлачила канап по ивици десне стране пута и постављали неко камење, као маркере. Након десетак минута, видевши да је возач аутомобила испред мене изашао и нешто питао једног од радника који су се шеткали тек асфалтираним делом пута, пришао сам му и питао о чему се ради. Момак ми је одговорио да је у току асфалтирање, да треба да се испразне два камиона и да је он, претходног дана, када је ишао из правца Књажевца ка Пироту, морао да чека неколико сати.

bisnode.rs

Наздравље! Било је очигледно да фирма која је изводила радове, осим што није означила зону радова на путу, није имала ни адекватну механизацију. Јер, уместо да је асфалтирана наизменично једна па друга коловозна трака (што би уз мање застоје, ипак, омогућило несметан саобраћај), они су асфалтирали читаву ширину коловоза, јер је машина за аасфалтирање имала толики радни ход. Доносећи тај закључак, схватио сам да ће застој, заиста, потрајати. Међутим, ипак сам решио да то проверим, код једног од "присутних представника извођача радова". Пошто није имао наранџасто радно одело, већ "цивилну" гардеробу, претпоставио сам да се ради о "неком шефу", што ми се учинило правом адресом за моје питање. Али ме је одговор оборио с ногу: "Два -три сата", био је његов одговор на постављено питање о претпоставњеној дужини застоја. И све то уз осмех. Његов. Пошто мени, уопште, није било до смеха. Ја сам у том тренутку мислио о томе колико је ова држава, у информативном смислу, заостала. И да ја, заједно са возачима и путницима десетак аутомобила са ове и, претпостављам, исто толико са оне стране "радне барикаде" плаћамо данак информативној неукости. Јер, у двадест и првом веку (који многи зову и веком информација), нисмо имали информацију која би нам омогућила да све ово избегнемо.

www.mgsi.gov.rs

Али, сам размишљао и о министарки грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (у техничком мандату), која се нада да ће ту и остати, "да заврши посао".   Замишљао сам је како се смешка са званичног сајта Владе Србије, задовољна што је, 24. новембра 2014. године, потписала Правилник о начину регулисања саобраћаја на путевима у зони радова, који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије,  11. децембра исте године. И питао се да ли зна због чега извођач радова у једном од делова Србије ван Београда не примењује овај обавезујући правни акт, који у 22 члана, до у детаље, предвиђа како мора да се понаша уколико изводи радове на путу. Посебну пажњу ми је привукао члан 15 овог Правилника који гласи: "Ако се саобраћај у зони радова не може регулисати ни једним од претходно наведених начина, врши се потпуно затварање пута и преусмеравање саобраћаја на други пут."

www.srbija.gov.rs/vesti/

www.amss.org.rs/

Очигледно је било да "папир трпи све" и да је писање једно а да је живот нешто друго. Поготову ако се тај живот одвија јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда. Да парадокс буде већи, само дан раније, 11. јуна, на званичном сајту Владе Србије, објављен је "Апел возачима да поштују саобраћајне прописе", који је, свим учесницима у саобраћају, упутила Управа саобраћајне полиције  Министарства унутрашњих послова Владе Србије,  а у коме се, између осталог каже и:  "да ради своје и безбедности других вожњу прилагоде условима пута и постављеној саобраћајној сигнализацији."

А сигнализације нигде ни од корова! Као што је није било ни на мапи путева коју је на свом сајту објавио Ауто-мото савез Србије, о евентуалним радовима на деоници државног пута "II A" реда, број 221. Таквог обавештења није било ни на званичном сајту ЈП "Путеви Србије". 

Али је обавештење објављено на ТВ Пирот! Тако бар рече један од радника "вишег ранга", одговарајући на моје питање због чега јавност није обавештена о извођењу радова на овој деоници државног пута. Тачније, рекао ми је да су им "руководиоци тако рекли". Нисам могао да верујем да је некоме пало на ум да једну такву информацију саопштава на некој локалној телевизији, као да су у питању радови на неком атарском а не на државном путу. Претпостављам да је то био додатни ралог да му "саспем у лице" све пропусте које су овде начинили, а чиме су угрозили како безбедност учесника у саобраћају, тако и сопствених радника. И као што обично бива у таквим ситуацијама, у расправу су се укључили и остали, којима је, очигледно дојадило чекање "без краја". Једна госпођа је са места сувозача у једном од возила у колони искористила прилику и питала: "А ко ће мени да плати јагње које ће се поквариту на овој температури?". "Питај Вучића!" - гласио је одговор једног од представника извођача радова, коме је очигледно било доста и "наших и њихових".

По свему судећи, изгледа да је то додатно комешање уродило плодом, пошто је неко, ко је о томе могао да одлучује, решио да мало помери механизацију како би колона возила из правца Пирота наставила пут даље. У исто време, појавили су се и аутомобили са друге стране "радне барикаде", што је уаказивало на то да је, извођач радова, поново, направио пропст јер није имао прописану семафорску сигнализацију, нити је одредио раднике који ће усмеравати саобраћај, у складу са већ поменутим Правилником. Напуштајући зону радова, тек тада сам, по први пут, на десној страни пута, из правца Књажевца видео знак који обавештава о радовима на путу. Због којих сам, без преке потребе, провео више од сат времена на државном путу "II A" реда, број 221. 

То улудо утрошено време улажем у наду да ће, једног дана, ресорна министарка, погледати и јужно од Бубањ потока и распитати се који све извођачи вршљају по друмовима Србије. 

Уједно, не очекујем да ћу, икада, добити одговор на бар два питања: да ли је јагње "издржало" радове на државном путу и, уколико није, да ли је госпођа "питала Вучића" ко ће јој надокнадити штету.