П Р И Ј А Т Е Љ И

"Боже, сачувај ме пријатеља, од непријатеља ћу се чувати сам."
"Поред таквог пријатеља, непријатељ ти није потребан."
(Народне изреке)

Тек што је Србија “прогутала” међународно представљање Косова (без Метохије, са све фуснотом), на путу у светлу европску будућност, испречише нам се прве комшије и пријатељи, Румуни. И то баш у тренутку када смо помислили да се за улазак "у ту Европу", питају само неки "велики". Мада и сами имају проблема, јер се "у тој Европи" нису баш најбоље снашли, наши суседи су помислили да би то могло најбоље да се "испегла" преко Србије. Вероватно су рачунали на то да Србија, већ одавно, многима служи за "пеглање". Па што да и они не покушају? Поготову што је у питању "суседна и пријатељска држава". А, вероватно су рачунали и на кредит који код нас, очигледно, имају све оне државе које нису признале "лажну државу  Косово".

Али, да се не понављам, то је стара прича. Као што је стара прича и то да, још увек, нисмо научили да читамо “знакове поред пута”. Па смо, по старом добром обичају, преспавали неколико претходних година. А кад смо се пробудили, имали смо проблем који је, "суседна и пријатељска држава" презентовала међународној заједници. Или како се то каже модерним речником, интернационализовали су наш унутрашњи проблем. При томе, званичници "суседне и пријатељске државе" нису изнели чињенично стање. Нису говорили истину. Односно, говорили су "неку њихову истину". И тако су многи у Европској унији више знали о ономе о чему се у Србији тако мало зна. Јер у Србији, чак и кад не постоје препреке да се нешто зна, моги не желе да знају. Окрећу главу и не желе да чују. Или, као нојеви, набијају главу у песак. А кад нам из "белог света" поруче да имамо неки проблем, ми се питамо: "одакле сад па то?". Тако је било и са најновијом, "румунском сачекушом". Након чега се, готово хорски, чуло питање: “Шта сад хоће Власи?”  Наравно, то је сасвим погрешно питање! Пошто Власи неће ништа. Али хоће Румуни. И они из Румуније, као и они из источне Србије, који би хтели да то буду. И једни и други (свако из свог интереса), хтели би, да сви Власи, преко ноћи и потезом пера постану Румуни! Мада, како се много пута показало, са историјом "не стојимо" баш најбоље, многима је познато да су се такве ствари, не тако давно, догађале. Али, сваког нормалног човека, од таквих идеја, требало би да подилази језа! Јер, према званичним подацима (из пописа од 2002. године - нових података још нема), у Тимочкој Крајини, Влаха, који се тако изјашњавају има десет пута више од оних који би да буду Румуни. Међутим, ови други су много грлатији. И редовно плачу код “мајчице Румуније”. И све бришући сузе вичу да су обесправљени. Са посебним освртом на “кршење људских права”. Да не могу да имају школу "на свом језику", да не могу да имају богослужење "на свом језику" и тако редом. И нико да им каже да то није тачно! Јер, нико им не брани да се школују "на свом језику". Наравно, уз испуњавање одређених, законских, услова. Што је у духу демократије, у коју се сви (па и они), заклињемо. А могу да имају и богослужење на "свом језику". Али, не дивље и на силу. Већ то треба да договоре две "сестринске", румунска и српска Православна црква. Јер, црква је одвојена од државе. Званично, и у Румунији и у Србији. Али, уместо демократских метода (којих су пуна уста свима), они прибегавају неким другачијим, али опробаним системима. Још кад се све то “зачини” Србима, као провереним “кршитељима људских права”, успех је, скоро, загарантован. Међутим, не желе сви да "играју" на ту карту. Јер, ови други, којих је много више, желе да им једина “мајчица” буде Србија. А “мајчица Србија” има и других брига. И не примећује да је и овде догорело до ноката. И да су “пријатељски” притисци са друге стране Дунава све већи. Нестрпљиве комшије са леве стране Дунава,током 2011. године, све су чешће и отвореније упућивали поруке да, што се њих тиче, у источној Србији живе Румуни. О томе су говорили сви, па чак и највиши званичници "суседне и приијатељске" Румуније. Али их многи, очигледно, нису баш увек разумели.

Упркос свему, наш председник Тадић, поново је, у току ове најновије "српско-румунске кризе", изјавио да му је председник Румуније, Трајан Басеску, пријатељ. Очигледно јесте. Јер, кога би другог пустили да се сам шпацира по делу државе, осим пријатеља? А управо је то урадио Тадић. Дозволио је да се његов пријатељ Басеску, у два наврата, сам шета по источној Србији. Последњи пут, у новембру, прошле године, када је, свом колеги Тадићу, изразио подршку "суседне и пријатељске” Румуније за "европске интеграције" Србије. Тада се господин Басеску у Тимочкој Крајини сусрео само са онима који Румунију сматрају “својом матицом” и који између Влаха и Румуна стављају знак једнакости. Очигледно је да она велика већина Влаха, чији  је заступник Национални савет Влаха, и који би да говоре својим, влашким језиком, није интересовала Басескуа.

Руку на срце, његово је право са ким ће разговарати, али требало је да зна да су људи са којима је разговарао, они исти који су, пре резултата пописа у Србији, посредством свог електронског гласила, свету послали поруку да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника!

Међутим, најновији проблеми са "суседном и пријатељском државом", на површину су избацили још један проблем. Јер је и тужно и жалосно да се у Србији мање зна о овом проблему него у некој тамо Европи. Па су домаћи медији, брже-боље, покушали да исправе грешку и укапирају у чему је проблем. Али, пошто је криза, бар у овом налету, кратко трајала, поново ништа нису схватили. Интересовање медија је за "питање Влаха", трајало је само док је трајала и "српско-румунска криза". Кад је господин Басеску рекао да "нема проблема" и да "није желео да кочи Србију" (и да су, опет, новинари "надували" проблем), интересовање медија за "влашко питање" је престало. Без обзира што је потпуно нејасно шта су то Румунија и Србија потписале!? И што, већини, и даље, неће бити јасно да у источној Србији живе Власи који су подељени у три групе. Највише је оних који управо то и желе да буду - Власи, којима је једина домовина Србија. И који имају свој легитимно изабран највиши представнички орган - Национални савет Влаха. Који треба да буде најмеродавнији саговорник на ову тему. И држави Србији и медијима. Крајње је време да Власи почну да говоре сами о себи. Да их, свако мало, не тумаче неки други. Довољно су одрасли и зрели као национална мањина, да сами могу да  искажу и ко су и шта су и шта су им потребе. Однедавно, то могу учинити и на свом, влашком писмом. Уз претпоставку да ће то, као и до сада, чинити са легитимним представницима власти државе Србије. Јер, за разлику од њих, они други би да имају две домовине. И Србију и Румунију. И тврде да су Румуни или Румуни-Власи, или Власи-Румуни. Међутим, има и оних који за себе тврде да су Срби. И све то није спорно. Али је спорно, кад, било ко, покушава да, било кога, из било које од ових група, насилно, преведе у другу групу. А управо то покушавају они који за себе тврде да су Румуни, или Власи-Румуни, или Румуни-Власи. И упињу се из петних жила у својим намерама. Још само фали да почну да пребројавају крвна зрнца! Јер је то, по свему судећи, веома профитабилно.