Ч И Ч А

Историју пишу победници. То је, претпостављам, свако од нас чуо хиљадама пута. Али, да ли је свако од нас и колико пута, заиста, добро промислио суштину ове реченице? И да ли је свако од нас, макар формално, себи поставио питање: колико је тачно оно што су нас учили, или што смо учили из историје? Одговарајући, на оба питања, најблаже речено, морам да изразим сумњу. Јер да је супротно, вероватно би са више толеранције могли да прихватимо тврдње неких историчара да је наша (и не тако давна) прошлост, можда, изгледала и другачије. Што би онда значило и да не морамо, увек, да се сврстамо у два табора, понављајући, тако ушанчени, као папагаји, свако своју "истину". Користећи за то, чак и баналне поводе. Најновији је пружио бивши нам Председник Србије (који за разлику од садашњег, није био Председник свих грађана). А који је, као и пре извесног времена (када је био председник Србије), скокнуо у комшилук, како би изјавом на тамошњој телевизији, поново, узбуркао овдашњу јавност. Упркос томе, што је, по мом дубоком, уверењу (а емисију сам гледао - дакле није ми неко, као већини грађана Србије, препричавао), одговор Тадића на директно питање водитеља, био помало неспретан. Али, по систему "урађеном послу, мане нема", ни бивши нам председник, по свему судећи, није желео да "повуче реч". Такав закључак извлачим и због несувислог образложења које је уследило, а у прилог тврдњи да је  Драгослав Дража Михаиловић био квислинг. Лично, мислим да све то што је Тадић о тој теми изрекао на "комшијској телевизији" може боље да се схвати уколико се има у виду да је раније (у већ поменутој емисији), Тадић рекао да је он "партизанско дете". А то, само по себи, нигде, па ни у овој нашој недођији не може да буде аргумент. И због тога се никоме, па ни бившем председнику Србије, не може веровати на реч. Напротив. То само може да поткрепи моје уверење да је то један од многих стереотипа у вези са нашом прошлошћу. А да би се у такву тврдњу (чак и бившем председнику) поверовало, потребно је много више. Пре свега,  стручне аргументације. За коју су задужени историчари. А неки од њих су се, и у овом случају, као и неки други, сасвим обичан свет, "упецали". И као и остатак јавности, поделили по питању Тадићеве изјаве.
"Шта сад он има да изјављује када је државна политика ишла путем рехабилитације квислинга? То је радило Министарство правде у којем су седели људи из његове ДС" - каже историчарка Бранка Прпа.  
Историчар Чедомир Антић сматра да је та изјава нека врста невештог додворавања хрватској јавности.
"Ако означавате некога да је квислинг јер је калкулисао и није дизао оружану побуну већих размера против Немаца, онда можете рећи да је сваки покрет отпора у Европи био квислиншки" - каже Антић.
У сваком случају, изгледа да смо, по ко зна који пут, успели да се поделимо упркос томе што су и партизани и четници део наше историје. Али у форми: партизани или четници. Пошто је сасвим уобичајено да се код нас између ова два покрета ставља, искључиво, раставни, а не саставни везник. Имајући у виду, да, чак и након толико година, не успевамо да "измиримо" ова два покрета. Упркос формалном постојању Закона о рехабилитацији.  Проблем, по мом скромнном убеђењу лежи у томе што ништа не умемо да доведемо до краја. Да завршимо започети посао. Како год. Али, да га завршимо. Овако, све ми се чини да почнемо хиљаду послова а ни један не доведемо до краја. Или боље речено, све зависи од тога ко нам је на власти. Па, ако власт творе оне странке којима су партизани "даљи", ми направимо искорак ка четницима. А уколико су то оне странке којима су партизани и "отац и мајка", онда, по сваку цену, покушавамо да побегнемо од четника. Међутим, морамо да схватимо да је реалност много другачија и да су и партизани и четници део наших живота.
А имајући у виду да је овај текст, сам по себи, резултат личног става, претпостављам да ми нико неће замерити да, по овом питању будем и јако личан. У прилог сопственој теорији. Јер, на коју бих ја страну требало да станем, ако бих уместо четници и партизани, морао да ставим четници или партизани?

Јер је мој деда (или ђед), по мајци, Милорад Рајо Ђуришић, носилац Партизанске споменице, пошто је, као и његов најстарији син, погинуо на страни партизана (оставивши за собом супругу и четворо малолетне деце). Са друге стране, мој деда по оцу, Илија (Бурић) Драгишић, мада, формално, није био учесник рата, идеолошки је био ближи четничком покрету. Чији су чланови, веома често и боравили у његовој кући. Можда и због чињенице да је, у то време, у Петровом Селу код Кладова, боравио један од четничких команданата Драго Бурић. Човек истог презимена које су носили и моји преци у 17. веку. Али и рођени брат народног хероја, Сава Бурића..
Дакле, ја бих тешком муком могао да се одредим са супротним везником. Имајући у виду да ми много више "лежи" саставни. Јер су и четници и партизани део мог живота. А у томе, сигуран сам, нисам усамљен.
Не мислим да би, пуко помирење, без икаквог основа било решење, али треба учинити макар искрен покушај да се то наше "партизанско-четничко" клупко размрси на прави начин. Уважавајући све историјске чињенице и, колико год је могуће, из свега тога уклонити идеологију. Али, бијим се да корак у добром смеру није једнострана оцена да је ђенерал Дража био квислинг. Упркос томе што, то је више него очигледно, да се о овоме одлучује "како ветар дува", уместо да се јавности на увид стави довољна количина релевантних и проверљивих података. Као и да се "усијане главе" повуку у страну, а да, коначну реч, понуди правосуђе. Поготову што још увек није завршен поступак за рехабилитацију Драже Михаиловића, који је покренуо његов унук, Војислав Михаиловић, а подржало неколико академика и истакнутих јавних личности.
Уосталом, морамо ли да "трчимо испред руде", ако имамо у виду да су наши савезници, током   Другог светског рата, али и након њега, генерала Михаиловића одликовали изузетно значајним признањима. Која, бар до сада, нико није оспорио.
Тако му је генерал Шарл де Гол, 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделио француски Ратни крст, орден Легије за заслуге првог степена, намењен врховним командантима, уз похвалну наредбу која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
"Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао да води борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се велика земља може да покори суровом завојевачу" - написао је тада Де Гол.

Председник Сједињених Америчких Држава, Хари Труман, постхумно је, 1948. године, Дражу Михаиловића одликовао америчком Легијом заслуга првог степена због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије. То знамење је, у Амбасади САД у Београду, уручено генераловој кћерки Гордани, 2005. године.
У британском "Тајму", 25. маја 1942. године, објављен је чланак посвећен Михаиловићу и његовој борби, под називом "Орао Југославије" у којем је наведено да је "био најзаслужнији што је Хитлер морао да држи снаге на Балкану, уместо на Источном фронту". Овај угледни лист је 28. јула 1946. године, после стрељања Михаиловића, објавио и текст под насловом:  "Свет се тресе из темеља".

У Холивуду је, још у току рата, 1943. године, снимљена играна филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије, под називом "Четници, борбена герила". Сличан филм снимљен је и у Енглеској, али су му дали назив "Илегално", како би се избегло евентуално поистовећивање са холивудским филмом. У време Другог светског рата, четници су били и јунаци стрипова у САД и Енглеској. 

Занимљиво је да се, у Архиву САНУ у Београду, чува луксузна књига "Четири слободе", коју је, пред крај рата, председник САД Френклин Рузвелт поклонио Дражи Михаиловићу.

А комисија за одликовања Пентагона, коју је чинило 19 најугледнијих људи у САД (шест сенатора, осам конгресмена и пет гувернера) одлучила је да генерала Михаиловића уврсти у Легију заслужних, након извештаја тамошње истражне комисије Комитета за праведан суд.

Градоначелник Лос Анђелеса, Том Бредли, указом је 17. јул 1986. године, прогласио за Дан сећања на генерала Драгослава Дражу Михаиловића. 

Ако ништа друго, био би ред да се, макар, запитамо: знамо ли све што би требало да знамо, уколико желимо да о нечему донесемо прави суд?