П И Ј А Ц А

Упркос чињеници да не волим да се крећем на местима где је  гомила људи (као што је то случај са вашарима), спадам у оне људе који воле пијаце. Наравно, не говорим о бувљаку, већ о зеленој пијаци. То је место на које се не одлази само због куповине воћа, поврћа и осталих потрепштина већ и због сусрета са пријатељима и познаницима, за које издвајамо све мање времена, на неким другим местима.
Е сад, неко би помислио да ја на пијацу одлазим због тога што волим да се ценкам и погађам како бих што јефтиније пазарио нешто. Али, није то у питању. Ја се на пијаци не понашам тако. Питам колико нешто кошта, након што сам (очима, а не рукама) то ошацовао, измерим, платим и готово. Ипак, сваки мој одлазак на пијацу потраје. Јер, да бих купио све што треба и по неколико пута сам у стању да обиђем готово све тезге. Али  то не убрајам у губљење времена, јер волим да слушам шта људи око мене причају. Имајући у виду да сам поодавно схватио да пијаца није само место на коме се тргује пољопривредним и другим производима. То је, уједно, и највећа берза информација. Углавном непроверених и полуистинитих. Али, свако ко их прича, рећи ће да су, апсолутно поуздане.
А пијаца је и место на коме се могу добити и веома поуздани показатељи јавног мњења. По многим питањима. Зато и мислим да би, управо на пијаци, требало радити сва истраживања јавног мњења. Политичка, поготову. Али и она друга, много комплекснија. Надам се да ће прича која следи поткрепити мој став.
Радња је (наравно), смештена међу пијачне тезге једне србијанске вароши, која се, вероватно, по мало чему може разликовати од већине сличних места у Србији ван Београда (али и у Београду- што да не?) У времену садашњем. Сценографија је једноставна и неоптерећена сувишним стварима и предметима. Бетонска тезга, на њој поређане, углавном, пластичне али и неколико стаклених флаша пуних ракије. На њој је и пар петолитарских балона и неколико пластичних флаша са белим и црвеним вином, али и неколико пластичних тегли меда. Испод тезге је неколико дрвених и једна пластична гајба, као и две картонске кутије. Иза тезге је (у улози продавца) човек за кога се, на први поглед, може рећи да је ближи шездесетој него педесетој години. Испред тезге (у улози купца), човек сличне животне доби. Осим што имају приближно година старости, слично су и обучени. При томе, онај за тезгом више мимиком лица, а мање гестикулирајући рукама, покушава да, свог саговорника убеди у сопствени став. За разлику од њега, онај испред тезге, мало је импулсивнији и млатарајући рукама, неминовно, маше и кишобраном који држи у десној руци. Са безбедне даљине (због оног кишобрана које је свако нало у ваздуху), могу да чујем само делове реченица из који закључујем да је реч о политици. А да је главни актер њихове жучне расправе Председник свих грађана.Тек када сам се (уз велики ризик да забележим губитке због своје радозналости) приближио, схватио сам да је узрок њихове пијачно-академске расправе национално пиће које нисмо успели да "брендирамо". Или, прецизније речено, Председник свих грађана који се, када није на свом радном месту, бави производњом ракије. Наравно, прича не би била занимљива да се није одвијала онако како јесте. Типично, нашки. По систему један за, један против. Тако је онај што је ракију продавао говорио нешто у стилу да то није нормално да председник производи ракију. И то још лично. (Ваљда је у њему куљало незадовољство због конкуренције?) Онај други, што је као хтео да купи ракију је, пак, тврдио да је то прави домаћин и да таквог Србија (коначно!) има за председника. Те да би (елаборирао је "љубитељ председничке ракије") Бајчетина требало да постане престоница српске ракије. У жару доказивања те своје замисли "адвокат" Председника свих грађана је, да би био убедљивији, махао рукама (а тиме и кишобраном који је држао у десној руци). И онако несмотрено, закачио једну флашу која је, са све драгоценом течношћу, пала са пијачне тезге и разбила се о бетон. Онда је настао тајац. Али, само док оба актера нису узела ваздух. Е, онда је све почело из почетка. Само што је сад главна тема била "драгоцена течност". Односно, штета која је настала њеним проливањем на бетон. И ту је сваки од двојице актера имао различите идеје. Тако је "произвођач ракије" слао свог несуђеног купца у Бајчетину да тамо купи ракији, те да од њега "ни да му плати дупло неће добити ни кап ракије", а да ће,  ону из разбијене флаше, морати да "плати, до последње паре". Супротно томе, несуђени "купац" је говорио да је то оправдана казна која је снашла власника ракије јер је "свашта причао против нашег Председника". Новонастала гужва је привукла пажњу многих који су одмах почели да се "деле" у два табора. Тако су једни инсистирали да "разбијач флаше" плати и флашу и ракију, док су они други били мишљења да то не треба да буде плаћено јер је у питању колатерарна штета.
Пошто се, колико дланом о длан, створила велика гужва, која је очигледно засметала актерима пијачног игроказа, они су се нашли у чуду. Оваква популарност им, по свему судећи, није одговарала, па су тражили излаз из новостворене ситуације. По свему судећи, први се снашао "купац", који је из џепа извукао неколико новчаница, летимично их прегледао и пружио човеку са друге стране тезге. Онда се окренуо око себе и подижући кишобран испред себе, као да себи задаје правац, направио пролаз, а затим се удаљио са пијаце. Други "глумац", оставши без "партнера", помало је био збуњен развојем догађаја, али није реаговао. А "публика" која је, очигледно, била помало разочарана што је тако нагло прекинут овај несвакидашњим пијачни ријалити програм, убрзо се разишла.