Крај друге
седмице месеца октобра лета Господњег 2012. био је некако посебан. Новак је, по ко
зна који пут обрадовао нацију. Oсвајањем турнира у Шангају, поново се примакао челној позицији светског тениса. Међутим,
како то обично бива, тај догађај, тог 14. октобра, остао је у сенци једног
другог, много значајнијег, планетарног, или боље речено интерпланетарног, који је приредио Феликс Баумгартнер. Успешно скочиивши на земљу, са ивице свемира.
А да је у Србији
могуће засенити и овакве догађаје, без одласка у далеку Кину, или пентрања на
ивицу свемира, по ко зна који пут, показао је наш Ивица.Коме, очигледно, још
нико није дојавио да је Други светски рат завршен. И да је (бар у званичном,
дипломатском речнику) давно заборављена подела на поражене и победнике. При
томе немам намеру да релативизујем, близу три хиљаде, невиних жртава Мачве и
Поцерја, које су фашисти стрељали у селу Драгинац,
током три дана октобра 1941. године.
Управо су то елементи
од којих је требало да пође и председник Владе (и министаср полиције), када је
смишљао свој говор који ће одржати поводом подсећања на овај злочин. Уместо што
води неку своју политику. Само њему знану. Политику, због које, редовно,
добијамо пацке од оних који су нам, макар декларативно, партнери. Стиче се
утисак да Ивица никако не може да прихвати чињеницу да су избори прошли, да је
Влада формирана и да је он на њеном челу. Изгледа да се наш Ивица много боље
осећа у улози предизборног агитатора своје странке. Сипајући у уши својим
симпатизерима оно што би они хтели да чују, уместо оног што треба рећи. И што
је реалност. Предуго је трајало формирање Владе, вероватно, да би се
постигао договор у вези са стратегијом коју ће она имати. А та стратегија се не
одређује сваког јутра. И, претпостављам
да, не зависи од тога на коју је ногу устао Први човек Владе, или неко од
министара. А оно што се догодило у поменутом селу Драгинац, опомиње нас да баш
и није тако. Јер је јавност, по ко
зна који пут, добила две верзије истог догађаја, уз већ позната наклапања и
тумачења "шта је песник хтео да каже". Епилог свега је извињење
агенције Танјуг, која је, након свега, објавила и интегрални говор председника
Владе. Али, не видим да је то битно променило ствари. Као што томе није
допринело ни оправдање које је, у "Ставу Србије", на ПСТ изрекла
Сузана Грубјешић, потпредседница Владе за европске интеграције и потпредседница
странке Г17 плус и коалиције Уједињени региони Србије, рекавши да је премијера
"понела атмосфера".
(Могу да разумем, али не и да оправдам ту врсту полтронизма
према сопственом "шефу". Међутим од министарке која треба да буде
предводник у евроинтеграцијама Србије, сви очекују много више. Чак и то да
сопственом "шефу", ако треба, каже да није певачка звезда на сеоској
свадби (мада, како смо већ видели, уме и да запева), па да испуњава жеље
сопственог бирачког тела. Уместо тога наша министарка за евроинтеграције, „шета“
из једне у другу крајност. От става да „не треба срљати ка ЕУ“, до става да
„нема
промене курса ка ЕУ“.)
А да и не говоримо о томе да остаје горак укус због
извињења које је Танјуг морао да упути Првом човеку полиције (и Владе). Јер ми
заиста није јасно због чега је оно упућено. Осим уколико неко може да сумња у
елементарни интелект просечног читаоца или гледаоца. Пошто мислим да
управо интегрални
текст говора
премијера, у пуној мери, оправдава новинске
написе и телевизијске извештаје који су пропратили поменути догађај.
Јер, ако премијер у свом говору каже: "Одмах после Другог
светског рата они који су починили овај злочин су почели да граде нову Европу.
Сматрамо и да Србија има право на своју нову шансу..." са правом се поставља питање
како се такав превид може догодити некоме ко је био један од најбољих студената
на Факултету политичких наука. Или, можда заиста није чуо да су злочине чинили
фашисти (а не Немци)!? Као и да "нову Европу" нису градили фашисти,
већ Немци, заједно са Французима, Енглезима и другим народима Европе. Осим
тога, ако "Србија
има право на нову шансу" да
ли то значи да је Србија чинила неке злочине?
А тек шта рећи на премијерову
констатацију да су „наше
жртве заборављене , зато што је историја искривљена и историјски поражене
нације у Првом и Другом светском рату су данас постали важнији фактори на
Балкану него што је то Србија и српски народ.“? Да ли може неко
други да нам буде крив због тога што смо заборавили сопствене жртве? И колико
смо сами допринели томе да нас на Балкану (и шире) доживљавају као агресоре,
уместо као слободарски народ, какав смо били у Првом и Другом светском рату? Да
ли је то завладала тотална амнезија, па су сви заборавили шта се догађало
деведесетих, укључујући и премијера (који је у њима имао, релативно, активну
улогу)?
Наравно, премијер
није пропустио прилику и да прозбори коју о свему што Србију „жуља“ у односима
са Европском унијом, уз подсећање да: „за европске вредности Србија је дала много
више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске
уније и који дан-данас говоре о томе како Србији тамо није место, који нам
свакога дана прете говоре да Србија треба да призна независност Косова да треба
да нам врате визе и све остало што не спада више у домен једне озбиљне
политике. Ја
желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој
дајете, Србија је заслужила да буде део Европе јер је Европу стварала и овде.“ Истини за вољу, све ово може лепо
да звучи ако је за „унутрашње потребе“, али „они напољу“ не сматрају да је ово
допринос грађењу партнерских односа са чланицама ЕУ.
Већ гурања прста у око. Туђе.
Али, надахнути
говор Првог човека Владе Србије, очигледно је оставио добар утисак на грађане
Србије, али и на Председника свих грађана, који је, дан касније, вероватно
понесен Дачићевим говором, поновио оно што је већ добро познат став: „Ако нам званично поставе услов
Европа или Косово, одустаћемо од европског пута“.
Сад
нам још остаје да видимо да ли ће и како ставови по овом питању бити усаглашени
у бившој странци Председника свих грађана. Имајући у виду да је чланица Председништва СНС, Јадранка
Јоксимовић поручила да „Србија будућност може и мора да гради у
најбољем интересу свих са свима који су данас важни актери међународне политике
и економије, наводећи да пре свега мисли на стратешко партнерство и окренутост
земљама ЕУ, посебно онима који данас представљају мотор развоја читаве европске
економије, попут Немачке и Француске.“
По овом питању, сличан
став је изнео и Први потпредседник Владе, министар војни и Шеф свих служби,
који је изјавио: "Не мислим да било ко планира да Србију води супротно од Европске уније,
нити је то реално", одговарајући на питање новинара да прокоментарише изјаву премијера
Србије у Драгинцу.
Осим председника Владе, могло би се рећи. Ако се у обзир узму његове недавне поруке, као и став о Паради поноса, који му је у Европи уписан као велики минус.
Но, по свему судећи, наш Ивица уме и другачије да се понаша. Показујући да зна и да савије кичму. О чему сведочи и податак да је свој говор из Драгинца, лично однео у Амбасаду Немачке, како би га Његова екселенција Хајнц Вилхелм, лично излекторисао.
Осим председника Владе, могло би се рећи. Ако се у обзир узму његове недавне поруке, као и став о Паради поноса, који му је у Европи уписан као велики минус.
Но, по свему судећи, наш Ивица уме и другачије да се понаша. Показујући да зна и да савије кичму. О чему сведочи и податак да је свој говор из Драгинца, лично однео у Амбасаду Немачке, како би га Његова екселенција Хајнц Вилхелм, лично излекторисао.
Али, да се вратимо на почетак овог
текста. Како сада ствари стоје, Феликс Баумгартнер више неће изводити
вратоломије са ивице свемира. Објављен
је и податак да је "Ред бул" на његовој храбрости зарадио више од шест милијарди
евра.
А што се тиче нашег Ивице, претпостављам да ће нама, у наредном периоду, испоставити рачун за храброст коју је, у односу на „међународну заједницу“
испољио.
Naši političari (ne samo Dačić koji je tema ovog teksta) nemaju jasnu orijentaciju kako bi i gde vodili državu. U tome je problem. Ali ne i jedini.
ОдговориИзбришиDok je marice u Srbiji nema zime za Ivice. Tako mu je to.
ОдговориИзбришиTeško je razumeti političke neisto mišljenike, a još teže je prihvatiti da "borba u prohujalom" nije dala željenu ili bolje rečenu neispunjenu nadu!?
ОдговориИзбришиJedno znam, a to je: Sve što činiš danas je preduslov za ono što nas čeka sutra.
Na žalost običan čovek to ne može da predvidi, jer živi u nadi da ga čeka bolje sutra.
Miša
Kad bi naš premijer imao čvrst stav, bez obzira u kom smeru, bilo bi to za pohvalu. Ovako, teško da neko može da utvrdi za šta se zalaže.
ОдговориИзбришиPretrpan sam obavezama tako da ne stižem da pohvatam sva ta silna dešavanja već sve to onako na brzinu detektujem i sagledavam. Dobro je da postoje blogovi poput ovog koji daju jednu potpunu sliku situacije u kojoj se nalazimo, svakako iz nekog svog ugla, vrlo temeljno i vrlo pismeno... Pa ko hoće može da izvuče pouke....
ОдговориИзбриши