Ј А Б У К О В А Ц

На данашњи дан, пре четири године, Јабуковац је постао синоним за трагедију. Деветоро мештана овог села, били су жртве зла, чије порекло још увек није дефинисано. Појам масовног злочина, након Јабуковца добио је другачије значење. А Јабуковац је добио место у свим светским енциклопедијама. Јабуковац није заборавио нико, али су, изгледа, Јабуковац заборавили сви. Породице жртава јабуковачког злочина, свака на свој начин, постале су жртве и ове државе. Државе која је заборавила да овим људима треба помоћ. У најширем смислу те речи. И то се примећује на сваком кораку. Ово је мој покушај да скренем пажњу на тај проблем. Због чега ћу, уместо уобичајеног коментара, представити део репортаже коју сам направио ових дана у Јабуковцу, а коју је, у целини, објавио данашљи Прес. 

Смирај дана. Крај јула 2011. Тишина. Не чују се чак ни удаљени гласови или звуци, тако специфични за свако село. Две главне улице, које се укрштају у центру села, потпуно су празне. Трепери једино ваздух исијавајући акумулирану јулску топлоту. Кажу, тако је било и тог петка, 27. јула 2007. А онда су тишину пресекли пуцњи. Смртна пресуда за деветоро невиних мештана Јабуковца. Пушку је у руци држао њихов комшија, тада 39-годишњи Никола Радосављевић.

Загледаног у таблу окачену на ограду цркве Вазнесења Господњег, препуну умрлица, из размишљања ме трже храпави људски глас.

- Новинар, а? Поново би да мало стављате со на рану ових јадних људи!? И да пишете оне глупости о влашкој магији - окренух се и иза себе угледах двојицу људи који испијају пиво, седећи у хладовини, на клупи испред зграде месне заједнице.

Не знајући коме се тачно обраћам, понудих „власнику храпавог гласа" да се представи и каже шта има. Кажем да ћу написати све што каже..., да га сликам.

- Ма ајде - одмахује руком „власник храпавог гласа". - Идите и сликајте убицу! О њему нико ништа не пише. Наводно је на лечењу, а питање је где се налази. Сликајте његове... - прекиде нагло, отпи још један гутљај пива, али не настави даље.

Готово постиђен што сам поново овде, ћутке прихватих одговорност за све што је било ко од колега погрешно написао о Јабуковцу и највећем масовном злочину у Србији. Али, реших да послушам незнанца. Упутих се према крају села где живе родитељи убице. До куће, одакле је око 17 сати тог 27. јула, ваљајући се улицом Албанске споменице, кренуло зло које је сејало смрт.

- Тешко сине, тешко... Осећам одговорност за оно што је урадио мој син - готово без питања одговара Петар Радосављевић (71), отац јабуковачког убице. - Наш син је пролио крв невиних људи, наших комшија.

Одлазим из дворишта у коме је живео човек који је постао највећи масовни убица у Србији. Пролазим оним истим путем којим је и он пролазио у свом крвавом пиру. Подилази ме језа...

Из дворишта куће Боронгића нико се не одазива. Високо на зиду куће број 110 постављена црна мермерна плоча. Са два пара фотографија. С леве стране Бранислав (57) и Драгиња (55) Боронгић. Жртве јабуковачког злочина. С десне стране слике њихових унука Александре и Викторије, које су погинуле неколико година пре тога у саобраћајној несрећи у Мађарској.

Преко улице, кроз закључану капију гледам двориште у коме су убијени Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и Драганова бака, Марина Барбуцић-Куткуреговић (70). Сања Ђорђевић, сестра, кћер и унука, тада није била код куће. Да је била, зло у људском лику тог црног петка однело би и њен, тада 19-годишњи живот.

- Сања није ту. Студира у Крагујевцу. Заветовала се над три гроба да ће завршити факултет. Не попушта... - каже комшија Чедомир Трујкић. - Сам бог зна како, има неку стипендију, али је питање да ли је то довољно.

Идући даље, према центру села, застајем код броја 83. Улазим у двориште где је, пре четири године, убијен 15-годишњи Срђан Баџикић. Момчић, који никада неће упознати свог брата Себастијана. Трогодишњег дечака који прекида игру и пружа ми руку. За столом под надстрешницом седе његови родитељи Изворинка и Синиша. Хтео бих да питам нешто, али ми реч застаје у грлу.

Шта питати људе којима је убијен син јединац? У покушају да га заштити, рањен је и Синиша. Тело му је још увек пуно сачме, укупно 46 зрна. Само уз кичмени стуб осам. Инвалид 87 процената.

- Не могу ништа да причам за новине. Ово не може да разуме онај ко то није доживео - каже Синиша препознавши ме.

Поново себи упућујем прекор, али прихватам понуђену столицу. Потребна ми је.

- Имам само два питања. Ко њега штити? И где је тај убица сада? - пита Синиша више себе него мене, гледајући према црној мермерној плочи са уклесаним именом његовог Срђана, на месту где је пао покошен сачмаром јабуковачког убице.

И преко улице, у дворишту Бадејевића, на зиду куће црна мермерна плоча. Под прозором момачке собе Бранислава (30), сина јединца Љубинке и Михајла.

- Мој Бране ми често долази у сан. Каже ми да није требало да буде убијен. Волео би да је жив, да нам је унуке подарио - каже јецајући Љубинка, бришући сузе крајевима шамије, као да се присетила како јој Бране у сну говори да не треба да плаче.

- Кажу да је убица био болестан. Али кажу и да је пио алкохол и по читаву шаку лекова! Ако су то знали, зашто нису водили рачуна о њему. Кад је био на психијатријском лечењу у Београду, његова жена и брат су потписали да га пусте. И држава је одговорна због тога - наставља Љубинка, наглашавајући да изгледа држава више брине о убици него о жртвама.

- Мало су нам помагали око сахране и то је све. Ко ће нама да помогне сада кад нашег сина нема? Обоје смо болесни. Требало је да држава распрода сву имовину убице и да обештети породице настрадалих. Они имају неколико кућа, аутомобиле, тракторе, њиве. Имају паре у банкама. Нека држава то прода и помогне жртвама - каже Љубинка.

У дворишту куће број 71 затичем Димитрија Банковића, свекра покојне Јелице Персе Банковић. Јеличин син Горан и супруг Чедомир нису код куће.

- Горан студира економију. Чеда ради. Мора се. Од нечег треба да се живи, али и да се школује Горан. Нико не помаже - прича ми Димитрије сузних очију, које гледају негде у празно.

Одлазим до куће где је живела Аника Чогић, девета жртва помахниталог јабуковачког убице.

Ни тамо не затичем никога, па напуштајући улицу Албанске споменице, одлазим ка центру Јабуковца. Не примећујући да је већ први сумрак, стижем до зграде месне заједнице. Из мисли ме трже дечја граја. Подигох поглед и на оближњем спортском терену, у центру Јабуковца, угледах мноштво дечака који су трчали за фудбалском лоптом. Са стране их бодре девојчице, њихових година.

- Има у Јабуковцу пуно младих. Имамо основну школу, а лети нам долазе и деца из Неготина. Па, ово је некада било среско и општинско место, где је живело око шест хиљада житеља. Сада их има нешто више од хиљаду. Трудимо се да обновимо село. Уредили смо центар, делом самодоприносом, а делом из општинског буџета. И то је Јабуковац. Мада знамо да на помен имена овог села људи имају другачије асоцијације - објашњава Јован Митојевић, председник Савета МЗ Јабуковац, додајући да ни сами мештани ту црну страну никада не могу и неће заборавити.

Не треба да заборави ни Србија!