Ц Р Н О

"Црно нам се пише."
"Црно, да црње не може бити."

Ове две простопроширене реченнице у виду народних умотворина (из времена када је народ могао себи да дозволи и такав луксуз да размишља), у доброј мери показују стање у коме се данас налази држава Србија (нешто мање Београд а нешто више Србија ван Београда и  "Србија ван себе" ). Бар према ономе како тренутно стање описују неки економски стручњаци. Или аналитичари различитих профила. То пројектовање "грчког сценарија", у много горем облику, за сада допире само до грађана Србије, који су и без тога свесни да живе очајно. И да су не само много пута преварени, већ да их још увек варају, а да ће их, по свему судећи, и даље варати. Без обзира да ли ће то чинити "њихове" или "противничке" странке. Јер у Србији, више од двадесет година, постоје политичке елите које једино и увек воде рачуна само о себи. Оне се таласају са лева на десно, мењају ставове и програме, имена, чланове, али су увек ту. Њима је добро, јер имају спремну "жваку" за сваку прилику и оправдање за сваку неприлику. А грађанима, у чије име раде то што не треба да раде и не раде оно што би требало да раде, све је горе. Као пацијенту коме је стање сваким даном лошије, а он и даље, узима лек против болести која није његова.
Једино је, изгледа, нашим политичким елитама све ружичасто. Оне се, по свему судећи, лепо забављају, позициониране на безбедној удаљености од народа, потпуно сигурни да не могу да буду инфицирани вирусом немаштине и безнађа, који је захватио управо тај "њихов народ" у чије име, наводно, раде оно "што је за народ најбоље".
Немам појма како то другима изгледа, али мени је управо "ружичасто" синоним за "деведесете". (При томе не мислим само на телевизију са тим знаком). А по много чему, те деведесете, у наше животе, враћају се на велика врата. Као да се ради о "златном периоду" у историји овог народа, а не о годинама јада, беде, чемера и понижења. Јер, тих "деведесетих", сви они који су били ван тог "ружичастог круга" (а таквих је било највише), од тадашњих политичких елита, свакодневно су доживљавали понижења, живећи живот недостојан људи. А то се, изгледа, већ заборавља.
За разлику од "деведесетих", које су, макар привидно, нестајале, наше политичке елите сво ово време су ту, међу нама. Ту су и данас, свежије него икад и са очигледном намером да још дуго, дуго, замајавају овај народ. Уз проверену причу да то што раде, раде управо "за добро народа".
Ту горку пилулу пијемо и ових дана, слушајући причу о томе како је тешко формирати Владу. Пошто, наводно, то треба да буде Влада којој ће први задатак бити заштита државних и интереса грађана. Но, судећи по уобичајеном надгорњавању партијских елита, јасно је да се све ради по систему "а где сам ту ја?". Односно, да је Владу једино могуће формирати када политичке елите на задовољавајући начин поделе "плен" који им гарантује изборни резултат. И да је једино то и важно. Оног тренутка када политичке елите сместе све своје послушнике у фотеље на свим нивоима, оне ће обнародовати да је "договор постигнут". У интересу државе и народа!

На неки начин, овом темом бавио сам се и у мом претходном  посту. Ипак, мислим да нисам толики политички лаик да ситуацију у Србији посматрам на овај, сувише поједностављен начин. Нити да за овакву ситуацију окривљујем оне који су на претходним изборима изабрали "белу" опцију. Односно, "чича Глишу" или неку трећу лудорију. Из простог разлога јер је овој групацији, у великој мери, припомогла она (далеко већа), која на изборе није ни изашла. Или, прецизније речено, она која на изборе и не излази. А пошто у нашим правним прописима нема предвиђених санкција за такав политички став, та група људи може сматрати да је ослобођена било какве одговорности. Осим моралне. У сваком случају, промене у држави Србији, без обзира што то чудно звучи, треба да донесу сами грађани. Пружајући јаснију подршку онима који су способни да те промене реализују. У супротном, овом земљом ће и даље управљати политичке елите које брину само о себи и удомљавању својих неспособних партијских послушника. Чак и ако је цена свега тога повратак у деведесете. У "ружичасто" време.
Уосталом о томе говори и податак (ако сам пажљиво пратио медије претходних дана), да је ружичасто или љубичасто (никада нисам могао да дефинишем ту боју, ако је у питању нечија коса), примећено и на недавној инаугурацији новоизабраног Председника свих грађана Србије. Међу 1.200 званица, нашло се места и за несуђену министарку културе (и њеног личног хармоникаша), из времена Мирјане Марковић. Они који умеју добро да "читају знакове  поред пута", тврде да чак и тај детаљ указује на податак да смо ближи деведесетим годинама прошлог, него двадесетим годинама овог, 21. века.
Осим тога, није потребно много мудрости како би се схватило да је, поново, лагодније бити Ивица Дачић, него Ненад Чанак или Чедомир Јовановић, мда се ни они не могу пожалити.