НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ (2)

-->

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".
Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".
Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".
Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".
И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.
Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

Ако је неко помислио да је горњи текст написам ових дана, направио је грешку. Текст је  писан пре годину дана, али нисам могао да одолим да га, још једном, не презентујем јавности, коју нисам чак хтео ни да оптерећујем да до њега дође на убичајени начин, одговарајућим линком.

И све сам то учинио без обзира на мишљење које и сам делим да је  врхунац препотентности кад неко (ма ко то био), почне да цитира самог себе. Међутим, мени то није била намера, већ сам само хтео да скренем пажњу на евидентан податак колико смо као друштво „одмакли“ за годину дана. Због тога ми се и учинило згодним да сада, годину дана после, поново презентујем текст који сам писао на овом истом блогу, на тада (као и данас), актуелну тему  о „паради поноса“ или „паради срама“.

Поготову што мислим да су и заговорници и противници тог најављеног окупљања ЛГБТ представника сада коначно одахнули. Пошто је власт проценила да су „сви скупови који би се одржали овог викенда“, скупови „високог ризика“. А очигледно је да имамо и пречих ствари, које нам, „горе под ногама“. Једна од њих је нерешено питање Косова (и Метохије). А како би то некада говорио један,  оновремски политичар,  тамо се „ситуација усложњава“. Из простог разлога јер би ми хтели „и јаре и паре“, а Европејци баш и не мисле тако.

Али,  да не буде све баш сасвим исто као и прошле године, побринла се (а ко би други), него власт. Сада нам се, зарад социјалног мира, не нуди јефтина струја (мада  није искључено да неће, пошто нам је сада сам Бог био наклоњен, па за разлику од прошле године, још увек „држи“ лепо време – или је парада мало поранила?), али нам се нуди јефтинији хлеб (једи народе хлеб, то ионако није здраво).

Дакле, власт је и овог пута, уместо да покуша да реши неки проблем, исти склонила у страну, да га решава када „буде боље време“, или да га, као врућ кестен, преда неком другом у руке. А да то није добар начин решавања проблема говори и поменуто питање Косова (и Метохије). Управо на том примеру се најбоље види да је требало ићи „корак испред“, док је наша политика увек била „корак иза“ реалности. Да је било те среће да су нам политичари били нешто храбрији, можда би данас сва та питања, о која се саплићемо, била решена. И то не због те „проклете Европе“. (Јер и по том питању треба да се начисто отрезнимо-од нас је Европа јако далеко!). Зато и мислим да све то што радимо (или не радимо), не треба да буде због Европе. Из простог разлога, јер све што радимо, радимо за себе или против себе. Тек када то буде укапирала „већинска Србија“, бићемо спрени да начинимо и неки „корак напред“.