субота, 19. мај 2012.

Б Е Л O


Претпостављам да се старији сећају (а да су млађи то имали прилике да чују, као реплику,  у неком од домаћих филмова) оне чувене социоидеолошке поделе становништва у комунистичкој нам, бившој, држави. На раднике, сељаке и поштену интелигенцију. И поред тога што се та подела, бар у овом облику, формално, током година, изгубила, чини ми се да она, у неком латентном облику, још увек постоји. И да је била присутна током свих претходних транзиционих периода. Комунистичких, социјалистичких и капиталистичких фаза кроз које је ова држава пролазила. (Довољно је сетити се чувене мисли почившег председника Милошевића коме су били подједнако важни и сељаци и академици). Ако је тако, та подела је и сада "ту негде". Једино што је некада било много више радника и сељака. Сведоци смо чињенице да се пољопривредом бави све мање људи, а да је раднички сектор десеткован због опште економске ситуације. Која није захватила само Србију, како би то неки да представе. А чини ми се да ни са "производњом" поштене интелигенције нисмо "показали", имајући у виду да смо по броју факултетски образованих људи и даље на европском зачељу. И то не само због "одлива мозгова" (ко ли измисли овај небулозни израз?). Друга је прича што ни они који су одавно стекли факултетску диплому, у држави као што је Србија, не могу да нађу посао. (За неке друге који су се "школовали уз рад" и стекли звања која ни сами не могу да протумаче, како изгледа, посла ће увек бити).
Оно што је мене одувек интересовало је чињеница да су, такозвани, независни интелектуалци, скоро увек негде на маргинама друштва. Односно да је њихов утицај на дешавања у држави, готово, никакав. Они други, "зависни", нашли су своје место у окриљу неке странке или неког удружења (што му дође на исто, пошто су и удружења, или како се то сада зове "невладин сектор", попримила неку врсту страначких обележја).
Такође, нема потребе да овде тумачим начине на које су се такозвани "зависни" интелектуалци снашли. Јер, они су, било да је реч о онима који више воле странке или онима који су наклоњени невладином сектору, решили, углавном, све своје проблеме. Или се надају да је тако. Довољно је да буду "на линији", да "не таласају" и да чекају своје време. Многи би овакав опис да прилепе само странкама, али, колико год то чудно звучало, слична је ситуација и у невладином сектору. Тамо се већ "челичи" неколико генерација невладиних "првака" који, готово редовно, врте исту плочу. И чекају свој тренутак. Има тамо и оних који ће, још мало да превале и две трећине пензионог стажа. А да нису ни покушали да на неки другачији начин зараде за живот. Јер, тамо се живи од пројеката и "пројеката". Различити су начини како се до тих "слободних" средстава долази. Али је један поуздан : кукњава. На различите начине. Важно је да се кука и да се то што даље чује. Односно, да се чује тамо где треба. А од количине кукњаве и њеног интензитета зависи и колико ће пара стићи. Но, све то није толико страшно, уколико се има у виду да се троше неки мало важни ресурси а да је добит солидна.
Са странкама је то мало дргачије, али се све своди на исто. Пошто се у странкама до наплате долази тек касније. Дакле, прво се улаже рад, а касније, када и ако се дође на власт, долази наплата. На различите начине. Углавном у натури.
Но, без обзира колико мени лично, није близак тај партијски систем "удруживања", ја ценим оне људе који су се на тај начин "везали". Наравно, под условом да не мењају странке чешће него чарапе. Некако ми се то чини поштеније него да стојиш са стране и делиш лекције.
Али, број странака у овој "јадној и напаћеној Србији" указује да у овом друштву нешто заиста није у реду. Пошто се сваким даном њихов број увећава. Без обзира што није нормално да свако ко има другачије мишљење треба да оснује странку. Међутим, од те врсте заната, изгледа да се добро живи. Као што и она друга страна, "исте материје" добро живи.
Како је могуће нечим другим оправдати то што један део такозване поштене интелигенције стално кука како нешто није у реду. Као што то чини група интелектуалаца која на изборима заговара такозване "беле листиће". Из разлога што, по њима, нема за кога да се гласа. Па један од њихових задатака, као елите друштва, био је да се ти услови створе. Поготову што ми се чини да се ради о оним истим људима који су покушали, али нису успели да "своје идеје" у постмилошевићевској Србији продају накој од странака. А кад у томе нису успели, решили су да стоје са стране и чекају. И да, с времена на време, пљуцкају. Мислим да би било много нормалније да своје ставове провере кроз рад у некој од многобројних странака. Или да осноју сопствену. По својој мери. Могла би ова држава да "прогута" рађање још једне странке. Или више њих. И да онда на "политичком тржишту" одмере своје идеје. То би им помогло да не извлаче погрешне закључке из чињенице да је било много неважећих листића. Тих листића је много из различитих разлога. Неки од њих се крију и у оној подели, с почетка текста.
Али, не треба радити оно што је урадила такозвана мањинска политичка партија НОПО, која се на нашем политичком тржишту лажно представља као влашка странка. Ако је њихова политичка опција била "ниједан од понуђених одговора", требало је да гурају ту причу. А не да компликују ионако довољно компликовану ситуацију у политичком организовању Влаха.
Осим тога, нисам присталица тих недефинисаних политичких опција. Које нити смрде, нит миришу. Из разлога што је демократски систем у Србији још увек у повоју. И што се гласачи понашају као војске. И, углавном, гласају по команди. А то није добро. Кад бирачко тело одстрани тај "војнички" приступ гласачкој кутији, онда ће моћи да се разговара и о томе да ли од два зла треба бирати мање, или се опредељивати за неку трећу опцију.
За сада је у Србији чист луксуз не изаћи на изборе. Или се враћати у детињство и цртати "чича Глише". Или бацати "беле" листиће. Јер бело може да се тумачи и као бледо, нејасно. Или као једна од две боје у комбинацаји црно-бело. А ситуација у Србији, и поред тога што није (на сву срећу као на ружичастој ТВ), није ни црно-бела. Постоје и нијансе неких других боја. Уосталом, увек су постојале. И у оно време "црвено-црне" коалиције.
Зато и треба гласати.


четвртак, 10. мај 2012.

ДАН ПОБЕДЕ



Историјска фонтана у Неготину
Јуче сам на мрежи Twitter прочитао запажање Ненада Чанка : "Данас је "Дан победе над фашизмом". Требало би то прогласити даном БОРБЕ ПРОТИВ фашизма, јер ту коначне победе нема. На жалост. No Pasaran!"
Морам да признам да ме је, управо то, натерало на размишљање. Јер, и након толико година, опасност од фашизма непрестано лебди над нашим главама. Који се манифестује на различите начине. Међутим, могао бих да се кладим да би деветоро од десеторо људи са ових простора (ма шта то значило), имало потпуно различиту дефиницију фашизма. Управо окончан први круг избора у Србији, то може на најбољи начин да потврди. Јер је понашање појединих политичара на предизборним скуповима, многе подсећао на појавне облике фашизма, почетком двадесетог века. Можда је то било због атмосфере, али било је ту свега и свачега. Некима се то више, а некима мање исплатило.
У сваком случају, захваљујући општим изборима у Србији, Дан победе је, ове године, некима освануо још седмог маја.
Кренуле су да раде "постизборне кухиње", а то што се тамо буде скрчкало, јешћемо, углавном ми. Они који се баве кувањем, јешће на неком другом месту. Но, то је део политичког живота, који се ни у Србији не разликује (у великој мери), од остатка света.
Ипак, то не би требало да буде спорно, имајући у виду да је бављење политиком лични избор оних који желе тиме да се баве. Али, не могу да прихватим да смо ми остали, који смо предмет те политике, потпуно неважни. Па, у све су се клели да они ово раде због нас и у наше име.
Претпостављам да и ова група учесника на изборима која је у изборној ноћи тврдила да је победила, а сада тврди да је брутално покрадена, глад за влашћу оправдава својом жељом да нама буде боље. Није ми само јасно где су били и шта су радили њихови чланови бирачких одбора? Или су се продали за неку "цркавицу"? Ако је било тако, онда је потпуно јасно да је једина мотивација "широких народних маса" које подржавају поједине политичке партије или коалиције, нека корист. Нема ту идеологије. Уосталом, неко је већ констатовао како већина странака има исте партијске програме само их је на различите начине дефинисала. А то значи да они који у партијском животу Србије учествују само у масовним сценама појединих странака, то чине у нади да ће тиме обезбедити посао за себе или неког ближњег. А то знају и челници странака и намерно играју управо на ту, социјалну, карту. У исто време, партијским челницима уста су пуна департизације. Уосталом и у малој вароши каква је Неготин, неки политички прваци који су мислили да су победили (а после се испоставило да баш и нису), претили су "тамо некоме" да ће их све "почистити". И да ће довести своје људе. Слично се могло чути и од неких других који су убеђени да су направили добар изборни резултат који омогућује прекомпозицију локалне власти. Упркос чињеници да локалних избора није ни било.
И упркос чињеници да резултати избора у Неготину, као и у свим крајевима Србије, могу и другачије да се посматрају. По оној народној, да "батина има два краја".
Ако посматрамо укупно бирачко тело у општини Неготин, које броји 41.500 гласача, занимљиво је видети колико је првих пет пласираних странака "откинуло" од тог колача. Тако је Коалиција Уједињени региони Србије - Млађан Динкић, добила поверење 1.218 грађана, или 2,93 процента. Коалиција Чедомир Јовановић - Преокрет, 1.747 или 4,2 а Коалиција Покренимо Србију - Томислав Николић 3.020 или 7,27 процента.
Другопласирана Коалиција у Неготину, у трци за републички парламент, Избор за бољи живот - Борис Тадић, освојила је 3.864 или 9,31, а победничка коалиција Ивица Дачић - СПС, ПУПС, ЈС 4.053 или 9, 76 процената гласова од укупног бирачког тела.
То значи да од укупног бирачког тела у Неготинској Крајини, за Коалицију УРС није гласало 97,07 процената бирача, за Коалицију Преокрет 97,8 за Коалицију око СНС 92,73 за Избор за бољи живот 90,69 и за СПС, ПУПС, ЈС није гласало 90,24 процента од укупног бирачког тела. Математика је неумољива!
Где су били и шта су тог дана радили остали грађани Неготинске Крајине? У иностранству, рећи ће неко. И то је сасвим у реду, Али није ми јасно како то да у овој ери електронике и развоја информационих медија није могуће утврдити ко је ту а ко није. И да они који никад "нису кући" не оптерећују бирачки списак. Да би утврдили колико је, заиста, бирачко тело. Али и да утврдимо коме је добро. Јер они који не желе да бирају и да и тиме, макар симболично, утичу на своју судбину, њима је, вероватно добро. А ако није, немају ни морално право да било коме и било шта приговоре. Па ни онима који би да "заводе ред" и мимо избора да освајају власт. У изборном закону треба мењати још много тога. Најпре, потребно је професионализовати бирачке одборе. Да се не догађају почетнички пропусти након више од две деценије вишепартијског система у Србији.  
А што се тиче 9. маја, у Неготину је, чини ми се, транспарентније него ранијих година, прослављен Дан победе.  Што може бити за похвалу и у духу констатација са почетка овог текста. Међутим, чини ми се да је мало ко од присутних (о чему је требало да мисле организатори), направио везу са једним другим догађајем који се слави тог истог дана - Даном Европске уније. Поготову ако се има у виду да је та организација и наш циљ.
Управо то је била добра прилика да се направи веза између ова два значајна празника. И да се уз звуке Оде радости, званичне химне Европске уније, крунише још једна победа коју су извојојевали представници локалне самоуправе. Убедивши оне који то и треба да раде, да се,  надчовечанским напорима, изборе са наслагама каменца и да, месец и по дана, након свих фонтана по селима и градовима широм Србије, на Дан победе, пусте у рад фонтану у Неготину.