петак, 10. децембар 2010.

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА


Чини ми се да, све чешће, не умемо или не можемо да „пронађемо“ себе. Срљамо и лутамо, као пијанац у мраку, љути на себе, што нам се, ето, опет поновило. Али само до новог пијанства. Увек постоје „они“ који би то нешто урадили боље од „ових“ и увек „они“ то знају да ураде само док не постану „ови“. Кад „они“ постану „ови“, као да је пала бомба, па се ничег не сећају. И зато имамо то непрекидно „трчкарање“ у круг. Чак и кад неко покуша да направи искорак, трудимо се да га што пре вратимо назад. Осим политичара, у томе велику улогу имају и медији. Просто се утркујући у томе да „оцрне“ некога или нешто, дајући лажни привид да у пљувачини учествују и  „широке народне масе“, које (под велом "коментара"), увек могу да пруже аргументавију за оно чувено: „народ тако хоће!“.
Најновији пример је прашина која се дигла због, наводног, „подметања неподобне химне“ Борису Тадићу, Председнику Србије, на Шестом сабору Српског покрета обнове. И тако, уместо да медији пруже на увид јавности шта је то ново или старо могло да се чује са овог највећег страначког скупа СПО (партије којој се не може оспорити допринос у рађању демократије у Србији), они су се, углавном, бавили тиме која се химна слушала.
Успут, нико није хтео (или желео) да подсети да је у питању партијски скуп странке деснице, која баштини монархистичку идеју, уз чињеницу да је та химна била она иста под којом су се oкупљали сви лидери некадашње опозиције, на свим важнијим скуповима који су означавали борбу против "Милошевићевог режима".
И, ако су то већ неке чињенице, онда је логично да се на, том скупу, свира управо та верзија химне. Kао што је логично да то за Председника Тадића није требало да буде изненађење. Поготову што неки, добри, обичаји налажу да, понешто, научимо о домаћинима, пре но што им одемо у госте. Дакле, интонирана је оригинална верзија химне, а не оригинал фалсификата и то на партијском, а не на државном скупу. Уосталом, не видим ни један паметан разлог да идеја монархизма буде, заувек, протерана са ових простора. Бар не на тако бруталан начин. Зар и на ту тему не треба рећи по коју? Наравно, аргументовано. И управо због тога, потребно је,  понекад, подсетити се нечега што је наша историја, традиција... Да нисмо тиква без корена. А о тим "коренима" постоје многа сведочанства. Једно од њих је у Архиву (бивше нам државе) Југославије и говори о томе да је та, оригинална, српска химна (помало модификована) коришћена и у Краљевини Југославији. 
 И то, ни тада, никоме није сметало. Сада, одједном, некоме смета. И уместо да погледамо где су узроци, љути смо на последице. А истине ради, (за оне који би да све буде легално), треба рећи да је употреба химне на страначком скупу СПО била у складу са Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, (чланови 35 и 36 ).
Осим тога, није ли помало чудно да у једној држави која на својој застави има круну (дакле, монархистички симбол), постане непожељно да у химни буде поменут краљ.
Поготову што сам, готово, убеђен да већина становника ове државе не би могла да направи (велику) разлику између оне заставе која нас "заступа" на Ист Риверу, пред зградом Уједињених нација, оне свечане, која је у кабинету председника Тадића, или српске заставе која је била у употреби од 1882. до 1918. године.

И то има неко, једноставно, објашњење. Убеђени смо да све знамо, да не желимо да нам "други соле памет", а дешава нам се управо то, мада нисмо ни свесни. Са друге стране, у одбрани од нових сазнања или обнављања "старог градива", веома често не желимо да чујемо, или схватимо, шта је неко хтео да нам каже. То нам се догодило и са порукама, које је, са Шестог сабора СПО, упутио лидер ове странке, Вук Драшковић. Поруке које је требало чути и над њима се замислити. Без мржње и предрасуда према човеку који их упућује. Јер, не треба заборавити ни то да је (без обзира шта ко о томе мислио), Вук Драшковић један од највећих  живих писаца које ова Србија има. И колико год се неко упорно трудио, његово место у историји књижевности ове државе је сигурно обезбеђено. А вероватно ће, и много тога што је говорио  на Сабору, бити сврстано у неко књижевно градиво. Можда нешто од овога што сам ја издвојио:

 
"Странке левице и њихови креатори јавног мнења не крију ликовање због трагичне истине да се десничарима данас представљају најекстремнији противници евроатлантског курса наше државе, корифеји мржње према суседима и неправославним религијама и народима, бранитељи српских злочина и злочинаца. То се догађа у држави чији су стратешки путокази, од Карађорђа до генерала Михаиловића, били десни и увек окренути ка Западу, ка Европи и Америци. Демократска и просветитељска државотворност десне Србије пала је онога момента када је СПО изгубио своју велику снагу и када су се, огрнути плаштом деснице, на том његовом пољу појавили најекстремнији настављачи антизападне политике и комунистичког наслеђа.

Застава Србије од 1882. до 1918. године

Као национална странка десног усмерења, ми се противимо свим уступцима антиевропским снагама у Србији и компромисима са њима. Последњи воз за Брисел не смемо пропустити, а пропустићемо га избегавањем ризика да, због безусловног курса ка чланству и у НАТО и у ЕУ, изгубимо неке гласове. Ово није време кампање за освајање бирача. Ово је време одлучујуће битке за освајање демократске, развојне и безбедносне будућности наше државе.Многи младићи и девојке Србије данас у својим рукама стискају погрешне заставе. Ако су за српску десницу, као што говоре, онда је њихово место под заставама Карађорђа, Доситеја, Вука, Обреновића, Карађорђевића, војводе Мишића, генерала Михаиловића, Цвијића, Панчића, Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Андрића. То су заставе десне, европске и победничке Србије."

По начину на који се опходимо према онима који "нешто повише од нас виде", имам утисак да, поново, пролазимо кроз деведесете. На један другачији, али једнако погубан начин. Тада од заглушујуће буке топова, помешаном са неподношљиво сладуњавим турбофолком нисмо чули ништа. А данас, заокупљени разноразним фармама, немамо ни воље ни жеље да чујемо и тумачимо шта нам поручују они који, још увек, имају шта да кажу.


11 коментара:

  1. Čitajući ovaj komentar ne mogu a da se ne setim kako je sve počelo u nekadašnjoj Jugoslaviji.
    Ne tako davno počelo je tako što je Tuđman iskoristi jedan skup u Zagrebu da prvi put, i to u prisustvu druga Tita, izvede "Lijepa naša".
    Tako je počelo a do čega je dovelo sada smo svi svedoci.
    Kako je "krenulo" po istom scenariju može da se raspadne i zemlja koja se sada zove Srbija.
    Molim se Bogu da se ne obistini da se zemlja Srbija ne svede na "beogradski pašaluk"

    ОдговориИзбриши
  2. Uprkos cinjenici da ne pripadam "fanovima" kralja i slicnih stvari, svidja mi se ovako analiticki pristup ovoj temi.

    ОдговориИзбриши
  3. Анонимном од 09.26
    Нисам баш сигурна да сте у праву. Па управо је аутор поста о томе писао. Не слушамо се довољно. Не постоји никаква сличност између тих скупова.
    Осим тога, оригинална химна Боже правде, није сада изведена први пут. А надам се ни последњи.

    ОдговориИзбриши
  4. Izgleda da smo često spremni da bezrazložno ne podnosimo neke ljude. I pored toga što u vreme velike euforije za Vukom, tada nisam bio na toj strani, čini mi se da shvatam u čemu je problem. Stvar je u nerazumevanju, a samim tim i strahu od nepoznatog. Očigledno je da kako to i autor kaže mnogo jednostavnije kapiramo Farmu nego Vuka. Ili nekog njegovog formata. Ili je u pitanju efekat ogledala. U takvim ljudima vidimo sebe, a to nam se baš ne sviđa.

    ОдговориИзбриши
  5. znam da nije sve ni u toj originalnoj himni. niti u zastavi na kojoj je kraljevska ili neka druga kruna. ali treba od necega krenuti. treba konacno da spoznamo ko smo, da bi znali kuda da idemo.

    ОдговориИзбриши
  6. Posto sebe smatram stanovnikom Srbije van Beograda drago mi je da sam upravo na ovom blogu procitao ovaj post. Na istu temu dan ili dva kasnije gledao sam jednu debatnu emisiju na drzavnoj televiziji. Pokazalo se da gotovo nista ne umeju da urade kako treba tako da nisu ni razjasnili da li je SPO zloupotrebio drzavnu himnu. Ako su vec govorili o tome, mogli su i to kazu.
    Osim toga, nisam cuo kljucnu stvar zbog cega na nasoj zastavi imamo krunu a nismo monarhija.

    ОдговориИзбриши
  7. Kada bi se kojim slučajem svi Srbi i drugi narodi koji žive u zemlji Srbiji, bar složili u kljičnim stvarima kao što su ZASTAVA i HIMNA verovatno bismo PROHODALI U PRAVOM SMERU.
    Ovako imam utisak da krenemo malo napred, malo levo ,malo desno ,tri unazad i nikako da se odmaknemo od gluposti ,prostakluka i sujete koju krivim za sve naše nesreće. Eto nađoh krivca sada mi je lakše.
    Autoru posta čestitam na aktuelnosti i pravilnom analizom!
    Pozdrav Milan

    ОдговориИзбриши
  8. Htela sam ovako javno da ti uputim pohvalu pre svega za prethodni post Srbija na istoku, koji sjajno odslikava nasu zbilju. Znam da nije primereno da to cinim na ovom postu, ali to prosto nisam stigla da uradim, a ti si vec napisao jos jedan, takodje sjajan tekst. Fenomenalno. Drago mi je da u Srbiji postoje ljudi koji jako dobro umeju da odslikaju nasu stvarnost i pored toga sto se pred licem javnosti vrte uvek ista lica.

    ОдговориИзбриши
  9. Uvek smo nešto bili spremni da kažemo : "Da je Nušić živ, imao bi šta da napiše". Vi, naravno, ne spadate u taj rang, ne samo zbog toga što je Nušuć neponovljiv, već iz razloga što imate potpuno drugačiji stil pisanja. Ali je efekat veoma sličan. Vaša dva poslednja komentara su toliko dobra, da im ne bih ni u čemu mogla zameriti. A čini mi se da Vam ni materijala neće faliti. Ovo je zemlja čuda, a naša vlast je puna nekih Alisa...

    ОдговориИзбриши
  10. Gledao sam fim "Original falsifikata" koji je, očigledno bio inspiracija za naziv ovog posta.
    Odlična je ta veza, a može se reći da i sve ovo što nam se događa ima mnogo sličnosti sa radnjom tog filma. Uostalom, da smo u vreme radnje filma "Original falsifikata" krenuli u drugom smeru, pitanje je da li bi se još uvek natezali sa nekim stvarima koje su poslužile kao tema za ovaj komentar.

    ОдговориИзбриши
  11. Video sam da po nekim anketama mnogi u Srbiji neznaju raspored boja zastave. Ne kazem da je to najvaznije, ali neke stvari su naprosto osnov, temelj necega.
    U nekim zapadnim zemljama drzavne zastave su sveprisutne, gradjani ih postuju. Cini mi se da to u Srbiji nije slucaj, upravo zbog konfuzije koja tamo vlada.

    ОдговориИзбриши