СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА

Мада је млађани Динкић, претходних неколико дана давао изјаве да ће Демократска странка, „ако хоће рат, имати исти!“, све се окончало као у некој од многобројних шпанских, мексичких или турских сапуница којима се трује (већ увелико начето) духовно и психичко стање овог народа.

Ипак, како се и могло видети, од најављеног "рата" није било ништа. А пуцања (и то строго контролисаног), било је само на прослави Дана државности и Дана Војске, једне нам Србије. Додуше, и ту су се нешто помешале улоге.

Тако је председник Тадић, вероватно због опоравка оперисане Ахилове тетиве, у "заветрини" делио медаље за храброст "Милош Обилић", припадницима Министарства унутрашњих послова, Војске Србије, али и "обичним" грађанима, који су се истакли племенитим и храбрим поступцима. Док је, његов лични изасланик, Драган Шутановац, министар одбране, положио венац на гроб Незнаног јунака на Авали, не пропустивши прилику (а ко би?) да се, за будућа поколења, упише у спомен књигу :

"Слава свим знаним и незнаним јунацима који су дали своје животе за одбрану највеће вредности - слободе, за просперитетну, демократску и слободну Србију. Живела Србија !"

Е сад, ако је веровати "њиховим очима" (али и ушима), "Јавном сервису европске Србије", овај Дан државности и Дан војске, једне нам Србије, који је прослављен, "низом манифестација, широм Србије", честитале су две, нама, најважније државе света.
Тако је државна секретарка Америке, Хилари Клинтон, честитала празник народу Србије (који још није укапирао шта се слави-али добро је док се слави-шта год то било) и то у име свог председника Барака Обаме и народа САД (кога нико ништа није ни питао).

Друга честитка стигла је из нама братске Црне Горе. Тамошњи председник Филип Вујановић и од недавно премијер, Игор Лукшић, честитке поводом Дана државности Србије упутили су председнику Тадићу и премијеру Цветковићу. Народ нису хтели да петљају у то, пошто је то јако незахвално, јер се не зна поуздано каква би у том случају могла одавде да стигне честитка.Своје обавезе поводом Дана државности Србије имао је и Мирко Цветковић. Он је положио венац на саркофаг вожда Карађорђа у цркви Светог Ђорђа, на Опленцу, одајући пошту јунацима и вођи Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу. Ту је, вероватно и сковао план на који начин ће изаћи на крај за Динкићем. И сетио се. Даће му отказ, па ће се тако придружити онима (говори се о 200.000 људи) који су у претходном периоду остали без посла.

Зато је Цветковићева песница била онако чврста и одлучна! Лупио у сто и Динкићу у брк рекао: "Доста!". И десило се чудо. Динкић се покуњио, прихватио другарску критику и решио да пронађе нови посао. Покуцао је на врата Дома господарице Славице, са два презимена, и гле чуда, она му је рекла "бићеш један од нас".

Тако је Млађо, колико до јуче, својим противницима, олакшао добијање битке. Уместо да буде смењен, како је то наумио "страшни" чикица са брадом, Динкић је поднео оставку, чиме се придружио свом витезу Томици који се (копирајући самог себе), већ неко време, поново налази „у оставци“. Опет, из солидарности са својим шефом, оставку је поднела и Верица Калановић, показујући свима храбро и пркосно да Млађо није сам. Тако су они који су, "чекајући испоруку стиропора“, оштрили зубе да, пред десетинама доследних љубитеља скупштинских сапуница, који не гледају "Фарме", „Парове“, Дворове“ и „...ове“, критикују "стручност испред политике", остали кратких рукава. Заказану пробу напредњака, пред премијеру најновијег издања предизборног маркетинга, напрасно је отказала прва дама нашег парламента Славица, са оба презимена.

И страшни чикица са брадом, који прети да засени свог, за сада, много познатијег земљака Пашића, малкице је "спустио лопту". Тако да је и јубиларна, 400. седница Владе, на којој није било "у оставци" министра Динкића, протекла у "опуштеној, идиличној и радној атмосфери". Готово да човек не поверује! Да ми је само знати ко их је до сада ометао? Ако је и било таквих, могли су то лепо да пријаве Дачићу, па би он, у тренуцима кад не путује по Америци, можда успео да пронађе тог „антивладиног“ елемента, или више њих.

Било како било, мирни и тихи чикица са брадом, на привременом раду у Влади Србије, за сада је на двоструком добитку. Прво, његов Зајечар (у Србији ван Београда), добио је прво страно улагање, а у Ваљеву (опет, у Србији ван Београда), постао је јунак и херој који је успео да изађе на мегдан „страшном“ Динкићу, који „вуче“ за неки тамо Зајечар, у коме већ постоји УРС, али и Агенција (о кој већ „дуго ништа ја не чујем...“).
После потреса који су нам мало пореметили празничну атмосферу, све се, некако,  вратило у нормалу. И сви су, на нашој политичкој сцени постали тихи, фини и уљудни. Нико никога не вређа и сви о другима говоре са уважавањем. Као да су сви још увек, некако, под утицајем Дана љубави. Или, уплашени оним што је задесило млађанога Динкића, више нико и нема храбрости да "дигне главу".

И Млађо је заборавио на своју, колико до јуче, у великим количинама изражену ратоборност. Он као да предњачи у нежности. Тако је, након што је остао без посла, најлепшу и најнежнију поруку упутио, коме другом до свом и нашем председнику Тадићу. Колико ми се чини, нежност би била узвраћена, али се и ту испречила Тадићева Ахилова тетива.

Наиме, Млађо је, гостујући у емисији "Кажипрст", радија Б92, на питање Данице Вученић, да ли се, у међувремену (од кад је добио отказ из Владе), чуо са Тадићем или са премијером Цветковићем, одговорио искрено и од срца:

"Јесам, онога дана смо разменили пар СМС порука са Тадићем...рекао сам да је био занимљив дан и питао сам га кад ћемо да идемо заједно на музику, чак и да заједно певамо, пошто волимо исту музику. Он ми је одговорио да има те проблеме са Ахиловом тетивом, кад се то среди да ћемо се видети".

Зато, нема нам друге, него да запевамо заједно!