Т А Ј Н А

„Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, нe зна грм шта суседни грм сања нити птица шта се догађа између грања.“                                   

Претпостављам да су ови стихови ( некадашње обавезно градиво у средњим, али и у основним школама и на бројним такмичењеима рецитатора ), толико познати да им не треба наводити аутора. Али, ко зна!?

Ко зна (ах, нитко, нитко ништа не зна. Крхко је знање!),

одговорио би, да се однекуд појави, Добриша Цесарић (10.сијечањ1902,Славонска Пожега–18. просинац 1980,Загреб).

Да не проверавам. Ради се о стиховима из песме „Србија је велика тајна“, Десанке Максимовић (16.маја 1898.Рабровица код Ваљева – 11.фебруар 1993. Београд). Али, нисам се случајно сетио наше чувене поетесе. Још мање ми је намера да подгревам страсти код њених „слепих“ обожавалаца, нити њених, такође, „слепих“ опонената. Не бих ни да узнемирим њену племениту душу, у нади да лебди негде изнад Бранковине, тамо где су покопани њени земни остаци.

Њени стихови су ми послужили као добар увод у тему. У прилог тврдњи да је Србија (и даље!) велика тајна. А тако ће и остати! Кажу, до пролећа. А до када, не знамо...

Тако се, неславно (бар за сада), завршио покушај Српског покрета обнове (који траје готово читаву деценију), да се отворе тајне архиве, односно да се изгласа Закон о отварању тајних досијеа. Уједно, чини ми се да је то један од највећих промашаја „петооктобарских снага“ не само у овој, одлазећој, 2010. години, већ и у читавој „демократској декади“. И то све због „банане“ коју су СПО-е ударили „велики“ коалициони партнери – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије. Или, да поједноставимо ( а што да се лажемо?!), први човек полиције и први човек државе.

Е сад, остаје нам само да тумачимо поруке овог чина. Да ли се све то десило због тога што није постигнут договор у вези са тим коме ће припасти заслуга за „убачену тројку“? Да ли се неко уплашио да „мали“ коалициони партнер не „покупи“ превише заслуга? Или је нешто много „животније“ у питању? Изгледа да се, ипак, свашта може прочитати у тим тајним досијеима. Па чак и много тога што би бацило ново светло на појединце „великих“ коалиционих партнера!?

Јер, још колико до половине последњег овогодишњег месеца све је изгледало идилично, а грађанима Србије се већ смешио "закон о тајнама". А онда се доготило то "нешто". Предлагачи овог закона нису имали довољно гласача за свој предлог, а "велики" коалициони партнери су саопштили како "се од закона није одустало, али да се са њега скида ознака хитности". Не липши магарче...

Уместо подршке "великих" коалиционих партнера, СПО је добио подршку "мањих" Г17плус, ЛСВ, странака мањина, СДП, као и опозиционе ЛДП. "Велике" опозиционе странке, такође, нису биле заинтересоване за овај закон. Може се само нагађати због чега.

И онда је, по већ опробаном рецепту почело "прање". Сви су хтели да појасне свој став у вези са "неотвореним тајним досијеима". Причало се и о томе да је у питању јако осетљива тематика и да треба бити обазрив...

У изјави за медије, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, ишао је толико далеко да је испричао и један "типичан" пример осетљивости теме. Наиме, у време када је он имао увид у свој досије, видео је неког чичу "који плаче јер је из тајног досијеа сазнао како га је покојна супруга варала са најбољим пријатељем". Прави пример за осетљивост теме!

У сваком случају, показали смо да смо тврђи и од Амера. Њихове тајне и друге службе, у парампарчад су разбили Викиликс и Џулијан Асанж. Само се наш ДЕ-БЕ (или боље рећи УДБА - слабо се ту нешто мењало! ), још доста добро држи.

Сетих се да су социјалисти, некада, пласирали слоган:"Сви смо ми по мало социјалисти", али мислим да нам боље приличи парафраза овог слогана: "Сви смо ми по мало де-бе-ов-ци".

Отварање тајних досијеа Министарства за државну безбедност Немачке Демократске Републике (Штази), имало је за последицу и сазнање да је у овој тајној обавештајној служби бивше Источне Немачке било запослено 274.000 људи. Тврди се да је ова, најбруталнија служба комунистичког режима имала једног агента на 165 становника, док је старији брат КГБ имао једног на 580, а да је Гестапо, током Другог светског рата, имао једног агента на 2.000 људи. Према тим подацима, свака зграда имала је свог доушника.

По мом скромном мишљењу, код нас је ситуација била много гора, јер ми се чини да је сваки улаз, у свакој згради, имао свог доушника или "сарадника система". И оно што је најгоре у свему је да то "стање" још траје, односно да они још увек „раде“. Како другачије објаснити чињеницу о неким "недодирљивим" људима који су "добри" у свим системима и могу да "раде" шта год им се прохте?! Наравно, чешће мењајући партије него чарапе! 

И на крају, можда треба поставити и следеће питање: "А да ли би се нешто променило доношењем Закона о отварању тајних досијеа?" Е, могуће је да у том грму лежи зец!

Јер, треба се подсетити да је 2003. године, такође по хитном поступку, донет "закон о лустрацији", односно, Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од 10 година. И шта се десило? Ништа. Тај закон до сада ни једном није примењен. Онај ко има мало дуже памћење, може се само присетити колико има "кандидата" у садашњем политичком естаблишменту Србије, на којима би он могао бити примењен. Међутим, поставља се питање -како? Јер, "велики" коалициони партнери ДС и СПС, у међувремену су потписали Декларацију о политичком помирењу и постали "најидеалнији" партнери у Влади. Има и оних који су постали "најидеалнија" опозиција. Тако да се сада поставља питање на кога би се и применио тај закон, пошто ЛСВ предлаже продужетак његовог рока важења на још 10 година. Да ли то значи да ћемо још толико морати да чекамо да би урадили оно што је требало урадити јуче? Ако неко мисли да је то много, треба се подсетити да нам је 10 година већ "појео" режим Слободана Милошевића. И још 10 "петооктобарске снаге". Да ли је то много? Зависи шта нам је репер!

Чини ми се да је прави одговор на то питање (не слутећи да ће баш нама требати), дао руски књижевник Николај Семенович Тихонов, пре више од пола века, а што је тако маестрално, много година након тога, изрекао Раде Шербеџија.

Речник мање познатих речи :

сијечањ - јануар

просинац - децембар

нитко - нико

повијест - историја