П Р И В И Л Е Г И Ј А

Чак и ако се летимично погледа Предлог одлуке о буџету (чија би јавна расправа требало да траје до 20. децембра), може се закључити да је солидан део "буџетског колача" предвиђен за информисање у наредној години. Под условом да одлука о Буџету, за наредну годину, буде донета у предложеној варијанти (у шта нема потребе сумњати, имајући у виду комотну већину коју владајућа Коалиција има), за информисање широких народних маса у општини Неготин, биће утрошено, читавих, 10 милиона динара. Овај износ би, према закону, морао да буде додељен на конкурсу, али, имајући у виду да, релативно добро, познајем медијску ситуацију у овом делу Србије, а не занемарујући ни политичку ситуацију, која има одлучујући утицај на све сегменте наших живота, није потребно много мозгати да би се схватило ко ће добити овај новац. 

Дакле, могу само да нагађам (што ми није намера), да ли ће тај новац, заиста, помоћи бољем информисању, али, са великим степеном тачности могу да тврдим да је, правовремено, објективно и непартијско информисање овом делу Србије (као и у читавој држави), изузетно потребно. На то упућује и једна од најбитнијих комуналних тема која, како се мени чини, не престаје да заокупља пажњу корисника друштвених мрежа. 

Наравно, реч је о грејању (о чему сам већ писао пре извесног времена), односно, прецизније речено, о цени грејања за ову грејну сезону.

И мада ја припадам оним групацијама којима су друштвене мреже јако блиске, јер сам и сам корисник и активни учесник на њима, сматрам да та врста информисања носи у себи и велику дозу ризика, јер то, ипак, нису званичне информације. А када то доведемо у везу са претходном темом, постаје више него јасно због чега је то важно.

Веома значајна потврда ове тврдње стигла је оног тренутка када су из Јавног комуналног предузећа "Бадњево" стигли први рачуни за овогодишњу грејну сезону, односно, када су грађани доживели први "топлотни удар", видевши рачун за 15 дана "грејања" током месеца октобра. Са новим рачунима, који су испоручени за услуге грејања током месеца новембра, грађани су били под дејством другог "топлотног удара". А читава та "прича" није била пропраћена адекватним и званичним информацијама. О томе колика је, заиста, цена грејања, колики је порез на додату вредност на ту исту цену грејања и да ли постоји званична одлука за цену грејања. Као и о томе због чега постоје две цене: фиксна и варијабилна. Истини за вољу, те информације није ни имао ко да пружи. И поред тога што је, из општинског буџета, и у овој години, одвојен неки новац у циљу информисања грађана, чини ми се да, тих информација није било. Или ја нисам био у прилици да их видим. Уз ограду да се баш нисам ни трудио да "откријем" сигнал неке од постојећих локалних телевизија (које су добиле новац из буџета), јер сам се уморио од превелике количине информативног аматеризма којима су оне оптерећене. А да и не говоримо о неукусу и кичу који оптерећује остале сегменте програма тих телевизија.

Са друге стране, информације које се, на комуналне теме, пласирају на званичном општинском сајту јако су штуре и непрофесионално обрађене (упркос чињеници да локална самоуправа располаже огромним бројем новинара, било да се ради о онима који су се тиме бавили или им је то формално образовање). Осим тога, очигледно је да нису сви у прилици да користе Интернет у ове сврхе, па је сасвим логично да ове информација морају да буду пласиране и на још неки од начина.

И ту долазимо до оног правог и реалног проблема. Постојеће локалне телевизије, по мом скромном мишљењу, не могу да достигну ни онај ниво које су некадашње локалне телевизије у општини Неготин имале још крајем прошлог века. А да и не говоримо да је било логично да, након прве деценије 21. века, тај ниво буде далеко, далеко изнад.

Осим тога, те локалне телевизије нити имају квалитетан пријем "земаљског" сигнала, нити су доступне у свим кабловским системима. А имајући у виду да се, у конкретној причи о грејању, ради о стамбеним блоковима, потребно је сигнал тих телевизија допремити, управо, у неки од кабловских система, како би био доступан, између осталих, и тим корисницима. Томе треба додати чињеницу да те и такве локалне телевизије или уопште немају, или имају лошу интернет презентацију, па није ни могуће да, заинтересовани, пронађу неку од информација које су јако битне за велики број корисника.

Из наведених разлога, ни ја нисам успео да пронађем снимак недавне изјаве првог човека ЈКП "Бадњево" на тему астрономских рачуна за грејање, за првих 15 дана октобра, до тренутка када је ова фирма, под окриљем мрака, у петак, у касним вечерњим сатима, поделила и рачуне за месец новембар. Ако је веровати "добро обавештеним и поузданим чаршијским изворима" испало је да је централно или даљинско грејање привилегија. И наравно, уколико то прихватимо као аксиом, онда није никакво чудо да народ убедимо да за ту привилегију вреди и платити. И не постављати питање колико. 

И не постављати питање шта је било са ставом локалног Парламента да рачуни за грејање, за месец октобар, треба да иду на поправни!? И не постављати питање због чега се рачуни за грејање плаћају локалном ЈКП "Бадњево", а да на било које питање о мерењу количине утрошене енергије они немају одговор већ упућују на неку фирму која "врши услуге мерења"!?

И не постављати питање да ли корисници система грејања имају било какав уговорни однос са ЈКП "Бадњево", а поготову са неком фирмом која врши "услуге мерења испоручене топлоте"!?

И не постављати питање како ће ЈКП "Бадњево" извршити снимање реалног стања грејних инсталација корисника грејања, како неки други корисници не би морали да плаћају "њихово" грејање!? И не постављати питање због чега није могуће остварити легитиман захтев за искључење са система грејања!? И не постављати питање због чега људи који станују у стамбеним блоковима нису у могућности да, на основу уставног права, користе или не овакав начин грејања!? Баш као што је случај са коришћењем неког од многобројних кабловских система, телефона или електричне енергије. И не постављати питање због чега је потребно народ делити на оне који имају индивидуално грејање и оне који користе заједничко, односно даљинско или централно грејање!? И не постављати питање због чега треба стварати "злу крв" између та два "табора", пошто је, одувек, "негде у ваздуху" била присутна тврдња да, наводно, ови што имају индивидуално грејање, финансирају и оне "лезилебовиће" који користе систем централног грејања!? И не поставњати питање због чега је, као деведесетих, за оног ко је "желео да види" , данас, било могуће, испред ламеле Д1 у Насељу "Вељко Влаховић", видети људе који са моторном тестером и секиром припремају гомилу дрва за грејање!?
Јер, одговор на сва та питања води до једног извора. На коме је накарадно схватање (и пласирање у јавности) да је коришћење система даљинског или централног грејања привилегија. Уместо чињенице да је то једна од тековина двадесет и првог века.

Б А Н А Н А

Већ колико сутра, министри енергетике осам чланица Европске уније, које су укључене у реализацију "Јужног тока", састаће се у Бриселу, како би покушали да оживе овај пројекат након што је, пре недељу дана, из Анкаре, Владимир Владимирович Путин, саопштио да, "због блокаде Бугарске", Русија није у стању да настави његову реализацију.
Како се мени чини, та вест је, највећу пометњу изазвала у Србији, вероватно због тога што је тај пројекат на овим просторима, код већине представника владајуће коалиције, али и осталих странака, доживљаван као дар са неба. А да и не говоримо да нам је, изгледа, у генетском коду, да стално и у свему тражимо историјску димензију, вероватно у складу са праксом да, већ више од двадесет година, "производимо"  све више историје, а све мање географије. Понашање владајуће већине (и не само њих), у вези са изградњом "Јужног тока", током потоњих годину дана, од када је посао на овом "гасном гиганту" званично започет, која се из петних жила се трудила да "нашој страни" додели, макар, неку "споредно-главну улогу", то на најбољи начин и потврђује. Све док није дошло до експлозије "гасне бомбе", односно објаве, са руске стране, да "Јужни ток" више није жив. Претпостављам да је мук који је, након тога, настао у редовима наше политичке елите био резултат управо те "историјске" димензије која је, у претходних годину дана, дата том пројекту и нашe улогe у њему. Посебан проблем, био је у чињеници да Први човек Владе Србије, у том тренутку, није био у земљи, а ови, који су били ту, нису били сигурни шта он мисли о томе. И да ли треба да се радују или да плачу. Први је, како изгледа, "прашину отресао" први човек српске "гасне империје без покрића", Бајатовић, који је, у стилу историјског угла гледања, изјавио да сматра да ће "Јужни ток" ипак, бити изграђен. Само је још фалило да, на некој од барикада, подигнутој од неискоришћених цеви за "Јужни ток", са црвеним барјаком у руци, устане (у природној висини и ширини), и викне из свег гласа: "Јужни ток" је мртав, живео "Јужни ток"! За разлику од Бајатовића, његов партијски шеф се огласио читавих пет дана касније, када је, парафразирајући свог некадашњег партијског шефа, покојног Милошевића, генијално смислио да "Јужни ток нема алтернативу".

Током ових недељу дана, од када су браћа Руси (не обраћајући се нама директно, вероватно, рачунајући да тако треба), саопштили да је свет остао без "Јужног тока", наслушали смо се свега и свачега. А понајвише најава "преиспитивања" нашег односа према "Јужном току". И ко је све и колико одговоран за неуспех "Јужног тока", али и читавог "енергетског споразума" са Русима.
Драма у вези са "Јужним током" се наставља. И све више ме подсећа на чувене телевизијске сапунице. Не прође ни један дан, а да нам, што из белог света, што из наше куће, што од наших, што од страних политичара, не стигне бар неколико информација у вези са највећим гасним чудом 21. века.

Најновији "информативни бисер" који се читав дан, од раног недељног јутра, вртео посредством Дневне дозе оптимизма (за неупућене, РТС) је била најава разговора нашег и руског председника на ову тему. При чему је, за оне који мало озбиљније прате ове информације, сасвим јасно да је то личило на неку од индијских ТВ сапуница, у којима кадар траје и по неколико минута. А по систему "у почетку беше реч", наш Председник свих грађана, два дана пре тога, обавестио је, посресдством медија,  да ће "иницирати директан контакт са Путином". Е сад, пошто је неко у међувремену схватио и то пренео тамо где треба, да друг Путин није окачен на чивилук, наш се Председник свих грађана, очигледно, задовољио и мање директним контактом. Мада, како је то, у поподневним сатима, јавио Јавни медијски сервис за ширење оптимизма, наш Председник свих грађана није одустао од "директности" па је тако обављен "директан телефонски разговор". Истини за вољу, највећи син руског народа није разговарао само са нашим већ и са мађарским председником, али то није утицало на "директност". Уживање би било потпуно да Сервису за ширење оптимизма није било потребно толико времена да дешифрује о чему се разговарало и шта је рекао Он Нама, а шта смо рекли Ми Њему. И на ком смо језику разговарали. Свако на свом или Ми на Њиховом?

Наравно, медији су нам ревносно предочили како је, пре овог разговора, Председник свих грађана Србије морао да поразговара и са својим "политичким сином". Који није пропустио прилику да се, по систему "Три пут сам видео Тита", свом народу (народе мој!"), похвали да се, управо толико пута, сусрео са Владимиром Владимировичем Путином. Кога ће, како се наводи у том тексту, "у најскорије време" питати зашто га Он (Путин) није обавестио о својим намерама да стави тачку на "Јужни ток". Знатижељан народ је добио и информацију да ће, већ колико данас, Први председник Владе разговарати и са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Па је било потпуно јасно због чега је данашњи дан био посвећен управо тим информацијама.  Без обзира што нисмо сазнали ништа ново.

Међутим, све ово што сам навео, само су последице нечега што се десило пре више од годину дана, односно 24. новембра 2013. године, када је, у насељу Шајкаш, у општини Тител, извршена најчувенија симулација заваривања две цеви.
И то на основу команде "Дуго сте чекали, почните", коју је Председник свих грађана, из Палате Србија, посредством видео линка, проследио вариоцима који су се налазили поред поменутих цеви на шајкашкој ледини. И све се то догодило, како су медији педантно забележили, тачно у 16.37 већ нареченог датума. Није Председник свих грађана у том свечаном тренутку заборавио ни Великог брата, који је требало да буде ту, а ипак није, па је и њему послао поруку: "Срећан нам нови почетак Владимире Владимировичу Путине!"
Но није само Председник свих грађана био еуфоричан. Премијер, Ивица Дачић, тада је рекао: "Данас није велики дан само за Србију и земље Балкана, већ и за целу Европу". Док је Душан Бајатовић упутио похвале на рачун В. В. Путина, чију је одлуку да гради "Јужни ток" назвао "далекосежном, геостратешком одлуком".
Ипак, најдаље је, тог 24. новембра, 2013. године, "отишла", свеприсутна, Зорана Михајловић, која је тада обављала министарско задужење у Министарству енергетике. Она је била убеђена да је тренутак као створен да цитира Толстоја. Односно, чувени цитат с почетка романа Ана Карењина: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".
Речју, "Јужни ток" је кован у звезде, а "почетак радова" на овом пројекту сврставан је у категорију историјског догађаја. Без премца. И у томе су се утркивали сви. И политичари и медији.
И никоме није било чудно због чега, радови на тако великом пројекту као што је "Јужни ток", морају да  отпочну у недељу. Можда је неко, у ових годину дана, и одговорио на то питање, али ја, стицајем околности, тај одговор нисам чуо. Упркос томе што нисам склон "теоријама завере" различитих врста, мислим да пројекат који је започет у недељу и није могао да има бољу перспективу.

ТОПЛОТНИ УДАР

Не сећам се да је некада (а дуго памтим) грејна сезона у Неготину почела нормално. Без траума за кориснике. Онако како би то било очекивано на крају 20. и почетком 21. века. Ако се сложимо у вези са тим да је колективно грејање, у стамбеним блоковима, уз адекватну материјалну надиокнаду, једна од цивилизацијских тековина.
Оно што је, ове године, "запржило чорбу" корисницима централног грејања је цена. Која је, судећи према рачуну за пола месеца октобра, астрономска. И велико је питање да ли ће и колики проценат људи, који користе овакав вид услуга, моћи да их измирују. А да и не говоримо о томе што смо дошли у једну, заиста, апсурдну ситуацију да је, овакав вид грејања животног простора далеко најскупљи. Јер, уколико као основицу за ову, оријентациону рачуницу, узмемо неку просечну квадратуру стана, испада да ће власник за грејање, на годишњем нивоу, морати да плати (што за фиксни, што за варијабилни део) око 100 хиљада динара, што у чврстој европској валути (која код нас има дугоузлазни карактер), износи око 830 евра. Ако би за тај новац купили дрва (под условом да у оваквим градским срединама имамо где да их ускладиштимо и да зграда поседује димњак), располгали би са, најмање, 25 просторних метара овог огрева. И то, уколико би дрва куповали кад имамо пара а не кад је то најповољније. Добри познаваоци дрва као огрева, тврде да је за загревање куће од, преко,100 метара квадратних, током једне просечно хладне зиме, могуће потрошти око 20 метара дрва. Дакле, ова рачуница показује да би, у овом случају, располагали са неким вишковима: и дрва и грејне површине. Како то онда, да корисници колективног грејања у Неготину, већ годинама, ову услугу плаћају као једну од најскупљих у држави?
Као што је познато, град Неготин има седам-осам, што мањих што већих топлана. Оне две највеће, као гориво користе мазут и то је посебна прича. Као и што, свих ових година нико није озбиљно радио на томе да укрупни системе за грејање, ако ни због чега другог а оно због екологије, која ће кад-тад доћи на ред. А то укрупњавање би, неминовно, довело и до тога да се разговара о најповољнијем енергенту. О стању топлодалековода, претпостављам да и није потребно трошити речи, јер готово да није почела ни једна грејна сезона а да се нешто није откопавало и крпило.А кад завеје снег, види се и колики су топлотни губици, само на том делу. Пошто се траса топлодалековода јасно уцрта, тако да ако и не постоји пројекат треба га урадити зими, када је најједноставније утврдити куда пролази. У читаву ту причу, од ове године је укључен и Закон о енергетској ефикасности, односно Закон о ефикасном коришћењу енергије, како је његов званични назив. Мада је широј јавности, мало познато да је овај Закон усвојен још у марту 2013. године. Али се, у комплету, није примењивао без обзира што је било предвиђено да се само неки од његових чланова примењују од почетка ове године. Закон је предвидео да се у овој, 2014. година формира и посебан буџетски фонд, о чему ја или ништа нисам чуо или није ни формиран. Међутим, пошто у Неготину (а ту нема разлике ни када ситуацију упоредимо са осталим градовима у држави), нису створени основни предуслови за примену овог Закона, сви су изгледи да га није требало примењивати ни ове године. Пошто ће, судећи по примеру Неготина овде бити свега а најмање "ефикасног коришћења енергије". А као основ за ову тврдњу треба узети неколико параметара, односно мера које се предузимају у циљу повећања енергетске ефикасности: замена необновљивих енергената обновљивим, замена енергетски неефикасних потрошача ефикасним, изолација простора који се греје или хлади, замена дотрајале столарије у просторима који се греју или хладе, уградња мерних и регулационих уређаја за потрошаче енергије, увођење тарифних система од стране дистрибутера који ће подстицати штедњу енергије, као и контрола уласка сунчеве светлости и топлоте у простор.

Пажљивом анализом претходних елемената јасно се може уочити да је код нас Закон о енергетској ефикасности уведен без стварања елементарних услова за његову примену. Па и не изненађује појава његовог кршења у Неготину (а не верујем да је ово усамљен случај). Већ и летимичним читањем види се да је локална самоуправа прекршила члан 47, а ЈКП "Бадњево" као пружалац услуга, члан 48. И наравно, има тога још, али би ме то одвукло на другу страну, а то ми није намера. Јер, по мом личном суду, Закон је донет под притисцима Европске уније, или неког тамошњег јаког лобија који је имао интерес да прода велику количину такозваних калориометара и других термотехничких елемената, а да нису створени одређени предуслови за његову примену. А да ли ћемо ми да побољшамо енергетску ефикасност, очигледно је, никога и није брига. Јер, да није тако, вероватно би неко размишљао о томе да је неопходно, најпре, изнаћи начин да се изврши изолација објеката, као и замена дотрајале столарије. Али и оспособљавање и замена секундарне грејне инсталације по становима. При томе не мислим да то треба свалити на "леђа државе", већ да то, под одређеним условима, то треба да ураде сами власници станова. Уосталом, још пре годину дана наша штампа је брујала о неким огромним међународним фондовима који би, у виду кредитних линија, били доступни (осим грађанима у региону) и нашим грађанима у ове сврхе. Уопште, некако се о енергетској ефикасности много више говорило и писало 2013. и ранијих година, па је та тема била и једна од главних тадашњој министарки енергетике, Зорани Михајловић. Колико је, садашњој Влади Србије тема енергетске ефикасности постала неважна, можда најбоље говори и податак да ја нисам имао прилике да чујем садашњег министра енергетике, Александра Антића, да о томе прича, осим што је о томе говорио у време када је био кандидат Коалиције СПС-ПУПС-ЈС за градоначелника Београда.
А све ми се чини да се ситуација у вези са енергетском ефикасношћу у Србији није много променила од 2010. године, када је тадашњи министар рударства и енергетике, Петар Шкундрић (СПС), говорећи на Међународном форуму о енергетском менаџменту на локалном нивоу, одржаном средином септембра 2010. године у Нишу, најављивао доношење закона о енергетској ефикасности. На скупу на коме је констатовано да је Србија, по енергетској ефикасности на последњем месту у Европи. Уосталом, то потврђују и неки написи у дневној штампи, две године касније, међу којима и неке тврдње тадашњег министра животне средине, рударства и просторног планирања, Оливера Дулића.
Дакле, очигледно је да се током неколико последњих година, и поред промена неколико владајућих гарнитура у држави (укључујући и промену министара), готово ништа није променило у домену енергетске ефикасности. Осим што сада имамо Закон. Али, ја бих то упоредио са, рецимо, стављањем парфема на "штрокаво" тело.

Посебна је прича што пружалац услуга грејања (бар у Неготину), по мом личном уверењу, крши Устав ове државе јер не дозвољава да неко буде искључен са система грејања. Осим тога, мислим да би било неопходно уложити доста пара у грејну инсталација у становима, која је рађена за неко друго време, како би је прилагодили садашњем систему ефикасног мерења утрошене топлотне енергије. А да и не помињемо начин на који су надлежни из ЈКП "Бадњево" у претходном периоду (у завршници увођења примене мерења испоручене топлотне енергије), комуницирали са корисницима услуга грејања. Шаљући им непотписане и неоверене дописе, које је, руку на срце, могао да напише било ко. По мом дубоком уверењу, врхунац ове преписке представља обавештење власницима станова и пословног простора да "...до краја октобра ЈКП "Бадњеву" у писаном облику доставе деловодник трошкова-грејну површину у  м²." као и упозорење да "...сви раније искључени (корисници) дужни су да се поново прикључе на систем централног грејања, ради правичне расподеле утрошене топлотне енергије..."
Мени је и тужно и смешно да пружалац услуга грејања нема сигурнији систем и начин да утврди ко од корисника има колику грејну површину и да ли је вратио у пређашње стање, осим сопствене "часне речи". Већ и летимичним погледом на многе зграде у Неготину, уочљиво је да су станови, током година, претрпели многе измене и доградње. А самим тим, дошло је и до промене грејне површине. Дакле, грејање тог, додатног, простора треба и мора да плати онај ко га користи, а не сви солидарно. А да би се то десило, неко те кориснике мора да "убеди са мало више аргумената". Јер (мени бар), није ништа спорно да је неопходно платити све оно што потрошиш, те да топлотна и електрична енергија, као и вода не могу бити социјална већ економска категорија.
Као и да је ова држава већ увелико постала капиталистичка, мада партије, и даље, потенцијалним гласачим причају бајке да ће социјала бити основ њиховог делања.
Али, то је она већ уобичајена жалопојка када је у питању грејање у Неготину. Оно, по чему се ова сезона разликује од свих претходних је један преседан. А имајући у виду и дубоко укорењени паланачки менталитет, то још више добија на значају. Бар за сада. Наиме, чим су испоручени рачуни за грејање, за првих 15 дана грејне сезоне (при чему треба имати у виду да нам је Бог подарио релативно топло време за ово доба године), корисници услуга грејања били у благом шоку. И са неверицом су гледали пристигле рачуне, који су, мада мало превише замрљани тамо где се налазе бројке које указују колики намет треба платити, ипак, јасно упућивали да су цифре огромне. И како то бива, чак и у уснулој неготинској паланци, ова прича се, веома брзо преселила на странице друштвених мрежа. А одатле у редове опозиционих одборника ЛДП, у име којих је локални и регионални лидер, Радмила Геров, на недавно одржаној седници Скупштине, јасно предочила да ЈКП "Бадњево" за цене по којима је обрачунала грејање, нема благослов локалног парламента. Она је затражила да Скупштина донесе закључак којим се од ЈКП "Бадњево" захтева повлачење издатих рачуна и израда нових, по старим ценама за које постоји сагласност. За дивно чудо, такав предлог је прихваћен.

Међутим, по мом скромном суду, ту није крај. Јер, као прво, ја не примећујем да су се ови из ЈКП нешто потресли, или да су прионули на посао. Или ми се чини? У сваком случају, пошто нема "бесплатног ручка", остаје нејасно питање ко ће то и на који начин да плати?  Ако се претпостави да трошкови које је приказало ЈКП "Бадњево" нису измишљени. Што значи да ћемо ми то, ипак, морати да платимо, по систему ако не ма мосту, а оно на ћуприји сигурно.
Мени је много проблематичније то што је, на званичном општинском сајту, ова информација дата у реченици која није стављена ни у посебан пасус, па самим тим није ни чудо да нема ближег објашњења како ће се овај проблем решити. Све ми се чини да надлежни у локалној самоуправи занемарују значај информисања на општинском сајту, као једином гласилу које постоји. Јер, то што је из општинске касе неким телевизијама плаћено да информишу грађане општине Неготин не мора да значи да су оне и реално грађанима доступне. Осим тога, неким грађанима (у које убрајам и себе), тај ниво аматеризма, кича и шунда је ипак превелик, због чега је нереално очекивати да грађани све то морају "прогутају", е да би могли да добију и неку информацију која има, иоле, употребну вредност. Зашто то и чему, што би рекао песник? Ако већ постоји званични општински сајт, који (претпостављам) , постоји да би се (између осталих) и грађани општине Неготин информисали, онда не видим ни један разлог да то и не буде тако. Полазећи од чињенице да је у овом сегменту локалне самоуправе упошљено мноштво врсних познаваоца области информисања. Иако се то, на први поглед,  не може закључити.

ГАС ДО ДАСКЕ

По старом добром (српском) обичају, нас нешто увек изненади. Тако нас је сада изненадио податак да су нам браћа Руси (драги наш Путин!), за нешто више од једне четвртине, заврнули славину за гас, јер смо им за коришћење овог производа у претходном периоду (случајно или намерно), остали дужни нешто више од четврт милијарде долара. Био је то добар разлог да, још једном, утврдимо да је, некада, на овим просторима, живео народ који је, у слободно време, у доколици, измозгао стару, српску, изреку:  "Можда смо ми браћа, али нам кесе нису сестре". Међутим, ово није поента у причи о гасу. За мене, овде је крај приче о томе. И ту где је крај ове, почињу неке друге приче. А једна од њих је и прича о слободи медија (или слободним медијима), у Србији. Јер, по свему судећи, прича о гасу би остала у неком "државном трезору тајни", да се у дневном листу "Данас" (чији је тираж, отприлике, толики да може да подмири читаву једну стамбену зграду у Кини), није појавила вест на ову тему. Е, ту вест су, потом, преузели и неки други, тако да је доспела и до "Јавног сервиса европске Србије", који је, у паузама "ширења дневне дозе оптимизма", о томе обавестио и широке народне масе. А онда је клупко почело да се одмотава, па су широке народне масе биле у прилици да сазнају да проблем није од јуче.
Уједно, грађани Србије су открили да имају и министра енергетике (Александар Антић, СПС), који је признао да рестрикције у снабдевању руским гасом трају већ недељу дана, али је, вероватно у духу "дневне дозе оптимизма", народу поручио да је "енергетски систем Србије стабилан и да имамо довољно гаса".
"Дневну дозу оптимизма", народу (народе мој!), чак из Прага (где га је затекла непријатна вест да је "државни трезор тајни" бушан), посредством "Јавног сервиса европске Србије",  послао је и први човек Владе Србије. На самом крају ове видео поруке, била је и поента: "Неће бити проблема, грађани Србије не морају да брину". Истини за вољу, чини ми се да народ нешто и није бринуо. Али, онако, више себи у браду, почео је да поставља нека питања. Између осталих и питања на тему кречења. По систему: "Изгледа да смо џаба кречили!?" Мислећи на недавну посету највећег сина руског народа. Коме смо, уз све државне и братске почасти (Председник свих грађана доделио му је и највеће признање са којим располаже), приредили и величанствену војну параду , какву, у духу напредњачке владавине преобраћених радикала, овај свет није видео, готово, пуних тридесет година.

Претпостављам да је народ, ипак, малчице затечен овим изненадним сазнањем да треба платити руски гас, само две недеље након што смо угостили Великог Владимира Владимировича Путина. Јер је народ очекивао да ће то бити подмирено братском љубављу и подршком коју Србија даје Русији. Која није мала, имајући у виду да тиме ризикујемо своју сигурну европску будућност и улазак у пуноправно чланство ЕУ тамо негде око 2030. године. Осим тога, није Србија тамо нека Украјина, па да нам се тражи да платимо сваки кубни метар гаса. Стављање на дневни ред теме измирења заосталог дуга за "руски гас", управо сада, може се, по мом скромном мишљењу, сагледати и из једног другог угла. Односно да се искористи прилика за политичку дискредитацију још неких људи из корпуса који се још може назвати опозицијом у Србији. Имајући у виду да владајућа напредњачка гарнитура, још увек, за све своје неуспехе криви бивши режим (мада, заиста није јасно ко представља тај бивши режим и који је од њих у питању). Осим тога, пошто је очигледно да владајућој гарнитури, опозиција не прија ни "у траговима", можда сматра да је ово згодна тема да се "прозове" актуелни Шеф посланичке групе у републичком Парламенту и потпредседник Демократске странке, Борислав Стефановић.

Јер, не треба заборавити да је, средином августа ове године у медијима објављена информација да је министар унутрашњих послова, Небојша Стефановић, "формирао специјални истражни тим који ће испитати све чињенице и околности везане за приватизацију Нафтне индустрије Србије". При чему треба имати у виду да је Борислав Стефановић био на челу тима Србије који је са руском страном преговарао о продаји НИС-а. Ипак, чињеница је да то напредњацима може помоћи да се политички обрачунавају са опозицијом, али не може решити проблем. Јер, и након тог, потенцијалног, обрачуна, треба наћи тих двеста и кусур милиона долара.
У буџету чија је рупа толика да је није могао закрпити ни ребаланс који је, пре само неколико дана изгласао српски Парламент. Ребаланс чијих се детаља, вероватно, сада, неколико дана од усвајања, не сећа ни свих 188 (од укупно 200 присутних) посланика који су за њега гласали. Али ће остати записано да је њиме предвиђено повећање дефицита на 224,7 милијарди динара, односно, за додатних 42 милијарде динара. Претпостављам да је амнезија наступила из простог разлога што се о овом ребалансу, претходних дана, говорило, углавном, из угла смањења плата и пензија. Због чега је и премијер позвао грађане да "стисну зубе", а ресорни министар их замолио да "поднесу жртву". Остало је само нејасно до када ће овај народ бити принуђен да приноси (или подноси) жртву својим владајућим божнствима, имајући у виду да је владајућа, напредњачка већина у скупштини Србије усвојила сопствени амандман и из предлога Закона о смањењу плата и пензија избрисала одредницу до када ће ове мере трајати.
Тако, сада испада да су нас само питали да ли могу да нам ставе руку у џеп, али се подразумева да ће она ту остати док то њима одговара. При чему треба имати у виду да већ скоро годину дана Први човек напредњака, као Први потпредседник Владе Србије понавља да се Србија налази пред банкротом.  Као и да су, средином јула, ове године, неки медији драматично закључили да је Србија "за длаку избегла банкрот", најављујући реформске подухвате Владе. Све то је, у великој мери, бар за сада, пасивизирало реакције јавности на онај део реформи које, директно, завлаче руку у џеп грађана Србије, пошто је било потпуно јасно да скупштинску подршку није било тешко обезбедити имајући у виду огромну већину напредно мислећих посланика и оних који, из практичних разлога, припадају владајућој већини. Поготову што је, уочи изгласавања ребаланса буџета, министар финансија, посланицима саопштио да, применом најављених мера,  Србији не прети банкрот.  

Но, како невоља никада не долази сама, јасно је било да ће нас још нешто задесити. А то није требало дуго чекати. Манифестовало се у виду реакције Фискалног савета, који је народу обзнанио да предвиђене мере нису довољне. И, на мала врата, увео причу о потреби продаје државног "сребра и злата" (Телекома и Електропривреде Србије). Јер, истини за вољу, народ ће лакше прихватити да се то "сребро и злато" прода него да му се, додатно, гура рука у џеп.

Са друге стране, чланови Фискалног савета, својом реакцијом, бацили су тамну сенку на, досадашње, идиличне односе које је ово тело имало са гувернерком Народне банке Србије (иначе замрзнутом заменицом председника напредњака). Гувернерка је искористила прилику да народу објасни да губитак НБС за 2013. годину (и поред тога што су многи тврдили да се то догађа први пут у историји), није стварни него књиговодствени (!?), као и да он не износи 44,3, него 43, 6 милијарди динара (!?). По свему судећи, чланови Фискалног савета јако су изнервирали гувернерку, јер је, након тога, запосела све телевизијске канале како би објаснила народу да је она у праву, преобраћајући се у ону стару, добру, радикалску Јоргованку. Тврдећи да "овде и даље систем само на речима функционише тако да су сви једнаки, а да у ствари постоје они који су једнакији". Као да је у најмању руку лидер неке опозиционе странке.

Захваљујући гувернеркином разрачунавању са Фискалним саветом, народ је био у прилици да сазна и да су проблеми са наплатом пореза од најбогатијих људи наслеђени, а да "велику препреку представљају софтверска решења у Пореској управи, који иду на руку највећим дужницима"(!?). У духу некадашње радикалске реторике, гувернерка је изнела и прогнозу да ће у Србији бити боље када се "успостави америчко правило да су само смрт и порез сигурни". А, како то обично бива, гувернерка је била тотално "необавештена" о наводном захтеву Међународног монетарног фонда (чији се долазак у Београд очекује већ за два дана), да се из државне управе Србије отпусти 95 хиљада људи. И тако редом. Изгледа да ће нам у данима који следе бити јако занимљиво и забавно. И то не због наступајућих празника, како је то уобичајено у читавом нормалном свету. Већ због друге врсте игранке којој се у овој држави не назире крај.

КОРАК ПОБЕДНИКА

Имам утисак да, ускоро, треба да почне неки дуго најављивани риалити. Нешто као почетак "Великог брата". Све је у знаку некаквог одбројавања. Као да, након 16. октобра ништа више неће бити исто. Ево, чак се и ја (мада ми то није обичај), за мање од десет дана, бавим истом темом. Односно, само једним сегментом претходне теме. Некако ми се чини да већина људи у Србији (укључујући и представнике власти), скорашњи долазак Владимира Владимировича Путина у Србију, доживљава као догађај века. Као нешто што се само једном збива и нема репризу. А да само нека безначајна мањина (где убрајам и себе) не схвата значај скорашњег доласка највећег сина велике Русије. У том контексту, управо поменута већина, сматра да је сасвим примерено да Владимир Владимирович заслужује и највеће почасти. А да за то није довољан само орден на великој огрлици, који ће му уручити наш Председник свих грађана, већ је потпуно оправдано да се, њему у част, организује и војна парада. И то не обична. Већ парада какве није било још од 1985. године. А уколико се присетимо да је те године још постојала Југославија (Социјалистичка, Федеративана, "И после Тита - Тито"), испада да таква парада никада и није организована на овим просторима. Истини за вољу, нико из власти не жели да призна да је парада Путину у част, већ да се она организује поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Без потребе да се, макар, неспретно објасни да је то морало да буде 16. октобра (без обзира што је Београд ослобођен 20. октобра), јер је Путину то био једини слободан термин, пошто већ 17. октобра мора да буде на некаквом самиту ЕУ-Азија у Милану.
Да се разумемо! Ја нисам поборник парада. Било којих. Нити парадирања. Било какве врсте. Нити било каквог колективизма те врсте. Више ценим индивидуализам. То ми некако дође природније. Јер, у групи, односно у маси, људима свашта може пасти на памет.

Упркос томе, могу да разумем оне људе који имају потребу за тим. И мислим да, уколико то не постоји, параде и парадирање, треба уврстити у елементарна људска права. Али, да њихово организовање не буде на терет државе и свих њених грађана. Већ на терет оних који то воле. Па, ко воли, нек изволи. Са друге стране треба да постоје и оне параде које би се финансирале из средстава свих грађана. Под одређеним условима. Пре свега, да та парада има смисла.Да постоји оправдан разлог. Међутим, упркос огромном труду, тај разлог нисам успео  да пронађем у организовању војне параде, у четвртак, 16. октобра. Такође, не могу да пронађем оправдања у вређању интелигенције грађана ове државе, које су љубитељи парада и Русије убедили да је 16. октобра, у ствари 20. октобар.
А поставља се и питање да ли је била потребна парада у овом тренутку? При томе, не мислим на долазак Путина. Већ, просто, шта значи организовати војну параду у престоници, са образложењем да је то поводом седамдесетогодишњице њеног ослобођења? И ако се има у виду да, већ наредне године, 9. маја треба, по седамдесети пут, обележити Дан победе над фашизмом. Што је значајно за читаву државу, као и за читаву Европу, а посебно Европску унију (којој ова тржава, наводно, тежи), која овај дан обележава и као Дан Европе. Јер, колико је мени познато, војне параде се организују поводом догађаја значајних за читаву државу а не само за њен главни град. И да, без обзира што у том главном граду живи једна четвртина становника ове државе, неће бити да је Београд Србија. Има Србије и ван Београда. 
А не могу а да се отмем ни утиску да, вероватно, овог парадирања, поводом дана ослобођења Београда не би ни било да, којим случајем, Мали није постао велики, односно, да су власт у Београду задржали Демократска странка и Драган Ђилас.
Поготову ако се има у виду да се, и у ситуацији када напредњаци имају власт на свим нивоима, до скора, није знало на који начин ће се прославити дан ослобођења Београда. То је просто очигледно сваком ко је, иоле пажљивије, пратио домаће медије у претходних неколико месеци. Тако је, крајем јула, у неким медијима најављено да ће Путин посетити Србију 19. октобра, поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Но, изгледа да су то биле само нечије жеље, а да "главни глумац", у том тренутку, још није донео одлуку, што се може закључити, тек крајем септембра, када, уз наднаслов "Новости сазнају", овај дневни лист пише да ће у Београду војна парада бити одржана 20. октобра. Занимљиво је да овај дневни лист, чак ни у том тренутку, нема поуздану потврду да ће се у Београду организовати војна парада, мада се, како они наводе "део јединица већ припрема за свечаност". У том тренутку, још није потврђен долазак Владимира Путина, што је сасвим јасно из антрфилеа поменутог чланка.
Међутим, дан касније, Радио-телевизија Војводина, позивајући се на Танјуг и лист Данас, доноси информацију према којој министар одбране, Гашић, обавештава пучанство да се, по налогу премијера, Александра Вучића, спроводе припреме за одржавање војне параде, током обележавања 70 година од ослобођења Београда, али да "датум још није утврђен", али да би присуство Путину томе био "феноменалан догађај". (Потпуно је нејасно да ли је, поменути Вучић, имао право да то нареди, ако се има у виду Поглавље 7 и члан 17, Закона о Војсци Србије. У коме се каже: "Председник Републике одлучује о употреби Воске Србије и командује Војском Србије у миру и рату"). Само неколико дана касније, последњег дана септембра, Новости разрешавају све недоумице и дилеме објављујући наслов "Путин стиже на војну параду".  Од тог медијског тренутка, Путин и парада, више се не одвајају.
Ништа мању драматургију домаћи медији (вероватно у сарадњи са неким представницима власти) нису имали ни по питању броја учесника у београдској паради. Тако се почело са 1000 војника, преко 2.600 , да би се стигло до преко 4.500 војника.
Посебна је прича на који начин се у овој држави води спољња политика, а што је, такође, испливало на површину током прича о предстојећој војној паради. Тако је шеф наше дипломатије, у свом ноншалантном стилу, као кад пева "Миљацку", рекао "Нека дођу и Обама и Камерон" (мислећи на параду), да би, уз све то, додао да је за љубав "потребно најмање двоје". Претпостављам да ће и ово, као и многе друге, "споредне" ствари, такође, бити цена одржавања једне овакве параде. А у ту цену треба урачунати и неколико дана својеврсне "блокаде" Београда, због промене режима саобраћаја, како током неколико дана припрема тако и на сам дан одржавања параде.

Са друге стране, мислим да су аутори идеје о одржавању војне параде, у старту, занемарили жеље оних који живе у Србији ван Београда, а који, као и многи Београђани, воле параде а неће моћи да присуствују из простог разлога јер се одржава у радни дан, у сред радне недеље. Па, чак и да могу у осиромашеном кућном буџету да пронађу нешто пара да се, уз најјефтинију карту, докотрљају до престонице, неће моћи да присуствују паради јер ће им требати и слободан дан. Или ће, можда, и то да буде о трошку државе? А чак и да не буде тако, јасно је да ће нас ова парада коштати поприлично. Нешто ће нам доћи на наплату одмах, а нешто ћемо плаћати, на рате, у периоду који је пред нама.

П.С.
У тренутку док сам покушавао да завршим овај текст, дошло је до прекида фудбалске утакмице Србија:Албанија.Да ли је и то цена коју смо морали да платимо због војне параде?

Ш Л А Г Е Р

Када би (као некадашња Југа, односно Босна и Херцеговина), ова држава имала манифестацију под називом "Шлагер сезоне" , без икакве сумње, победник  би био шлагер под колоквијалним називом "Путин у Београду". Само, остаје питање ко би компоновао тај велики хит? Јер би од тога, у великој мери, зависило и да ли би то био хит за једну сезону, или би се певушио и у наредним годинама. У сваком случају, долазак Путина у главни град Србије, велики је догађај не само за нас, већ и за (ма како то чудно звучало) Русију. Јер, како изгледа, Путин ће искористити долазак у Србију да пошаље важне поруке Европи, која га је, због ситуације у Украјини, "ставила на лед". У сваком случају, очигледно је да ће, све оно што се буде догађало 16. октобра у Београду, бити под будним оком и Европске уније и Америке. 

И, без обзира што је овдашњим представницима власти јако стало да нагласе како тај догађај неће ни за јоту променити однос наших "западних пријатеља" према Србији, јасно је да то, у најмању руку, није баш сасвим тачно. Јер, правило према коме оно што важи за "велике", "мали" могу само да сањају, најочигледније је у политици.
Ма колико се премијер бусао у прса да он неће слушати диктате споља, чак и онима који нису политички аналитичари, јасно је да је то искњучиво за домаћу употребу (јер та врста реторике годи великом броју симпатизера политике коју он симболизује, из простог разлога што се темељи на никад и до краја напуштеној "радикалској причи").
Осим тога, Србија није усамљено острво, већ, како то често волимо да нагласимо, "стара европска држава". А да и не говоримо да нам је циљ, бар како то често понављају реформисани радикали, Европска унија. А тамо важе нека правила. А та правила налажу да и наша спољња политика мора да буде усклађена са њиховом. А они су, увели санкције Русији. И није на нама да их убеђујемо да је то погрешно (јер их нису ни Руси убедили када смо ми били у тој позицији), већ да се јасно одредимо према томе. А колико ја могу да протумачим, можемо ми, за домаћу употребу да водимо политику "и исток и запад и север и југ", али ако хоћемо са њима, они ће бити кормилари. И то је, више него јасно, поручио европски комесар Јоханес Хан.Уз напомену да ће, у извештају Европске комисије о напретку Србије, који ће 8. октобра бити представљен у Бриселу, стајати и формулација "да се Србија још није усагласила са ЕУ према Русији, и да је потребно да начини додатни прогрес", што је, за оне који то знају да протумаче, "жути картон" упућен Србији због Русије. Без обзира што се тај "жути картон" показује некако стидљиво, као да се те "европске судије" прибојавају бурне реакције "играча" коме је он показан. Знајући да им, у овом тренутку, због личних интереса, никако не одговара враћање "балканског точка" двадесетак година уназад.
И све то у тренутку када се Србија, на-врат-на-нос припрема да, уз највише државне почасти, дочека највећег сина братске нам Русије. А и то се гледа. И то се рачуна.
Е сада, знам ја да ће велики број становника Србије (углавном припадника већинског народа) рећи да у томе нема ништа лоше. Да је нама Русија пријатељска земља, да ми ближих од њих немамо, да су они наша браћа, наши потенцијални заштитници, наши економски партнери и све тако до оних две стотине и нешто хиљада "лајкова" на Фејсбуку "уколико хоћете да Путин дође у Србију". Уз све то иде и  један Дачићев "бисер", изречен ових дана, да "и Обама може да дође". Наравно да може да дође, али треба неко да га позове. И да он то прихвати. А да ми, са наше стране, подредимо све једној таквој посети. Укључујући и то да за неколико дана ту прославу померимо. Рецимо, да га позовемо, наредне године, на прославу Дана победе (70 година од победе над фашизмом), а да, због његових обавеза прихватимо да тај 9. мај, прославимо, на пример, 5. маја. Осим тога, поставља се и питање на који начин би тај позив упутили имајући у виду да у САД (као и у Немачкој) немамо амбасадора? (А тај луксуз да, макар и за кратко време, у две најутицајније државе света немамо амбасадоре може себи да дозволи само држава без јасне спољне политике).
Наравно, о свему овоме се да и полемисати. Јер, нити је све црно, нити је све бело. (Уколико би неко из владајућих политичких номенклатира дозволио себи тај лусуз да са било ким "укрсти" аргументе. Пошто је сасавим јасно да је мото њихове политике "ми све знамо и мо смо најбољи и најпаметнији"). Али, не може да се води спољна политика тако што ће се ићи према Европи, са погледом према Русији. Јер ће нам неко рећи оно што и залужујемо: "Или идите где гледате, или гледајте где идете".

Уосталом, треба бити поштен па признати да је очигледно да, када је у питању наш однос према мајчици Русији (која је, истини за вољу, а судећи по конкретним ситуацијама, према нама много више била маћеха), удворички и улизички. Без обзира што (већ помињани) премијер Владе Србије, врло често воли да нагласи како нас нико неће да уцењује. Можда. Само то, изгледа не важи за Русију. Јер, како другачије протумачити да смо пристали да угостимо Путина (како га ословљава готово читава светска јавност), или Владимира Владимировича Путина (како воли да га ословљава наш реформисани премијер), управо 16. октобра, а да се правимо да је тада 20. октобар (Дан ослобођења Београда), што је и повод за организовање велике војне параде? Јесте историјска чињеница да је операција за ослобођење Београда трајала од 12. до 20. октобра, али је и чињеница да је главни град ослобођен последњег дана ове офанзиве. Па, по некој аналогији, прослављање Дана ослобођења Београда 16. октобра значи исто као да су ослободиоци славили ослобођење четири дана раније (у време када су трајале највеће борбе).
Мислим да је лепо требало рећи овом народу да господин (или друг) Владимир Владимирович има нека важна посла да позавршава 16. и 17. октобра у Милану, где ће, према писању неких медија,  учествовати на самиту Европске уније и неких азијских земаља. А да Он (Путин) не може два пута да се ломата по Апенинском и Балканском полуострву. И то би, овај разуман народ прихватио као и све друго што му власт сервира.
А поставља се и оправдано питање да ли има логике да се прави војна парада која за повод (макар формални) има ослобођење главног града у Другом светском рату? Зар није логично да то урадимо онда када то ради и читава Европа - 09. маја, на Дан победе? Или је ово урађено свесно и намерно, како би у први план могли да "изгурамо" нашу браћу Русе и њиховог највећег сина - Владимира Владимировича, имајући у виду да је Црвена армија имала одлучујућу улогу о ослобађању Београда?
Осим тога, могло је све то да прође и без војне параде. Поготову што је то, како изгледа, одлучено у последњи час. И сад, нека је Бог на помоћи војсци која све то треба да оперативно спроведе.

Уосталом, зар Путину није било довољно што ће га Србија (читај: Председник свих грађана) одликовати својим највећим признањем, Орденом Републике Србије (на великој огрлици)? Мада је ово одликовање Првог степена, које се додељује председницима или суверенима држава, Владимиру Владимировичу Путину додељено указом Председседника Србије, још 22. фебруара 2013. године, није познато због чега је толико дуго требало чекати на тај свечани чин. Или и то, можда, говори о односу наше мајчице Русије према онима који је толико воле?
И док се Београд тек припрема да угости Владимира Владимировича, у једном селу у Србији ван Београда, тачније код Неготина, он је већ угошћен. Додуше, тамо није био Путин, већ Владимир Владимирович Кодири, који је други секретар Амбасаде Русије у Београду.
Наиме, како је објављено на званичном општинском сајту, у селу Кобишница, пре неколико дана, "полагањем венаца и цвећа и пригодним програмом" обележена је "седамдесета годишњица победе над фашизмом и ослобођења Источне и Централне Србије од окупације". У опширној информацији о овом догађају, који су организовали општинско удружење СУБНОР и месне заједнице Кобишница и Буковче, нигде се не наводи када је и ко установио баш тај датум и наведену прославу. Али је зато било уочљиво да је ова прослава имала "једнопартијски" карактер, пошто јој је, осим представника СУБНОР и поменутих месних заједница, присуствовао само заменик председника СО Неготин (СПС), који је госта из Београда примио и у згради локалне самоуправе.  

В О Д А

Вода је хемијско једињење кисеоника и водоника (чија је формула - H₂O - била саставни део увреде многих наставника и професора хемије - пре увођења демократије у образовни систем - када су оне који то нису знали, "чашћавали" са оним чувеним "Пијеш воду као во, не знаш шта је H₂O!"), која је, уколико је исправна за људску употребу без боје, мириса и укуса. Чврсто агрегатно стање воде зове се лед, а гасовито пара. Вода смрзава на 0, а кључа 100 ⁰C. 
Вода има огроман значај за опстанак човечанства, јер човек може без воде да издржи свега 24, а нека истраживања говоре, највише 48 сати. Према подацима организације WaterAid, сваких 15 секунди једно дете умре због обољења изазваног мањком воде, јер чак 40 процената светске популације, у овом тренутку, нема довољно воде за пиће. Неправилна експлоатација и загађење угрозили су светске залихе воде, а према подацима UNESCO-a, у наредних 20 година, резерве пијаће воде ће се смањити за 30 процената. Управо тај податак је кључан у предвиђањима неких људи који тврде да ће Трећи светски рат започети због воде. Јер води се у већини светских религија даје и симболичан значај као средству за прочишћење, како од материјалних тако и од духовних прљавштина. Тако се у Библији вода спомиње неколико стотина пута, а у политестичким религијама (код старих Грка и Римљана), сваки извор воде је имао свог бога заштитника.А грчки филозоф Емпедокле је, уз ваздух, ватру и земљу, воду сматрао једним од четири елемента.
И поред тога што је вода свуда око нас, некако је, посебно, ушла у наше животе кода је постало

јасно да је престоница Србије, након вишевековног постојања на две реке, постала  Београд на води. А посебно када је у мају, потпуно неочекивано, готово читава Србија била на води, или прецизније речено - у води. Истини за вољу, то се догодило и читавом региону. Што се Србије тиче (углавном, ван Београда), материјална штета је била огромна и велико је питање да ли ће се, ова држава, од тих поплава, икада опоравити. Наравно, оно што је ненадокнадиво су људски животи. И то је, сасвим сигурно, највећи губитак. 
А онда су, овог септембра, дошле нове поплаве. Овог пута, то се догодило делу Србије који, углавном, није био погођен поплавама у мају. Природа се поиграла са истоком Србије, или како је неко духовито записао на једној од друштвених мрежа - "пукло је слепо црево Србије". 
Но, о томе ћу, вероватно, неком другом приликом и другачијим поводом. 
А овде, и даље о води.
Оно што би могло да се сазна (уколико је школско знање испарило), ако се завири у неку од енциклопедија је и следеће: 
-Вода (мада је по дефиницији безбојна) може имати и неке нијансе - зеленкасту или зеленкастоплаву - што је последица растворених органских и неорганских материја у њој.
-Мутноћа воде описује се са бистра, слабоопалесцирајућа, опалесцирајућа, мало мутна, мутна, врло мутна.
-Воде у потоцима и рекама могу бити мутније у периодима киша и топљења снега.
-Мутна вода се не сме користити за пиће, па такву воду треба пре употребе избистрити, а потом дезинфиковати.

И тако, миц, по миц, дођосмо до кључне речи: мутноћа. Јер, управо је мутна вода помутила однос између одговорних за квалитет воде за пиће у Неготину и грађана ове вароши на истоку Србије, која је, као и општине Кладово и Мајданпек била погођена овим септембарским поплавама. Да ли је након њих вода у Неготину исправна за пиће или не, у тренутку настанка овог текста (читава четири дана од почетка поплава), још увек није јасно. Зато што одговорни за квалитет воде, уместо прецизног речника који им нуди већински језик ове државе, говоре неким нејасним и неразумљивим. Који се може тумачити према потреби.
А све је почело15. септембра, у Другом телевизијском дневнику Радио телевизије Србије, у његовом трећем минуту, када је дописник ове телевизије саопштила следеће: "У Неготину не треба користити воду из градског водовода. Вода је замућена и треба користити алтернативне чесме, или просто, купити воду".
Оно што је требало да, након тога, одговорни за квалитет воде у општини Неготин ураде је,

или да ту информацију потврде, или демантују. На нашу велику жалост, ту почињу "игре са водом" које, као и све игре немају граница. Али, игре у којима, гледано на дуге стазе, зачетници ове игре могу бити само губитници. Јер, водити се мишљу да је у 21. веку могуће сакрити, или макар прикрити неку информацију је, шта друго, него изгубљена битка. Без обзира што општина Неготин, реално, нема медија који могу да на квалитетан начин информишу грађане (упркос чињеници да је из будџета издвојено 1.600.000,00 динара за потребе информисања од 6. августа ове године). Као и много пута до сада, друштвене мреже су преузеле ту улогу. Уз сав ризик да многе информације које се тамо могу видети могу бити и полуистине и неистине. У овом конкретном случају, само су се "наслониле" на већ саопштену информацију Првог програма државне телевизије. И уместо да ту отпочне разбистравање информација, долази до замућења. Уз већ опробане методе замене теза: "да су се на неким друштвеним мрежама пјавиле информације...". А онда, 16. септембра 2014. године, у изјави директора ЈКП "Бадњево" објављеној на званичном општинском сајту, грађани могу да чују како "они сматрају да је вода исправна".
Затим, у извештају са 12. седнице Штаба за ванредне ситуације, објављеном на званичном општинском сајту, 17. септембра 2014. године, наводи се да је директор ЈКП "Бадњево" обавестио чланове Штаба да је "по првим прелиминарним резултатима из Завода за јавно здравље, вода из градског водовода хемијски исправна за пиће. У складу мера које је препоручио Завод, вода се додатно хлорише, а појачан је и надзор над извориштима"
Наредног дана, 18. септембра 2014. године, на званичном општинском сајту, ова информација се додатно елаборира, тако да се грађанству саопштава : " Према првим прелиминарним резултатима из Завода за јавно здравље, физички, физичко-хемијски и хемијски параметри свих узетих узорака из градског водовода (са осам мерних места - прим. аутора) одговарају Правилнику о хигијенској исправности воде за пиће.Микробиолошке анализе су у току а грађани ће бити обавештени о резултатима анализа".
У овом извештају, што је врло важно (а ради се о трећем дану сумњи грађана у квалитет пијаће воде), наводи се и препорука Завода да је потребно "прокувавање воде из мреже док не стигну коначни резултати микробиолошких параметара".

Тек тада (18. септембра 2014. године) званично се појављује и тај толико очекивани папир Завода за заштиту здравља из Зајечара у коме се наводи да су у питању "прелиминарни" резултати (о којима је директор ЈКП "Бадњево" говорио још претходног дана) према којима "физички, физичко-хемијски и хемијски параметри свих узетих узорака одговарају Правилнику о хигијенској исправности воде за пиће."
Вероватно постоји неко коме ће све ово бити јасно. Великој већини, сигурно, неће. А можда и није потребно. Само се надам да ће се неко присетити да је (на пример) управа Дечијег вртића "Пчелица" и поред беспарице у којој се налази, (до сада) четири дана морала да купује воду за пиће, јер нико није могао гласно и јасно да им каже да ли воду из водоводне мреже могу да дају деци.Могу да замислим шта би се догодило да нису тако поступили, а да се недај Боже, неком детету нешто догодило.
А остали грађани ће, вероватно, ставити прст на чело, након данашњег саопштења за јавност на званичном општинском сајту (које носи датум 17. септембар 2014.) да је, према резултатима Завода за заштиту здравља, вода са јавних чесми у граду Неготину исправна за пиће, осим једне - оне која се налази у "Пикијевој" улици број 9, испред зграде Техничке школе. Поготову, уколико се присетимо "савета" дописника РТС-а која је, још првог дана поплава саветовала грађане Неготина да "треба користити алтернативне чесме".

ЈУБИЛАРНИ МОКРАЊАЦ

Фото: Ж. Р. Драгишић

Можда ће неко, по оној народној: "ко о чему, баба о уштипцима, протумачити и овај нови текст, али сам ја чврсто решен да не одустанем од тема  јубилеј и свечаност. И то ће бити све док некоме не досади. Мени или онима који би, по сваку цену, хтели да имају јубилеје и свечаности. Чак и тамо где их никако не може бити. Изгледа да смо склони да, у недостатку идеја, злоупотребљавамо чак и годишњице смрти познатих Неготинаца, како би и од тога направили јубилеје (зло и наопако!). Прошле године је то био Хајдук Вељко, а ове, Мокрањац (коме сам, лани, некако у ово време, посветио једну од  септембарских  тема).
Но, кренимо редом.
Чињеница је да су се овом "јубиларном" темом већ "играли" и на локалу, али се она распламсала након што се појавила на месту где никако није смела. На извору. А изрекла ју је, на конференцији за медије, др Бранка Радовић, музиколог и селектор "Мокрањчевих дана", ламентирајући над чињеницом да није било довољно пара за "прославу" стогодишњице Мокрањчеве смрти.
"Дозволићете ми да не будем баш тако одушевљена ни улогом Министарства културе нити државном заједницом нити свима онима који су требали далеко, далеко озбиљније и са већим средствима да се укључе у ову прославу коју је једино UNESCO препознао и наш еснаф. Морам да кажем музички еснаф није прескочио стогодишњицу, велику годишњицу, - то је велика годишњица за нашу културу - просто, утемељивача новије српске музике Стевана Мокрањца. Међутим, ништа се додатно у том смислу није догодило" - казала је др Бранка Радовић.
Истини за вољу, UNESCO је у свој календар уврстио стогодишњицу смрти Мокрањца, као што је то урадио са још 107 раличитих датума и годишњица, који су предложени из многих држава света, али је и чињеница да на том списку преовлађују годишњице рођења или настанка нечега. Дакле, предност је дата животу (настанку, рођењу) а не смрти. А уколико смо хтели да, по сваку цену, пронађемо неки јубилеј, а који је у вези са Мокрањцем, није требало ићи далеко. Требало је само завирити у Мокрањчева дела. И "открити" да се, ове године,  навршава 130 година од настанка Друге руковети или 120 година од настанка Седме руковети. Дакле, ето нама јубилеја! Уместо тога, на првој вечери Фестивала, у традиционалном натпевавању хорова, организатор је одлучио да обавезна композиција буде Десета, а не Друга или Седма руковет, чији би јубилеј требало обележити.
И како то бива, онда је ова прича о "прослави" и "јубилеју" кренула даље. А најистакнутија је била (што је за очекивати) у прилогу централног телевизијског дневника који је емитован на дан отварања Фестивала, на првом програму "државне" телевизије.

О томе како је озвучење на отварању "најзначајније музичке манифестације у Србији" било катастрофално (на месту на коме сам ја стајао - код легата Радослава Тркуље - могли су да се чују само хорови), новинарка државне телевизије није рекла ни реч. А због тог и таквог озвучења, претпостављам да нисам једини који је био ускраћен да чује о чему су то, на отварању Фестивала говорили председник општине и директор Дома културе (који је у недостатку неког из Министарства културе отворио Фестивал). А поготову што нисам успео да чујем (а што је мени посебно важно!) Беседу, коју је ове године говорила, наш прослављени диригент, Даринка Матић Маровић. Но, на сву срећу Прес центар Фестивала (читај, Вања) је јако добро и уиграно функционисала па сам могао да добијем и прочитам тај најзначајнији документ овогодишњих "Мокрањчевих дана". А за потребе овог текста, без жеље да било шта извучем из контекста, представљам само мали део текста, са самог краја Беседе, у којој је и Даринка Матић Маровић говорила о обележавању годишњице Мокрањчеве смрти.

"Данас обиљежавамо стогодишњицу Мокрањчеве смрти пред његовом родном кућом, са осјећањем да и наше вријеме његовом дјелу и његовој музици дугује много. Славимо и отварање 49. Фестивала који носи његово име. Педесетогодишњи јубилеј који ће "Мокрањчеви дани у Неготину, прославити наредне године, потврђује да смо и данас свјесни његове величине и потребе да му се враћамо, и због њега и због нас, и ово је прилика да се захвалим свима који су својим умијећем, трудом и љубављу и овај, као и све претходне фестивале учинили могућим. Сигурна сам да ће и убудуће, оплемењен напорима нових генерација, овај фестивал и даље бити оно што је одувијек био: велики празник хорске музике, Мокрањцу у част."

И управо на темељу порука које је, у овогодишњој Беседи, упутила Даринка Матић Маровић, организаторима Фестивала треба адресирати и још неколико тема за размишљање. Као прво, чини ми се да се овај град, још увек, није адекватно "оправдао" за политички пропуст који се десио на самом почетку "Мокрањчевих дана", 1996. године. А уколико неко воли јубилеје, ево додатног мотива за размишљање, јер ће, за две године, бити мали јубилеј од оног срамног чина "протеривања" тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Можда је прави начин да, управо 2016. године академику Симовићу Неготин додели признање почасног грађанина наше вароши. Био би то мали гест за академика Симовића, али велики за Неготин.

Осим тога, мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Као и да натпевавање хорова, из практичних разлога, помере за последњи дан. Уједно, такође из практичних разлога, треба размислити и о промени дана за почетак Фестивала. Мислим да су оправдања за то више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања Фестивала, а под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака програма. Уз то, ништа се не би изгубило од пратећих програма. Такође, мислим да, гледано из угла медија, петак није најбољи дан за почетак фестивала. Па због тога, треба покушати да се Фестивал прилагодио медијима, кад већ медији неће Фестивалу. Јер, већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи и мању потенцијалну заступљеност Фестивала у тим медијима. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. У том случају, требало би решити проблем заједничког наступа хорова на отварању Фестивала. Али, то је тема за размишљање.

У тренутку када сам, увелико, "скицирао" овај текст на насловљену тему, стигао ми је позив од музиколога, Александре Паладин, из Радио Београда, да будем њен гост у емисији "У средишту пажње" која је, дан пред свечано отварање овогодишњих, 49. "Мокрањчевих дана" (као и неколико других радио емисија), поводом девете деценије постојања ове медијске куће, а у част Фестивала, реализована уживо из Неготина. Емисија је била веома динамична, али (што се тиче мене) и прекратка да би се у њу сместила сва моја, дугогодишња, размишљања у вези са Мокрањцем и "Мокрањчевим данима". Зато је, мада раније планиран, овај текст прилика да, на неки начин, допуним своје размишљање на тему којом се бавила и поменута радио емисија. Поготову што, током година, када сам био дописник неколико престоничких дневних листова, нисам имао прилику да о овоме пишем. Јер уредници, углавном, нису имали разумевања ни за "Мокрањчеве дане", показујући тиме где, већина таблоидизираних, београдских дневних листова сврстава Мокрањца и њему посвећен Фестивал. И то траје годинама. А то нико не примећује. Или, што је још горе, "чују, али не хају". Јер да није тако, како то да се неко, током свих ових година, не запита чему служи двојна конференција за медије, пред почетак "Мокрањчевих дана"? Једна у Београду, а једна у Неготину. Због чега неко није урадио озбиљну анализу колико су се и који медији бавили овом темом након "београдске" конференције за медије?  И да ли се одласком "на ноге" београдским медијима нешто постигло? Не, је одговор на оба питања. Јер, чак и они медији који су се, након "београдске конференције" бавили овом темом, углавном су користили агенцијске информације. (А једини, озбиљан текст о најави овогодишњих "Мокрањчевих дана" објавиле су Вечерње новости. Наравно из пера њиховог дописника из Неготина). И то траје годинама.

Дакле, због чега се организује конференција за медије у Београду? Једноставан би одговор гласио - ни због чега. Међутим, заговорници ове идеје сматрају да се тиме промовише и ова манифестација и град у коме се она одржава. Али, зар то исто није могуће и боље и сликовитије чинити у Неготину? Јер, ради се о догађају који се одиграва у главном граду Неготинске Крајине. Граду који је, као и многи други у Србији ван Београда, увек имао квалитетне и одговорне дописнике како штампаних тако и електронских медија. Осим тога, живимо у ери развијених електронских комуникација у којој свака информација, за само неколико тренутака, може стићи на најудаљенију тачку ове планете.
Уосталом, да ли се неко бавио истраживањем на тему: колико смо, након ових "београдских конференција за медије", привукли љубитеља Мокрањца и његовог дела, да у време ове велике музичке светковине буду гости Неготина? Било да се ради о некој другој вароши у Србији ван Београда, било да се ради о самој престоници. А да то нису они који су, углавном, већ година "ухлебљени" у сваку пору Фестивала. Наравно, био бих неправедан кад не бих, из дугогодишњег дописничког искуства, поменуо један мали број заљубњеника у Мокрањца и његово дело, који сваке године своје годишње одморе планирају према "Мокрањчевим данима", преваљујући и по неколико стотина километара да у време најзначајније музичке светковине у Србији, буду гости Неготина. Међутим, тај број је на нивоу статистичке грешке.
Но, није то једини проблем са којим се суочавамо уколико реално желимо да одговоримо на питање које је било и једно од постављених у поменутој радио емисији, а тиче се односа ове државе према Мокрањцу и њему посвећеном Фестивалу који се одржава у његовом родном граду - Неготину. Сама чињеница да, ове године, нико из Министарства културе није осетио потребу да дође у Неготин и отвори Фестивал, можда говори најбоље о томе. А тако је било и прошле године. Када је тадашњи (и садашњи) министар културе поручио да због "раније преузетих обавеза" не може да дође у Неготин!? Које су то обавезе значајније и веће од "најзначајнијег музичког фестивала у Србији"? Посвећеног "најзначајнијем српском композитору и диригенту". И зар министар културе нема календар најзначајнијих дешавања у Србији у области културе, поготову за оне које и само министарство финансира? Но, јасно је да је то била само бледо и несувисло оправдање за оно што се не може оправдати. Они који су то желели да виде, већ наредног дана, видели су "накострешеног" министра у првим редовима на промоцији најновије класе официра Војске Србије. Можда ће министар тамо бити и ове године? (Наравно, немам намеру да омаловажавам и овај "војни" догађај. Поготову што је и ова манифестација на најдиректнији начин везана за Неготин, пошто Војна академија носи име још једног славног Неготинца, генерала и академика,  Јована Мишковића. Међутим, мислим да надлежне службе у овој држави треба да поведу рачуна о томе када и где треба да се појављују њени наистакнутији представници. Од председника па до чланова Владе.)
Истини за вољу, овакав однос "државе" према Мокрањцу траје...У последњих 10 година, само су четири министра удостојили "најзначајнијег српског композитора и диригента" и дошли да отворе Фестивал. Зар је могуће да смо, заиста, толико далеко од Бубањ потока?
Чак ни новци (чији су?) које Минстарство културе даје за "Мокрањчеве дане" нису неки од којих застаје дах. Ове године, то је три милиона. Исто онолико колико је одвојила и локална самоуправа. Значи ли Мокрањац Србији само онолико колико значи и Неготину?
И није ли Министарство културе, још пре неколико година, са "Мокрањчевим данима" дефинисало редослед активности како би се, до јубиларног, педесетог Фестивала, урадило све оно што годинама није, а што Мокрањац заслужује? Промовисана је тада и крилатица "са Мокрањцем у свет", али се говорило и о првом балету на Мокрањчеву музику и монографији о Фестивалу (који је сврстан у "приоритетни културни бренд Србије") и филму о Мокрањцу...

Фото: Ж. Р. Драгишић

Да ли се ова држава довољно одужила Мокрањцу ако је овом "најзначајнијем српском композитору" посвећена само једна монодрама ("Последња руковет", Саше Хаџитанчића а у режији Ферида Карајице, из 2006. године, у којој је зајечарски глумац Милутин Вешковић, маестрално, одиграо Мокрањца) и један документарац ("Мокрањац заувек", који је на сценарио Стевана Јовичића режирао Миомир Мики Стаменковић)? При томе треба имати у виду да су оба ова дела урађена у продукцији Дома културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, а не надлежног министарства коме је то била обавеза. Осим тога, ако већ није раније, Министарство је имало обавезу да се побрине о постпродукцији оба ова дела, јер је очигледно да су и монодрама и документарац, завршили у неком депоу. А то је права штета јер се ради о врхунским уметничким остварењима.
(Мислим да ми нико неће замерити што у ова дела не убрајам епизодни лик у телевизијској серији о шеширу једног београдског професора).
Дакле, сасвим је извесно да ћемо, и након овогодишњих "Мокрањчевих дана" бити у прилици
да се питамо шта, заиста, овој држави значи Мокрањац?  И да ли је, када, говорећи о Мокрањцу и "Мокрањчевим данима", употребимо изразе "најзначајнији српски композитор и диригент", или "најзначајнија музичка манифестација у Србији", то најобичнија флоскула?
На оба ова питања, љубитељи и поштоваоци Стевана Мокрањца треба, у годинама које долазе, да добију одговор од оних који креирају политику, а посебно културну политику ове државе.