СРПСКИ МАРТ

Све ми се некако чини да би, мирне душе, ова држава могла, уз многа својатања, да почне да својата и неке месеце у години. За почетак, можда треба размислити о месецу марту, као месецу који асоцира на многе историјске догађаје. А ова држава, годинама, па и десетинама година уназад, "производи" много више историје него што је то у стању да учини, заједно, већина држава у Европској унији. Истини за вољу, количина те "новопроизведене" историје у обрнутој је сразмери са "новопроизведеном" географијом.
Историјским темама не оскудева ни март лета Господњеег 2013. године. Без обзира да ли ћемо или не, у ове догађаје уврстити и актуелне проблеме са белим напитком, због кога у последње време морамо да мењамо и некадашње крилатице. Тако да сада, све и да хоћемо, више не можемо да кажемо да код нас "тече мед и млеко", пошто млеко, због затрованости, све мање тече. А ко зна да ли је и са медом све у реду? Но, како рекох, и без тога, "историје" имамо на претек. Па ће се тако догодити да посланици у Парламенту расправљају и ( вероватно) одлучују о томе какву храну једемо. Уместо да о томе брину стручњаци који за то примају плату.
Ништа мање "историјски" није и најављени одлазак Председника свих грађана, министра полиције на привременом раду на месту председника Владе и првог потпредседника Владе (а никако да упамтимо који су то други, трећи...), министра војног и свих осталих Служби у (већ годинама) главни град Србије - Брисел. Јер ова тројка, како је најављено, одлази у Брисел да би тужили ове "наше Албанце" из Приштине да не поштују правила игре. Пошто су им ови наши из Београда, као, дали све, а ови наши из Приштине њима ништа. Па се сад ови наши, из Београда љуте. И надају се да ће ови из нашег главног града Брисела да скрену пажњу овим нашим из Приштине.А можда и да им запрете да ће им узети играчку.
За овим не заостаје ни нова изјава лидера социјалиста који се представља и као председник Владе, а који је, у складу са својим навикама,  надмашио чак и себе. Тврдњом да су нас десет година лагали  да је Косово наше! И да то, чак, пише и у нашем Уставу! Невероватно, али истинито. Једино се поставља питање где је овај човек био свих ових година? И да ли је могуће да он преговара са Албанцима? И о чему? Али, ако завиримо у нашу историју, биће нам јасно да из ње, готово ништа, и нисмо научили. Овде ћемо размотрити само оне "мартовске" догађаје.
А један од најзначајнијих, у новијој српској историји догодио се 27. марта 1941. године, када је група прозападно оријентисаних официра извела војни пуч, збацивши са власти намесништво Кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек, која је два дана раније приступила Тројном пакту. Као резултат свега овога, тог 27. марта, у Београду су се догодиле и чувене демонстрације са још чувенијим  паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб", које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут). Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово (а ја додајем и Метохија, да се не заборави).
У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, тадашња држава СР Југославија (читај: Србија), ушла је у још један рат који је, овог пута, вођен против "пола света". У НАТО бомбардовању ових простора, које је су они назвали "Милосрдни анђео", борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ". А "небески народ", у том трагичном позоришном комаду добио је улогу  "оних доле" (коју су нам, руку на срце, често додељивали вероватно због тога што никако нисмо могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово (и Метохију), да би их, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.
Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године. 
(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", и они преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, 2011. године).
Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".
А чија је "колатерална штета" био народ који је осам година раније, такође у марту, био на улицама Београда?  Деветог марта 1991. године.  И двадест и две године касније, овај датум заслужује да се испише великим словом. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни. У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто. И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, вероватно не би било ни оног Петог октобра. Али да, можда, због тог Деветог марта, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.
Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Драшковић, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти, јер се "одржава на апаратима").
Са друге стране, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене.  А то је, на велику жалост овог народа, било прекасно. Јер се историја, упркос понављању неких ситуација, не може вратити натраг.
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака. Поготову што има и оних (премного, чини ми се), који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Пошто је опште познато да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.