ЦРВЕНО И ЦРНО

Заиста нисам имао намеру да пишем трилогију о бојама. Али, некако се наместило. Бело. Па црно. Па црвено и црно. Наравно, при томе не мислим на назив најпознатијег романа Мари-Анри Бела, француског писца који је много познатији под својим псеудонимом Стендал.

Зато ће многи помислити како је овај пост посвећен делу најновије (а у блиској прошлости по злу чувеној), "црвено-црној коалицији". Наравно да није. А разлога је неколико. 

Најпре, како недавно рече наш политички аналитичар и директор "Транспарентности Србије", Владимир Гоати, некадашње боје те две странке које чине окосницу будуће владе, поприлично су избледеле. Можда и због превише прања страначких биографија. А резултат тога, бар декларативно, је безрезервно европејство напредњака и нови национализам левичара. Ако се томе дода нешто локал-патриотизма, који сада промовише УРС, то постаје  нови профил будуће власти у Србији. Чији се представници заклињу да све то чине зарад просперитета Србије и добробити њених грађана.

Осим тога, две странке које чине окосницу коалиције која има намеру да формира владу (које су деведесетих чиниле "црвено-црну коалицију"), само су део много веће (или шире) коалиције. Јер, у тој будућој влади (на вишим или нижим нивоима), по свему судећи, мораће да седе представници  двадесетак странака (удружења или група грађана). То је судбина свих многостраначких влада (какве су биле све од двехиљадите). Дакле, будућа влада неће моћи да се наслика са само две боје. Пре би се рекло да се ту ради о читавом спектру. Међутим, пошто се ради о такозваним оштрим бојама, тај спектар неће личити на дугине боје, тако да је искључена могућност да их ЛГБТ популација оптужи за плагијат симбола (ако ова коалиција опстане довољно дуго и пожели да направи свој, заједнички, симбол).

Трећи разлог је тај што немам обичај да нападам нешто што је тек у повоју. Само због тога што је то она "друга Србија". У складу са оном мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао". Јер без обзира на тешка времена, која, сасвим сигурно, искључују чекање на уобичајених стотину дана, новој влади треба дати неко време. А врло брзо ће бити јасно да ли је и шта могуће урадити у овако комликованој ситуацији, која је, за разлику од ранијих времена, сада проблематична и у много стабилнијим државама. 

Мени лично не изгледа могуће да тако хетерогене политичке групације (од којих су бар две  у предизборној кампањи имале нагласак на социјалним питањима), могу да закрпе рупу у буџету од око две милијарде евра а да и сви Кркобабићи буду сити и сви пензионери на броју. Поготову што се једни јавно залажу за потрошњу, а други за штедњу. А да при томе свако на свој начин тумачи и потршњу и штедњу.

Такође, бар две политичке групације, у предизборној кампањи наглашено су изражавале потребу деполитизације и департизације. Како државних фирми тако и државне администрације. На свим нивоима. Пошто је уобичајена политичка пракса у држави Србији награђивање чланства за верност и припадност. А верност и припадност се у држави Србији награђује поделом онога што је при руци. А то што је при руци, свакако није приватна својина. Већ нешто што, условно речено, припада свима. А то што припада свима, други је назив за ничије. Па се и лакше дели. Поготову за страначке потребе. Величина те награде пропорционална је близини "политичким господарима Србије". Намиривање почиње на врху, а завршава се на дну пирамиде. И свака од тих шупљина мора бити попуњена. Верним и оданим кадровима. Наравно, то само продубљује јаз у већ располућеном телу Србије, пошто све то мора да се уради на рачун оних других верних и оданих кадрова.

Оно што чланице будуће владе, бар у овом тренутку, такође разједињује је питање приближавања Европској унији. Посвећеност овом циљу, најјасније (каквог ли парадокса!) артикулишу представници напредњака, док друга два најзначајнија члана, благо је рећи, посустају. Тако Дачић говори да га не интересује ни ЕУ, ни Русија, ни Америка, већ само Србија, а Динкић саопштава да је питање када ће за нас бити места у заједници европских народа. Тиме се и овај стручњак за јавне финансије придружио плејади српских вечитих политичара који су доживели потпуни преображај. Он се преобратио из еврофанатика у евроскептика. За сада.

По свему судећи, коалициони партнери у будућој влади, најлакше ће усагласити ставове по питању Косова (и Метохије). А то значи да неће бити никаквих помака. Упркос јасном политичком ставу Председника свих грађана да је сазрело време за политичке преговоре на највишем нивоу. Јер није довољно рећи да је време да се нешто уради. Потребно је рећи и како.
Зато би било добро (за почетак) да Председник свих грађана оде и посети своје грађане на Косову. Или да то учини председник Владе (када буде изабран). И тиме јасно ставе до знање чије је Косово (и Метохија).

Међутим, ако је ствар са јужном српском покрајином потпуно јасна, по свему судећи, са северном проблеми тек почињу. Јер, они који су пажљиво пратили шта се догађа у овом делу Србије, могли су јасно да уоче да су и до сада постојали проблеми на релацији Српска Атина - Београд. Односно да републичка и покрајинска влада, нису баш увек певале исту песму. Остаје да се види како ће то тек бити у будућности, када им диригенти буду различити?
Зато је сасвим сигурно да нову владу чека јако тежак посао.

А ни нама неће бити лако.