Немам намеру да се, под старе дане, бавим светом моде, у којој је, у различитим варијантима и облицима, дугме готово увек, имало значајну улогу. Али, прича о дугмету може да буде занимљива, чак и ако се не помене мода. Из простог разлога што тај предмет, дугме (пуце, гумб, button, или тастер) има широку примену. Почевши од тог поменутог модног детаља, па, далеко било до неког од тастера који су у рукама оних који, у одређеном тренутку и под одређеним околностима, могу да направе пакао на овој нашој планети. Као да није довољно што то исто, уз нашу помоћ, може да нам уради мајка природа.
Управо због тога, желим, најпре себе, а онда и друге да подсетим на значај дугмета. Дугмета, које је, у својој белој, односно, Бијелој варијанти постало основ и темељ рок музике на овим просторима, који, на велику жалост, све више и све дубље тону у мрак најгорих музичких творевина које неки зову и уметношћу. Наравно, не желим да тврдим да је рок музика под овим нашим небом, баш увек, била прогресивна, али имала је у себи то нешто што је "мирисало" на хватање корака са напредним светом.
Зато ми се и чини да смо, губећи тај "корак са светом" остали негде на маргини, покушавајући да себе представимо да смо још "у трци", мада, реално гледајући ми још увек са сигурношћу не можемо да дефинишемо да ли и у којој то трци учествујемо. Односно, да ли идемо напред, или назад. Што би многи рекли, помешали смо правац и смер. Јер, није довољно да имамо одговарајући правац, ако смо побркали смер.
Док наша актуелна власт прежвакава причу о томе да нам је циљ (смер) Европска Унија и да ће се тај наш улазак догодити јако брзо, јасно је, чак и највећим поборницима "европеизације", да тај дан и није тако близу. Јер, ка том циљу, по свему судећи, морамо да решимо, најмање, два проблема, односно, да пре свега, себи одговоримо на два питања. Да ли ћемо бити војно "неутрални", за какве се, званично, представљамо по белом свету, или ће НАТО чизма, ипак, морати да згази и ову обичну, након што је већ згазила "Свету Српску Земљу"?
Друго питање односи се на наш став о већ поменутој "Светој Српској Земљи". Односно, да дамо јасан и недвосмислен одговор на питање да ли је "Света Српска Земља" део Србије, или наш сусед (комшија), упркос податку да то није "услов за улазак у ЕУ"?
Управо у том грму лежи и ово "дугме" (пуце, гумб, button, или тастер) о коме је реч.
Дакле, не можемо се заносити да смо неки важан фактор без кога овај свет не може, већ треба да схватимо да смо једно од дугмади на нечијем оделу, униформи... (како ко већ жели да схвати). А јасно је свима да се без једног од тих дугмади може, али је лепше и функционалније да сва буду на броју. А оно што је за нас јако битно, морамо да одредимо где би (на чијем оделу, униформи), желели да будемо. Јер то није свеједно!
Партије које тренутно творе власт у земљи Србији, имају јасан и недвосмислен став да се по том питању уопште не слажу. И то је нешто. Бар знамо на чему смо.
За разлику од њих, оне странке које тврде да су опозиција, а које предводе "радикали без беџа", имају такође јасан став да је нама место на оделу (униформи) браће Руса и браће Кинеза. Помињу они и Европску Унију, али, колико ми се чини, тек да задовоље оне њихове присталице којима је, ипак, мало ближа Европа.
Морам да признам да је тај став далеко поштенији. Ако изузмемо ону поприлично извештачену причу о Европској Унији. Јер, народу треба рећи шта може да очекује. Да не буде после "нисте нам рекли". Дакле, обећали смо вам "исток" и добили сте исток!
Ветар у њихова једра, дунуо је ових дана (а одакле би другде?), управо са истока. Од мајчице Русије. Која је у малену Србију послала једног од своја два "највећа" сина.
Владимира Владимировича Путина. И без обзира што је Путин, "по рангу", дошао у посету свом колеги Цветковићу, и из авиона је било јасно "ко коси а ко воду носи". Јер, са Цветковићем је био на фудбалској утакмици а са Тадићем је провео, скоро, два сата у разговору "у четири ока".
Е сад, како то доликује чаршији каква је и београдска, пошто није било довољно правих информација о томе који је стварни разлог Путиновог доласка у Србију (ако нисмо били само успутна станица на повратку из Словеније?), кренуле су оне друге приче.
Тако се и пронела вест о томе да нам наш "баћушка" доноси "економски пакет" у вредности од 10 милијарди евра. Али, да ћемо све то добити уколико се држимо подаље од НАТО савеза. Уједно, за такву оданост Русији, добићемо и подршку на нашем праведном путу у борбу за "Свету Српску Земљу". Руку на срце, изгледа да су многи у то и поверовали. Упркос ноторној чињеници да ми не представљамо проблем у ширењу НАТО према Русији, јер су им они, захваљујући нашим комшијама, већ дошли у двориште. Осим тога, мајчица Русија и сама има неупоредиво чвршћу и дубљу сарадњу са НАТО, него што ће то Србија, по свему судећи, икада имати. Тако да се заиста, без обзира како то звучало, поставља питање шта је тражио Путин?
Можда ћемо одговор на ово питање добити када се председник Тадић врати из Европске Уније. У коју је, како је (вероватно случајно) испало, отишао да "пренесе" Путинове поруке. Или да се "правда" Европској Унији да нисмо "скренули са правога пута".
У сваком случају, нашим лутањима између истока и запада не назире се крај. А самим тим и одлука о веома важном питању на чијем оделу (или униформи), ћемо бити једно од дугмади. Осим тога, морамо да се договоримо и о томе да није од мањег значаја ни питање да ли ће то "наше" дугме, на том и том оделу (униформи) бити чврсто пришивено, или ће, онако висити, као да ће се сваког часа откинути.
Као и о томе где ће то наше дугме бити зашивено. Јер, не би баш било добро да буде оно које се ставља у зони гркљана, пошто ту, веома често, може да дави и да изазива непријатности ономе ко је његов имаоц (да не кажем власник). Али, није добро да будемо ни много ниско, тамо негде око "оног" органа.
Nema nama pomoći, ni sa istoka ni sa zapada. U ovoj državi svako ko je u mogućnosti gleda da nešto mazne, izvuče ličnu korist i baš ga briga za druge.
ОдговориИзбришиMemoari su vremenska distanca koja daje odgvor ulogu dugmeta, jer možemo da se "izgubimo" u sivilu nagađanja!
ОдговориИзбришиNisam ja nesto primetila da nam je ta majcica Rusija bilo kada pritekla u pomoc. Niti su nam Kinezi nesto bili od pomoci. Zato mi i nije jasno zbog cega je po vama to opcija koju treba da podrzavate?
ОдговориИзбришиAko ste Vi tako shvatili, onda dobro.
ОдговориИзбришиNaplatili su "Svetu Srpsku zemlju" NIS-om, a sad traže i EPS. Ali o tome niko nesme da priča. Mada je procurela informacija da se i o tome pričalo u paketu od 10 milijardi nečega.
ОдговориИзбришиDugme je zaista mocna naprava mada spada u jednostavne pronalaske. Medjutim, kao i neki drugi jednostavni pronalasci i ovaj ima revolucionarnu ulogu u razvoju covecanstva.
ОдговориИзбришиZato, moram da Vam odam priznanje na bravuroznom tekstu koji ste posvetili ovom mocnom predmetu.
Учешће појединаца из неготинског ЛДП-а у „Шетњи за Зорана“ је заиста политички лицемерно и са становишта елементарних, моралних и људских постулата срамно. Може она да буде на листи оног наркомана и мафијаша колико хоће, јер су исти. Добро, и алкохол је једна врста зависности, као уосталом и дрога. Ми, Народни радикали, дубоко верујемо да ће се наш Народ коначно културно и национално освестити и да више никада неће дозволити да га у сигурну пропаст и катаклизму воде мафијаши, криминалци, наркомани, алкохоличари, лопови и политички канибали, који су на дан убиства премијера Ђинђића били у Италији, други у згради општине Неготин, у Грађевинском предузећу, славећи убиство несрећног Ђинђића. Замислите то морално посрнуће и политичко лицемерје: сада ти исти, који су се радовали убиству Ђинђића, који никада за његовог живота нису шетали са њим, или бар у његовој близини, сада када је он мртав, они организују „Шетње за Зорана“, полажу жуте руже на његов гроб, позивају се на његово политичко наслеђе... Колико је то јадно, бедно, безочно???
ОдговориИзбришиДок је Ђинђић жив, средином 2002. године, Радмила Геров Неготином и Београдом шета са Војиславом Коштуницом, а не са живим Зораном Ђинђићем, чији је љути политички противник била и у ДСС-у, и у ПНТК. Када је Зоран убијен, боље рећи осам година касније, Радмила Геров организује и присуствује „Шетњи за Зорана“. А од убиства Ђинђића, 2003. године, јавно и бескрајно је подржавала: Томислава Николића, СРС - Војислава Шешеља, НС - Велимира Илића, Богољуба Карића и Г17 - Млађана Динкића. Све сами „пријатељи“ убијеног Премијера. Тада се није ишло у Београд на „Шетњу за Зорана“, већ се марширало, љубило и пијанчило са Шешељевим радикалима, Томом, Вељом, Карићем, односно њиховим пајташима у Неготину, Бору и Зајечару. Алал вера!!! Свака част!!! То је политичка доследност и програмско-идејна принципијелност. Док је Зоран жив, шетам са Коштуницом и другим Зорановим непријатељима. Када Зорана убију, шетам са Томом, Карићем, Вељом, Динкићем и другим осведоченим непријатељем, а онда, гле чуда, какав политички преокрет: осам година након Зорановог убиства ја позивам, организујем и учествујем у „Шетњи за Зорана“. Има ли краја овом политичком неморалу и људском лицемерју, до сада невиђеном на овим просторима? И ако је од Радмиле Геров, много је.
„С ВЕРОМ У БОГА – ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!“.
ОдговориИзбришиНародни радикали су уверени да ће, највише за десет година, Србија поново стати на своје ноге и постати економски јака, политички стабилна и војно моћна држава Западног Балкана, као што је била у првим деценијама прошлог века. А то никако није могуће уколико се народ Србије коначно, не дозове памети, односно то није могуће без: Краљевине Србије, на челу са краљем Петром III Карађорђевићем (свакако, уз одобрење престолонаследника Александра II), и без Владе Краљевине Србије, на чијем челу ће бити јака и снажна Народна радикална странка. Пре сто година, када су на челу Владе Краљевине Србије били: премијер Никола Пашић, министар финансија Лазар Пачу, Радомир Путник – министар војни, Србија је била узорни члан европске породице народа, која је под окриље српске државе вратила Косово и Метохију током I и II балканског рата, а након I светског рата, као изузетно значајни члан Савезничких снага, успела да створи услове да сви Срби живе у једној држави. Један динар је тада вредео као један швајцарски франак, извоз је био неупоредиво већи од увоза, штампа је била слободна, судство, здравство, просвета, војска и полиција били су поштеђени страначких утицаја, Влада је била састављена од најбољих и најстручнијих народних представника и имала је дванаест министарстава, заједно са премијером Николом Пашићем. Врховни командант Војске Краљевине Србије био је регент Александар I Карађорђевић, министар војни – Радомир Путник, док су команданти Армија били: војвода Живојин Мишић, војвода Степа Степановић и војвода Петар Бојовић.
Србија ће поново бити економски јака, политички стабилана и војно моћна када васкрсне Краљевина и када се на челу Краљевине Србије нађу достојни потомци славних предака с почетка прошлог века.
ЖИВЕЛА НАРОДНА РАДИКАЛНА СТРАНКА!
ЖИВЕО КРАЉ ПЕТАР III КАРАЂОРЂЕВИЋ!
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!