СРБИЈА МЕЂУ ШЉИВАМА

Ко се још сећа изузетног телевизијског серијала, некадашњег "Студија Б", под називом "Србија међу шљивама"? И да ли се још неко сећа да је, на основу тадашње сарадње између те престоничке телевизије и локалне, Самосталне телевизије Неготин, једна од емисија снимљена у Неготину? Могло би се рећи да је то био врхунски домет телевизијског новинарства, који, по мом скромном суду, још није достигнут. А вероватно и неће. Јер, сада се раде неке другачије телевизијске емисије. И раде их неки другачији новинари. Новинар Зоран Остојић, који је некада радио поменути серијал "Србија међу шљивама", одавно, није у новинарству. Отиснуо се у сигурније, политичке, воде.

А и у Србији се, од тог доба, свашта издешавало.

Оно што се у Србији, још увек, није променило то је "владавина из сенке", односно постојање "неких група" и (или) "неких појединаца" који, из мрака, вуку конце од утицаја на читав народ. И, наравно, потреба да се, у многим случајевима, сакрије истина.

Управо на то ме подсећа, поново, актуелизована прича о Миладину. Момку због кога ова земља, чија је већина грађана на ивици беде и глади, платила, једној америчкој породици, скоро милион долара. Еј, милион! Много брате,таман да су и динари у питању. Можда, из угла оних који живе у престоници, тај новац и није нешто, али је онима из Србије ван Београда огроман „као палата правде“.

Није ни потребно набрајати шта би све могло да се уради са милион долара и колико би деце из ове наше Србије могло да се школује, храни и облачи са тим новцем. Наравно, нисам толико луд да верујем да би се тај новац пронашао и да није дошло до „случаја Миладин“. Али, оно што људима смета је та неразјашњена прича у вези са тим момком који је, са још двојицом "студената", у Америци, истукао једног Американца. И сада се Миладиновим "другарима" суди у Америци, а њему у Србији (која је, да би се све то "угодило", платила онолики новац).

А ко је тај Миладин? Или боље речено, ко је тај Миладин изнад закона? Или још боље, ко штити Миладина изнад закона? Не можемо затварати очи пред податком да је тог момка неко доводио и у Народну скупштину. Уз образложење да је то место отворено за све грађане. Нисам баш нешто приметио да се кроз скупштинске ходнике шета неки „обичан“ народ, који је, у недостатку бољег, решио да му корзо буде на том месту. Можда у престоници живи неки наиван свет, али одавде, из Србије ван Београда, јасно се види да је тај тренутак био темпиран. Није се случајно Миладин тада појавио у Скупштини. Дакле, постојала је нека спрега. Неко у овој земљи има обавезу према Миладину, или бар према „случају Миладин“. Неко је желео да, нашим новцем, „запуши неку рупу“ створену у односима између Америке и Србије.

Но, било како било, у судници, њујоршког округа Брум, у којој се води поступак због премлаћивања њиховог грађанина Штајнхауера, могу се, осим оштећеног, адвоката, и судија видети и двојица Миладинових "компањона". Само нема Миладина.

И поред свега што, тренутно, све изгледа као да је у најбољем реду, нисам сигуран да у тој Америци све функционише на принципима које овдашњи народ, поједностављено, назива „плати па клати“.Ово суђење показује да у Америци, осим „доларских“, важе и неки други закони.Нешто што они зову „лице правде“. Или, суочавање са истином. Време је да ту истину кажу и нама! Овде, у Србији међу шљивама!