К А М П А Њ А

Већ сам раније изнео став да нову Владу не треба критиковати пре но што састави стотину дана. Али, из овога изузимам пропагандно деловање чланова Владе и њеног првог човека. Који се у многим ситуацијама још увек понашају као да су у кампањи. Предизборној. Заборављајући да су изабрани и да треба да раде нешто конкретно, са видљивим резултатима. А кад дође време за нове изборе, нека подилазе народу. При томе не мислим на податак да су се некадашњи пионири "црвено-црне коалиције" растрчали по белом свету како би нам обезбедили "боље сутра". Пошто нисам у томе препознао ништа ново, што они у својим најавама будућих корака, већ нису рекли. Тако да и нисам изненађен што је Дачић у Њујорку поновио да нећемо (никад) признати Косово (и Метохију), а Вучић је (како је то протумачио коментатор Лазански), од браће Руса тражио профактуру за нове авионе, хеликоптере... Истини за вољу, Вучић је говорио да је народ "гладан правде", а не наоружања. 
Но, било-како-било, у тренутном делању некада младих лавова наше политике, једино могу да препознам безуспешне покушаје имитације спољне политике највећег сина свих народа и народности, бивше нам државе. Као да је време стало. Али, само за нас. Јер, док други иду напред, ми тапкамо у месту. Толико добро да нам асфалт и бетон, за Илићеве и Мркоњићеве коридоре, нису потребни. Сопственим табанима правимо много бољу подлогу.

Елем, нормално би било да чланови сваке па и ове Владе, у својим изјавама и обећањима, треба  да задрже што више додирних тачака са реалним животом. У нашем случају, ствари су, по правилу, другачије.

Тако је министарка енергетике, развоја и животне средине, Зорана Михајловић, свом народу обећала јефтинију струју и током дана. Ова министарка која је до 2010. године била узданица Г17 плус, а данас улепшава највећу владајућу странку, већ се прославила веома храбром изјавим да струју треба куповати директно од произвођача. Без обзира да ли је то изводљиво и има ли упориште у стварном животу. Мада звучи веома лепо и прихватљиво, чини ми се да ћемо, кад зимус загуди, ако останемо без других енергената, поново посегнути за најнеекономичнијим - струјом. И то не питајући колико кошта. И одакле и од кога се купује.

По личном уверењу, ни иза једне од ових изјава не стоји нека озбиљнија анализа. У супротном, било би занимљиво видети из којих извора ће се надокнађивати разлика у цени те јефтиније дневне струје. Поготову ако се има у виду да су, свеукупно, цене струје у Србији далеко ниже од оних у окружењу. И да у великој мери, у дужем временском периоду, већ представљају неку врсту социјалног амортизера. А пошто је очигледно да ће се са том политиком наставити на дуге стазе, то значи да ће се наставити са урушавањем једног од најважнијих ресурса ове земље. За који многи већ предвиђају да ће доживети судбину НИС-а. Осим тога, у развијеним (да не кажем нормалним) државама, јефтинија струја се нуди грађанаству онда када је има на претек, без обзира на доба дана. И то се регулише даљински, притиском на дугме.

Али, ако је министарка већ морала нешто да обећа свом народу, могла је да каже да ће се обрачунати са крадљивцима струје, пошто би се, на тај начин,  уштедели милионски (у еврима) износи. А могла је да обећа и уклањање РТС намета са рачуна за струју. Уколико је то сад могуће, имајући у виду да је први човек РТС-а (чији је, остварени, животни сан да добро живи од новинарства), очигледно, добио подршку највеће владајуће странке. Без обзира што због тога, Председник свих грађана Србије, бележи једно од својих првих неиспуњених обећања.

Аутор другог примера популистичког и улизичког односа према бирачима (и оним који би то могли постати), је, тада кандидат а сада премијер, Ивица Дачић. Он је у свом експозеу народу обећао да ће Влада стварати услове за повратак људи у опустошена и напуштена села Србије ("не да тамо умиру, већ да тамо живе"). И тиме понудио прави пример за такозвана општа места у политичким обећањима. Која се дају из кабинета, неколико светлосних година удаљених од тих истих села и њихових (на прстима руку, пребројаних), житеља. А то је и прави пример отуђења наших политичких елита од сопственог народа. Да је другачије, сваки политичар (поготову премијер!), знао би да је "оживљавање" наших села, немогућа мисија у коју се не би упустио ни Том Круз, чак ни уз помоћ Брајана де Палме. Али, до тог сазнања не може се доћи током "нашминканих" посета, унапред и пажљиво бираних села које ће неки политичар посетити. Потребна је далеко опуштенија, али и културнија атмосфера од оне која је хит на youtube, а у којој су главни атери Председник свих грађана и тренутни министар саобраћаја.

Ни сам не знам због чега, али ово премијерско обећање подсетило ме на хајку која је деведесетих подигнута на Српски покрет обнове и његовог лидера Вука Драшковића, због заговарања "бесплатних сахрана" за оне грађане који ни за то нису имали пара. То је изазвало салве оптужби у стилу: "ти ћеш нас да сахрањујеш", "ти би да ми умремо" и слично. Тек касније, када је  то постао део наше стварности, многи су схватили шта је била порука. А после много година, за неке социјалне категорије, и сасвим прихватљив начин да се напусти овај свет.

У основи, ова Дачићева идеја о оживљавању села је добра. Само је треба мало кориговати. У смислу да не треба инсистирати на тези о животу на селу.  Нема потребе да се живи на селу. За почетак, било би довољно да се тамо умре. Или да онај ко умре, буде сахрањен на селу. Поготову ако је на селу рођен. (Можда би требало осмислити и неки закон који би регулисао ову област у смислу да свако ко је рођен на селу, тамо мора и да буде сахрањен). А разлога је много. Најпре, гробља у нашим градовима су толико пренатрпана да је тешко пронаћи ново гробно место. Осим тога, у већини градова она су на неадекватним локацијама. А да и не говоримо о ценама гробних парцела, и погребних услуга. 

На сеоским гробљима (поготову у напуштеним и десеткованим селима) има довољно места, а проширења постојећих су једноставна, будући да има толико много упарложеног земљишта. Гробна места на селима се могу обезбедити по багателним ценама, или потпуно бесплатно. А да и не говоримо о томе колико су сахране у тим селима скромније од оних у градовима.

Е сад, у перспективи, могло би, чак, да се размишља и о некој врсти оживљавања села. Ако за претпоставку узмемо податак да ће сродници оних који су сахрањени поштовати покојнике. У тој мери да ће пожелети да им одржавају гробна места и подижу споменике. То би изискивало и упошљавање неке радне снаге, али и оснивања низа услужних делатности које би биле од помоћи родбини у напуштеним селима. Можда би неки рођаци, због тога, пожелели и да обнове оронуле куће, јер би им тако било лакше да организују све оне обреде који подразумевају поштовање обичаја, након нечије смрти. Да и не говоримо о томе што би могло да се размишља и о развоју једне, специфичне, врсте погребног туризма. А то би, мора се признати, могла да буде покретачка и развојна шанса за многа, сада, напуштена села Србије.

Ко зна, можда неко и размисли о овоме.